22. Japanac Ito
Vraćao sam se na sever iz Atine ka Solunu. Namera mi je bila da ovog puta zastajem u mestima u kojima nisam stajao kada sam dolazio. Tako me je put naveo u jedno turističko mesto koje je bilo poznato po tome što je imalo dve reke. Obe su se sa brda iznad mesta slivale u more. Bila je to svojevrsna atrakcija koja je privlačila mnogo turista.
Ušao sam u mesto i brzo našao smeštaj. Bacio sam sidro u jedan kafić i naručio hladno pivo. Pivo mi donese konobarica koja je imala dupence kao stvoreno za greh. Međutim, čim je ostavila pivo brzo pobeže unutra i nestade, kao da sam ubica. U stvari bilo je to ono doba dana kada zbog vrućine ne radi ništa po gradu osim par kafića. Sve prodavnice preko puta su bile zatvorene i sa navučenim rešetkama. Pošto mi se nije kupalo i sunčalo, reših da uz pivo dočekam veče u hladovini tog kafića.
Sedeo sam tako u hladovini i uz hladno pivo šmekao prolaznike. Bilo je tu svega i svačega, debelih, mršavih, smešnih, zgodnih. Par sati pre zalaska sunca, počeli su i da se otvaraju lokali preko puta ulice. Pažnju mi privuče jedna mala Japanka. Zastade, natrti se i podiže rešetku sa lokala baš naspram mene. Bila je to prodavnica suvenira oružja. Razni noževi, mačevi i slične stvari me zainteresovaše isto koliko i mala Japanka.
Posle još nekoliko piva, sunce je zašlo i reših da posetim suvenirnicu preko puta. Ušao sam u malu, pretrpanu, ali uredno uređenu prodavnicu. Sve je bilo kao pod konac, valjda onako kako to samo Japanci mogu da dovedu u red. Pažnju mi privuče jedan mač koji je stajao na postolju i imao na sebi prelepe ornamente. Priđoh pultu i obratih se japanki da me interesuje mač. Japanka je iz bliza bila još lepša. Mala, sitne građe, bele puti. Na njoj je sve bilo malo i čvrsto. Polovina njenih malih tvrdih belih dojki je virila u dekolteu iz kimona. Bile su tako lepe i jedre da ja počeh da balavim.
Ali sranje. Nikako nismo mogli da se sporazumemo. Ona je govorila nemački i grčki, a ja engleski i naša komunikacija se svodila na gomilu glupih reči i gestikulacija koje niko nije razumeo. Pogleda me krupnim crnim okicama, nasmeši se i ode iza u susednu prostoriju. Par sekundi kasnije ona izađe, a za njom se pojavi Japanac.
- Izvolite. – Reče mi na odličnom engleskom. Bio je to mršavi zgodni japanac u letnjoj garderobi koja je otkrivala izuzetnu građu njegovog tela.
- Interesuje me ovaj mač. – Rekoh.
- To vam je katana, mač japanskih samuraja.
- Znam, ali mi deluje suviše veštački, da li imate nešto realističnije?
- Ne razumem...
- Pa ovaj vam suviše izgleda kao suvenir. Ja bih hteo nešto što izgleda mnogo stvarnije, a ne mora da bude opasno po okolinu.
- Vidim da se vi razumete u sečiva.
- Da ja sam kuvar.
- Aha, to je jako dobra veština. U Japanu su dobri kuvari na velikoj ceni.
- Pa? Da li imate?
- Naravno da imam, samo ne ovde u lokalu. Znate to nije za turiste. Imam par komada kući, tu blizu, pa ako hoćete možemo da odemo da pogledate.
- Hoću.
- Samo da vam kažem, da njihova cena nije kao ova ovde.
- U redu.
Nakon pet minuta laganog hoda dođosmo do njegove kuće. Uz put sam saznao da se zove Ito i da mu je Japanka čijeg se imena sada ne mogu setiti žena. Nekada je radio kao mornar, uštedeo novca i skrasio se ovde jer mu se Grčka kao zemlja dopala. Otvorio je suvenirnicu i kada se posao stabilizovao doveo svoju ženu da tu žive.
Ušli smo u malu lepo uređenu kuću i Ito me brzo sprovede do jedne prostorije koja je služila kao magacin. Bila je puna japanskih stvari.
- Jesi li za neko piće dok malo razgledaš? – Upita me on.
- Za dobro piće sa dobrim ljudima sam uvek raspoložen.
On se udalji po piće, a ja počeh da razgledam stvari po sobi. Katana koja je stajala na postolju je bila sušta suprotnost od one u prodavnici i reših da je kupim kao uspomenu na ovo putovanje. Dopala mi se. Pažnju mi zatim privuče jedna velika crna vazna koja je bila oslikana, pretpostavljam nekim događajima iz japanske istorije. Na slikama su bili japanski ratnici u raskošnim odorama u svim situacijama. Na jednoj slici je jedan ubijao drugog mačem, na drugoj slici je ratnik ponosno osmatrao nešto sa brda. Treća slika mi privuče najviše pažnje. Ona je nekako bila i najveća po površini na vazni. Na slici je matori ćelavi samuraj raskopčanog kimona svojski gurao svoj debeli kurac u dupe jako mladom japancu koji je sa obe ruke nadrkavao svoj mali kurac.
U tom trenutku uđe Ito i videvši šta gledam, zagonetno se nasmešio.
- Nisam znao da je ovoga bilo u to vreme u Japanu... – Rekoh ja pokazujući na sliku.
- Da. I to je deo istorije. Mladi Japanci koji su se spremali za samuraje su bili na neki način robovi njihovim učiteljima. Ovi su sa njima mogli da rade šta god hoće.
- Baš šta god hoće? – Ponovo upitah ja.
- Da. Čak su mogli i život da im oduzmu.
- Strašno.
- Ali su mislili da je praktičnije da ih iskoriste ovako jer je tada bio veliki nedostatak žena.
- To mi se sviđa. Voleo bih i ja da imam makar na trenutak takvog roba.
- Ne, pogrešno si shvatio. Nisu to bili robovi. To su bili učenici, a ovi njima mentori, a sex je bio nešto što se podrazumeva.
- Svejedno, ne bi mi smetalo.
- Šta? Da budeš mentor ili učenik?
- Pa u principu može i jedno i drugo.
- A meni bi sada dobro došao jedan mentor...
- Kategorija:
- Gay erotske priče
- 31 Jan, 2026
- 1392 pregleda
Lep početak priče, kada će nastavak?