Gde se dede (nastavak priče "Jebeš kafu")

Krevet u kome sam spavao bio je nešto između bračnog i jedinačnog, jer dimenzijama nije pripadao nigde, širine takve da bi dvoje na njemu imao celonoćno guranje i nervozno trzanje u ovakvim sparnim noćima kakve su bile zadnjih dana, a iole viši samac bi se mogao razbaciti samo ako leži dijagonalno. Imao sam utisak, kad sam prvi put legao na njega, da je namenjen samo za stanove koji se iznajmljuju kao „stan na dan“, jer pri tom nema guranja i nervoze, već se svaki trenutak koristi da tela budu što bliže i što dublje jedno u drugom. Bio je čvrst, bez škripe i dubokog ugibanja, bez stranica. Kako god, najmanje je bio namenjen za spavanje, a više za sve drugo na šta sama reč krevet asocira. Bočno od njega je na zidu bio omanji prozor visokog parapeta, jer je ovo bio suterenski dio kuce, a s druge strane prozora je bila staza kojom se prilazilo kući do ulaznih vrata po kojoj je jako često prolazila „staramajka“ obavljajući svoje potrebe i obaveze. Na prozoru iznutra postoji zavesa, ali je bila smaknuta, zbog otvaranja prozora prethodne sparne noći, tako da je staramajka, koliko god da je imala slab vid mogla videti sve sta se dešava u mojoj sobi. A onoliko koliko sam znao o njoj, bio sam siguran da nije propuštala priliku, ako je imala, a ovaj put je imala itekakavu.

I ne bi bio toliki problem da vidi mene, ali ovo što je mogla videti sad je nešto što ne bi oprostila ni meni, verovatno ni njemu, a što je najgore, što o tome ne bi mogla ćutati ni trenutka, nego bi sve, kao crkveno zvono, razglasila po selu i okolini. A šta je to mogla videti postao sam svestan tek kad je sve na trenutak stalo, kako bi obojica uzeli malo vazduha, a moje oko registrovalo promicanje njene šarene suknje pored prozora. Istog trenutka sam se sledio i ukočio, što je i dečko u mom zagrljau odmah osetio, pa se odmakao gledajući me upitno sa dozom straha u očima. Prošaputao sam: „Staramajka!“, te očima pokazao ka prozoru. Mali je, pogledao, zatim naglo skočio kao oparen, povukao zavesu preko prozora i tamni paravan preko nje, te se sa osmehom, pri punoj erekciji, ponovo bacio na mene tiho izgovarajući kroz osmeh: „Niti vidi, niti čuje!“

Prihvatio sam igru, sa kiselim osećajem u želucu, ali su ga vrlo brzo ugasili njegovi poljupci. Mali je bio jako napaljen, neverovatno inicijativan, nije dozvoljavao da izgubimo ni jedan jedini čas. Od trenutka kad smo zagrljeni napravili dva-tri koraka (krenuli u priči „Jebeš kafu“), te legli na krevet, njegove usne nisu mirovale. Svim silama se potrudio da mi vrati bar deo zadovoljstva koje sam njemu učino maločas (u prethodnoj priči), ljubeći me strasno i dugo, grickajući mi usne, a onda naizmenično ljubeći i grickajući vrat grudi, stomak...

Na njemu ga je dočekala moja alatka popriličnih dimenzija, neprimerenom tvrdoćom i neopisivom mekoćom istovremeno. Osetio sam nežne poljupce i grebuckanje njegovih zubi, a zatim osetio vrelinu njegovih usta i neverovatno jak vakum koji je napravio uvukavši nabrekli glavić u njih. Doživeo sam osećaj, do tad nedoživljen, koji mi je oteo glasan uzdah iz grudi, praćen neverovatno prijatnim slatkim bolom kroz donji deo kičme, sve do vrata gde sam osetio hladne trnce.

„Uh, mali, jebo te, pa šta to radiš, gde to nauči?“, upitao sam, istovremeno ga hvatajući za glavu i nabijajući ga još više. Pogledao me očima u kojim sam video želju, strast, osmeh, zadovoljstvo, sreću, te prihvatio moj pritisak i pustio da mu moj kurac celom dužinom klizne duboko u grlo. Kako je disao, i da li je uopšte disao ne znam, ali ja sam osećao kako pulsiram u njemu i čim se pomerio osećao sam strast vrhunca, grčeve i mlazeve kojim sam ga zagrcnuo. I pored mladosti nije se predavao, borio se hrabro i junački, do poslednje kapi, a onda, brišući mokre usne, pogledao me suznim očima zaljubljenim i zahvalnim pogledom.

Tek tad je, uz prelep osmeh, odgovorio na moje pitanje: „Ovo je turističko mesto!“ Nasmejao sam se i ja povukavši ga kako bih ga mogao poljubiti i zahvaliti mu se za orgazam kakav dugo nisam doživeo.

Poljubac je trajao dugo, taman toliko koliko je staramajci trebalo da ponovo, prolazeći, zastruže svojim papučama stazom pored prozora.

Čuli smo oba kako tiho mrmlja: „Bože, gde se dete dede?“

Pogledali smo se, nasmešili, a ja sam prokometarisao: „Tebe traži, sad će ovamo?“

Skočio je, brzo obukao šorc, a na vratima se začulo kucanje i istovremeni povik: „Komšija, je li onaj moj zvrndov kod tebe?“

„Nije, staramajko!“, brzo sam odgovorio povlačeći zgužvanu plahtu preko sebe, očekujući da će se vrata svakog trenutka otvoriti. Mali je šmugnuo u kuhinju gde je čučnuo iza šanka i čekao šta će biti. Čuo sam već udaljen i začuđen uzvik starice: „Šta bi s njim?“

„Moram izaći, ona će sad krenuti kroz celo selo da me traži.“, tiho je promrsio, nezadovoljnim pogledom prateći moje ustajanje i mog poludignutog mališana kome je trebalo još i pažnje i igre.

„Idem se prijaviti, pa ću opet doći!“, rekao je brzo, provirio kroz vrata, pa šmugnuo negde između lisnatih procvjetalih grana nekakvog šarenog grma.

Ostao sam sedeći igrajući se svojim mališanom, razmišljajući gde je, s kim je i kad je ovako mlad momak naučio znanje koje mnoge žene ne nauče za ceo život. Prošlo je poprilično vremena, obukao sam se, skuhao davno započetu kafu i popio...

A on nije dolazio...

U nestrpljivom promišljanju ponavljao sam pitanje stramajke: „Gde se dede dete?“