Jebeš kafu (nastavak priče Unos podataka)

Letnja, sparna noć. Čak ni klima nije bila učinkovita... Vrtio sam se kao na ražnju, smetajući sam sebi, svakim svojim delom tela. Kroz glavu sam propustio sve misli, planove, dešavanja, događanja, svoja i tuđa dobra i loša dela, učinjena svesno ili nesvesno, u znanju ili neznanju. U beskonačnoj daljini počelo je bledo svetlucanje još uvek nemih munja. Meni je to bila konačna najava kraja beskonačno dugoj tropskoj noći. Ćutke sam ležao na leđima, razgolićen i preznojen, očiju uprtih u tamninu plafona. Slušao sam tišinu i gledao tamu koje su, za razliku od grada u kome sam živeo, ovde, na kraju zadnjeg sela u Republici Nedođiji bile sasvim stvarne. Kako je intenzitet svetla munja rastao, pritisak i temperatura su lagano padali, a tišinu remetilo lagano lupkanje koraka na spratu iznad mene. Bilo mi je lakše kad sam shvatio da sparina budnim nije držala samo mene, već i klinca koji je živeo iznad mene. Slušao sam njegove korake prateći pogledom po sivom plafonu njegovo kretanje, slušajući tiho škripanje kreveta na koji je, svako malo, sedao ili legao, pa opet ustajao... Čak sam od nešto dužeg škripucanja, u mašti, stvorio sebi sliku kako leži i masturbira kako bi odagnao nelagodu vrućine i konačno zaspao umoren zadovoljstvom, nakon ejakulacije. Prosto sam video svetlucanje beličastih kapljica rasutih po glatkoj koži belog, zategnutog stomaka. Osetio sam čak i miris te mlade sperme uhvativši sebe kako plazim jezik želeći da je dotaknem. To me vratilo u stvarnost, a u njoj je moja alatka u punoj veličina ležala na stomaku zavirujući u tamninu mog pupka, sanjajući o kakvom-takvom skloništu u koje bi se svom svojom veličinom zavukla. Ali od svih skloništa preostala joj je samo moja oznojena desnica koja je brzim i energičnim pokretima iz nje izlila mali vulkan sperme koja je samo podsećala na onu malopređašnju iz mašte. Niti je onako mirisala, niti je stomak bio onako gladak i beo. Ustao sam, obrisao se, čak ni za tuš nisam imao snage, otvorio prozor i vrata, praveći promaju, te se ponovo vratio u, od znoja vlažan, krevet. Prijala mi je hladnoća kreveta, pa sam osetio radost sna na kapcima i tihu hladnoću na bubrezima. Povukao sam plahtu preko njih, zaspivajući, potpuno zaboravljajući da sam potpuno go i da su vrata ostala otvorena.

Probudio me strašno jak zvuk groma u blizini. Progledao sam naglo, postajući svestan prostora u kom jesam i svetlosti koja jenjava, ali i one koja ostaje. Svanulo je odavno, a daleka grmljavina koju sam slušao dok sam zaspivao sad je bila tu ispred vrata. S njom i jak pljusak i vetar, te nestanak struje. Setio sam se otvorenog prozora i vrata, ali...?? Naglim pokretom sam pošao ustati kako bi ih zatvorio, ali na moje iznenađenje, bili su zatvoreni. Kroz glavu mi je kao munja prostrujalo pitanje:

„Ko? Staramajka ili on?“

Osetio sam jaku nelagodu, jer ko god da je bio, video me potpuno golog. Otišao sam do kuhinje da popijem nešto jer sam osećao jaku žeđ nakon celonoćnog gubljenja tečnosti. Neispavan, neodmoren i smotan kakav jesam, uspeo sam ispustiti čašu koja se raspala u hiljadu komada i npravila buku malo slabiju od grmljavine napolju. Jedva sam našao papuče i metlu da to pokupim i još dok sam skupljao poslednje komade, neko je pokucao na vrata.

Refleksno sam rekao: „Da!“, a onda shvatio da sam u stvari potpuno go.

Zbunio sam se i spetljao, pokušavajući da se sakrijem, jer su se vrata već otvarala, te sklanjajući se iza malog šanka u kuhinji uspeo zapeti za isti i ponovo rasuti svo ono staklo koje sam bio pokupio.

Uz zvuk padajućeg stakla razaznao sam i „Dobro jutro!“

Neznatno olakšanje sam osetio, kad sam shvatio da je to on. Moj stanodavac, moj portparol za nejasnoće i asistent za unošenje podataka. Bio je go, samo u uskom plavom šorcu, razbarušene kose i neispavanih očiju iz kojih je sijevala vatra mladosti i zdravog odrastanja. (Osamnaestogodišnjak pomenut u priči „Unos podataka“.) Zastao je i on, još držeći kvaku vrata, pretražujući pogledom domet rasutih komadića stakla, kako bi mogao napraviti korak svojom preplanulom bosom nogom.

„Jbg, zatekao si me...“, zbunjeno sam pokušao nešto reći, spuštajući lopaticu kako bih sakrio svog mališana, dok sam pogledom tražio neki peškir, plahtu ili neki komad odeće.

Polako je zatvorio vrata, nasmešio se anđeoskim osmehom: „Ne moraš kriti, video sam ga i jutros.“

„A ti si zatvorio prozor?“, konstatovao sam i pitao istovremeno.

„I vrata.“, dodao je on, „I tebe pokrio.“ , rekao je kroz smeh i spustio pogled na lopaticu koja je nevešto krila deo mog uznemirenog tela. Gotovo da mi je prišao, a ja sam osetio neki, dotad nepoznat, strah, te napravio korak ka krevetu i dalje se pokrivajući lopaticom za smeće. Pružio je ruku ka lopatici i onom što je ispod nje, a u meni se zatresao zemljotres kakav ni Rihter ne bi izmerio.

„Daj mi to, da pokupim ovo staklo!“, te uzeo mi iz ruke lopaticu. „Šta ga kriješ, pa video sam ga jutros. Čak sam i uporedio veličine.“, rekao je smejući se dok je sagnut zgrtao komadiće stakla. Njegov plavi šorc je dao neverovatno lep svetlosni efekat, oblikujući njegovu guzu kao dve velike plave jabuke koje su jedva čekale da budu zagrižene.

„Ej, lud si sto posto!“, pokušao sam da sakrijem ideju koja mi se upravo javila.

„Ali nije to pošteno, da znaš.“, nastavio sam, pokušavajući sam da ga prekorim.

„Šta?“, upitao je stavljajući vodu za kafu, gledajući kako oblačim šorc koji sam jedva pronašao.

„Pa ti si moj video već nekoliko puta, a ja tvoj nikako.“, rekao sam odlazeći do kupatila kako bih oprao zube.

„Ma nije problem, ne volim biti dužan.“, rekao je dubokoumno, odajući svoj pošteni karakter.

Istresao je smeće u kantu i usput šeretski dobacio: „Ne moraš prati zube da bi ga video.“

Prišao je do vrata kupatila, podigao ruke na štokove, stojeći između njih. Krajičkom oka sam video njegovo golo, preplanulo, mišićavo telo, bez mnogo dlaka. Izgledao mi je kao anđeo s uzdignutim krilima, spreman da poleti i ponese i mene na let u rajska prostranstva, ukrašena njegovom mladošću i mojim iskustvom. Osetio sam njegovu spremnost, čak sam je i video na izbočini šorca. Obrisao sam ruke i lice, ispravio se, okrenuo njemu, pružio ruku i dotakao tu izbočinu. Nije se maknuo ni milimetar, spreman da bije bitku i sa jačim protivnicima od mene. Osetivši njegovu trenutnu veličinu, ali i pomeranje pri njenom povećanju, jedino što sam umeo u tom trenutku je da, ne pomerajući pogled s njegovih tamnih, sjajnih očiju, moje usne prinesem njegovim.

Koliko smo dugo leteli, ne znam, koliko smo se jako grlili ne znam, koliko je krvi bilo u našim alatkama takođe ne znam, ali znam da su bile tvrđe nego ikad pre, propinjući se i trzajući jedna uz drugu, dok su nam šorcevi pali na kolena.

U stvarnost nas je vratilo prskanje provrele vode za kafu.

Prvi je progovorio on: „Ček da skuham kafu...“, pokušao se pomaknuti.

„Ma, jebeš kafu!“, prošaputao sam, stežući ga rukama, ljubeći mu vrat, zatim grudi, stomak... Koleno je dotaklo pod, a kao kamen tvrd i kao vatra vreo, njegov glavić usne.

Voda je i dalje kipela, a on se trzao svršavajući duboku u mom grlu, beskonačno dugo... Kad se smirio drhtaj njegovog tela, ispravio sam se i rekao: „Sad može kafa!“

Nasmešio se i rekao „Jebeš kafu, hajmo u krevet!