23. Makedonska policajka Ivanka

Približavao sam se granici. Gužva je bila ogromna. Kolona vozila se prostirala kilometrima. Lagano sam se motorom provlačio između vozila i nervoznih turista i ubrzo bio na grčkoj granici. Proceduru sa Grcima sam brzo završio, i uputio se međuzonom ka našoj granici.

Osetio sam neko muljanje i mučninu u stomaku. Stao sam u red ispred granice i odjednom me spopala muka. Ostavio sam motor po strani i otrčao do kontejnera za đubre. Tu sam se ispovraćao kao konj. Uopšte mi nije bilo dobro. Tada začuh ženski glas iza sebe.

- Da li vam je dobro? – Iza mene je stajala žena policajac u uniformi. Bila je lepa sa plavom kosom, ali meni u tom trenutku nije bilo ni do čega.

- Ne. Ali mislim da će mi biti bolje sada.

- Pođite sa mnom.

Poslušah je i ubrzo uđosmo u jednu praznu prostoriju. Na sredini su samo bili sto i dve stolice. Ja sedoh, a ona izađe i vrati se posle par minuta noseći čašu vode.

- Popijte ovo. Biće vam bolje.

U čaši je bila neka šumeća tableta. Sačekah malo da se otopi i popih sve naiskap. Ona je sve vreme sedela ćutke preko puta mene i gledala me. Tableta mi je vidno prijala.

- Mislim da mi je sada mnogo bolje. Hvala.

- Nema na čemu. Na kraju krajeva i to je deo mog posla.

- Nego, mislim da ovako neću moći da nastavim put. Da li ima neki hotel blizu?

- Ovaj na granici se još uvek renovira i ne radi. Sledeći vam je u Đevđeliji, ali nisam sigurna da ćete moći voziti do tamo.

- Koliko je daleko?

- Desetak kilometara, ali sam ja već zvala hitnu pomoć da dođe po vas. Imate neko trovanje, verovatno.

I zaista. Već posle pola sata sam ležao u urgentnom sa prikačenom infuzijom na ruci.

Zaspao sam.

Jutro.

Probudio sam se rano, taman pre nego što je medicinska sestra ušla u sobu. Otkačila mi je infuziju i upitala me kako mi je.

- Mogu vam reći da se danas osećam kao nov.

- Odlično. Za dva sata će doći doktor u vizitu, i ako je sve u redu pustiće vas kući.

Tada se je na vratima sobe pojavila ona. Nisam je odmah prepoznao bez uniforme, nego tek kada je progovorila, poznao sam joj glas.

- Dobro jutro. Kako ste danas?

- Odlično, zahvaljujući vama.

- Nema veze, ja sam samo radila svoj posao.

- Možda, ali u svakom slučaju hvala. Samo me interesuje gde mi je motor i kako mogu da ga uzmem.

- Šta su rekli kada vas puštaju?

- Za dva sata dolazi doktor u vizitu i onda idem ako je sve u redu.

- Motor vam je ostao na sigurnom. Na granici. Ja danas imam slobodan dan, pa ćemo nešto iskombinovati.

- Super.

- OK. Vidimo se onda za dva sata.

Nakon dva sata sam stajao ispred bolnice, zbunjen ne znajući kuda da se uputim. Prvi put sam u ovom gradu, a policajke nigde nema. Videh preko puta kafić i reših da tamo popijem kafu, pa ako se ona ne pojavi da se raspitam i vidim šta ću. Samo što sam iskoračio, začuh glas iza sebe:

- Hej, gde ćeš bez mene?

- Ja sam mislio da nećete doći.

- Taman posla, izvini što kasnim. Malo sam se zanela i nisam gledala na sat. Hajde vodim te na kafu da se iskupim.

- A ne… – Rekoh. – Vi ste moj spasilac i ja hoću da vam se odužim. Recimo jedan zajednički ručak.

Tu smo počeli da se prepucavamo na ulici ko će koga da časti, da bi ona raspravu rešila solomonskim rešenjem:

- Evo ovako. Ja imam predlog. Pošto u gradu i nema neki izbor gde da odemo na ručak, idemo kod mene, a namirnice ćeš platiti ti, pa smo onda kvit.

- Mislim da mi to odgovara. – Rekoh. – Nego nismo se ni upoznali. Ja sam Dule.

- Drago mi je, Ivanka.

Ubrzo smo sa njenim jugićem bili brzo ispred njenog stana. U rukama smo nosili pune cegere hrane i flašu dobrog makedonskog vina koje je ona izabrala.

- Izvini idem samo da se raskomotim. Vraćam se za pet minuta.

- OK. – Rekoh i po navici počeh da vadim namirnice iz kese i pripremam ih za jelo.

Pojavila se u crnoj svilenoj kućnoj haljini koja je isticala njenu prelepu figuru. Plava kosa joj je bila skupljena u repić i isticala njeno lepo lice. Bila je to jedna veoma zgodna i sexi devojka.

- Šta to radiš? – Zapita ona začuđeno videvši kako ja već spremam jelo.

- Spremam hranu, što?

- Pa valjda ja kao žensko treba...

- Izvini, nisam ti rekao. Ja sam po profesiji kuvar, pa po navici... Mislim ako sam te uvredio...

- Ne, ne... Nego sam mislila da ja kao domaćica... Kažeš kuvar...

- Da.

- Onda ti prepuštam kuhinju, ionako nisam njen ljubitelj. Idem da pustim neku muziku i sipam piće.

Ubrzo smo sedeli na podu u dnevnoj sobi i sa stočića jeli moj španski specijalitet. Po licu sam video da je oduševljena hranom koju sam spremio. Pijuckali smo vino i neobavezno ćaskali.

- Blago tvojoj ženi, odlično kuvaš.

- Nisam oženjen.

- E onda blago onoj koja će ti biti žena.

- Hvala, ali mislim da je još rano za to. A ti? Nisi udata?

- Nisam. Posao u policiji zahteva od mene 100% angažovanja, a ja još nisam našla nekog ko će to da isprati.

- Da si bliže… – Rekoh ja smelo. – Možda bi mogli da razgovaramo o braku. I ja sam na poslu zauzet po ceo dan.

- Nije valjda da nas samo to veže. Pa to je premalo za brak.

- Da, ali ja volim sex. – Našalih se i isprovocirah je. Mislim da je popila dosta vina da bi se opustila i dala mi do znanja šta želi.

- Dobro, i ja volim sex i šta sad?

- Ali ja ga jako volim, uvek i na svakom mesu.

- I ja.

- Ja čak i sada, tu sa tobom...

Spustila je pogled u tanjir ispred sebe, kao da se malo postidela i tiho rekla:

- I ja. Samo ima jedan problem.

- Koji?

- Dugo nisam bila sa muškarcem, pa ne znam kako će to ispasti.

- A sa ženom? – Ponovo se našalih i isprovocirah je.

- Ludo jedna. – reče ona, ustade i sede mi u krilo.

Stavila je svoje ruke oko mog vrata i mi se poljubismo. Prvo nežno i lagano. Ruke su mi klizile preko njene svilene kućne haljine po njenom telu. Zavukao sam jednu ruku ispod haljine i dohvatio je za dojku. Nije nosila brus. To je bilo dugme gde se sve otkačilo. Od tog trenutka je postala prava tigrica. Nisam bio siguran da li je po prirodi bila tako vatrena, ili je to bio samo rezultat toga što dugo nije bila sa muškarcem, ali Ivanka je počela da cepa odeću sa mene. Ljubila me je vatreno i snažno da su mi usne bridele...

Kategorija:
Strejt erotske priče 


  • Nema komentara