IJB - 57. Aikido trener Miroslav

Ta zima je bila kišovita i dosadna. Odvratno vreme je onemogućavalo bilo kakvo kretanje van kuće. Otpadao sam od dosade, a boga mi i nedostatka sexa. Da se razumemo, u to vreme, kada ne bih imao sex duže od desetak dana, palila bi se lampica za paniku.

Sedeo sam u svojoj fotelji i čitao novine uz pivo. Listajući tako novine, nabasao sam na jedan oglas. Klub za borilačke veštine je pozivao na upis novih članova. Pažnju su mi privukle dve stvari. Prva to što je bila u pitanju odbrambena borilačka veština Aikido, i druga što su imali grupe za početnike svih uzrasti.

Pomislio sam da bi mi to godilo, jer sam par puta u životu imao potrebu da znam neku veštinu i izvadim se iz neugodne situacije. Zatim, malo fizičkog razmrdavanja mi ne bi škodilo, a i razbiću monotoniju kišnih zimskih dana.

Redovno sam išao na treninge neka dva tri meseca i jako sam bio zadovoljan napretkom. Odlaske u teretanu sam zapostavio i sve svoje slobodno vreme posvetio treninzima aikida. Pre svega, ti treninzi su aktivirali celokupnu moju mišićnu masu, povećali su moju elastičnost i na kraju moje samopouzdanje, jer sam sada osećao da se sa ovim nivoom znanja mogu izvući iz većine neugodnih situacija.

Moj napredak su primetili i treneri, pa su me izdvojili u posebnoj grupi, da ne budem neskroman, za naprednije učenike. U grupi nas je bilo troje, ja još jedan dečko i jedna devojka koji su bili par. Dodeljen nam je pomoćnik trenera Miroslav. On je vodio naše treninge izdvojene od ostatka učenika i posebno se posvećivao svakom od nas. Nas troje, pored ponosa, nismo mogli da skrijemo oduševljenje, kako neko sa malo znanja i veštine može da se oslobodi napasti u vidu nezgodnog napadača. Isto tako, moram da priznam da mi je poznavanje ove veštine, kao i samopouzdanje koje sam dobio, uveliko pomagalo i u svakodnevnom životu. Bio sam smireniji, manje euforičan, pravilno disao i još dosta toga.

Tog dana je bilo organizovano interno polaganje za veći stepen zvanja. Pod vođstvom Miroslava, nas troje je to polaganje sa lakoćom završilo. Zvanje nam je još više podiglo samopouzdanje i bilo neka vrsta satisfakcije za tromesečne naporne treninge.

Bili smo u svlačionici tuširali se i presvlačili, spremajući se za odlazak kući. Tada je ušao Miroslav i s vrata rekao:

- Ljudi... Čestitam.

- Hvala. – Povikasmo svi radosni u glas.

- Sada ste dobili osnovno znanje, koje je dovoljno za mnoge stvari, mada se ja iskreno nadam da ćete nastaviti sa treniranjem i usavršavati se. – Reče Miroslav.

- Hoćemo... – Ponovo mi, kao učenici u glas.

- Društvo... – Rekoh. – Ja sam jako zadovoljan svime ovim, i želeo bih da sada posle treninga odemo negde na piće i da se počastimo.

- Žao nam je. – Reče momak. – Nas dvoje imamo bus jer idemo kući. Možda drugi put.

Njih dvoje su bili studenti iz unutrašnjosti i verovatno su već ranije planirali taj put.

- OK. Onda ostajemo nas dvojica. – Rekoh Miroslavu.

- Može, samo ako se to ne računa kao korupcija trenera. – Reče Miroslav u šali.

Nedugo zatim, smo nas dvojica sedeli u jednom kafiću i pili piće. Primetivši kako se mrštim na svaki gutljaj soka koji sam popio Miroslav reče:

- Druže, što se mučiš tim sokom? Slobodno naruči sebi šta piješ. Pa nismo ti mi profesionalci. Ja inače u životu samo pijem sokove.

- E hvala ti. – Rekoh ja sa olakšanjem i od konobara naručih pivo.

Hteo sam da budem fin pred trenerom pa sam naručio sok, međutim to je cuga koja mi jednostavno ne ide.

Sada smo bili još opušteniji i nastavili sa cugom i razgovorom. Saznao sam dosta toga o Miroslavu kao i on o meni i još više se zbližili. Miroslav je imao 37 godina i nikada se nije ženio. Od svoje četvrte godine se bavi ovim sportom, i nekoliko puta je bio u Japanu na školovanje. Inače to je bio sportista u pravom smislu reči. Imao je vitko visoko telo, snažnih mišića i muške crte lica. Ono što je fasciniralo kod njega je to što je sav bio nekako smiren. Sve je radio lagano i bez nervoze, a ipak brže i bolje od ostalih. On je bio oduševljen mojim životom, kao i time što sam bajker i veoma je poštovao moj trud da za kratko vreme naučim što više o aikidou.

Kako je naš razgovor tekao, i kako smo se doticali svih mogućih tema, Miroslav mi se sve više sviđao i već sam pomišljao kako bi bilo odvući ga u krevet. Međutim, u tom trenutku, nisam znao njegovu sexualnu orijentaciju pa nisam hteo ništa da rizikujem. Pogotovo što sam nameravao da nastavim sa treninzima koji su mi jako prijali. Rešio sam da ovaj razgovor vodim obazrivo i naravno, ja ne bih bio ja, a da ne pokušam. Ipak ću to uraditi dvosmisleno i pažljivo.

Tokom razgovora smo se dotakli i moje kuvarske profesije, a Miroslava je najviše zainteresovalo to što sam mu rekao da kod kuće imam kvalitetnu kolekciju noževa.

- Pa ja sam mislio da je aikido borba bez oružja? – Upitah naivno.

- U osnovi da, ali na višim nivoima treninga, svaki borac izabere sebi i jedno oružje. Uglavnom je to mač koji se zove katana.

- Imam jednu kući.

- Ne seri.

- Da, a isto tako imam i dosta kvalitetnih noževa. Doduše, većina ih je za kulinarsku upotrebu, ali imam i nekoliko lovačkih i drugih komada.

- Prava stvar.

- Možda te neće interesovati kao modeli i njihova namena, ali ti garantujem da su u pitanju kvalitetni i vrhunski noževi.

- To bih morao da vidim.

To veče smo popili piće i razišli se. Na kraju smo se dogovorili da Miroslav sutra svrati do mene na piće i pogleda moju kolekciju noževa.

Tu noć sam veoma loše spavao. Sve vreme sam mislio na njega i jako se dvoumio šta da radim. Sa Miroslavom sam želeo sex, ali nisam bio siguran kako će on na to odgovoriti. Obično kada sam bio u takvoj situaciji, mogao sam da osetim da li kod nekog muškarca imam prolaz ili ne. Kod Miroslava je po tom pitanju sve bilo neizvesno. Čak. Možda više na to da neću imati prolaz.

Sutradan sam se pripremio za njegov dolazak. Kupio sam njegov omiljeni sok, ohladio pivo i očistio od prašine moju kolekciju noževa. Katanu koju sam nabavio u Grčku stavio sam na centralno mesto.

Miroslav se je po dogovoru pojavio na vratima. Bio je obučen u sportsku trenericu, koja je još više isticala njegovo prelepo telo. Odmah je sa vrata primetio katanu i uputio se pravo ka njoj. Uzeo je sa stola, izvukao iz korica i počeo da je okreće i posmatra.

- Divan rad, samo što ovo nije mač za borbu.

- Nisam ga ni uzeo za borbu, jednostavno mi se dopao.

- Odakle ti?

- Nabavio sam ga iz Grčke od jednog Japanca koji drži suvenirnicu u jednom malom mestu.

- Da se možda ne zove Ito?

Iznenadio sam se.

- Da. Otkud znaš?

- Njegov otac je jedan od velikih majstora aikidoa u Japanu. Ito je trebao da bude njegov naslednik, ali ga je otac najurio jer je saznao da ovaj voli muškarce.

- Pa on mi je rekao kao nešto da je to u Japanu OK. – I shvatio sam da sam se izleteo.

Nisam planirao da se izdam, ali osmeh na Miroslavovom licu mi je ulio nadu.

- Pa u nekim porodicama jeste, a u nekim nije. Ito je imao tu nesreću da njegov otac nema razumevanja za to. Nego kakav ti je ovo nož? – Reče on spustajući katanu.

- To je keramički nož za meso. Keramika je novi materijal koji je odskora počeo da se koristi u izradi sečiva.

- Lepo izgleda, a da li i tako seče.

- Mogu ti reći da se meso sa njim seče odlično.

- Sviđa mi se.

- Nego. – Sada ja reših da nastavim dalje na temu koja meni odgovara. – A da li ti poznaješ Itoa?

- Naravno. Nekoliko puta smo bili na istim kursevima u Japanu. Fin je to momak, kažem samo nije imao sreće što je bio u školi koja ne odobrava njegov način života.

- A kakva je bila tvoja škola? Mislim...

- Znam šta misliš. Ne znam. Mislim da u mojoj školi to nije bio problem, ali ja nisam imao prilike da to proveravam. Ipak sam tamo bio kratko vreme po nekoliko puta.

''Imam te''. Pomislih.

- Da li to znači?

- Dule... – Reče on i dalje okrećući keramički nož u rukama i ne skidajući pogled sa njega. – Opusti se.

- Kako misliš?

- Pa čim si ti bio sa Itom, a i ja ga znam... Ma hajde da prekratimo ovu glupost. I ti i ja dobro znamo da nam, tako da kažem, sex sa muškarcima nije stran.

Sada mi je bilo lakše.

- Uh, a ja sam mislio.

- Nema šta da misliš. – Reče on. – Ja se nikada ne družim privatno sa učenicima. Daleko od toga da je to zabranjeno, nego je to neki moj princip. Valjda ti nešto govori to što sam ti došao u kuću. Hajde da sad popijemo to piće.

Seli smo u dnevni boravak i uzeli po piće. Miroslav je seo preko puta mene i blago raširio noge. Preko trenerica su se ocrtavali njegovi mišići na moćnim nogama, i ono što je mene najviše interesovalo, pozamašna budža između nogu. Trudio sam se da ga ne gledam tamo, ali je to bilo jače od mene i ja sam krišom bacao pogled. Naravno to nije promaklo njegovom iskusnom oku, pa je počeo malo da se poigrava samnom, što mi je u neku ruku i prijalo.

- Znači tako. – Rekoh ja ne znajući kako da nastavim razgovor. – Pa imaš li sada nekoga s kim se viđaš?

- Ne. Prija mi ova samoća, a daje mi i izvesnu slobodu.

- Da, to je jako zgodno. Pa jel se nađe štogod?

- Što se tiče devojaka toga ima uvek. – Reče on i kao slučajno se dohvati za kurac preko trenerica i namesti ga malo. To u meni izazva pravu buru, što je on i primetio. – A što se tiče muškaraca, to je malo teže. Kako je kod tebe?

- Pa ne mogu da se požalim, mada ja uvek želim više.

- Uvek i treba stremiti ka višem u svemu, nego imaš li ti neku muziku ovde? Malo je gluvo.

- Imam. – Rekoh i ustadoh do police sa muzikom. Kleknuo sam i počeo da preturam po kolekciji. – Šta slušaš?

- Može nešto lagano, nemoj mi one vaše bajkerske drekavce.

- OK. – Rekoh i počeh da kopam po kasetama. Našao sam jednu staru koju odavno nisam slušao. Nina Simon, mislim da je njen lagani ritam prikladan.