Страшни суд I

Ето, опет иста прича. Опет иста разглабања, опет исти  понор у који изнова падам, овај вртлог у мом мозгу, низ питања о теби, нама, како да ти приступим, како да се понашам према теби, како у будоару са тобом, желиш ли make love, нисмо ваљда Енглези или сирови секс на брзака, можда нешто из кухиње маркиз де Сада, а не, мала, није то ни за мене и ја тражим велику љубав, као са филмског платна. И ја сам,  као и ти, жртва литературе и филмова, није да делимо исте снове, желим да те одведем негде, далеко, далеко из овог града који дроби све пред собом, који гаси сјај у очима људима брзином светлости; живот је увек негде другде, тако је речено одавно, не, не знам ко је то први рекао, само крадем туђе мисли по обичају, како бих те импресионирао, али ето, пронашли бисмо неку планину, која не постоји ни на једној мапи света, на њен врх би се попели, који још нико није освојио, ту није људска нога крочила, али наше хоће; направили бисмо ту један дрвени кућерак, окружен ћемпресима, да, баш тако како сам рекао и никако чемпресима, шта бисмо ту радили, ах јебеш га, не знам ни ја, можда бисмо заљубљени шетали по обронцима, лутали по неистраженим шумским стазама, гледали крајолике о каквим ниси ни сањала,ноћу се враћали дома, ложили ватру и спајали наша тела; и тако до конца времена, док планине не почну падати, док се не подигну реке и оцеани и не прогутају градове света, док делови месеца не падају па планету земљу, док не утихне последња птица и велико Сунце не експлодира; ах, за име света, какав је ово низ клишеа, једним делом, као неке сцене из кретенских апокалиптичних  холивудских блокбастера, другим као из неке јефтине романтичне драмице којој унапред сви знамо крај, којима се радо опијају младе девојке; јебеш ти све то, мала, нездраво је по твоје здравље, порнографија је гадан али жанр ближи реалности, да ми поједноставимо причу, да се манемо тих идила, ако бих те и водио у ту проклету вукојебину, курвице, везао бих ти руке и ноге, запушио уста и растурио пичку док не останеш без свести, шибао бих ти бичем ђану, сисе и гузицу без имало такта, посадио би те на под нагу и покривених очију, дао ти да ти лижеш моја стопала, колена, муда, пљувао по теби,вређао бих те,  све то да избацим идеју љубави из твоје главе, која ме је , не знам зашто, доводила до суманутог и безумног беса;можда је та твоја вера у људе  била сушта супротност мојој резигнацији, желео сам изгледа само огледало, једну копију женског рода која би ми без питања служила и испуњавала све моје монструозне, зверске жеље. Јер, то смо ми, мала , звери, прихвати то  већ једном и ухвати се у коштац са светом какав јесте и какав је одувек био. Не, немој плакати, извини, знаш да те волим највише, видиш да сам опет упао у једну од мојих фази, то је једна манија и логореја, немој придавати значај мојим речима, пеним, нисам при себи, да, попио сам опет, не много, али сасвим довољно,  да постанем она верзија себе, које се плашиш и од које зазиреш... Да, опет ме је освојио тај проклети двојник, дозволи ми да се искупим, обуци ону твоју хаљину коју су носила кад смо се упознали, водим те у посластичарницу на твој омиљени колач, после идемо до обале мора, да гледамо како последњи зраци  падају на луку и град, одувек си волела да гледаш бродове у смирај дана, иако си од пловидбе зазирала, после ћемо још мало шетати уским медитеранским улицама, да нас освоји древност Старог Града, волела си и ти мистериј које су старе зидине, рушевне куће, катедрале и цркве изазивале у твојој души; пружао ти је осећај сигурности и отклањао твоје мисли од Великог Хаоса и Неумитног Краја, да, скроз те раумем, срећо, ко ће ако не ја? Идемо после тога до оне хотелске где смо некад већ били, где си ми се први пут подала,кад смо били лаки, прозрачни и чедни, горио сам од те жеље да те узмем, пазио сам на сваки свој покрет, сва си била крхка и мила,онако црвена у лицу и топла, шапутала си ми на уши нежне и биране речи.. Kад сам први пут твоје  додирнуо твој Венерин брег, твоју мекану и неговану кожу,уздрхтао сам и осетио оно слатко блаженство, галаксије су се завртеле  и лебдели смо заједно изнад града,ка хоризонту, ка неслућеним висинама.... Дозволи ми још једном да осетим све то, и ти чезнеш за тим,знам, за тим стањем у ком будућност не постоји, ако постоји она је светла и мекана, нема у њој препрека које би стале на пут оваквој љубави, врати ми све то, само ти то можеш....

Kategorija:
Strejt erotske priče 


  • Nema komentara