Šetnja prva

Živim u stanu na drugom spratu, u maloj zgradi gde još uvek postoje oni dobrokomšijski odnosi, gde su komšije međusobni prijatelji i saradnici i gde ne nedostaje međusobnog poštovanja, uvažavanja, pomoći i razbibrige. U našem ulazu je samo šest stanova, sve fini, ozbiljni, pristojni, stariji ljudi, te u stanu naspram mog mlad, veseli par u tridesetim, Zoran i Vanja, bez dece, sa divnim primerkom prelepog mladog zlatnog retrivera koji je, dobroćudan kao i oni, voleo sve stanare, svakom se radovao i sa svakim se igrao. Niko od nas nije nešto posebno mrzeo životinje, ali ih u zgradi niko drugi nije imao, pa je čupavi Flok, kako su ga zvali, bio ljubimac cele zgrade. Naravno, kao i svaki živi stvor, nije bio samo igračka, već je imao svoje potrebe, navike i posledice, pa je tako, ponekad, bilo neprimerenog laveža ili dosadnog cijukanja, a svakodnevne šetnje, galama po hodniku zbog njegovog zapišavanja stepenišne ograde, te mokri, ali i smrdljivi tragovi koji su ostajali su bili standardica. No, njegova umiljatost, njegov mazni pogled u kome je blistalo nešto slično osmijehu, razgaljivali su svaku dušu i navodili na oprost.

I tako dođe leto, vreme odmora i putovanja. Mi, stariji stanari, više smo pričali o banjama nego o morima, a Vanja i Zoka o divnim plažama Azura, Grčke i Egipta. I svaki njihov anražman je podrazumevao put avionom i bar desetak dana. U svoj lepoti ponuda za odmor sve se lepo slagalo i izgledalo, ali se uvek pojavljivalo pitanje: „A šta ćemo sa Flokom?“ Bilo im je nezamislivo da u luksuznom hotelu kakav su očekivali, umesto opuštanja i uživanja, te umesto sna i ljubavi ustaju u svitanje i izvode psa u šetnju. Ili da umesto romantične večere u nekom tihom restoranu na koju bi izveli sebe, na topli maestral izvedu Floka, koji bi njuškao po bačenom smeću, lajao na domicilno pseće stanovništvo i spopadao gospođe koje u dokolici nose neki od minijaturnih primeraka pseće ili mačije vrste. A to mu je bila pasija, da pokaže svoju oškopernost i dominaciju nad malim nemoćnim psićima ili mačkićima. S toga su došli na, za njih, famozno lepu ideju, da neko od komšija tih nekoliko dana pričuva Floka. U najuži izbor pali smo komšija Stanko iz prizemlja, koji se jako često igrao s Flokom, zbog čega ga je baba Stanija večito grdila, i ja, koji sam i pored lepote i draži koju je imao bio pomalo gadljiv na milion dugih krivudavih dlaka po njihovom stanu i onaj teški ustajali miris mokraće.

Elem, kako god, pristao sam. Flok će biti u njihovom stanu, ja ću posećivati njega, osim kad poželim da ga dovedem i u svoj stan. Dobio sam sve upute kad, kako, koliko, gde, na koji način, kuda itd uviđajući da je mnogo komplikovanije nego hraniti i čuvati dete. Ali šta je tu je, valjaće i komšije meni nekad, a iskreno, i sam sam voleo prošetati parkom, šetalištem pored reke, ili jednostavno napraviti krug po gradu, šmekajući prolaznike, čak primećujući mnoge šetače pasa kojim ću se već od sledećeg jutra pridružiti. Flok mi se radovao, ali se osetila tuga i žal za vlasnicima. Nije jeo koliko mi je bilo propisano, ali kad je shvatio da krećemo u večernju šetnju, radost u njegove oči se vratila. Nisam znao njihove uobičajene rute, pa sam ja krenuo kud je meni bilo interesantnije. Trčkarao je, njuškao, zapišavao, slušao divljenje dece u prolazu, ali i poneko „marš“, trzajući me i vukući levo-desno na dugačkom povodcu. Korpu nisam stavljao, jer sam znao koliko je dobroćudan i mio, te smatrao da je bezopasan. Krenuli smo kroz park, pa stazom pored reke, uzvodno sigurno cela dva kilometra. Osetio je potrebu da se u mirisu bujne trave i žuborenju reke olakša i isprazni creva. Nije to išlo baš lako, pa sam seo na jedinu preostalu letvu drvene klupe, koju su obesni klici davno polomili. On se mučio, stenjao, sa očitim problemom tvrde stolice. Nisam znao da li je to uobičajeno i već sam razmišljao kako ću vlasnicim morati pokvariti odmor glupim pitanjem. I dok sam čekao da se isprazni, nedaleko sam ugledao nekog ko je u istom poslu kao i ja. Primetio sam međusobnu sličnost pasa, pa mi je palo na um da sačekam i upitam njega, zna li šta više od mene, pretpostavljajući da je vlasnik a ne naturalizovani vodič kao ja. Kako se približavao uviđao sam sve veću sličnost među psima i sve veću razliku u godinama između nas. Pas beše iste rase, bledo žute i beličaste duge dlake, veselih očiju i jako čupavog repa. A vlasnik beše rasan lepotan koji, bio sam siguran još nije dotakao treću deceniju. Beše tamnoput, jako lepo oblikovanog tela, u šorcu i majici koji su više pokazivali nego skrivali. Njegovo prelepo lice nosilo je bradu u tragovima i plave oči optočene dugim tankim obrvama. Ta tamnom tenu tamna kratka kosa, sa lepo uređenom frizurom. U meni je zatreperilo hiljadu leptira, kad je prilazeći jako lepim, maznim glasom, veoma učtivo i pristojno rekao: „Dobar dan!“

„Dobar dan, momci!“, odgovorio sam s osmehom, povlačeći Flokov povodac, kako bih ga privukao sebi, jer je s mnogo radosti, konačno obavivši nuždu koju je započeo, pokušao da pritrči pridošlom pripadniku svoje vrste. Povukao sam ga jako i uzviknuo: „Flok, miran!“, a oni su se njuškali i dodirivali njuškama kao da se ljube, oba vidno obradovani.

„Ah, ipak je to Flok.“, progovorio je mladić. „Nisu vam ga, valjda, prodali?“

„Ma ne,“ odgovorio sam, „otišli su na more, ja ga samo pazim dok se ne vrate. A vi se znate?“

„Pa da, oni su braća, kupili smo ih od istog vlasnika u isto vreme.“, odgovorio je simpatični mladić, pogledavši na klupu, očito tražeći mesta da sedne. Pomakao sam se koliko sam mogao: „Sedi ako možeš, pazi se, polomljeno je sve.“

Sedajući pored mene prokometarisao je: „Ma, deca...“

Sedeći doticali smo se bokovima, a ja sam osetio neverovatnu toplotu kojom je zračio. Psi su se i dalje njuškali, gurkali, igrali, sve dok Flokov brat nije ponjušio bratovu pišu, pa postao nekako nemiran, čak pokušao da skoči na Floka. Mi smo se smejali uz kometare „Hej, hej, momci, nije to lepo“ i „Alo bre, budalo, ne budi nastran.“ Moj komentar prozrokovan dešavanjima bo je: „Nemoj to, em gej, em incest.“, a komentar malog: „Ma šta ima veze, važno je da je seks:“ Smejali smo se, mada me jako iznenadio takvim komentarom, jer mi je odavao utisak jako, jako pristojnog momka i nekoga ko se ne zbližava lako, pogotovo s nekim starijim. Flok je bio mirniji, drugi mnogo napadniji, svako malo se propinjući na njega. Opet sam povlačeći povodac prokomenatrisao: „Halo, jebač, je li ti i gazda tako napadan, na šta on napada?“ Mali se nasmejao: „Na sve!“

„Opa!“, kao iznenadio sam se, „Ni ne sumnjam, takav lep i zgodan, mogu misliti.“

Smejali smo se, povlačeći pse svaki na svoju stranu, a ja sam krajičkom oka primetio kako je mali, sedeći, dotakao svoju muškost, da li zgog potrebe da ga popravi na mestu gde je bio, jer je došlo do neke reakcije, ili je hteo da mi skrene pažnju na njega, ne želeći biti sasvim direktan, ne poznajući me. U meni je probudio stotinu maštarija, ali sam ostao zbunjen trenutkom. Ipak, bacio sam još jedan mamac.

„Hajmo, Flok, ova dvojica su opasni, kresnuće nas obojicu!“

„Ma nećemo“, pa je lopovski i šeretki dodao, „odmah!“

Opet smo se nasmejali, a psi, kao da su znali za meru i pristojnost, razišli se i odmakli jedan od drugog, istražujući nove busenove trave i zapišavajući ih. Ustali smo i mi, a ja sam na njegovom šorcu video popriličnu izbočinu. Primetio je da sam pogledao, a ja sam dodao:

„Kažem ja da si ti frajer i po. Sve ti bog dao!“

„Hahaha bog je milostiv, daje svakome ponešto.“, odgovorio je kao da je imao spreman odgovor, premerivši me pogledom od glave do papuče i nazad. Psi su nas vukli svaki na svoju stranu, tako da smo se morali razilaziti.

„Hej, pa baš mi je drago da smo s sreli.“

Odjednom sam se setio: „Jebo te, pa nismo se ni upoznali.“ Pružio sam ruku, rekavši svoje ime.

„Milan, drago mi je!“, otpevao je divnim glasom, gledajući me duboko u oči. Osetio sam potrebu da ga zagrlim, ali me Flok povukao.

„Vidimo se, ja sam svako veče ovde!“, procvrkutao je, odlazeći, ispraćen mojim gotovo zaljubljenim pogledom.