Pedeset nijansi zelene

Zaljubljenja su razna, neko voli da se zaljubljuje. Nisam bila među njima, nisam u potpunosti kapirala leptiriće ni slične stomačne živuljke. Sve do jedne zimske večeri, tople a jezovite, kakva se zakuca u tkivo nezaborava.

Kad ga čovek ugleda, nije mu mogao odrediti godine. Mogao bi pogoditi i broj cipela, i gde se oblači, ma i u kojoj kući su mu Jupiter i Venera, ali ne i godište. Rekli bi pre da je pao s Marsa, pravo u epicentar mog prostora pretrage.

A ona je bila nesvesna. Nesvesno jaka, rušeći barijere za koje nisam ni znala. Tog dana kada je drugarica proslavljala rođendan, nisam slutila da će baš taj datum obeležiti moje ponovno rođenje.

Kafe je bio ispunjen predivnom glatkom drvenarijom i uramljenim rezbarenim slikama koje su mi odmah privukle pažnju. Al bi ovo gorelo da se zapali, prokomentarisao je naš ludi Đole posle večere. Dragana je častila još neko društvo posle toga, zgurajući u isti dan i prijatelje i kumove i rodbinu, a Đole ostao sa mnom da iskapimo još jedno vince, teško žabu u vodu naterati.

Al je smotan ovaj konobar, promumlao je. A on jadan ne zna gde će pre. Šta ga braniš pita Đole, kao da se poznajete. Ah, nemaš pojma koliko.

Miloš je tu radio po dve smene, bio dobar s gazdom i počeo kada još nije trebalo da budeš član stranke da bi čistio wc. Jedino što se iz aviona videlo da njegovi maniri, prirodno vrcava elegancija izmešana s mudrom domišljatošću nikako nisu opisivali to radno mesto.

Možda do kraja života ne upoznaš dovoljno ni sebe, ali Miloš i ja smo tada verovali da se znamo prilično dobro. Dođi da vidiš gde sam, taman predloži Dragani. I tako smo se našli tu gde smo. U prirodnom habitatu tog hodajućeg slatkiša kog bih, da je kakav mafin, progutala u jednom zalogaju. Ostajem do kraja, vino je reklo.

Pod prigušenim svetlima, svetlele su njegove smaragdne oči gde god da pogledam. Još, viknuo je Đole, sipaj, ne štedi. Napio se, jedva potrefivši vrata na taksi vozilu. Kakav vam je ovaj, loše pije za svoje godine, zacvrkutao je Miki. A koje su tvoje, pitam se.

Znam zašto si ostala, kaže mi. Pa nije teško provaliti, konačno ću sve detaljno da ih pogledam. Tvoje ramove. Blaženstvo sitno graviranh detalja koji grebuckaju dušu dok u njoj pucketa hiljadu iskrica. Prostrelio me je onim marsovskim očima. Stajaćeš tu do sutra i gledati?! Da. Ne pokušavaj da me napiješ! Ne pokušavam-pijana si.

S prvim dodirom, tela su nam se uklopila poput dva čudesa ksilografije predodređena za spajanje. Nakisla, vlažna, dva parčeta tvrde kore nad unutrašnjošću mekšom od zvezdane prašine. Usne najmekše, najosetljivije, pomalo su stidljivo delile te dugo čuvane, bockave leptiriće. Puštala sam da mi sleću niz ramena, golicaju me i preplave. Dok me nije zgrabio i prisvojio olujno i nepovratno.

Zajednički smo se, skoro ritualno, rešavali spoljašnih slojeva društveno propisane odevenosti, dok nisu ostali samo koža i oči. Drugačije su oči kada te neko posmatra odeven i nag. Kada se sljušti sve što te čini nalik drugima, i oko izgubi svaki pojam o zagonetci, lišeno glume pred golom istinom. Enigma prestaje, a tamo gde se sve razjasnilo izniče blagoslovena misterija prapočetka i pripadanja apsolutu poput Svemogućeg.

On reže, recka, kucka, sporo, najsporije, ubrza, sklapa, secka, ekserom udara, sve se trese. Odskočićemo do plafona čini mi se. Svaki rez volim, uzvraćam svojim sitnim rezovima noktiju po plaštu kožne mahovine glatkih leđa. Posle njega ću postati drvena Ana, njegov novi drvorez.

Zatresle su se čaše i tacnice. Zaigralo zimsko voće. Njegova soba moja livada, s njegovim očima u trista sjajeva. Oljušteni, presahli, višestruko izmučeni, ispražnjeni, punimo novu energiju samo da bismo je opet trošili. Gorelo je, ali ono drvo iznutra. Ona šuma kojoj je falila ona posebna šibica. I nema pepela, samo obnovljenja. Vulkan što se spljošti da iznova zagruva. 

Morala sam otići da ga se još jače zaželim. Kada te vatra uzludi svuda je tražiš, od prestonice do Severnog pola. Ispratio me je bez kape, gologlav, rumenih obraza kao naše vino. Dođi mi opet, što pre, nemoj čekati proslave. Prsti ruku su nam se zalepili u dva kupka kao da je avgust u našim glavama.

Nasmejana, zakoračila sam u film od snenih pahulja koje su iz nebeskog šlema sipale kao tone mleka u prahu, a već ostarela noć mirisala na tamjan i maline. Osećam u sebi plamen, taj prelep požar naše borbe, nijanse prodiranja kroz usplahirenu gustinu našeg mesa, kao da smo tog prvog puta zajedno zamrli pa oživeli. Oh slasti vatre moje, vraćam ti se. 

Kategorija:
Strejt erotske priče