U raljama strasti, iliti "Kako sam drugome spasila brak?"

Probudila sam se u nepoznatom krevetu, nisam tek tako mogla da dokučim gde sam.
Pogledom na pod, na dve bačene muške košulje pokraj mojih prevrnutih cipela, na crni sako i na gaćice koje su pokidane visile sa jednog od noćnih stočića, shvatila sam da sam gola i sećanja se tek tada vratiše.

Bujica njih.
___________________________________

Juliju sam vidjala dva puta sedmično.
Nakon prodaje velikog stana u gradu, preselila se u malo seoce pored Udina. Gradski prevoz je sasvim fino funkcionisao te sam odlučila da taj izvor prihoda zadržim. No, para nikada nije bilo dovoljno i bilo je potrebno još nešto, još neki posao kako bi kućni budžet koliko toliko bio popunjen. U razmišljanju šta bih radila, provodila sam dane raspitujući se naokolo, od salona do barova, išla sam svuda gde bih videla priliku. No, bilo je to zaludno, svaki put kad bih se pojavila, ljudi bi jednostavno odmahnuli glavom. Neki od njih, doduše, saosećajno, a neki sa prezirom ali na kraju dana i dalje sam bila zatočena u kolotečini svakodnevnice i čekala muža da se vrati s posla. Bio je umoran, više nego ranije, koliko god želela da mu pomognem shvatila sam da je do njega, da je on taj koji želi da uspe po svaku cenu, kako bi svom ocu dokazao da nije napravio truta, kako je sam isticao, već odraslu i odgovornu osobu. Volela sam ga zbog toga, ali kada bih, samo malo, poželela da odćutim u njegovom zagrljaju, sklanjao bi se, pomerao, govorio da je umoran i da to može da sačeka. I čekala sam, po danu, po noći, ujutru bih isto čekala, kao i tokom dana, kao i uveče i nakon nekoliko meseci bila sam potpuno iscrpljena od čekanja. Sva moja prebiranja po glavi su utihnula, a zadovoljstvo sam pronalazila tek u pokojem razgovoru sa Julijom. Ta lucidna starica, koliko god iritantna, ipak je bila jedna hodajuća mudrost. Šta god da je izgovorila, obistinilo bi se.
Jedne večeri pitala me je da li želim da čuvam decu bračnog para rodom iz Banjaluke, to su njeni dalji rodjaci, platiće mi onoliko koliko kažem, rekla je, samo je bitno da to bude neko ko će sa decom razgovarati na našem jeziku, da ne zaborave.
Nisam želela puno da mislim i zarobim se u tom razmišljanju već sam nehotice klimnula glavom i kroz dva dana otišla na razgovor. Živeli su u posebnom rejonu, južno od grada, nedaleko od Julije i svega dvadesetak kilometara od nas.
Vrlo brzo pokazaše mi sobu u kojoj ću, narednih dana, jedva i sat vremena provoditi. Dogovor je bio da na svaka dva dana boravim kod njih, a da ostatak nedelje provodim kod Julije. Učinih tako.
Kada sam mužu saopštila planove, delovalo je da mu je laknulo, biće mi odlično tamo, imam iskustva, nema razloga da mi bude loše, pričao je više po navici i ućutkah ga pitanjem da li želi večeru pa da odemo na spavanje. Bila sam umorna od suvoparnog ponavljanja i bilo mi je jasno da smo postali partneri. A to nije isto što i ljubavnici, kako sam nekad mislila.

Život u toj porodici najednom je postao zabavan. On u četrdesetim godinama , ona pet godina starija, poprilično zgodna, punih usana, ispunjenih obraza, nešto dužeg nosa, blago povijenog .
Kad god bih pomolila glavu u hodnik koji vodi ka njihovoj spavaćoj sobi, osetila bih nalet neke ekstaze, kao da je u samoj toj sobi bilo nečeg mističnog, zabranjenog. Nisam ulazila u nju, sa dečacima sam uglavnom boravila napolju ili u dečijoj sobi. Njihov otac mi se činio kao naočita ličnost, delovalo je da ne skida sako čak ni kada spava, svaki put kad bih ga srela nosio je jedan, crni. Žena je uvek bila odmerena i prema meni blago rezervisana, obraćala mi se jedino kada je deci vreme za užinu. Mislila sam da je i ona u nekoj vrsti radnog odnosa ali njen posao se očito zasnivao na sredjivanju. Skoro svakog dana na rukama je nosila drugačiji lak, ali primetih da je crvena nijansa ipak njena šoljica čaja. Ako bi ešarpa bila crvena, podrazumevalo se da takve budu i cipele. Ako je kaiš bio bež, ruž bi morao da se slaže sa tom nijansom.
Dugo sam gledala sebe u njihovom kupatilu, svoj odraz koji se prelivao i stapao sa keramikom i mislila sam da sam poružnela, kako je tako malo potrebno da poverujete da je sve drugo oko vas bolje, srećnije, a zapravo nemate ideju ni o čemu.
Nije prošao čitav mesec, a Lena, kako mi se žena predstavila, poče da mi se obraća sa notom čudne mistike u glasu. Najednom, želela je da popijemo kafu, da se ispričamo, da joj kroz sopstvene primere dočaram stanje u rodnoj zemlji i trudila sam se da prenesem toplinu nostalgije, sunce koje vas više greje bez obzira na to što skupo plaćate zrake, vodu koja je bistrija, travu koja je zelenija. Verovala mi je na svaku reč i svaki put kad bih se vratila kod njih, na stolu bi me čekao neki poklon. Nekada bi to bile ukosnice kao njene, nekada prosta, jednostavna haljina, ali posve kvalitetna, a nekada bi to bila knjiga. Dopadalo mi se to što pamti detalje oko mene i osetila sam se privilegovano, mada sam joj suptilno poručila da želim da prestane, nisam znala kako da joj se revanširam s obzirom na to da je polovina grada mogla da se smesti u ono što je nazivala plakarom.

"Tvoje prisustvo me raduje, to je dovoljno. Žene su ovde zavidne i ljubomorne. Ja nisam originalna Italijanka, pa možeš misliti šta o meni govore iza ledja." - pričala je suptilno, polako, želela sam da je pitam da li je u pričama tih žena i ona "stronza" ali sam se ugrizla za jezik, nekad je bolje držati se klimanja glavom. Govorila sam da je razumem, da je svakako prijatno videti nju i njenog muža srećne i zadovoljne, a ona se osmehivala, popravljala porub na suknji i treptala usplahireno na svaku moju reč. Postade mi draga i počeh sa nestrpljenjem da iščekujem odlazak k njima.
Nakon što sam, jedne večeri, uspešno uspavala dečake, Lena me je čekala u dnevnom boravku i lagano je, iz svoje torbe, izvukla još jedan poklon, mali znak pažnje, rekla je.
U šuškavom crvenom papiru , pronašla sam luksuzni donji veš, grudnjak i gaćice iste boje. Pogledom sam na njenom licu potražila bilo kakav znak, bilo šta što bi mi ukazivalo na šalu ali njen izraz lica bio je isti kao i svakog dana pre toga, pitak, ljubazan potpuno neodređen. Jedino sam u tim bademastim očima mogla da spoznam vatru, sjaj. Oči su joj silno gorele dok me je gledala kako izvlačim tkaninu iz papira, kako je okrećem u vazduhu trudeći se da ne primeti to koliko sam iznenadjena.

"Jedino sam tebe mogla da zamislim u tome, nadam se da mi ne zameraš." - rekla je, nakon što sam suptilno spustila poklon pored sebe, izmedju nas dve i naših prekrštenih nogu.
Odmahnula sam glavom, svakako nemam ništa slično, mislila sam se, poklonu se u zube ne gleda, tako su me i kao malu naučili da kažem svaki put kada bih dobila nešto čudno.
No, razmišljala sam o tom grudnjaku danima kasnije, nedeljama, kao da se stopio sa njenim očima i prožimao me na svakom koraku. Počeh da ga nosim, da posmatram svoje grudi u njemu, kako pupe, rastu, nadimaju se pa splasnu, zarobljene u tim uskim korpama. Na tračicama su mali cvetovi poput rascvetanih ruža koje se stapaju po sredini i zapravo drže obe korpe. Gaćice su slične, sa veoma tankom tračicom koja mi se usecala u medjunožje i smetala mi dok sedim, ali na tako prijatan način da mi se toplota razlivala stomakom svaki put kad bih ih obukla.
Lena mi više nije rekla ni reč. Nastavila je da se osmehuje, a jednog utorka, nakon što sam ostavila svoje stvari u sobi, zatekla sam je kako vuče veliki kofer sa sobom, spremna da se spakuje.
"Idem na jedno kraće putovanje, Aleksi sam ostavila sve instrukcije, a tebi sam zapisala jelovnike za dečake. Novac je u ovoj koverti, izvoli." - pružila mi je beli koverat, napunjen novčanicama i nastavila da se pakuje. Gledala sam kako brzinom svetlosti savija svoje košulje i majice, pakujući ih u male kocke koje potom pažljivo spušta po obodima kofera. Ponudila sam joj pomoć.
"Ne treba, zaista. Aleksa dolazi kasnije večeras. Mislim da ima neku poslovnu večeru, kao i obično, hiljadu poslovnih večera. Molim te, kada se dečaci uspavaju, sačekaj ga i daj mu ovaj papir. To je važno zbog posla, znaš."
Uzela sam i taj koverat i stavila ga pored onog sa novcem.
"Molim te, samo budi pažljiva sa tim, poverljivo je. Aleksa će zasigurno stići do jedanaest, ne bi trebalo da ostaje duže. Okej?" - ponovila je kod vrata. Gledala sam je kako odlazi nakon što sam klimnula glavom, kako seda u parkirano vozilo u dvorištu, a zatim nestaje u daljini.
Ostala sam sama kod kuće.
Tih sat vremena bili su dugi kao čitava godina, a opet, prodjoše za tren. Isprva, odbacila sam tu ideju kao suludu, beznačajnu. Odlazak u njihovu spavaću sobu, prebiranje pogledom po stvarima u garderoberu, nisam bila sasvim sigurna da pronalazim logiku u svemu tome. No, kako sam se uverila da nema nikoga, noge kao da same krenuše putem širokog hodnika. Vrata su bila blago odškrinuta i gurnuh ih jače, te bacih pogled na veliki francuski ležaj, potpuno crne boje i sa jarko crvenom posteljinom. Ako neko voli crvenu boju, onda je to ova žena, pomislila sam dok sam pogledom prelazila po figurama na noćnom stočiću, literaturi koju je čitala, čak i po neopranoj šolji kafe koja je stajala u uglu, dvoumila sam se da li uopste smem da je uzmem i operem. Ukopala sam se u mestu, probadalo me je u stomaku i teško sam disala pa opet, odlepila sam se sa čupavog belog tepiha i krenula put garderobera. Njene haljine su bile uredno okačene naspram njegovih košulja, duge kravate što svilene što pamučne visile su sa metalnih ofingera, a čitava soba je odisala svežinom, kao da ste ušli u radnju nove garderobe, nenošene, sve je bilo na svom mestu i dopao mi se red koji sam uočila. Lena je sve slagala po bojama, tek kasnije sam to povezala.
Zamislila sam sebe u tim haljinama, kažiprstom sam se lagano kretala po tkanini, pazeći da je ne pogužvam. Počeh da prebiram i po njegovoj kravati, čvrsta je, a opet tako krhka, pomislila sam kako kruži njome po mojoj užarenoj koži, kako mi je lagano pritiska o stomak, a zatim nestaje niže dok osećam kako me mazi vrhom te kravate i brzo sam izašla iz te sobe, ostavljajući vrata u istom onom odškrinutom položaju, bežeći od sopstvenih varnica koje su mi isijavale iz očiju. Sjurila sam se niz hodnik i silno želela da uhvatim tračak vazduha.
Mesecima nisam osetila ništa slično, bila sam potpuno odsutna, ali sada,taj pa i najmanji momenat bio je dovoljan da se lavina ponovo pokrene. Reših da je držim po strani, na kratkom lancu.
Čvrsto stisnutih zuba terala sam te uporne misli od sebe kao da su najogavnija stvar koja bilo kome može pasti na pamet.
Sačekala sam dečake, pripremila obrok po instrukcijama njihove majke, a nakon što su zaspali, sela sam na fotelju u dnevnom boravku i čekala.
Bio je to prvi put da ću Aleksu videti nasamo, a da nije u nekakvoj žurbi, sav zajapuren od brzog hoda. Stigao je nešto posle jedanaest, baš kako je i Lena kazala, naparfemisan do krajnjih granica, sveže obrijan, u tom crnom sakou koji mu je, ruku na srce, lepo pristajao.
Pružila sam mu kovertu i odmakla se.
"Izvini ako sam se zadržao, to su neki papiri na kojima Lena insistira." - pričao mi je, smeštajući se na kauč.
"Ne mari, svakako ne spavam u ovo doba."
"A jel? Šta kažeš na jednu domaću kafu?" - pitao me je iznebuha. Nasmejala sam se pa odgovorila da ne znam gde bih je pronašla imajući u vidu da smo daleko od bilo čega "domaćeg".
"Imam ti ja u rezervnom šteku. Dodji."

Poveo me je put kuhinje i iz poslednje fioke izvukao poveću limenu kutiju, napunjenu kafom. Poturio mi je pod nos.
"To je taj čuveni miris. Nemoj da zaboraviš, iz Banjaluke sam rodom, ali delimično vučem poreklo iz Sarajeva. Jesi li ikad bila u Sarajevu? Ako jesi, onda znaš o čemu govorim."
"Nisam bila u Sarajevu, ali bih svakako rekla da nam nedostaju fildžani."
"Ti i ja se znamo odnekud? Čitaš mi misli." - pričao mi je, vadeći dva mala fildžana iz fioke.

Ostatak te večeri proveli smo u razgovoru. Osećala sam jednu vrstu naklonosti prema tom čoveku, prema svemu što je napravio ali ponajviše po miru koji je probudio u meni opisujući mi načine na koje se probijao. Tada sam kao i godinama kasnije shvatila da ništa ne mora biti onako kako deluje na prvu, da se čovek meri jedino mirom koji u tebi probudi i da je sve ostalo na kraju dana samo iluzija koju ili prihvatiš ili odbaciš.
Brak izmedju njega i Lene dug je preko deset godina, poznaju se minimum petnaest i ona je ta koja zapravo vuče sve konce, govorio je, češući se po bradi, po čelu, kao da mu je najednom postalo neprijatno što je to rekao pa je ispravio ledja i blago se protegao, a zatim se nasmejao uzimajući još jedan gutljaj kafe.
Podsetio me je na mog muža, imao je sličnu harizmu, držanje i smisao za humor na koji sam pala, a koji je u tom trenutku bio tako dalek, miljama udaljen od mene.
Nisam pomenula ni jedan poklon koji mi je njegova supruga dala, da li je znao ili ne, na njemu je, ali prećutala sam sve, uključujući i luksuzni crveni set koji sam i te večeri nosila ispod odeće.
Rano ujutru smo zaspali, svako u svojoj sobi, dugo sam se prevrtala po krevetu, znojila, ustajala da popijem malo vode, a onda konačno zaspala.
Probudila sam se oko 7, neposredno pre dečaka, ali soba njihovog oca bila je prazna, već je otišao na posao.
Nedeljama, danima kasnije prevrtala sam taj razgovor u glavi. S jedne strane mi je prijalo da neko konačno obrati pažnju na mene, kao na osobu od krvi i mesa koja je, zamislite tu, živa i prisutna, a sa druge strane bolela me je glava od kočnica koje sam gutala kao bombone, tekle su mi niz jednjak, grejale stomak, svaka na svoj način i svaka je imala razlog zašto je tu, zašto me koči da se prepustim, dublje i jače.
Tog aprila, pozvaše me na Aleksin rodjendan. Biće tu svakakvog sveta, mislila sam, šta obući, a da ne izgleda da sam se specijalno pripremila, da sam pošto poto želela da se istaknem u svetu koji ceni samo ono što je na vama i u skladu sa tim donosi svoj sud. Odabrala sam crnu haljinu, kupih je sasvim slučajno u jednom butiku pre nego što sam ih uopšte i upoznala, sva je od čipke, sitnog veza, hladna i prijatna na dodir, dopadalo mi se kako mi blago podiže grudi i steže ih, tek toliko da me podseti da su tu.
Brzo se pokazalo da sam bila u pravu, restoran u koji sam otišla bio je pun doteranih muškaraca ali posve praznih i njihovih polovina koje su oduševljeno kličale pred dugim, svilenim toaletama, što crvenim, što zlatnim, što smaragdnim, stapajući se i sa gomilom nakita koji se presijavao na tim dugim, koščatim vratovima kakvi su njihovi. Najpre sam sedela sa dečacima, mladji se pribio uz mene i tražio da mu seckam hranu, dok je stariji nestašno cepkao salvete i bacao ih svuda po podu. Prekorila sam ga, ali kao da ga je to zabavljalo pa je počeo da kida i ostale sve dok nisam zaplenila svaku sa stola. Okrenula sam se oko sebe i videla Lenu, malo je reći da je blistala u toj srebrnoj haljini, šuškavoj i teškoj i tako vizuelno upečatljivoj da sam gledala samo njene grudi kako se bore ispod te tkanine, bore se za vazduh, za život dok se bacala Aleksi u naručje, igrajući oko njega, suptilno i ženstveno, kao da je znala da ću gledati, da će mi oči sve vreme biti na njemu, na njegovoj bradi, ugladjenom sakou, košulji čiji rukavi su zatvoreni sitnim manžetnama u obliku mesečevog luka. Bio je zanosan, ali ne zbog izgleda. U tim očima i pogledu koji mi je pružio spazila sam ono čega sam se bojala, spazila sam sebe kako ustajem, prilazim mu, govorim mu one najlepše želje za rodjendan, kako se smejemo dok mi govori da je isuviše mator, da bi najradije pio kafu iz fildžana, a ne to vino koje se prolivalo na svakom koraku. Demantovala sam ga, nije bio mator, nipošto, govorila sam, prave stvari će tek sada doći, uverena sam u to i verovao je i on, uhvatio me je blago oko kukova, pa obgrlio oko ramena upoznavajući me sa jednom prosedom ženom, ispostavi se da mu je to tašta, Lenina majka. Smešila se baš kao i ona, ali sa jednom dozom hladnoće u očima, kakvu Lena nema, njene oči su pune, tople, podržavajuće i verovala sam im, možda mnogo više nego što bi trebalo.
Negde na samoj sredini večeri, shvatila sam da pijem brže no inače, gutala sam vino kao da je voda, kao da sam toliko žedna da sve želim da popijem naiskap, odmah i sad. Jedan konobar je bio toliko uporan, sipao mi je i kad sam htela i kad nisam, vikao je che bella, che bella i ja sam pila, glasno se smejala, decu su odveli na spavanje i bila sam slobodna, učini mi se da su mi toliko bliski i topli, tako nepoznati. Odjednom, više nisam videla Lenu, Aleksa mi je pružio ruku da ustanem sa stolice, zatim da izadjem iz auta i udjem u kuću koja je delovala neobično mirno, nemo, kao da u njoj niko ne živi.
"Lena i deca su sa njenom majkom, vratiće se sutra." - pričao je, smeštajući se na sofu pored mene, držao je čašu u rukama, meni je prineo jednu, pa se nadlaktio na tvrde, tapacirane jastuke.
"Ja ću krenuti, kasno je, a deca nisu tu, imam puno obaveza." - govorila sam mu, a on je samo treptao, smeškao se i blago me dodirivao po butini, koju nikako nisam uspevala da sklonim. Činilo mi se da sam zalepljena, da ne mogu da se odlepim, samo sam pričala, ali bez akcije, bez pokušaja da ustanem i da odem, gledala sam kako se oslobadja kravate, da li je to ista ona koju sam želela da osetim na svojoj koži, pitala sam se, pucketala mu je pod prstima, škripala dok je odvezuje, niz belih zuba mi bljesnu pred očima kako mi se približavao i šaputao da ostanem, da nema razloga da odem sada, a ni potrebe, da je sve baš kako treba da bude, da će mi biti lepo. Čvrst stisak njegovih prstiju oko moje bradavice, preko haljine, prenu me na javu i našla sam svoje usne na njegovoj bradi, svoje zube kako mu lagano grickaju kožu, dok me ljubi po čelu, po nosu, po obrazu, pa po usnama, dok sva treperim dok ne počnem da drhtim i ne obrgrlim ga čvršće oko sebe. Kako mi je falio dodir muškarca, čvrst i siguran, počeh da se uvijam oko njega, da mu rukama milujem ledja, da ga ljubim po vratu, pomerajući mu košulju u stranu, ljubila sam mu bradavice, lizala jezikom, pa se spuštala duž njegovog tela dok je stenjao, čula sam svoje ime kako ga cedi kroz zube dok me hvata za glavu i gura ka sebi, nabreklom i čvrstom, rastao mi je pod usnama. Počeh da mu ližem prostor oko kaiša, šlica, plivala sam jezikom po toj tkanini, natapala je pljuvačkom, kvasila, oslobodio se kaiša, pa spustio pantalone i uzela sam ga u sebe, mokrog i krutog. Tumarala sam prstima po grudnjaku, podizala haljinu, pokušavajući da je se oslobodim, dok sam se rukama držala za njegove butine, za kolena, dok je ubrzavao ritam i nabijao me na sebe, pušila sam tako gladno i pohotno.
Njegov povik, uzdah, moje ime koje ponavlja dok stavlja ruke iza glave, dok uživa, raskrečen na toj sofi, dale su mi slobodu da mu pušim jače, strastvenije, kao da samu sebe hoću da udavim njime, kao da nikakvo sutra ne postoji već samo to sad u kojem se oslobadjam stega i granica. Kako sam uživala da se trljam o njegovo koleno koje mi je provlačio preko gaćica, dok mi je mesio dojke i vukao grudnjak na dole, sa mojih usana je mogao da pročita da može da ga pokida, da ga grubo pokida i uzme ih, gole, krute do granice bola, crvene. Uzeo ih je, pokidao brus pa me smestio u svoje krilo, da ih sisa, brzo je jezikom kružio oko dojke pa je uzeo u usta i vukao, dok sam mu ljubila čelo, kosu, spustala se jezikom do usana i on je podizao glavu, ljubio me pohotno, mazio po guzi pa ponovo stavljao moje bradavice u usta pazeći da obe podjednako budu ljubljene, da obe imaju isti tretman. Najednom, jače me povuče ka sebi, podiže haljinu i blago mi provuče prste ispod gaćica, pomerajući ih u stranu, pa me spusti dole i počeh da ječim, da glasno ječim i stenjem dok me je nabijao, dok sam se vijorila kao zastava na njemu, šta me je više palilo, on, ludački osećaj koji mi je osvojio celo telo, činjenica da me uzima tu, tako, u poklonu njegove žene, crvenom brusu koji je pokidao, gaćicama koje su njen dar meni, a sada se drži za njih i nabija me, još jače nego ranije, prstima mi prelazi po licu, odsjaj njegove burme šljašti u mraku, presijava se, prelazi mi njom preko usana, preko vrata i snažno mi štipa bradavicu tako da vrisnem. Prestaje, staje iznenada i uzima me u naručje, nosi putem koji mi je poznat, zagnjurila sam glavu u njegovo rame i drhtala, tresla se, kapalo je iz mene svuda po čupavom tepihu njihove spavaće sobe, pod ledjima sam osetila dodir svilene posteljine, kako uranjam u nju, dok mi širi butine i spušta svoj jezik na moje medjunožje, crveno i upaljeno, dok me liže i sakuplja svaku moguću kap pa i one koje klize butinama, ne da im da padnu, da pokvase bilo šta osim njegovih usana, jezika, brade.
Liže me tako, čujem kako mu se sokovi slivaju niz grlo, kako me upija, kako guta svaku kapljicu i glasno stenjem dok ga vučem za kosu, čupam je i nabijam na sebe da me uzme, pohotnije, jače, prljavije. Vučem ga ka sebi, želim da ponovo udje, želim da ovo traje, želim da me se jako nabije, govorim mu to isprekidano i sluša me, bespogovorno se uzdiže, navlači kožicu preko glavića, gledam kako drugom rukom otkopčava košulju, kako je širi, baca sa sebe, kako mi pada preko lica dok je brzo rukom guram na pod, nabija se, ulazi i stežem ga nogama, butinama, hvata me za ramena i sve je jači, sve prodorniji, sve dublje ulazi. Njegov lančić sa inicijalima me grebe po usnama, vratu, udara me o čelo, pa pada po grudima dok ga držim za ruke, ramena, dok me silovito nabija i leči, dok psuje, razjarila sam životinju u njemu i dopada mi se takav, gorim i ne želim da stanem. Zatvaram oči, ta slatka tinjajuća bol mi se proteže butinama pa stomakom pa grudima i izlazi kroz usta dok vristim, sada vrištim, uskoro ću imati orgazam, tako jak, da me pokida, da me raznese na one najsitnije delove, otvaram oči i gledam plafon, sve mi se trese pred očima, manta, čitav plafon se leluja kao da će pasti istog trenutka od siline kojom me jebe. Zagledana u taj polomljeni prostor ne vidim je odmah, oči su mi vlažne i suze, znoj mi kapa sa čela i želim da ih protrljam ali ne mogu, ne uspevam, sad se približava i ona je, pored čitavog tog mirisa naše požude koji se stopio u jedno tu je i njen, onaj cvetni, onaj koji redovno stavlja, onaj na koji je i crveni set mirisao, ona je, Lena gleda me tim krupnim očima, nasmejana, odevena samo u njegovu belu košulju, identičnu onoj koju je odbacio sa sebe, gledaju me njene tamne okrugle dojke, modri kolutovi koji pulsiraju dok se smeši, pa smeje, grohotom dok mazi muža po čelu.
Hoću da se oslobodim tog stiska, orgazam me stiže, guram ga ali je jači, teži, napaljeniji nego ranije, Lenina ruka ga gura u mene, jače, kidaju me na delove, oboje, sa njenih usana se cede brižne, tople reči, obasipa ga ljubavlju, tako napaljena, željna, sa jednom rukom u gaćicama, mokrim prstima me dira po čelu, preko natopljenih pramenova kose, sklanja ih u stranu i leže pored nas, ne mogu ništa, zatvaram oči i stežem zube, da ne vrisnem.
"Radi joj to mili, vidi je, vidi kako uživa dok joj to radiš, lepo joj je, hajde jače, radi joj to jače!" - ponovo otvaram oči i vidim je kako stoji iznad nas, kako je pomakla gaćice u stranu i kako se trlja, koprca se na tom krevetu, zavlačeći duge, koščate prste u sebe, hraneći se mojim povicima, uzdasima, volim orgazma kojem kupam njenog muža, njihovu posteljinu, dušek njihovog kreveta. Cvilela sam pod Aleksinm nabijanjem, prvi šok trajao je koliko i moj orgazam, sada sam želela opet, želela sam drugi i počeh da ga ljubim po vratu, da pletem prstima kroz njegov lančić na vratu, da gledam Lenu pravo u oči i da je tako navedem da svrši, po nama, po krevetu, očajnički je vapila za tim, očajnički se trljala i uvijala mi dojku, dok sam govorila one najdublje, prljave rečenice koje su je dovodile do visina.
"To ljubavi, pocepaj je kako ti umeš, tako srećo, vidi je, vidi je, tako srećo, tako!" - vrištala je, trljala se jače, podigoh ruku u vazduh i ona me uhvati za nju, prepletenih prstiju mi se približila, zagledala se direktno u moje oči, videh ženu kakvu nikada nisam do tad, uživala je u činjenici da mi njen muž ovo radi, grabila je vazduh iz svakog mog povika, legla ponovo pokraj mene i stenjala u ritmu, sa mnom.
"Kako si lepa, vidi Aleksa kako je lepa, tako mokra, tako mlada, vidi je, vidi..." - ljubila mi je prste, nisam se opirala, sada sam bila tu, bezgranična, slobodna, njihova. Aleksa poče da se grči, da ječi, stiskajući me za ramena i Lena se pridiže brzinom svetlosti, pomeri se skroz do jastuka, ostavljajući svuda svoj mokri trag i raširi noge kao i ja, očito čekajući.
Najednom, prestao je, izvukao ga i kao oparen skočio preko mene, hvatajući je za kosu, za obraze, za glavu i zabijajući se u nju tako jako i duboko, da je čitava soba bila ispunjena povicima i kricima. Svršavao je u nju, držala ga je za ledja i stimulisala, gledala sam ih, njihova tela su se mešala sa slikom razbijenog plafona, čitav svet mi je padao po grudima i mirisala sam tok njenog kretanja, bilo ga je svuda po krevetu, po posteljini.
Smestila sam se u fetusni položaj, zatvorila oči.

Nije ih bilo idućeg jutra, jedino mi je njihova razbacana garderoba govorila da je sve bilo stvarno, da nisam sanjala.
Na stočiću u dnevnom boravku čekao me je poklon, jedna mala koverta, jedino je neki ključ bio u njoj i poruka "Uvek si dobrodošla."

Ostavih ga po strani i navukoh na sebe izgužvanu haljinu od sinoć, pa brzinom svetlosti odjurih, ne okrećući se za sobom.