Igra ogledala

Za boravak na vikendici njegovog poslovnog partnera saznala sam par sati pred polazak, nije se libio da mi, do tančina, poruči garderobu koju je trebalo opeglati i spakovati, svaka boja imala je svog parnjaka, plavo je moralo ići sa plavim, belo isključivo sa sivim, crni tonovi nisu uzeti u obzir, reče da želi da ostavi utisak otvorene osobe, lako dostupne za svaki vid dogovora. Nisam postavljala nikakva dodatna pitanja osim onih u kojima žustro negodujem jer mi se ne ide, jer ne mogu da slušam bajkovite priče o biznisu, o trošenju, o tome da li će ponovo padati kiša - kada nemaš o čemu da govoriš obično se dotakneš vremena, da, baš je lepo ovde, pogled je božanstven, govorila bih obično u trenucima najveće dokolice dok bi on strpljivo pojašnjavao svoje ideje, izvlačio ih ko zna odakle, ubedjivao da će njegov projekat biti isplativ gotovo u prvih šest meseci. Trebalo je više da ga podržavam, prebacivao mi je, trudila sam se da razumem svaku njegovu misao, da učestvujem u svemu, medjutim kad bih se tako ponašala skretao bi mi pažnju na moju ulogu - Potrebno je da budeš kao njihove žene, smerna, nasmejana, sa punim poverenjem u svog muža, videla si nju kako je sedela, kako se lepo obukla, kako je pustila kosu, videla si da klima glavom, smeši se, ćuti, trebalo je više da klimaš glavom, zar ti je toliko teško da me podržiš u bilo čemu, siktao bi i roptao, okrećući se na drugu stranu kreveta i potom bi, sav izmoren od priče, tonuo u san. Sve što sam radila, bilo je nedovoljno njegovim ubedjenjima, pa počeh strastveno da čitam o bontonu, o načinu prekrštanja ruku, nogu, muškarac uvek naručuje uz prethodni dogovor sa damom, kada joj se konobar obrati, odgovara muškarac nikako dama, ona ćuti, taktički smeštena na mesto sa kojeg joj se pruža najbolji pogled, život kakav se samo može poželeti, pomišljala sam, upijajući u sebe sve te informacije koje nisam uspevala da upotrebim ni na jednom mestu, mešala bih pojmove, bila isuviše stegnuta, ukočene vilice, zato se i nisam začudila kada je novo poprište za razmenu ideja premešteno u neku vikendicu, nadomak grada, u malom seocetu koje je, barem na internetu, delovalo kao da u njemu godinama ne živi baš niko. Prebirala sam po njegovom delu ormana, izvlačila košulje i majice, uzela džemper za slučaj da veče bude prohladno, uparila ga sa istobojnim pantalonama, uzeh jednu majicu i silovito je poturih sebi pod nos, bio je to miris koji sam tih dana često mogla da osetim, kao da ste kriške limuna ubacili u nekakav slatkasti krem od vanile, pa ste ih izmuljali i posuli vanilin šećerom, a onda zalili nekim alkoholom, verovatno rumom, ruke su mi mirisale na tako nešto, kad god bi došle u dodir sa tom garderobom, sa tim pantalonama, sa tim majicama, iznova bih uporedjivala miris omekšivača i taj miris i nije bilo baš nikakve sličnosti, ali bih sebi ipak govorila da je to miris parfema za veš, koji sam nedavno kupila i koji sam koristila samo jednom jer mi se, fakat, sam miris nije dopadao.
Nadjosmo se u automobilu, na zadnje sedište stavismo torbe, delovalo je da ćemo na toj vikendici provesti čitavu deceniju, a ne dva dana, pa opet, postade mi drago zato što vodi računa o sebi, o utisku koji želi da ostavi, spustih dlan na njegovu butinu ali je on izmače u stranu, pod izgovorom da vozi i da mu ne smetam. Povukoh se, bacih pogled kroz prozor, na gužvu na ulici, jedan golub je upravo preletao iznad automobila, pratila sam ga, kako slobodno širi krilima i juri, tačno zna gde ide, počeh da mu zavidim, pomišljala sam kako je lepo biti toliko slobodan da samo odeš, da samo odletiš. Ponovo usmerih pogled ka mužu. Delovao je spokojno, zadovoljno, nisam mogla da mu vidim oči, stakla na naočarima za sunce behu neprobojna, ali videla sam kako mu uglovi usana podrhtavaju, kako se šire, otvaraju, pa zatvaraju, kako mu se mišići na rukama lagano zatežu dok čvrsto stiska volan, pomislih kako je čoveku malo potrebno da bude srećan i ponovo bacih pogled ka prozoru.

"Budi primerena tamo." - obrati mi se prvi put nakon što smo seli u auto, nije skretao pogled s puta, s retrovizora, samo je izgovorio to i ponovo zaćutao.

"Zar nimalo nisam primerena?" - bez ikakvog povoda za svadju, upitah ga, smireno iako sam znala kakav odgovor sledi.

"U svojim krugovima jesi. Ali, ovo je drugačiji soj ljudi, rodjeni su u svili i kadifi, ne znaju ni za šta drugo" - reče, a ja počeh da zamišljam klupka svile kako se lagano kotrljaju i njišu dok se razmiču, dok prekrivaju gola tela tek rodjenih ljudi, brzo odbacih te slike, zaćutah.

"Zato, budi odmerena u reakcijama, ne reaguj na sve i ne divi se svemu, potrebno je da izgleda kao da ti je sve prirodno." - nastavio je svoj monolog u kojem se podrazumevalo da nemo klimnem glavom bez ikakve želje za bilo kakvom borbom, znala sam, kao i danima pre toga - svaka vrste takve borbe poprimila bi don Kihotovski karakter, a ja bih ostajala u mraku u koji sam bačena pokušavajući da se ponovo izdignem. Sve više počeh da zavidim onom golubu od maločas.

Došavši do malo više para, moj muž je počeo da poprima obrise koje sam do tog trenutka mogla da vidim samo kod nekolicine daljih rodjaka i nešto na televiziji, činjenica, lagodniji život je prijao, nisam puno razmišljala o tome da treba platiti račune, čak me je doveo i u situaciju da biram da li želim da radim ili ne, odluka je bila moja, bazirala se na slobodnoj volji, a ne na nuždi, ali sve to bi me paralisalo, kakvo je to prokletstvo ljudske rase da svoju istinsku sreću vide samo pod otvorenim nebom, pitala sam se, zar ne bi svi trebalo da uživamo u materijalnim plodovima, kakva je to divljačka nezahvalnost koja je rasla u meni i gutala me, žvakala pa ispljunula nesrećniju nego što sam bila. Setih se, maglovito, kako sam kao mala uživala u pašteti sa malo paradajza, skromno premazanoj krišci hleba, kako sam gutala radosno i žvakala verujući da jedem najlepšu hranu na svetu, kako mi se želudac radovao tome i veselo cvileo, škrgutao i sećam se prepunih ovala jagnjetine, salate u izobilju, bogate trpeze na koju smo otišli nakon što se tata konačno ponovo zaposlio i stvar je bila ista, slošilo mi se, boleo me je stomak, creva kao da su se vezala u loptu i skakala u meni, udarajući me u stomak, ništa se nije promenilo ni danas, stomak me uvek zaboli kad je nečeg previše, nečeg gde bi trebalo da sam srećna, dok se svi oko mene smeju, setih se mame kako ponosno pali cigaretu punog stomaka, tate koji naručuje iznova i iznova, svega, želeli su tudju pažnju i nikada nisam saznala - Da li je to zaista bila glad koju treba utoliti hranom ili glad za pažnjom koju malo ko uspe da zasiti za života?

Vikendica u koju smo se zaputili nalazi se u Nimisu, malom gradiću, odmah s prozora uočila sam zelene brave na prozorima, rustične, metalne saksije s raznobojnim cvećem, mahom, muškatlama. Niz dvorište koje nije bilo ogradjeno, nekoliko kokošaka je čas kljucalo čas trčalo po zelenilu, prizor me odmah vrati u detinjstvo, u vreme kada sam kao mala posećivala dedu na selu, slušala o prirodi, o konjima, na tren, poželeh da ostanem u tom trenutku, da me niko ne dira, da me niko ništa ne pita, da se ni sa kim ne upoznajem, ali takav mir potraja kratko, već u sledećem trenutku, iz kuće izadjoše njih dvoje i krenuše ka nama. Muž je za to vreme izvukao veliku putnu torbu sa garderobom, a ja sam i dalje gledala u kokoške, ostavljajući po strani sve instrukcije koje sam, tokom puta, dobila.
Nikada ranije nisam videla taj par, muškarac je delovao starije od žene, ima prosedu kosu, lice mu je na delove prošarano borama, no, vrlo lepo se držao, ispružio je ruke, srdačno pozdravio goste. Ona se pak držala po strani, stegnutih usana, ruke je smestila uza se, uz telo i nije ih pomerala sve do trenutka dok nisam stala ispred nje, tek tad ispruži ruku, ja je uhvatih mlitavo, gledala sam u njene usne kako se lagano izvijaju u osmeh, pa u njene grudi kako se pune vazduhom, pa u oči koje su svetlucale i prelamale na svetlu tako da su bile čas plave čas zelene, nisam mogla da je uhvatim, bežala mi je, trčala pred očima. Izvukoh ruku, a ona je srdačno pruži mužu koji se, najednom, toliko ozari da njegova zarazna energija predje na mene, osetila sam kako mi struji stomakom, podigoh ruku da se počešam po obrazu i poturih prste pod nos, mirisali su na limun, vanilu i rum, kao da sam ih čitavog dana držala u toj mešavini.

Veče prodje u prijatnom ambijentu, kuća u kojoj smo se nalazili mirisala je na spokoj, na kuću, na dom, na neke prevaziđene stvari ali opet, tako neophodne stvari. Žena je postavljala tanjire, prinosila i odnosila, nije mi dopustila da ustanem, ja sam gošća, sve vreme mi je ponavljala, vi ste naši gosti i želim da se osetite ugodno, govorila je, poseban akcenat stavila je na to "vi", pratila sam pogledom kako gleda u šake mog muža, kako ih gura pogledom, kako odvija i zavija pogledom zavrnute rukave na njegovoj košulji, gledala sam kako vešto koketira sa njegovim obrazima koji počeše da se crvene i čitava bura osećanja prostruji kroz moje telo, butina mi je podrhtavala, jedva da sam uspevala da je smirim ispod stola, disala sam i disala ne bih li se barem malo povratila samoj sebi, ne bih li odagnala bujicu koja poče da me preplavljuje. Kao sumanute, slike počeše da izviruju, da izranjaju, mirisi koji su se mešali sa mirisom hrane, njihovo koketiranje naočigled njenog muža i naočigled mene koja kao da sam postala inferiorna, niti govorim niti postojim, moje je samo da se osetim prijatno, ništa više nije bilo moje.
Pokrenuše razgovore o poslu, o mogućnostima inflacije, kao i šta to konkretno znači za poslovanje, koje strane treba iskoristiti, gde treba riskirati. Žena sede pored svog muža koji je delovao potpuno nezainteresovan za nju, sipala mu je vino, nije je ni pogledao samo blago klimnu glavom u vazduh, ne želeći da joj oda ni jednu odu, ni jednu notu satisfakcije za njen trud. Ona se povuče u stranu, uze zalogaj, dva, a onda srdačno poče da se osmehuje i ćutke sluša razgovor izmedju dvojice muškaraca. Za to vreme, ja sam bila okupirana njenim izgledom, sada sam videla bolje, oči su joj bile plave, nebesko plave, duboko plave da nisam smela ni da pogledam u njih, nego sam gledala ispod, u njene obraze, u njene usne, pa u vrat, pa sam spuštala pogled na zategnute grudi, iako su mi se činile slične mojima njene su bile više zategnute, nosila je dugu, lepršavu haljinu sa floralnim printom bez bretela i sasvim sigurno nije nosila brus.
Razgovor se odužio, ali ona ne reče ni reč, muža je gledala sa nekom diskretnom zadivljenošću, ali pravi pogled, onaj prepun života i strasti usmerila je ka mom mužu, ka nekome ko joj je očigledno više prijao. Iako sam na prvi mah poželela da povučem stolnjak sa stola, da čitave horde escajga i porcelanskih tanjira priljubim uz pod, nisam to uradila, delovalo mi je primitivno, osakaćeno, lišeno bilo kakvog smisla i odlučih da, poput nje, ćutim i smeškam se. Pogledi nam se sretoše samo dva puta, prvi put kad me je njen muž upitao čime se bavim, a drugi put kada mi je muž sugerisao da je lepo vreme i da bih mogla na vazduh jer su mi obrazi neprirodno crveni, brinuo se da mi ne pozli.

"Da, prošetaću, videla sam divan vinograd danas i sasvim sigurno, biće mi bolje, samo da malo uhvatim vazduh." - rekla sam vešto biranim rečima, sklapala sam rečenicu kao da je sačinjena od mnoštvo polupanih delića, kao da je mozaik. Naposletku, izadjoh napolje i poželeh da se u tu kuću više ne vratim.
Ona mi se pridruži kroz nekoliko minuta, dok sam stajala na tremu i samo zurila u daljinu, negde u izmaglici videh dedine obrise, pokazivao je prstom na mene i smešio se, kao da je govorio, rekao sam ti mala moja, rekao sam ti, trebala si da ukrotiš tu divljinu u sebi, ah, nikad ti nikog nećeš da poslušaš, eto ti, eto sad, mogla sam da čujem hrapavi glas, smeh koji je ostao zarobljen u grlu pa tek na momente izviruje, pokidan. Ona me uhvati za mišicu i prenu me na javu. Nosila je dva ogrtača, pruži mi jedan.

"Večeri su ovde hladnije, uzmi."

Ćutke sam uzela, ne razmišljajući ni da li mi je potreban, mehanički ga navukoh na sebe, prateći njene pokrete.

"Stvarno volim ovu kuću, u njoj se osećam najlepše." - nastavila je da govori, ja sam i dalje gledala u daljinu. Bila je tako blizu i njen miris je ponovo bio tako blizu da mi postade muka. Ne rekoh ni reč.

"Da li se tebi dopada?" - upita me nakon tišine koja joj je očigledno postala toliko neprijatna da je morala da govori ne bi li je suzbila.

"Stvarno je lepo ovde, nisam nikada bila." - rekoh joj.

"Imaš divnog muža."

"Kako znaš da je divan?"

"To se vidi."

"Po čemu?"

"Po tome kako gleda, mislim, po tome kako te gleda."

Okrenuh se ka njoj, obrazi su joj se presijavali na večernjem svetlu, premazani nekom skupocenom kremom i počeh da razmišljam o tome da je razumem, počeh da uvidjam da je skrajnuta sa strane, marginalizovana, odsečena od radosti života, pažljivo upakovana u šablon, bi mi je žao. Po onome što sam videla, duboko u sebi želela je pažnju ili sam ja bila ta koja je toliko željna pažnje da sam sažaljevala čak i ženu koja mi je otela muža?

Otela muža. Ponovih to nekoliko puta u sebi, nasmeših se na tu opasku, tako malo nam je potrebno da počnemo da kopiramo ustaljene obrasce i govorimo ono što govori većina, do mozga mi dopre informacija koja je bila tako očigledna, da se ljudska bića ne mogu oteti, da se kreću slobodno, linearno, da odlaze tamo gde žele, kad to žele. To je sve.

Ona se vrlo brzo vrati u kuću, kroz prozor videh dvojicu muškaraca kako se iz trpezarije premeštaju u dnevnu sobu, nosila im je dve velike čaše i flašu nekog pića, činilo mi se da je bilo vino, služila ih je, točila im pića, a oni su samo pružali ruke u kojima su bile čaše i ona ih je punila vinom, dok je grudima ovlaš dodirivala čelo moga muža, naočigled njenog, koji je gledao u sliku na zidu, smešeći se, otpijajući još jedan gutljaj, očito zadovoljan, okupiran razgovorom.

Vratih se u kuću onda kada je vreme postalo toliko hladno da mi ni, nesebično, poklonjeni ogrtač nije pomagao, smestih se kraj muža. Vrlo brzo postade mi jasno da sam trebala da joj se priključim u kuhinji, ona će mi reći da nije potrebno i tek nakon tog obaveštenja moći ću da sednem i budem nemi svedok sve gnusnijeg razgovora o gradjevinarstvu koje je, poput svih ostalih grana, postalo korumpirano. Uradih tako. Zaista, ona reče da je sve obavila te se zajedno vratismo kod muževa. Prispavalo mi se i jedva sam čekala da se dan završi ne bih li uzela malo sna, ne bih li zaboravila na sve ovo barem na trenutak, šablon u koji sam se smestila bio je pretežak, jeo me je, gušio, obuzimao me celu i više nisam mogla da razlučim šta je java, a šta se zaista dešava.
Moj muž predloži da odemo na spavanje, a ja to dočekah širom raširenih ruku. Razgovor sa njim nisam dočekala u budnom stanju, na brzinu oprah zube i strgoh šminku sa sebe, prevukoh se i zagnjurih glavu u perjani jastuk, čula sam kako je legao pored mene, kako je odložio sat na noćni stočić, kako je telefon kucnuo o drvenu površinu kad ga je spustio na nju i posle toga više ništa nisam čula, zaspah brzinom svetlosti.
Trgoh se, neočekivano, i u prvi mah, uplaših se tog prostora, kolena mi klecnuše, na trenutak smetnuh sa uma gde sam i šta tu radim, samo sam se okretala po krevetu, tražeći telefon. Bilo je tri sata po ponoći. Uočih da sam u krevetu sama, da muž nije pored mene, zapitah se da li smo uopšte legli u isti krevet ili je on u drugoj sobi, ne, sećala sam se, legao je pored mene. Ustala sam, odškrinula prozor i uzela dubok udah, vazduh Nimisa bio je jezivo hladan, osvežavajući, otrežnjujuć i promolih glavu kroz prozor, uzimajući još. Kako me je umor malo popustio, počeh da se sećam svega, tek tada primetih sobu u kojoj sam se nalazila, bila je sredjena sa ukusom, u krem nijansama, malo crvene i plave note naposletku odavale su utisak harmonije, mira, balansa, definitivno jesu imali ukusa. Pomislivši to, setih se nje. Njenog mirisa, njenog pogleda, zajapurenih obraza i mekanog ogrtača koji mi je dala napolju, a koji je sada, ćutke, ležao odbačen pokraj kreveta. Poželeh čašu vode i izadjoh odatle, nije bilo potpuno mračno, u dnevnom boravku behu uključene lampe. Primetih stakleni bokal na stolu u hodniku, no preskočih ga, ipak ću uzeti vodu u kuhinji, pomislih, možda ova i nije za piće. Noć je bila tako mirna, kao da u kući ne boravi niko sem mene, u jednom trenutku pade mi na pamet da su svi izašli odatle i ostavili me samu, da su sada na nekom tulumu i ostaće tamo do zore, a onda će se vratiti kao da ništa nije bilo, gluposti, moj um se samo poigravao sa mnom, svi su tu i dalje. Od novonastale vreline, popih čašu vode naiskap i samo u spavaćici, izadjoh napolje, na trem. Smestila sam se na prvu stolicu, koju ugledah, iako prohladno, vreme je bilo prijatno, posmatrala sam svoja bosa stopala kako se grče, pa ispravljaju i podigoh noge na stolicu, ugrožavajući time sva pravila bontona koja sam ikad ulila u sebe. Pozornost mi privuče jedva vidno svetlo, jedna tačkica koja je treperila ispred mene, svetlucala konstantno, ispred nje prostirao se dug red vinove loze, ta tačkica beše prozor na kućici na kraju reda, ničeg nije bilo osim te kućice i nesmotreno krenuh ka njoj. Usput spazih zdrave cvetove vinove loze, iz njih će se uskoro razviti plodovi prepuni soka, a njene ruke će ih gnječiti, muljajući ih prstima dok ne ispuste i poslednju kap soka. Stigavši ispred kućice, ukopah se. To nije bila samo kuća za radnike niti prostorija u kojoj leži vino. Vrata su bila otvorena, prozor razmaknut, zavesa nije postojala i za tren oka sve moje misli o njenim rukama koje cede vino postaše realne, dobiše oblik koji se uvijao pred mojim očima, nagužen, navučen na debele šake mog muža koji joj je mesio bradavice, modre su i zajapurene, gledala sam kako joj dahće na uvo, kako ulazi u nju dok je razmaknuta, kako uživa u tome da ulazi, da izlazi dok ga usmerava rukama, dok traži jače, dok ga moli da je uzme jače i on je sluša, sluša je bespogovorno, neumoljivo, onako kako mene nikad nije, prilepih se za prozor.
Jasan pogled na njene bradavice me je zaprepastio ali i ulio jedan novi osećaj kakav mi do tada beše nepoznat, mahinalno se uhvatih za svoje, počeh da ih vučem kroz spavaćicu, da ih uvijam ne bih li ponovo postala svesna njihove veličine, da li su veće, da li su čvršće, njene su stajale kao dva roga, tvrdo postavljena roga, nadražene što od štipanja što od lizanja, čitava dojka joj je bila crvena i mokra, slivalo se niz te dojke, kapalo po stomaku, sve što sam ikad volela da osetim, sada sam osećala preko nje, njihova gola tela počeše da skaču jače, uhvati je za kosu i poče da je nabija ludački, ona zagrize ruku, pa je brzo ispusti iz ustiju, u žaru, on joj dade svoju skinutu majicu i ona poče da grize rukav kao da ima želju da ga rastrgne zubima. On je menjao grimasu lica, smejao se, huktao pa uzdisao, približio joj se, lizao ušnu resicu i šaputao, šaputao nešto od čega je vrištala jače, prodornije kao da na čitavom svetu postoje samo oni, samo njihova tela, samo njihova igra, gledala sam raspomamljeno kako staje, kako ga ona molećivo gleda, kako je hvata za glavu i zabija se jezikom u njena usta, pa rovari po njima, cepa ih, ljubi je dok je dira dojke, to joj se dopada, tako krutog i nabreknutog, uzima ga rukom pa se spušta na kolena, dodiruje ga bradom, zatim rukama usmerava ka svojim obrazima, drži ga, kao da njegovim glavićem crta po svom licu, kao da on obeležava svoju teritoriju pre nego što ga spusti u njena usta. Ona ih razmiče, otvara i za tren, on nestaje u njoj, ponovo prodire jako, ovog puta, drži ga za kolena, više ne diktira tempo, sada se bori, bori se da proguta i najmanju kap, a da se ne udavi njime, da je ne slomi njegova snaga i veličina pod koju se predala, tako si dobra, tako si dobra, najbolja, najbolja, čuješ li, čuješ li kako si dobra, sreća pa sam te sreo, sreća pa sam te sreo, to ljubavi, vikao je, roptao, hvatao se za glavu, kao da će svakog časa eksplodirati, kao da će se razliti u nju, kao da će pući, nestati, čuvši to ona postade bolja, privrženija, suptilnija na momente, izvuče ga iz usta i poče lagano da mu ljubi glavić, da se uvija jezikom pod njim, da liže deo izmedju korena i glavića, ljubi i liže, sve u isto vreme, razmenjuju poglede, nežne, strastvene poglede u kojima se kupaju, u kojima se prelamaju pre nego što se ponovo stope u jedno. Ne mogavši više da izdrži, hvata je za ruku, podiže je, nasloni na sto i hitrim pokretom ponovo udje u nju, ona vrisnu, podiže glavu visoko i presekoh se, pogledi nam se sretoše, brzo se sagnuh dole i ostah da klečim ispod prozora. Da li me je videla, da li je osetila moje prisustvo, ne znam, samo sam čula da mu govori da pazi, nikako ne sme u nju, dani su joj plodni, molim te, reče mu, molim te, po grudima. Očito je bilo kasno za to, čuh njega kako ropće, kako se grčevito bori da ne svrši, a onda uz grlen jauk ispušta seme, puni je njime i zadihan, uzima je u naručje. Ona ne govori ništa, samo sporim koracima dolazi do prozora i zatvara ga, čuh škljocanje brave.
Nakon toga više ništa nisam čula.