Posle dva dana

Prošla su dva dana, a atmosfera u hodniku naše zgrade bila je toliko naelektrisana da sam tačno znala šta sledi. Kad su Branka, Jovana i mala Maja zakucale na vrata sa onim svojim usiljenim smeškom, bila sam spremna. Nisu one došle zbog kafe, došle su da vide tragove onoga što su čule preksinoć.

„Pa zdravo, Marija, draga,“ poče Branka, dok su joj oči šetale po mom telu kao radar. „Nismo htele da smetamo, Marko je unutra? Izgledaš nekako... rasejano, kao da si u oblacima.“

„Marko je u sobi, uspavljuje bebu,“ rekoh im drsko, naslonjena na štok tako da mi se bade-mantil opasno zategne preko bokova. „Ali uđite, taman sam htela da odmorim.“

Sele su, a kafa je bila čist otrov. Mala Maja je prevrtala očima, a Jovana je stalno nešto zapitkivala o Marku, nadajući se da ću reći da je on taj koji me je onako „obradio“.

„Znate,“ rekoh polako, gledajući Branku pravo u oči, „čujem da ti je muž opet na putu? Baš šteta, teško je kad u kući nemaš pravi, čvrst alat da te malo ’popravi’ s vremena na vreme. Neke žene prosto imaju sreće da uvek imaju zver pri ruci, a neke... neke samo slušaju kroz zidove.“

Branka je prebledela, znajući da aludiram na to da je Nikola sada samo moj. Pucale su od zavisti, a kad su konačno izletele iz stana, Marko je izašao iz sobe.

„Ljubavi, nestalo nam je pelena, skokni brzo do marketa dok ona spava,“ rekoh mu, bukvalno mu gurajući jaknu u ruke. Čim se lift zatvorio, sela sam za kuhinjski sto da na brzinu ručam, ne očekujući nikoga. Ali, tek što sam prinela viljušku ustima, na staklu terase se začulo ono poznato, teško kucanje.

„Nikola?! Jesi li ti lud, čoveče?!“ prosiktala sam kad je uleteo unutra. „Marko je tek otišao po pelene, market je tu iza ćoška, vratiće se za pet minuta!“

„Umem ja i na brzinu kad treba,“ reče on, a pogled mu je bio gladan. „Gledao sam one kvočke kako odlaze, a tebe sam gledao kroz staklo kako sediš za tim stolom... Nisam mogao da izdržim.“

Bez reči me je zgrabio, podigao sa stolice i bacio pravo na onaj isti kuhinjski sto gde mi je stajao tanjir sa ručkom. Razmakao mi je noge i oslobodio tu svoju mrcinu od 25 cm debelog mesa koja je pulsirala od nestrpljenja. Ušao je u mene jednim silovitim pokretom, do samog dna moje vlažne unutrašnjosti, toliko duboko da mi je dah stao.

Kuhinjski sto je počeo da udara o zid ritmično i snažno, tanjir je zveckao, a viljuška je pala na pod. Nikola me je radio sirovo, moćno, onako kako Marko nikada ne bi smeo. Svaki udarac je bio kao zemljotres, osećala sam kako me puni do vrha, kako mi se utroba širi pod njegovom silom dok mi je adrenalin udarao u glavu jer sam znala da Marko može svakog trena da otključa vrata. Bilo je to najbržih i najžešćih pet minuta u mom životu – sirova dominacija zveri protiv moje nezasite mladosti.

Baš kad je Nikola istisnuo svu svoju vrelinu u mene, ostavljajući me potpuno natopljenu, začuo se zvuk ključa. Marko se vratio.

Nikola se munjevito izvukao, zgrabio majicu i poput senke izleteo na terasu, preskočivši na svoju stranu bukvalno sekundu pre nego što je Marko zakoračio u kuhinju sa paketom pelena. Stajala sam tamo, raščupana, nogu koje su se tresle, pokušavajući da izgledam kao da i dalje ručam.

„Evo pelena, srećo! Šta je to lupalo, kao da se sto pomerao?“ upita Marko, spuštajući paket pored mog tanjira.

„Ma ništa, ljubavi... promaja je bila jaka pa je zalupila vrata terase,“ rekoh, dok mi se lice žarilo od napora i užitka.

Gledala sam ga kako odlaže pelene i mislila u sebi: E moj Marko, ni sam ne znaš da sam upravo primila opet zver od 25 cm na ovom istom stolu gde ti sada spuštaš pelene za našu bebu...