Anatomija ćutanja.


Gladujem da te dotaknem na način koji nema izgovor.
Ne kao pozdrav. Ne kao slučajno. Ne kao želja. Ne kao vatra. Možda od svega po malo- rukom koja po prvi put razume gde i zašto ide i koja, iako ne sluša um, polako, sasvim polako usvaja postepeno to neizgovorljivo znanje.
Zamišljam početak tu negde gde vrat prelazi u rame — to meko i mirisno mesto koje žena retko vidi na sebi a koje muškarac koji gleda — vidi uvek prvo. Palcem. Samo palcem. Bez žurbe. Da vidim da li koža zaista ima temperaturu koju sam naslutio.
Ima je. Znam da ima. Ali moram u svaku pretpostavku prstima i usnama da se uverim.
Zatim linija prema lopatici — ne dodir, nego praćenje. Prstima da iščitam i sve napisano ispod površine kože ti i kostiju. Da saznam prvi- šta su snovi svih ti mesta kojima nikada nije posvećena dovoljno staložena pažnja.
Hoću da te ne žurim.

Hoću da osluškujem razglavljivanje rebara dok udišeš, da osetim miris kičme koja se migolji pod mojim prstima kako bi postala mapa svega onoga što iskazuješ samo kada ne govoriš. Čitam onda jagodicama i bokove koji imaju svoju sopstvenu logiku težine i topline i koju ruke moraju naučiti pre nego što im se sme prići. O grubosti nežnosti i nežnosti grubosti želim da učim jagodicama sa tvojih najsočnijih predela.
Neću žurbu. Hoću da te celu (sa)znam pre nego što te imam — da me svaki deo koji dotaknem uveri da smo takav razgovor već vodili. Da nisi teritorija koja se prvi put osvaja.
I negde u tom čitanju tela — tvoje telo će mi reći da li sam imao pravo.
Hoće li me slagati? Hoće li se uplašiti? Hoće li se (po)stideti?
Ako mi poveruješ telom- konačno ću po prvi put biti nagrađen tom neophodnom iščekivanom spoznajom- da ono što se nasluti o predodređenosti, i pre samog susreta, ne mora biti samo iluzija.

Kategorija:
Strejt erotske priče 


  • Nema komentara