Bolnička (I)

Baksuz kao ja, jako često se nađe u pogrešno vreme na pogrešnom mestu. Tako mi se desilo da se, u jednoj od inače retkih letnjih, popodnevnih šetnji, nađem baš na trotoaru pored zgrade u izgradnji sa koje se nekim čudom, greškom, lošim radom ili božjom voljom baš u tom trenutku odvojio ogroman komad oplate i pao na zemlju rušeći deo skele postavljene pored, sa koje je jedna od platformi odskočila u mom pravcu, pa i pored mog pokušaja da pobegnem zakačila me celom dužinom leve noge, nanoseći površinsku, ali jako veliku ranu u vidu ogrebotine i bolne kontuzije tkiva. Uz svu paniku i sirene, relativno brzo sam stigao u bolnicu gde je stanje konstatovano, ukazana prva pomoć i određeno bolničko lečenje. Osećao sam se sasvim dobro, ali zbog velike površine rane i bola koji se javljao pri pregibanju, doktori su odlučili da mi fiksiraju nogu, pa sam, tako, ranjen junak, dopadnuo štaka. Boli je bilo, ali je moja granica dosta visoka, tako da sam se osećao relativno dobro. Mnogi su me zivkali, raspitivali se, žalili, kukali, kritikovali vlasti, inspekcije, struku i nauku, svima je bilo krivo i žao, ali stvaran bol sam imao samo ja.

Smešten sam u lepu, čistu, svetlu i provetrenu prostoriju sa tri kreveta. U jednom je ležao stariji lik sa fiksatorima na ruci, vidno nervozan, stalno pomerajući povređenu ruku, milujući je drugom, grčeći facu i gunđajući, očito trpeći veliki bol, želeći da to i drugi saznaju. Dok su mene smeštali u krevet, sestra mu je rekla da spremi svoje stvari, jer je doktor odlučio da ga pošalje kući da se tamo polako oporavlja. Imao sam utisak da je jedva dočekao, tako da je otišao, a da ni najmanji detalj nisam saznao o njemu. Ostao sam sâm u sobi, sâm sa telefonom, koji je neprestano zvonio, zvrckao i svetlucao, a i ljubazna sestra, valjda motivisana nekom sitnicom dobijenom od mojih, jako često je navraćala, ugađajući mi, tako da neku dosadu nisam ni osetio.

I tek što se sve smirilo, tek što je sunce zašlo za ogromne lipove krošnje, spremajući se na noćni počinak, dozvoljavajući tamnim senkama da ohlade užareni dnevni vazduh, tek što je i telefon utihnuo i dohvatio se punjača, ustao sam s kreveta, osećajući se sasvim dobro, u nameri da vežbam korišćenje štaka, te otvorim prozor i pustim mirise letnje večeri u prostor namirisan jodom i medicinskim alkoholom. Pogledavši kroz prozor primetio sam vozilo hitne pomoći kako energičnim manevrima osvaja poslednje metre do vrata urgentne medicine. Očito je da je neko ozbiljno povređen. Ali, to su stvari koje se ovde dešavaju svakodnevno, čak svakosatno. Ništa novo, ni neobično.

Neobično je to što su malo nakon toga došli po jedan krevet iz moje sobe i odvezli ga, pa upravo tog pacijenta, nakon nekih pola sata, u zavojim od glave do pete, dovezli i „parkirali“ pored mene. Sve što je bilo vidljivo na njemu je bilo u zavojima. Na moje pitanje: „Šta mu je?“, sestra je kratko rekla: „Opekotine od benzina!“ i žurno nestala. Ječao je tiho, mladalačkim, nejakim glasom. Prišao sam kako bih ga bolje pogledao. Video sam samo oči, uplašene, bez trepuša, pune suza. Zadrhtao sam od bola kad sam shvatio da je u gomili pamuka mlado muško telo, jedva preraslo dečaka.

„Ajoj, sine, pa šta te to snašlo?“, upitao sam ne očekujući odgovor.

„Eks... eksplozija... benz... benzin... kanister... sipao u skuter...“, polušapatom je mucao, pokušavajući objasniti, „Vode... vode...“, zatražio je mičući potpuno zamotane šake, otkrivajući deo ruku iznad šaka koji nije bio povređen. Stvorio sam sebi približnu sliku eksplozije, shvativši da su povređeni samo delovi tela koji nisu bili pokriveni odećom. Podigao sam čaršaf prebačen preko njega i video da su noge zavijene od kolena do stopala što je za pretpostaviti da je bio u nekom šorcu. Ono što me iznenadilo je da je pod čaršafom ostatak tela bio potpuno go, otkrivajući njegovu mladost. Po izgledu glatkog trbuha i utegnutih, tek jedva maljavih butina, sudio sam da ni punoletan nije, ali po zavidnoj veličini muškosti koja je mlitavo ležala okrenuta na bok i krupnim okruglim jajima ispod, te uredno ošišanim gustim grmom dlaka iznad, shvatio sam da bi mogao biti, pa čak stariji i od mene, jer u takvom opuštenom stanju, moja alatka nije dosezala ni polovinu njegove. Ali, shvatio sam da nije vreme za takve teme. Brzo sam pustio pokrivač, tražeći pogledom njegove oči u kojim sam prepoznao stid, tugu, kajanje. Nameštajući štake pomerio sam se do svog ormarića, našao flašicu vode, otvorio je i prineo njegovim usnama. Bile su blede, suhe, opečene. Pio je polako, pomalo, dišući i uzdišući. Samo par gutljaja. Odmahno je glavom, ne želeći više. Gledao me zahvalno, a meni se plakalo. Zaboravio sam za moje rane, za moj bol, misleći na veličinu njegove muke.

„Boli li te?“, upitao sam očinski nježno, pokazujući mu sažaljenje i saosećanje.

„Malo!“, progovorio je tiho, potvrđujući micanjem glave.

„Kako se zoveš?“, upitao sam.

„Bojan.“, prošaputao je.

„Eh, moj Bojane, Bojane...“, bio je moj komentar dok sam se mučio da istovremeno držim i flašu i štaku u istoj ruci.

„Hoćeš krišku narandže?“, trudio sam se da mu bilo čim skrenem pažnju sa boli. Ćutao je, a ja sam otkinuo jednu kriščicu i prineo je njegovim usnama. Lagano je otvorio usta i pokazao blistavo bele zube. Žvakao je polako, očito trpeći bol. Nadao sam se da mu vatra nije upropastila lice, jer sam ga, gledajući njegove lepe zelenkaste oči, zamišljao kao izuzetno lepog momka.

„Koliko imaš godina?“, upitao sam.

„Osamnaest.“, promucao je.

U tom trenutku u sobu je ušla sestra gurajući stalak za infuziju sa bocom.

„Vi ste se već sprijateljili!?“, primetila je, „Lepo. Daj rukicu da prikačimo jednu infuzijicu, pa će ti biti lakše.“, pričala je vešto ubadajući iglu u ruku, spajajući bocu. „Trebaš piti što više tečnosti, ako možeš. Zamoli svog drugara da ti pomogne.“, nasmejala se, pogledavši me, adresirajući svoje reči na moju adresu.

„Hoću, naravno!“, potvrdio sam pomalo zbunjen.

„Sad ću ja doneti „patku“, ako budeš morao piškiti.“, nasmešila se ljubazno odlazeći.

Nakon par minuta vratila se sa plastičnom posudom neobičnog oblika.

„Evo patkice, pa ti kad budeš morao, ubaci pišu i pišaj, a ja ću doći odneti i isprazniti.“ Stavila je posudu na krevet pored njega, valjda primetivši stid u njegovim očima. „Ako ne možeš sam, zovi, ja ću ti pomoći. Nema stida, momče, sad tako moramo.“, pa opet žureći otišla.

Da li je previdela slučajno ili namerno, ali on sa ovako zavijenim rukama nije bio u stanju za tako precizne radnje kao što je nameštanje posude i piše. Ja sam to znao i već razmišljao da mu ponudim pomoć, ali sam se dvoumio ne znajući kako će reagovati. Seo sam na svoj krevet rekavši mu tiho:

„Ako trebaš nešto, reci, tu sam. Mogu bar zvati sestru ako zatreba.“

Nakon nekog vremena progovorio je tiho i promuklo, nakon bolnog uzdaha:

„Možete li mi dati još malo vode?“

„Mogu, naravno!“, odgovorio sam spreman da pomognem. Dobauljao sam do njega, otvorio flašu i prineo usnama. Pio je, sad mnog više nego prvi put, očito osećajući jaku žeđ. Zahvalio mi se pogledom i tihim glasom. Glas mu je postao sigurniji, jači, ravnomerniji. Pokušavao se pomerati, ali je svaki pokret bio praćen bolnim uzdahom i stenjanjem.

„Slobodno ti traži kad god trebaš bilo šta. Moja povreda nije velika i nije mi problem da ti pomognem. Evo ja mogu polako i bez štaka“, ispričao sam mu, kako bi se oslobodio i opustio.

U narednim satima smo razgovarali kako je došlo i do moje i do njegove povrede. Saznao sam ko je, odakle je, u koju školu ide i svašta još. Pio je još nekoliko puta vode, a onda primetio kako nije trebao toliko piti, jer sad imam potrebu da piša.

„Hoćeš da zovem sestru, ili da ti ja pomognem?“, upitao sam.

„Ma ne znam, dodaj mi to, probaću sam!“, pokušavao je zamotanim tubarcima da posudu postavi na dobro mesto. Smetao mu je i pokrivač i zavoji, pokušao je da se pomeri, namesti, olakša, ali nije išlo.

„Mogu li ti pomoći?“, upitao sam, sažaljivo gledajući njegovo mučenje. Nije rekao ništa, samo me pogledao pogledom koji je pokazivao izvinjenje i stid. Prišao sam, jednom rukom uzeo posudu, drugom njegovu alatku, te bez imalo problema stavio sve na svoje mesto, a on se ispraznio u jakom mlazu, puneći posudu gotovo do pola. Kada je završio spustio sam posudu pored kreveta, a iz svoje ladice uzeo maramicu i obrisao njegov vrh glavića. Brišući, slučajno sam povukao kožicu i video kako se lako svlači, ali pimetio tragove smegme na njemu. Trebao je pranje, ali nisam znao da li mu to trebam reći sad. Bojao sam se da će se zastideti, pa da će prestati tražiti moju pomoć, a onda će, ili trpeti do bola, ili se povrediti ili će ga trpljenje prevariti tako da se u snu olakša u krevet.

Tokom infuzije je zaspao, spavao mirno kao mače, a probudila ga je sestra, kada je menjala bocu. Daleko pre je dolazila i odnela „patku“, zahvalivši mi što sam mu pomogao. Znala je da imam decu i bilo joj je drago da se i prema njemu ponašam kao roditelj. Ubrzo se ponovo vratila s pitanjem, da li bi mi smetalo da njemu u posetu dođu njegovi roditelji, jer, očito je, imali su neku „vezu“, a ja sam razumeo njihovu brigu, iako je bio već kasnovečernji čas. Ubrzo su došli, njegovi otac i majka mojih godina i brat, desetak godina mladji od njega. Uz suze, jedva su uspostavili komunikaciju, a on se potrudio da ih uteši govoreći kako ga ne boli i kako je dobro, te da im objasni koliko sam mu ja mnogo pomogao i kako pazim na njega kao na svoga. U razgovoru s ocem, saznao sam da je eksploziju upravo izazvao mladji brat paleći prazni mini brener koji ima elektronsko paljenje sa ručnim okidačem i bocom plina u obliku spreja, a koji je malom služio kao pištolj-igračka. Stariji je sipao benzin u rezervoar skutera, a ovaj prišao i jako blizu pritisnuo okidač koji je, baš tad, upalio mali plamičak plina, a onda i benzin u kanisteru i rezervoaru. Samo zahvaljujući tome što je stariji u trenutku paljenja odgurnuo mladjeg, a ovaj pao na pod, ostao je nepovređen. Kratkotrajna buktinja je kratko dotakla golu kožu starijeg, nanela opekotine, ali srećom ne duboke i ne toliko teške. Najviše ih je po nogama i rukama, a lice je samo malo opaljeno, zahvaljujući njegovom dobrom refleksu i brzoj rekaciji.

Poseta se ubrzo završila, uz mnogo suza i brige. Ležao je miran, uzdišući. Doneli su mu telefon, ali ga nije mogao koristiti, pa sam ja, s vremena na vreme, držao ispred njega, kako bi on čitao poruke. Na neke je želeo da odgovori, pa sam se i oko toga trudio. Da bih to mogao raditi, rekao mi je šifru za otključavanje, pa sam u neki kasnonoćni čas bio toliko bezobrazan da detaljnije pogledam profil s kog je stigla poruka: „Ljubavi, čujem da si opaljen. J J Kako si? Je li i moj mali lepotan izgoreo? Mogu li doći da ga gasim? J J“

Pomislio sam da je u pitanju neka devojka, ali, ni ime, ni slika nisu to govorili. Ušao sam u profil, te video da je u pitanju ćelavi, guzati, istetoviran lik od 35-40 godina, po svemu sudeći gej, čak potpuni pasivac. Svi njegovi prijatelji bili su muškarci, a adresa koja je pisala bila je u ulici u kojoj je živeo i Bojan. Pomislio sam da je to samo komšija i poznanik, koji se, eto zeza s malim, kako bi mu njegove muke učinio lakšim. Ostavio sam telefon, ali me grizao crv sumnje.

Kad je sestra došla da skine instalacije infuzije, probudila nas je. Ona je otišla, a on poželeo još vode, uzeo par kriški narandže, pa pitao ima li poruka na telefonu. U svemu sam saučestvovao koliko je bilo u mojoj moći, a kad smo došli do poruke od njegovog komšije, on je reagovao burno. Uzbudio se, verovatno i zacrveneo, govoreći kako je to jedna budala iz njegovog komšiluka koji mu ne da mira godinama već i kako on s njim nema apsolutno ništa, kako nije iz te priče. Branio se, kao da sam ga optuživao za nešto, vidno uzbuđen. Ja sam ga smirivao, pokušavajući pokazati kako mu verujem, a on insistirao da sve njegove poruke brišem. Poslušao sam ga, a onda je još jednom tražio „patku“. Lepo sam uživao nameštajući njegovu alatku, pomišljajući kako je ćelavi komšo velikih guzova troši i upotrebljava. U jednom momentu mi se učinilo da se veličina povećava, pa sam prosto poželeo da mu pomognem da, bar na takav način, uživa, ovako nemoćan.

Pred zoru sam se probudio nakon sestrinog obilaska, a on je ostao sasvim miran. Činilo se da spava, pa nisam odoleo iskušenju i ponovo sam otključao telefon. Poruka je bilo manje, od komšije ni jedne, ali sam zavirio u istoriju njegovih pretraživanja, pa našao popriličan broj gej sajtova koje je posećivao, čak i nalog na nekim od gej društvenih mreža, a u galeriji naišao na nekoliko fotografija i snimaka koje sam, jednostavno, morao pogledati. Pokušao sam se bešumno izvući iz sobe noseći njegov telefon sa sobom. Nekoliko slika je bio njegov mališan u punoj veličini, čak se u dubini jedne takve slike video njegov brat okrenut leđima, gledajući u računar. Nekoliko videosnimaka bili su preuzeti snimci s neta, uvek stariji i mladji lik u akciji, a onda snimak na kome se jasno vidi kako on kara nekoga sa velikom guzom trpajući ga celom dužinom i vrlo žestoko. Već na sledećam snimku sam video da je ta guza pripadala onoj budali koja ga proganja godinama i s kojom on nema ništa. Sledeći ja pokazao svršavanje po bradatom licu ćelavog komšije. Sve mi je bilo jasno, toliko da sam jedva smirio svog mališana, kako bih mogao izaći na hodnik i vratiti se u sobu.

Telefon sam spustio na ormarić, pa pre pokušaja da legnem, začuo:

„Izvinite, ja bih opet „patku. Reći ću mojima da vam plate trud.“

Sa zadovoljstvom sam je namestio, a po završetku uzeo vlažnu maramicu i detaljno i temeljno očistio njegov glavić. Bilo mu je neprijatno na samom početku, kad je shvatio šta radim:

„Nemojte, ne treba.“, molio me, očito stideći se.

„Kako ne treba, znam ja šta njemu treba, imam ja njega mnogo godina duže nego ti.“, smejao sam se, povlačeći kožicu gore dole. Gledao me postiđeno, ali se predao užitku koji je osećao.

„Nemojte, još treba samo da mi se digne.“, čini mi se da se nasmešio i on.

„Pa nek se digne, spustićemo ga nekako.“, smejao sam se bauljajući do korpe za otpatke. Vratio sam se, on me pratio pogledom, a njegov mali je bio u poludignutom stanju, izgledajući jako izazovno, onako zakošen preko stomaka.

„Pa eto već je dignut.“, primetio sam, gledajući ga sa neskrivenim žarom u očima, i opet ga uzeo rukom, stišćući ga i terajući da izraste u punu veličinu.

„Nemojte, naiće sestra.“, jedino je čime se branio.

„Ma neće, one sad spavaju mrtvačkim snom. Ili puše negde.“ Smejao sam se drkajući mu. Njegov mališan je odgovorio ogromnom veličinom, neverovatnom tvrdoćom i trzajima.

„Voliš ti pušenje?“, postao sam jako direktan.

„Ma de“, zbunio se, „pustite, nije mi do toga!“, izbegavao je pogled.

„Vidim kako nije, samo što nisi svršio.“ Drkao sam mu sve žešće, a on se počeo uvijati, očito uživajući. Naravno i moj se digao i bio je jasno vidljiv na svetloplavoj pidžami. Odavno nisam osetio veću želju da ga izvadim i svršim. On je ćutke podnosio užitak, pa, konačno, potvrđujući moje pretpostavke, zavijenom rukom pokušao da dotakne moju izbočinu. Nije osetio ništa osim bola, pa je ispravio ruku kako bi podlakticom osetio moju tvrdoću. Sarađivao sam, primičući se, kako bi osetio što bolje, drkajući mu sve jače. Osetio sam da svršava po drhtajima koje je proizvodio i uzdasima koji su se otimali. Prosuo je seme po glatkom stomaku, dišići glasno i duboko.

„Bravo, mali“, prokomentarisao sam s osmehom.
„Uhhh, nisam dugo ovako dobro...“, prokomentarisao je, odahnuvši s osmehom u očima i na usnama. Vlažne maramice su počistile sve što je uprskao i namirisale prelepu kitu koja se polako povlačila. I dalje je izgledala impozantno, ali sam je pokrio plahtom. Sagnuo sam se, jako nežno poljubio zavoj iznad njegovih očiju:

„Spavaj sad, mali. A ja odoh do kupatila...“, namignuo sam mu, nasmešio se. I on je meni, pa utonuo u san koji će ga oporaviti, možda i ozdraviti. Sviće novi dan.