Bolnička (II)
Jutro je donelo novi, lepši, topliji, ali i sparniji dan. Mali bolesnik se vrpoljio verovatno trpeći bol i svrab, jer tip njegovih povreda su plitke površinske opekotine koje počinju sušenje i srastanje, a to itekako zna boleti. Pa čak i ako bola nema, bolesnik je uvek nervozan i nemiran jer su mu ograničeni pokreti, kao i sve drugo. Znao sam kako se oseća, znao sam šta ga muči. Cenio sam i poštovao njegovo poverenje prema meni. Možda me na početku gledao kao roditelja, ali nakon onog ranojutarnjeg relaksiranja sigurno ne samo na takav način, već kao iskrenog prijatelja i nekog na koga se može osloniti u svim situacijama. Meni je bilo drago da mogu pomoći, takođe trpeći slične bolesničk muke, ali mnogo manje i mnogo podnošljivije. Jedini razlog zašto sam ja još uvek u bolničkoj sobi je upravo moja želja da tu budem, jer onaj koji o boravku odlučuje beše moj brat. I to brat koji me razume i sluša. Naravno da je shvatio zbog čega želim ostati, čak me je zezao da mi zavidi, ali da veruje da ću ostaviti i njemu nešto, jer i on je voleo slično. Prokomentarisao je kako je mali jako lep dečko, te da će se svojski pobrinuti da ne ostanu ožiljci ili bilo kakve posledice. Bio sam mu zahvalan na tome, gledajući hrpu zavoja ispred sebe, razmišljajući koliko je opasnosti preživeo. Bilo mi je žao njegove mladosti i nevinosti smatrajući da neko tako mlad ne zaslužuje toliku patnju. Učinilo mi se da je progledao, pa sam se nagnuo da ga pitam kako je. Dočekao me blagim pogledom i osmehom.
„Treba li ti šta, mali?“, pitao sam tiho, nežno rukom dodirujući njegovo golo rame. Osećao sam glatkoću dečje kože i nežnost paperja.
„Žedan sam.“, progovorio je promuklim glasom, dodirujući zamotanom rukom suve usne. „Ko večera rakije, doručkuje vode.“, zezao sam ga, smejući se. Dohvatio sam vodu, pokušao da mu dam, ali mi se učinilo da ću ga politi, ili da će se zagrcnuti onako zavaljen, pa sam predložio da podignem jastuk, a da se on malo pomeri kako bi došao u neki polusedeći položaj. Uspeli smo se namestiti tako, a dok sam još stajao pored njega, zahvalio mi se rečima i pogledom koji me naterao da pustim suzu nad njegovom nemoći, sagnem se i poljubim njegovo čupavo teme koje je još mirisalo po dimu i benzinu.
„Šta bih ja da nije vas?“, upitao je skrušeno kad sam njegovog mališana izvadio iz „patke“ i obrisao maramicom, nakon što je istresao popriličnu količinu tečnosti.
„Mali, ne želim da budem vi dok držim ovaj deo tvog tela.“, nasmejao sam se, igrajući se alatkom koja je istog momenta počela rasti.
„Hej, ne možemo sad, ubrzo će vizita.“, odustao sam, nenormalno želeći da nastavim, gledajući ga pogledom koji je izražavao želju. Čak sam rukom morao pomeriti moju alatku koja je reagovala na isti način, a njegov osmeh i pokušaj da ga dodirne vanjskom stranom nadlaktice u meni je probudio oluju leptirića, mravi i svih drugih životinja i napasnika koji su me naterali da se sagnem, poljubim ga nežno u suve vrele usne i prošapućem „Poješću te čim ozdraviš!“
Ubrzo su se u hodniku začuli koraci i odjeci zvonkog glasa grlate sestre. Ušli su u sobu, dve sestre, moj brat, jedan stariji i jedan mladi doktor, mene gotovo ne pogledavši, prilazeći klincu u zavojima tražeći od sestre da odvije šta može. Skinuvši zavoje sa glave otkrila je prelepo lice, tek malo oprljeno vatrom, sa izgorelim obrvama i trepavicama. Izgledao je pomalo smešan, ali i dalje prelep. Pokušali su da odviju ruke, ali tu je već bilo bola, pa je moj brat poslao jednu sestru da ga vozi u ambulantu da mu odvije sve polako i bezbolno.
„Šta je s vama?“, upitao je isti taj doktor, glumeći kao da me uopšte ne poznaje, kratko pogledao moju listu, pa dodao: „Mogli ste i na kućno lečenje, ali neka vas još dan dva.“ Sav ozbiljan, neprimetno mi je namignuo, a nakon nekog vremena dovezli su mog malog sapatnika, veselog, nezavijenog lica, sa mnogo manje zavoja na šakama. Noge nisam video jer je bio pokriven plahtom, a kad sam upitao kako je rekao je: „Dobro je, bolje je, a za dan dva mogu kući.“
Shvatio sam da će me brat držati tu dok je i mali tu. Radovao sam se, iako nisam voleo bolnice, ali sa ovakvim društvom trpeo bih i mnogo gore uslove. Nastavili smo zezanje, priču, pitao sam za noge, a on se pohvalio da je mnogo bolje nego su očekivali, da mu je doktor dao neku posebnu mast koja mu je jako olakšala muke, te da sad već lagano može ustati, ali čeka da mu dođu njegovi i donesu pidžamu i gaće, jer ne može go hodati po sobi.
„Ja ne bih imao ništa protiv!“, nasmejao sam se. „A i sad si go?“, upitao sam smejući se i istovremeno dižući plahtu. Negov opušteni mališan, i kao takav popriličnih mera, je ležao na glatkom stomaku, reagujući već na moj pogled pomerajući se ka pupku. Zgrabio sam ga brzo rukom i osetio tvrdoću koja je naglo nadirala, te čuo njegovo mazno otegnuto: „Mmmmm...“
Dok sam ga lagano dirkao, stiskao i drkao, naćulio sam uši kako bih čuo bilo kakvo kretanje u hodniku, pa tako sprečio bilo kakvu neprijatnu situaciju. Za svaki slučaj privukao sam „patku“.
„Mali, lako i jako se ložiš, jesi ti inače u ovoj priči?“, upitao sam tiho, obzirući se ka vratima. Stidljivo se smeškao dok sam ga ja ispitivački gledao i ponovio pitanje samo jednim glasom: „A?“
„Nisam zaista, nemam nikakvo iskustvo.“, odgovorio je tiho kao da se pravda.
„Pa, želiš li nešto više od ovoga?“, bio sam uporan i dalje ga držeći za pulsirajući vreli kurac. Uzvio je ramenima, želeći reći da nije siguran, ali ničim nije rekao ni pokazao da to ne želi. Podigao je zavijenu ruku na kojoj su iz zavoja virili vrhovi prstiju. Dotakao je jagodicama moju izbočinu.
„Mogu ga videti?“, upitao je gotovo šapatom. Opet sam se obazreo ka vratima, hvatajući rukama pojas mog šorca. „Možeš sekundicu, za sad.“, te izvadio dignut, spreman kurac sve sa ogromnim punim jajima pred spaljene okice jedva punoletnog momka, više ne hajući za mesto ni vreme, želeći da ovo trenuci traju večno. Čitao sam oduševljenje iz njegovih očiju, praćeno lepim nemim osmehom. Vrhom svojih ranjenih prstiju je dotakao moju alatku, diveći se pogledom i dodirom. Primetio sam nekoliko njegovih drhtaja, te shvatio da svršava. Podigao sam plahtu i video poslednje male mlazeve koji su natapali njegov stomak i pupak. Nije bilo druge, strpao sam svog mališana u šorc, jer sam osetio da ću i ja svršiti. Uradio sam to u gaće osećajući gotovo bol zadovoljstva, a u njegovim očima video stid i dozu kajanja. Crven od uzbuđenja i stida prošaputao je: „Jebiga...“
Tom jednom rečju je rekao sve, pristao na sve, uradio sve što treba, odbacio sve strahove i sramotu, osvojio moje poverenje, probudio mi veru u naše zajedničke buduće postbolničke dane u kojim ćemo uživati na obostrano zadovoljstvo. Sreli smo se slučajno, a zavoleli namerno, jer to što sam se ja sagnuo i poljubio njegov stomak i poludihgnut, još pulsirajući kurac, osećajući miris i ukus dečačke sperme, i njegovo traženje da moj sluzavi i umazani glavić na sekund stavim na njegove usne, vezalo me za njega toliko da će ova priča imati još neki nastavak kao svedočanstvo o iskrenom prijateljstvu i skrivenoj ljubavi koja još uvek traje.
- Kategorija:
- Gay erotske priče
- 29 Apr, 2026
- 3275 pregleda
Prelepo, jedva čekam nastavak priče