IJB - 58. Drvoseča Vili
Krenulo je proleće. Lepo vreme, sunce, i ja sam već razmišljao da polako aktiviram svoj motor i otvorim sezonu za ovu godinu. Isto tako sam počeo da razmišljam i o nekom poslu. Dangubio sam dosta vremena, i daleko od toga da sam bio u novčanoj krizi, ali zalihe su počele već ozbiljno da se tope. Na kraju krajeva, još nisam bio za penziju.
Mada, moram da priznam, da je najveći motiv bio i želja za avanturom, jer posao još uvek nisam mislio da nalazim u svom gradu.
Uz pomoć mojih nekih starih kontakata i poznanstva uspeo sam da saznam da jedna Kanadska naftna kompanija treba kuvara. Poslao sam im svoju dokumentaciju i čekao na odgovor.
Verovatno, zahvaljujući mojim preporukama sa rada na brodu, ubrzo mi je stiglo pismo u kojem traže da uradim lekarski pregled i pošaljem im kopiju pasoša. Te formalnosti sam završio za par dana i poslao im.
Nakon otprilike dve nedelje stiglo mi je njihovo pismo. Unutra dva iznenađenja. Prvo, primljen sam na posao i moram da se javim njihovoj ambasadi u Beogradu da mi izdaju vizu. Drugo iznenađenje je bilo to, što je posao na Aljasci.
Aljaska, to je ona zemlja sa večitom zimom, znate.
Ja ne volim zimu, a i kada sam konkurisao za posao, zamišljao sam da ću raditi na nekoj platformi ili slično negde u arapskom ili latino-američkom svetu, gde je ipak toplo.
Razmislio sam malo i odlučio. Pa šta. Jebi ga. Dok sam radio na brodu, prošao sam skoro sve te tople krajeve. Vreme je da i to malo promenim. Idem na sever da vidim i to, kako je tamo.
...
Nakon nepunih mesec dana, avion u kome sam sedeo je dodirnuo točkovima zaleđenu pistu aerodroma u Enkoridžu. Čim sam izašao iz aerodromske zgrade, ledeni vazduh mi preseče pluća. Na tabli iznad ulaza je stajalo minus 27 stepeni. Bože, zar može biti tako hladno. Ušao sam u taxi i rekao da me vozi do grada do prve prodavnice gde mogu kupiti neku topliju jaknu. U ovoj mojoj sam se smrzavao. Taxista se začudi i reče da i nije tako hladno kako zna da bude.
''Ma jebi se'' pomislih.
Uskoro sam se sa novom jaknom na sebi javio u predstavništvu kompanije. Iznenadjenje je tek sledilo. Enkoridž je bio lep grad i mogao bih da podnesem posao i jake zime u njemu, međutim kada su mi u kompaniji rekli da idem da radim na nekoj isturenoj postaji Z-12 nije mi bilo dobro. Naročito kada sam saznao da kompanijski avion vozi do tamo četiri sata. I to na sever, gde je još hladnije. Međutim, govno sam zagrizao i sada ću ga jesti do kraja, a i bila je dobra lova.
Nakon četiri sata leta u avionu koji je bio manji od mog motora, sleteli smo u nekoj vukojebini. Bio je to ogroman kompleks cevi i ventila usred nedođije. Koliko li je ljudi ovde, pomislih, pa ja ću se odvaljivati od posla. Svoju zabludu sam uskoro saznao. Delovalo je kao jedna velika naftna platforma, samo na suvom, iliti snegu. Stanica se sastojala od jednog većeg i manjeg kontejnera, namenjenih za život. Manja kabina je bila neka vrsta kontrolnog centra, dok se je celokupni život posade odvijao u drugom mnogo većem konejneru.
Ukupno nas je bilo šestoro sa mnom u bazi. Tu su radila dva inženjera i preko kompjutera rukovodila celom tehnologijom. Oni su uglavnom vreme provodili u manjem kontejneru gde je bio njihov centar i gde su spavali. Kod nas u većem kontejneru su dolazili samo na jelo i ponekad uveče da se malo družimo.
Pored njih dvojice, tu je bila Magdalena, koja je imala zvanje servirka, mada je ona bila i spremačica i krojačica i sve što bi trebala jedna ženska ruka da odradi. Ja sam joj bio zahvalan time što je sve oko higijene kuhinje i posuđa brinula ona. Zatim tu je radio i Vili zvani drvoseča. Kasnije sam saznao da je taj nadimak dobio pored toga što je krupan velik i bradat, i zato što je redovno išao i sekao drva za kamin. Štos je u tome što je grejanje bilo na naftu i kabine su bile toliko tople da smo se kretali u majicama na kratkim rukavima, a često i u šorcevima. Međutim, Vili je iz njemu samo znanih razloga išao po drva i ložio kamin. Valjda je čovek bio romantičan. Nama svima to nije smetalo. Inače je Vili jedini od cele posade najviše boravio napolju. On je bio majstor za sve. Šta god je trebalo da se popravi, otkači, zakači, on je to radio. Isto tako i održavao je strojeve. I šesti član naše ekipe je bio neki Eskim čije ime nikako nisam mogao da izgovorim, a kamo li upamtim. On je bio vezista, i zadužen za komunikaciju sa civilizacijom. Isto tako je komunicirao sa avionom prilikom dolaska ili odlaska iz baze. Ostalo svoje vreme je provodio u sobi pored računara i opreme viseći na radio stanici i komunicirajući sa radio amaterima iz celog sveta.
U suštini me je dočekala dobra ekipa i upoznavanje i njihov prihvat je protekao odlično. Naročito kada su se uverili u moju veštinu nakon prvog obroka, svi su me nekako odjednom zavoleli. Povremeno bi u bazu avionom dolazili po jedan ili dva čoveka, koji bi nešto odradili na postrojenju i istog dana se vraćali nazad.
Nakon nekoliko dana sam video da posao ovde i nije toliko loš. Pre svega malo se radi, dobra plata, i mozak na ispašu. Malo mi je smetalo što se nema gde izaći u provod, ali kada sam otkrio da je i Vili pivopija kao ja...
Super.
Život i rad u bazi je tekao nekim svojim ritmom. Preko dana bi svi bili zauzeti svojim obavezama, da bi posle večere svako na svoju stranu. Ona dva mutava inženjera bi odlazila u svoju kabinu, operativni centar, kako su je ponosno zvali. Eskim bi se zavukao u svoju sobicu i ubrzo bi čuli tiho pijukanje njegovog telegrafa. Magdalena bi sela u naslonjač pored kamina i uzela bi neku knjigu da čita, a Vili i ja bi igrali šah i ispijali pivo. Što se tiče šaha, obojica smo bili dunsteri, pa je borba bila ravnopravna, a što se tiče piva...
E tu smo bili majstori. Cugali smo ga u ogromnim količinama, da bi negde pre spavanja, pobrkali koje su čije figure u šahu. Jednostavno bi zaboravili ko igra sa crnim, a ko sa belim figurama. To bi bio znak otprilike da se teturajući povučemo na spavanje. I tako, dan za danom. Dobro, izdržaću šest meseci koliko mi traje ugovor.
Jednog dana, nakon večere, svi se povukoše na svoja mesta, a Vili poče da oblači kombinezon za izlazak napolje.
- Šta je bilo? Jel imamo neki problem? – Upitah ga ja.
- Ne, nego idem po malo drva. Nestaće noćas za loženje. – Reče on oblačeći teške čizme.
- Da li mogu ja sa tobom? – Upitah ga.
- Može. A što? – Upita me on iznenađeno.
- Malo da izađem na vazduh. Da prošetam. Otpadam ovde.
- Hajde obuci se.
Ubrzo smo se Vili i ja probijali kroz sneg. Zašli smo malo u šumu. On je išao prvi, a ja za njim. Gledao sam njegovu krupnu figuru i snažna leđa kako se sa lakoćom kreću. Na ramenu je nosio sekiru, a u drugoj ruci motornu testeru. Nosio ih je kao da su u pitanju olovke, a ne šumarski alat. Iako je bila noć, oko nas je sve bilo osvetljeno, što reflektorima, što vatrom iz postrojenja i videlo se kao po danu.
Bilo je izuzetno hladno, ali ja to nisam osećao. Pored kvalitetne opreme na sebi, toplinu mi je davao i pogled na Vilija. Njegov se je kombinezon pri svakom pokretu zatezao i omogućavao mi da naslutim njegovu mišićavu tvrdu guzu koja je koračala ispred mene. I na toj zimi sam se napalio. Valjda zato što dugo nisam.
Nakon duže od sat vremena tumaranja po šumi i nalaženja kako-tako suvog drveta, vratili smo se u kabinu. Unutra nas nije niko dočekao. Svi su spavali sem Eskima koji je lupkao u svojoj sobi po telegrafu.
Brzo smo se skinuli i odložili drva pored kamina. Složili smo kombinezone i čizme i prišli kaminu da se ugrejemo. Više je to bilo psihički nego što nam je stvarno bilo hladno jer je temperatura unutra bila odlična. Stajali smo tako jedan pored drugoga uz kamin i držali dlanove otvorene ka vatri.
- Šta radite vas dvojica tako goli? – Upita nas Magdalena koja se iznenada pojavi na stepenicama koje su vodile gore ka sobama za spavanje.
Nas dvojica tek tada shvatismo da smo samo u boxericama, i da se nismo obukli kad smo skinuli kombinezone.
- Jebemo se. – Reče drsko Vili i nasmeja se.
- Svinje... – Reče Magdalena i okrete se nazad u svoju sobu.
- Šta nju briga, šta mi radimo. – Reče Vili kada se Magdalena udalji. – Već me po malo nervira ta mala kučka.
- Što?
- Ovde smo već duže od tri meseca i ja joj tražim pičke, ali ona ne da. Poludećemo za sexom ovde šest meseci.
- Baš sam to hteo da te pitam. – Rekoh sada ja. – Osim drkanja nemamo neku drugu mogućnost.
- Pa možeš da probaš kod nje. Ti si mlađi i lepši, možda tebi da.
- A ako me otkači?
- Pa ništa. Ili ćeš da drkaš ili ćemo mi da se jebemo.
- Ti to ozbiljno, ili me zajebavaš?
- Pa znaš šta, zajebavam. Ali već sam toliko napaljen da bih jebao bilo šta.
- Pa i mene. – Napravih sada ja kao uvređenu facu, a u sebi sam se molio da je to istina.
- Vidi, mlad si sladak, zgodan, a i da budemo iskreni u krugu od 700 kilometara nema bolje ponude. – Reče on i šljapnu me rukom po zadnjici. Udarac puče kao šamar, a meni dupe ispod boxerica zabridi.
- Možemo da razgovaramo o tome. – Rekoh ja sada već uspaljeno. – Ali samo ako ćeš biti fin prema meni.
- Fin? Šta ti to znači sada fin? Sad si i ti počeo kao ova kučka gore.
- Ma mislio sam da nam doneseš još po jedno pivo.
- A to... To nije problem. Odoh po pivo, a ti skidaj gaće, sad će čika Vili da se vrati.
Vili ode do magacina i donese nam po limenku piva. Ja sam sada sedeo na prvom stepeniku drvenih stepenica koje su vodile ka sobama. Vili mi dodade limenku i sede pored mene.
- Živeli momče. – Reče on i otpi dobar gutljaj piva. Obrisa nadlanicom penu koja mu se zadržala na brkovima i bradi i upita me.
- Razmišljam, kako ti izdržavaš, ti si mlađi. Ja u tvojim godinama sam morao da jebem najmanje jednom dnevno.
- Pa trpim još malo, pa ću videti.
- Da, šta ćeš posle kad ti sperma udari u glavu?
- Pa jebaću se sa tobom, kako si rekao.
- Jel'? – Otpi on još piva i baci pogled na moje međunožje. Naravno, kurac se je izdajnički digao, a boxerice nisu bile dovoljne da to sakriju. – Pa ti se već napalio?
- Da. A ti?
- Uh... Ovo je opasan razgovor. – Reče on i ustade.
Sada je stajao pored mene dok sam ja sedeo na stepeniku. Njegov kurac mi je taman bio u visini očiju. Rešio sam da rizikujem.
Sedeći tako na stepeniku uhvatih ga odozdo za muda preko gaća. Vili se malo trznu iznenađen mojim gestom, ali brzo sklopi oči i glasno ispusti vazduh kroz nozdrve sebi u bradu. Kada sam video da se ne buni, ja zavukoh drugu ruku u njegove gaće i uhvatih ga za kurac. Ruku mi ispuni mesnata debela poludignuta kurčina.
- Mali. Da li si ti siguran u sve ovo što radiš? – Upita on mumlajući kroz gustu crnu bradu.
Nisam mu odgovorio ništa. Samo sam ćuteći kleknuo ispred njega, spustio mu boxerice do kolena i prineo njegov kurac ustima. Vili tiho uzdahnu i pomeri noge da mu boxerice padnu na pod. Nadrkao sam mu ga nekoliko puta držeći ga drugom rukom za jaja i kurac mu se nadignu do kraja.
Prislonio sam glavić na svoje usne. Bio je vreo, a iz rupice se zasija prva kap njegovih sokova. Liznuo sam je nežno jezikom i progutao ceo glavić. Vili jeknu od zadovoljstva i steže me rukom po glavi. Oblizivao sam mu glavić i cuclao ga u mojim ustima. Pokušah da mu progutam kurac do kraja, ali mi nije uspelo. Imao je jako debelu kitu. Skoro pa kao limenka piva. Odustao sam od gutanja, jer mi je to bio problem, i nastavio da mu ga pušim.
- Videće nas neko... Ovde je nesigurno... – Dahtao je Vili.
- Neće... Mmm... – Mumlao sam ja usta punih njegovog kurca. Bojao sam se da ako sada prekinem, nestaće i magije. Ipak mi je sve to delovalo nestvarno.
- Hajdemo u sobu... – Reče on i odmače se od mene. Njegov mi kurac ispade iz usta i šljapi ga po stomaku. Otrčali smo gore na sprat i ušli u njegovu sobu.
Vili je bukvalno pao na leđa na krevet i mahnuo mi rukom da mu se pridružim. Skinuo sam boxerice i krenuo ka njemu. On je odigao ruke iznad glave, pokazujući mi moćne bicepse na rukama i mahunaste dlake ispod pazuha. Opkoračio sam ga i seo mu na stomak.
Autor: NsZwer
Serijal: Ispovest jednog bisexualca
- Kategorija:
- Gay erotske priče
- 13 Maj, 2026
- 2176 pregleda
Nastavak kao i ceo serijal priča imate na mom blogu i sajtu. Potražite me preko neta kao erotske priče a nick mi je isti kao ovde nszwer.