Moja prva priča

Kao mala, maštala sam da radim na televiziji. Četvrtkom bih vodila vremensku prognozu - obično je uvek bilo sunčano i toplo. Ostalim danima bih izmišljala sočne peripetije o tajnom životu mojih lutaka, a hroniku bih, uvek, redovno preskakala.

I dan danas je tako.

Sa mojih 15, maštanja o televiziji zamenile su tendencije moje majke da upišem medicinu te sam je, nevoljno, poslušala. Vrlo brzo shvatih da to nije za mene. Nisam stigla ni do prve braunile, a već sam izrazila želju da se premestim. Bilo gde, samo da ne gledam ništa što ima veze sa medicinom. Tako sam se obrela u frizerskoj školi, jedinoj koja je imala dostupna mesta i život mi se vrlo brzo sveo na društvo koje je nezainteresovano odlazilo na časove, vraćalo se sa istih i duge školske sate provodilo u kafiću pored sa teško uštedjenim novcem za kafu i nekoliko cigareta.
Želela sam više od života i smatrala da ću umreti za školskom klupom ako nešto ne promenim.
To "nešto" vrlo brzo se pojavilo u obližnjem kafiću, par godina starije od mene. Uvek je nosio crni kačket, mirisao na cigarete i sveže mleko i držao me je kao malo vode na dlanu da sam već sa 19 uzela njegovo prezime. Umesto makaza, u svojim rukama sam držala šolje za espresso, prala ih, uredno slagala na rafove, a zatim punila kafom kad god bi moj veseli muž zacvrkutao da gosti žele jedan kraći i jedan duži s mlekom. Radili smo u kafiću njegovog oca dok se ne "snadjemo" i ne prezimimo dugu, mračnu zimu u kakvu sam zapala nakon svadje sa mojima jer od prvog dana nisu odobravali moju odluku.
Nekoliko dana pre nego što ću napuniti 20, ušao je u spavaću sobu, pomalo pripit i navalio na mene, kidajući mi spavaćicu. Jedinu koju sam imala i koju sam, kako bi se reklo, čuvala kao oči u glavi. Kidao je kao pomahnitali pas, palacajući jezikom po mojoj goloj dojci, a ja kiptela i od besa i od strasti i držala ga za glavu dok me je širio toliko jako da sam mislila da će me slomiti pod naletom nabijanja.
Kada je završio, a ja mokra i zadihana pokušavala da ustanem ne bih li se povratila, izjavio je da ćemo se preseliti.
Tek tako, iznebuha. Nisam znala ni gde ni kad. Jedino što je dodao bilo je da spakujem to malo stvari i da mu verujem.
Nakon toga je zaspao.
Idućeg jutra, mamuran, ali posve entuzijastičan upoznao me je sa planom koji je doneo nekoliko dana ranije.
"Idemo u Italiju! Radiću na gradjevini!"
Od silnih inostranih blagodeti, do tada, videh jedino Grčku, na petodnevnoj ekskurziji sa školom. Ostals mi je u sećanju grupa obnaženih Grka, dok su skakali u more, mrdajući zadnjicama i brzom reakcijom naše razredne koja nam je zaklonila pogled svojim telom, praveći se da je vrlo zainteresovana za narednu posetu fabrici koja se bavila preradom kože i galanterijom.
No, nije uspela, i dalje sam imala bljesak tih zategnutih tela.
"Kakva Italija, kakva gradjevina?Urazumi se!" - vrisnula sam, doduše, više iz straha da se šali sa mnom, nego iz straha da ću izgubiti privilegovani život u kojem od sedam do sedam perem šolje i čaše, pokušavajući da izdržim ponižavanje koje je dolazilo od strane njegovih.
Kada je šok malo popustio, objasnio je.
Probaće da radi taj posao, ja ću sedeti u stanu kod njegovih prijatelja i čuvati njihovo dete. Dete ne ide u školu, govorio je, tvoje je samo da se igraš sa njom.
Pristala sam vrlo brzo. Kada ste mladi, zaljubljeni i ubedjeni da ne gubite ništa, pristanete na sve što život servira pa makar to značilo i odlazak u zemlju u kojoj ćete jedinu osobu koju poznajete vidjati nekoliko puta mesečno, živeći sa potpunim strancima.
Tih godina izašao je i onaj film - Jedi, moli, voli i zaista, očekivala sam da me sačeka italijansko zelenilo, ljubav na svakom koraku, harmonija u stomaku dok lagano žvaćem pastu koja klizi niz grlo, pa kroz jednjak sve dok ne osetim onu milost u grudima, pa me preplavi ekstaza baš kao i Džuliju.
Od svega navedenog, sačekali su nas sivi kontejneri prepuni smeća, jato golubova koje vam skače na glavu kao da ste leš, a oni lovci na iste i onaj nesnosan smrad kanalizacije od koje vas ne bi spasile nikakve gas maske.
Stan njegovih prijatelja bio je mali i jedva dovoljan za tročlanu porodicu. Ona je radila u fabrici papuča, on na gradjevini, a ja sam čuvala malu devojčicu i plela joj kikice. Jedino je tada bila mirna, a i to je bilo jedino što sam zapamtila iz škole.
Sve ostalo svelo se na tragikomični karakter.
Ujutru, dok mala spava, odlazila bih do obližnjeg parka i dugo sedela na klupi, skoro čitav sat. Nisam imala bogzna kakve filmove koje bih vrtela po glavi, ali sećala sam se svog detinjstva u kojem se očito nešto duboko sakrilo te mi i dalje nije davalo mira.
Sećala bih se dede, jedine muške figure koja je stalno bila tu. Tata bi radio, mama bi radila, tata bi se nervirao jer nikada nema dovoljno para, mama bi pričala da na letovanje neće ići čak ni kada bude u penziji, a sve njene koleginice idu dva puta u jednoj godini i mislim da je tati to jako išlo na živce pa je nekoliko puta lupao vratima i jurio bi iz stana kao da je izbio požar. Mama bi se onda lepo obukla pa bi i ona odjurila nekud, a ja bih sedela sama, uglavnom na podu i razgovarala sa lutkama.
No, odrastanje sa deda Petrom bilo je drugačije. Imao je nekoliko konja i svoju ličnu, malu, ergelu. Vikende sam provodila kod njega, pa me je učio kako se konj timari, kako se sedla. Jedino što nisam uspela da naučim bilo je jahanje - Bojala sam se visine pa smo se oboje složili da je bolje da tako nešto odložimo dok još malo ne porastem. Nisam uspela da sačekam dedino obećanje, otišao je rano, sa nekim čudnim spokojem i ja sam ponovo ostala sama, medju razbacanim knjigama, pokušavajući da utopim tugu besomučnim čitanjem.
Jednom prilikom, sećala sam se, govorio mi je dugo, polako i temeljno, dok sam se ja, sva nervozna, premeštala s noge na nogu, ne razmišljajući ni o čemu. No, urezala se ta jedna rečenica koja je, gledana odavde, dobila neki oblik predskazanja.

"Konj oseća ljude, mala moja. Oseti taj sve. Vidiš kako je miran dok ga timarim, dobri moj Doro, oči moje. Pridji mu, pomazi ga. Ajde de, slobodno."

Prišla sam, nezainteresovano, očekujući da crni Doro isplazi svoj jezik i oliže mi dlan kao što sam videla u crtanom, ali Doro se odjednom popeo na dve noge i nozdrve su mu se toliko raširile da sam pobegla glavom bez obzira, što dalje.
Deda je jedva uspevao da ga smiri i povrati u predjašnji položaj, a ja sam počela da drhtim, šćućurena pored ograde. Onda ga je zavezao i udaljio se.

"Ti si nemirna duša, mala moja. Nemirna duša.
I ako ne smiriš tu dušu, život će." - pričao je više sebi u bradu, ali dovoljno jako da čujem i dovoljno duboko da mi se ureže i dan danas.
Prijatelje mog muža sa kojima sam delila životni prostor vidjala sam češće nego njega samog. Živeo je sa dvojicom kolega u susednom mestu. Čuvanje devojčice mi je išlo na ruku, ali nakon što je njena majka napustila radno mesto u fabrici papuča, pitaše me da radim umesto nje. Tako sam, umesto klupe u parku dobila plavu kecelju kojom sam mogla cela da se obavijem i to dva puta i radno vreme od 12 sati, dovoljno dugo da zaboravim svu gorčinu kada bih uveče, nervozna i umorna prebirala po glavi tražeći način da se i iz ovoga iščupam. Nije mi polazilo za rukom, dani su postajali sve duži, sat je usporio i moje telo je poprimilo izgled žene koja je navršila šezdesetu, a imala sam jedva dvadeset.
Požalih se mužu, jednom prilikom.

"Nije tebi, bre, uopšte loše, barem si unutra. Kakva bi bila da visiš na sto metara? Pitao bih te tad."
Razumno gledamo, bio je u pravu, ali i sam toliko umoran da mu se svaka rečenica završavala sa "A ti uzmi pa se vrati."
Tada bi nastupila deda Petrova nemirna duša i po cenu samog života nije dolazilo u obzir da se vratim. Mogla sam da radim i da trpim, okružena nervoznim ženama koje su se toliko svadjale na italijanskom da nisam uspevala da razaznam ni reč. Jedino sam često čula "stronza, stronza, stronza", govorile su to neke dve, pokazujući prstom na mene.
Mesecima kasnije, naučila sam da stronza znači kučka.
Ili kurva, kako vam je draže.
Da život meša karte onako kako mu se prohte osetila sam ponovo na svojoj koži, brže nego što sam zaista bila spremna.
"Ima jedna starica, blizu joj je osamdeset, rodom iz Bosne. Živi sama u blizini pa je potreban neko, znaš već, da sedi sa njom, kuva, čisti, pere, sve što ide uz to. Možda bi tamo mogla, ako joj se svidiš, ubola si premiju. Mi čekamo drugu bebu." - pričao je muškarac kod kojeg sam živela, a ja sam treptala, klimala glavom kao da sam želela da mi otpadne, da se otkači s ramena i jednostavno tresne o zemlju.
Bila sam im simpatična najviše zbog toga što me devojčica voli, ali sada su prilike postale drugačije, a njihov mali stan još manji za sve.
Tako se nadjoh u predsoblju stana starije gospodje.
Čekala sam da me pozove.
Julija je živela sama, na četvrtom spratu vrlo lepe zgrade. Čitav stan je mirisao na vanilin šećer, a u svakoj od soba moralo je da bude minimum dva buketa cveća. To cveće je žena kasnije presovala pa bi od njih pravila slike i čestitke tako da sam za samo dva dana postala dostavljač cveća, kreativni direktor, marketinški stručnjak, kuvarica, spremačica i psiholog.
Iako u poznoj starosti, sve je držala u malom prstu. Frapirala se kad bi čula kako uzdišem, posežući za čašom vode, smatrala je to uvredljivim za moje godine. Dopadalo joj se što govorim "naški". Ovamo, napolju, svi jezici koje razumemo stapaju se u jedan - "naški."
"Tako sam bila glupa kada sam bila mlada." - često bi mi pričala. Pila je isključivo domaću kafu, sa tačno tri kašičice kafe i zavidila sam njenom želudcu na kapacitetu, no, to joj nisam rekla.
Nasmešila bih se kiselo, grickajući gornju usne i mislila se:

"Glupa? Nemoj da ti ja održim lekciju iz gluposti." - no, ćutala sam, smeškala se, kuvala kafe i donosila, prala šolje i menjala dotrajalu vodu, usput zabavljajući je razgovorom o knjigama. Zdušno ih je volela. Dopadalo mi se što u njenom životu za sve postoji satnica.
Jedna kafa, druga kafa, obrok, šetnja, čitanje, šetnja, serija, kafa i on.
On se pojavio četvrtog dana od kada sam prešla kod nje.
"U tačno 15 i 15 časova doći će jedan gospodin. U 18 i 15 on će izaći iz stana. Ti ćeš za to vreme biti napolju. Ne zanima me gde. Dužna si da se vratiš do 18 i 16 časova." - rekla mi je na brzinu. Gledala sam kako se udaljava u nekom crnom ogrtaču i sećam se, pomislila sam, da li uopšte ima nešto ispod. Sama pomisao na njene obešene dojke mi je pomalo bila strana, veštačka i izazvala mi je ono komešanje u stomaku, ali sam se vrlo brzo dozvala svesti pa sam takve slike jednostavno odbacila.
Iako njena namera nije bila da ga vidim ili uopšte sretnem, nisam izdržala. Preko puta zgrade nalazi se mala piljara, a iza nje malecni park sa tri drveta, doduše debelog stabla. Sakrila sam se iza jednog i samo gledala. Malo sam drhtala, nisu to bile moje stvari, pa čak i da to radi, kakve to veze ima, razmišljala sam sama sa sobom, ali opet, stojala mi je nešto u stomaku i izazivalo neko toplo, slatko uzbudjenje.
On se pojavio u plavom odelu, očešljan, u cipelama koje su se presijavale na suncu. Izašao je iz taksija tako siguran u sebe, muževan i nekako buntovnički nastrojen, ali opet sve i da je bio buntovan, radio je to sa stilom i elegancijom kakva je i karakteristična za ovu zemlju. Na prvi pogled, odlučila sam da ne može imati više od pedeset godina. Kada je ušao u zgradu, okrenula sam se i pošla ka parku gde sam odlučila da provedem naredna tri sata. Tačno u 18 i 16 časova ponovo sam bila ispred Julijinih vrata. Njega nije bilo.
Tako se glasno smejala, pokušala da napravi piruetu i bojala sam se da joj ne iskoči kuk pa sam pritrčala da je zaustavim, no nju je to još više zabavljalo.
Na kraju, ponudila me je kafom, prvi put.
"Možemo je popiti dok mi traje serija. Skuvaj dve."
Od tog dana, shvatila sam da misteriozni muškarac dolazi samo četvrtkom i uvek u isto vreme.
Djavo ne da mira i iduće nedelje ponovo sam stojala sakrivena iza stabla. Sada je nosio crni sako, potpuno crno odelo, činilo mi se da je samo kravata na njemu ista. Ona jarko crvena.
Nisam prestajala da razmišljam o tome. Terala sam sve slike koje su mi padale na pamet ali jezik je radio grozničavo brzo.
Kad god bih pitala Juliju za njega, prekorila bi me. Prvo pogledom, a onda i rečima.
"Ko se meša u tudja posla? Nepristojna, halapljiva i sobom nezadovoljna osoba! Upamti, tudje stvari su samo tudje stvari."
Ponavljala sam to kao mantru i delovalo je sve dok ne bi došao naredni četvrtak u kojem bih ponovo posmatrala njegov ulazak u zgradu. Svaki put bih se tresla sve više od straha.
Jednog četvrtka sakupih malo više hrabrosti i neposredno pred njegov izlazak nadjoh se ispred ulaza u zgradu.
Sudarili smo se na samim vratima. Po prvi put spazih njegovo lice izbliza. Imao je kratko podšišanu bradu, nekoliko sitnih mladeža na levom obrazu - no, bilo je to jedno čvrsto, upečatljivo lice lepo svedenih crta, sa smedjim očima koje su nalikovale na lešnike.
Njegov miris je bio tek specifičan i podsetio me je na detinjstvo, kada bih hrpu šišarki bacila u otvoreni plamen i kada bi se miris gareži pomešao sa mirisom vrećice lavande koju bi mi baba stavljala u zimske kapute, da ih ne bi napdali moljci.
Nije bio iznenadjen, delovalo je da me je očekivao.
"Vi radite kod Julije?" - upitao me je, doduše na italijanskom, ali sam već tada mogla da razumem. No, svakako sam samo klimnula glavom.
"Ja sam Andrija, agent za nekretnine." - rekao je, ponovo na italijanskom.
Samo ime podsetilo me je na naše krajeve pa reših da okušam sreću na našem jeziku.
"Ja radim ovde, da. Julija je divna žena." - počeh da mucam i malo zaplićem jezikom, nesposobna da shvatim šta uopšte radim.
"Naše gore list! Pa time je zadovoljstvo svakako veće. Koliko radite kod Julije?" - bio je zainteresovan da nastavi razgovor.
"Vrlo kratko, no ako zakasnim bojim se da to više neće biti slučaj." - pribojavala sam se da sat ne otkuca čuvenih 18 i 16 časova.
Andrija je samo klimnuo glavom, blago se nasmešio i krenuo niz ulicu, ali njegov pogled sam i dalje mogla da osetim na sebi. Bilo je nečeg čudnog u vezi tog muškarca, nešto čemu nisam mogla da sam ime, a da se ne zapitam da li sam uopšte normalna?
Srećom, starica nije primetila da sam zakasnila, od silnog uzbuđenja zaboravila je na sat.
Donela sam joj šolju kafe i ostavila je da je sama ispija, uživajući u seriji.
"Zašto ti ne popiješ sa mnom?"
Slagah je da me boli želudac.
"Tako mlada, a tako puna bola. Moraš se rešiti toga." - savetovala me je.
Jedino na šta sam mislila jeste njihov spoj. Trudila sam se da pronadjem bilo kakvu sponu, ali nisam uspevala. Ništa se nije uklapalo, osim ako, mislila sam, taj agent za nekretnine nije nekakav prevarant ili u krajnjem slučaju fetišista. Ovo drugo sam mogla da razumem, iako mi nije bilo prirodno, organski.
No, sve je ukazivalo na to.
Iako sam tokom svih ovih godina bila i ostala pravi mali borac za suzbijanje predrasuda, poverovah u jednu.
Prilikom naredne Andrijine posete, odlučila sam da više ne stojim iza stabla. Smatrala sam da sam dovoljno videla i time nahranila svoju radoznalost no ovog puta je on čekao mene. U krem odelu, sa istom onom kravatom za koju je očito bio sentimentalno vezan, stajao je nešto malo niže ulaza u zgradu. Imala sam tačno tri minuta do otkucaja termina za povratak.
"Hteo sam da predložim nešto. Ne plaši se, nemaš razloga. Iduće nedelje slaži da izlaziš ranije, izmisli bilo šta, upaliće. Ja ću te čekati ovde. Voleo bih da te upoznam." - bile su njegove jedine reči i nije sačekao ni jednu moju, samo je zamahnuo rukom i otišao dalje, niz ulicu.
U sebi sam već odbila predlog i uporno sam ga odbijala čitave večeri, čitavog narednog dana no kasnije, uveče, nadjoh se u nebranom grožđu.
Odjednom, moja lucidna narav dodje do izražaja i poče da me zapitkuje.
Šta dobijam, šta gubim?
Zašto da i zašto ne?
Sijaset drugih pitanja i glava mi je bila kao džek, teška kao tučak i bolna dok konstantno pulsira.
Zaspala sam pred zoru, nespremna da se nosim sa najezdom mrava koja mi je milela butinama, medjunožjem, glavom, mozgom. Bilo ih je svuda i po povratku iz cvećare, zatvorih se u toalet dok je Julija ispijala drugu kafu po redu tog dana.
Očas posla skinuh uske farmerke, pa gaćice i svom težinom dlana počeh da se trljam kao luda. O kako je samo prijalo dok mi sokovi pljušte na sve strane, pa klize niz butine, onako topli i mokri. Koža me je svrbela do ludila, drapala sam se, trljala, prstima ulazila na ivici da vrisnem i tako otkrijem šta radim. Jedva se suzdržah, grizla sam gornju usnu dok mi i poslednja kap orgazma nije iscurela, natapajući pantalone, a onda sam je samo gledala i gledala. Pulsirala je, izmučena mojim prstima, natopljena sokom kakav mesecima nisam imala, kao da se sav život ponovo slio u nju, terajući je da pocrveni baš kao i ona Andrijina kravata.
Baš te nijanse - jarko crvene boje.
Prelomila sam u trenutku dok sam uklanjala tragove i brisala se maramicama.
"Smisliću nešto pa šta bude, ma nek bude!" - rešena, otišla sam da menjam ustajalu vodu iz vaze sa cvećem, cvrkutava poput vrapca.
Kao da sam na trenutak zaboravila sve svoje muke, sav teret koji sam prebacivala iz meseca u mesec. Nisam zaboravila da sam u braku, ali pomisao na slobodu da uradim šta želim bila je tako bolno slatka.
Muža sam videla idućeg dana.
Pevušio je neki narodnjak, pa me zagrlio, osetila sam da to radi više prijateljski.
"Da si u zatvoru češće bih te vidjala." - bile su moje reči odmah nakon što me je pustio iz zagrljaja.
"Pitao bih ja tebe...Kakva je gazdarica? Moja je..." - prstom mi pokaza da je vlasnica stana u kojem je živeo čista desetka. Do tog trenutka, takve šale su bile samo šale, ali nakon bliskog susreta sa tajanstvenim Andrijom, postale su mi mučne. Ili sam svoju krivicu prala prebacivši je na njega samog ili je u tom osmehu nečeg i bilo. Treća opcija nije postojala. Barem mi se ta ženska neman zvana intuicija nikada nije uspavala.
Rastasmo se vrlo brzo uz dogovor za naredno vidjanje. Ideja je bila da se za nekoliko meseci preselimo u Udine.
"Tamo ima više naših." - reče mi pa ode.
Po povratku u stan, zamolila sam Juliju da mi narednog četvrtka da slobodno veče.
"Zašto baš četvrtak?" - pitala me je onako ispitivački, a ja sam smela da zakunem da sam se osetila baš kao i Raskoljnikov, kad je izašao na ulicu, a svi su ga gledali kao da su znali šta je uradio, iako niko, zapravo, nije ni obratio pažnju na njega. No, griža savesti je jaka.
Slagala sam da imam posetu iz Srbije, te da će mi ta rodjaka doneti neke stvari, neka dokumenta. Pristala je, pa me zamolila da uredno poredjam sve posteljine iako su već bile složene. Bio je to njen način da me suptilno kazni poručivši mi da se i njena intuicija, stara ravno osamdeset leta, nije ugasila.
Redjala sam, pakovala, sve u kocku, rub na rub.
Tako je ponovo došao i četvrtak i odlučih da obučem jedinu haljinu koju sam ponela, jednu, dužu, crnu. Vreme aprila, toplo, možda malo više kišovito no kako nije padala tog dana, uzeh i baletanke. Pustila sam kosu, blago je pročešljala i već omamljena glupošću, pozdravih se sa Julijom. Bila je unezverena Andrijinom posetom, a ja nisam znala kud sam krenula. Da li me je zanimalo šta to rade tačno tri sata zatvoreni u njenom stanu ili me je više zanimalo šta ću to tačno ja da uradim kada se sastanem sa njim? Nisam znala, sve je bilo u formi dima i magle i treperila sam više vodjena strahom nego nekim zadovoljstvom.
Nekoliko minuta nakon što je izašao iz stana, sretosmo se na uglu zgrade. Počela je kiša, a ja sam šćućurena pod nakrivljenu nadrestrešnicu, gledala levo desno da odnekud ne ispadne Julija.
Bio je sam.
"Znao sam da ćeš pristati." - reče mi odmah, pa krenuh za njim, na suprotnu stranu, za slučaj da starica ne baci pogled kroz prozor. Tu više nije mogla da me vidi.
"Ne znam ni gde sam krenula."
"Ne moraš baš odmah ni da znaš."
"Ma moram, takva sam Vam ja."
"Mlada si, ima vremena."
"Za šta?"
"Za sve, za život."
"Imam ja život."
"Imaš, ali nisi srećna."
"Pa kako i da budem srećna?" - tu sam se već podlaktila, pa se zaustavila, gledajući ga dok se smeje.
Došlo mi je da ga ošamarim, prvo njega pa sebe i da onda samo nestanem, ali kao da sam se zalepila za taj trotoar, kiptim od nervoze ali stojim, ne pomeram se.
Popravlja kravatu, pa revere na sakou, tako ugladjen me još više nervira.
"Da ti kažem nešto, ta tvoja vatra me je i privukla. Oseti se to." - zagledao mi se u oči, pa u vrat, pa u grudi, pa u kolena i ja konačno napravih korak unazad.
"A da kažem ja Vama nešto sada, šta..."
"Ne moraš da mi persiraš." - prekide me u sred rečenice.
"E pa dobro, da te pitam - šta hoćeš od mene?"
Tako je počelo.
Pričao je o sebi, o migracijama iz Bosne u Sloveniju, iz Slovenije u Italiju, posao u kuhinji zamenio poslom sa nekretninama, pa pokrenuo i nešto svoje, malo, u povoju. Julija se tu zatekla prošle godine, kao jedina naslednica svog pokojnog muža pa eto, htela je da proda stan u kojem smo živele, ali zavlači ga i više od godinu dana. On barem misli da ga zavlači, a taj stan vredi mnogo. Nisam izdržala da ne pitam.
"Da li ste u vezi?" - ustuknuo je na moje pitanje pa se zakikotao.
"Ona je možda bila lepa u mladosti, ali mislim da ni ona, a ni ja ne želimo baš takav vid saradnje."
Ne znam zašto mi je laknulo, ućutah se u trenutku.
Sve i da sam mislila da želi neku informaciju, bilo šta preko običnog ćaskanja, počeo je da me razuverava. Kao da mu je sve vreme samo falio razgovor.
"Dolazim kod nje i ostajem tri sata. Kod nje je sve jasna računica, nema minuta ni pre ni posle. Obično me ponudi kafom, koju ne pijem, ali me ona iznova nudi. Onda mi pokaže one slikovnice od suvog cveća, a u ostatku igramo šah." - govorio je.
Sad sam se i ja zakikotala.
"Ja ne znam da igram šah, doduše, ona me nije ni pitala."
"A ne, jasno je napomenula da želi da se takmiči samo sa muškarcima. Pobedjuje me, a ne puštam je, časna reč."
"Dopada mi se, ona je čak možda i najbolja prema meni ovde." - progovorih konačno, ono moje pravo ja.
"Nacija je ovde takva. U prvih nekoliko meseci neće te primetiti, biće hladni, suzdržani, nema emocija, nema ničega. Posle, recimo, šest meseci jednostavno te zapamte i već se smeše, pozdravljaju, navikli su. Znaju i oni da je to borba, nisi njihova, ali nisi ni došla da ih kvariš." - pomno sam ga pratila i slušala. Za sve je bio u pravu, uvidjam sada baš takvo stanje stvari.
"Znaju da budu i glasni, svadljivi." - dodala sam na to njegovo.
"Eh, svadljivi po prirodi, temperamentni, bombe. Pucaju i oni po šavovima."
"Za neke žene u fabrici gde sam pre radila bila sam stronza." - ne znam zašto sam mu to rekla, ali mu se brk malko nasmešio, iskrivio je usne pa me dodirnuo ovlaš po obrazu.
"I da jesi stronza, dopadaš mi se."
Odćutala sam povratak do zgrade. Ponovo smo stali sa suprotne strane zida, zauzeli položaj pa se samo gledali neko vreme.
Kako je padala kiša, tako gornji haljine beše malo mokar. Ništa se nije videlo, ali ja sam osetila težinu mokre tkanine na koži. Podigao je ruku i zaustavio je kod moje usne, pa se kažiprstom spustio niz bradu, do vrata. Tu, kao da je crtao prstom, pravio krugove, pa se spustio niže, do ključne kosti, pa na grudi. Podignute glave sam gledala, a on je gledao čas u mene čas u moju dojku koju je već počeo da stiska preko mokre haljine. Ni da ga odgurnem, ni da ga pustim. Ćutim, dišem, a sve više mi prija to kako je stiska. Bradavica pupi, steže se, izdajice obične, kruti se i ova druga, iako je on ne dira.

"Narednog četvrtka, kada se budeš vratila u stan, čekaću te u tvojoj sobi. Mala soba, odmah pored toaleta za goste, jel ta?" - ja sam samo klimnula glavom.
"Sakriću se, Julija me nikada ne prati. Praviću se da sam zatvorio vrata, a onda ću samo ući u čekaću te. Znam da to želiš, zato, nemoj ništa da govoriš. Kada obaviš sve što imaš sa njom, dodji u sobu i...Hajde, penji se gore sad." - dao mi je sve instrukcije i okrenuo se, otišao niz ulicu i slušala sam kako se udaljava, te cipele su udarale po mokrom asfaltu kao da se zakivaju u njega.
Odmah sam krenula gore, otključala vrata pa se zatvorila u sobu. Nabubrelo medjunožje me je peklo, stiskala sam kolena i preko gaćica prešla par puta, na ivici da prsnem. Tudje ruke su me dirale, tudji prsti stiskali dojku, uvijali je pa prestali i sada, obnaženih grudi, stiskam ih i ja, a sve mislim da je iza, pa spuštam glavu, naslanjam je na orman i mesim, mesim, mesim sve vreme, a one se nadimaju i svrbe do pucanja.
Bila sam kao zapeta puška. Na dan njegovog dolaska, rešila sam, neću obući gaćice. Nosiću samo čarape, a preko haljinu i to će biti sve. Šta će mi i bilo šta drugo, mislila sam se, ako će već doći do nečega, bolje da barem malo olakšam.
Ta tri sata u parku, tog četvrtka, pamtiću dok sam živa.
Zapamtila sam svaku ogrebotinu na drvenoj klupi, svaki list, svako stablo, urezane inicijale u koru drveta - i to sam zapamtila, Toni, Barbara, Silvija, Adam, valjda neka Elena i Silvio, ne znam, ali se sećam da sam se kao pijana oteturala do zgrade nakon što je proteklo vreme u kojem sam trebala da budem napolju i da sam stojala celih deset minuta iako sam znala da Andrija ne bi trebalo da izadje.
Tako sam shvatila da ja zapravo jarko želim da njegov plan ne bude šala i da zaista bude u toj sobi.
Juliju sam ponudila kafom, prihvatila je, vesela kao i obično i meni nekako bi lakše, ali od straha nisam ulazila u sobu, sedela sam u kuhinji i redjala posudje. Hodala sam kao da sam na jajima, pa prekoravala samu sebe, kad već lažeš, moraš da veruješ u to, nema sad vrdanja.
Nakon što je otišla na spavanje, čekala sam još trideset minuta i samo sedela u malom toaletu za goste. Ako je Andrija u toj sobi, onda nas deli samo jedan zid.
Uzela sam udah i krenula, otvorila vrata lagano, a on se nasmešio sa kreveta. Bio je zgodan tako, bez sakoa i bez kravate, samo u jednoj plavoj košulji, u pantalonama, bez cipela. Gladio je bradu i gledao me, a ja sam stojala kao kip, doduše cela mokra i napaljena da sam brzo napravila korak napred, pa opet stala. Ćutke mi je dao znak rukom, pokazao na svoje grudi pa razmakao košulju. Hoće da to učinim i ja i zaista, podižem bluzu na gore, crni brushalter iskače sa nabubrelim grudima u sebi i puca pod mojom nervozom, pod nemirnim prstima da se ogolim i dam, pa makar istog trena prestala da postojim.
Šta me je to toliko palilo, toliko teralo ka njemu, da počnem da rizikujem sve što imam. Zašto nisam mogla da se obuzdam nego sam kao omamljena krenula ka njemu, koji je raspojasan i klekla ispred kreveta na kojem je sedeo i uzela njegovu muškost u svoja usta, bila je tvrda, kruta i obrezana. Počeh da mu ližem glavić, da jezikom pipnem sam vrh , pa se onda brzo sjurim do korena i tu nastavim da lapćem jezikom kao da sam žedna, halapljivo ližem i želim da uzdahne duboko, da počne da ječi, da stenje, da me uhvati za kosu, za glavu i samo nabija na sebe, dok mu pušim. Tako nagužena, pokraj kreveta, tačno stajem medju njegova kolena, stiska me njima, steže, ne da mi da maknem i osećam kako postaje sve više i više tvrd u mojim ustima. Pušila sam tako dobro i tako gladno, sa apetitom, da sam samu sebe zadivila - nisam ni znala šta sve u sebi nosim i koliko daleko mogu da odem. Kao da sam time izbacivala sav stres, kao da sam se svetila samoj sebi za svako poniženje koje sam doživela. Uhvatio me je za kosu, nadlaktio se pa počeo da me nabija jako i duboko. Od siline stiska nisam uspela ni da se maknem, samo sam rukom držala dojku, krutu, tvrdu do pucanja i mazila bradavicu. U sobi je bio mrkli mrak, tek je neko malo svetlo dopiralo sa prigušene lampe i u negde u tom tračku uspela sam da mu vidim oči. Zagasite, ali u plamenu, vatrene i okrvavljene oči, kao da su mu kapilari pucali pod naletom mog jezika i sećam se, poželela sam još, poželela sam da mi napuni usta. On je imao druge namere, ustao je, a pre toga me grublje odgurnuo, izvukao se iz mojih usta i tako napaljenu me pridigao kraj sebe. Tada, prvi put me je poljubio, gladno i strastveno da sam počela da jurim njegov jezik svojim, dosežući sve do grla, koliko sam duboko želela da ga ljubim.
Ništa ne govori, ćutke me ljubi, samo jezici pucaju u mrtvoj tišini, samo se pljuvačka stapa i sliva mi se niz bradu, kao i znoj, kao i ona proklijala suza iz oka koja mi je klizila niz slepoočnicu od siline koja me je prožimala.
Samo me je naslonio o ivicu kreveta i spustio mi čarape, gola guza se vinula u vazduh i on poče da me trlja prstima, jako, prodorno, da zabija prst po prst. Prvo što sam mogla da zagrizem bio je beli, uštirkani jorgan i svom snagom zuba sam zagrizla ne bih li sprečila vrisak i rizik da se Julija probudi. Poželela sam da viknem, da vrisnem, da mu stavim do znanja da sam te večeri njegova, da mu se dajem bespogovorno, da mi uradi šta god poželi. Ćutala sam i jecala, grcala u znoju, dok mi je prstima prebirao po medjunožju, crvenom i oteklom, pa stenjao na momente, prodorno, muški.
U trenutku zakiva se u mene, a mene preseca bol u stomaku i osećaj olakšanja u kolenima i osećam kako ulazi sve dublje, kako me jebe pomahnitalo, ne štedeći me ni čas. Nije mi trebao ni ceo minut, tako napaljena, počela sam da svršavam, da se grčim i uvijam, da grizem jorgan i grokćem kao napaljena životinja dok me ludački uzima.
Zabijao se jako, držao me za kukove i imala sam osećaj da me jaše, da ne prestaje da bude sve tvrdji i sve veći i sve jači.
Jako me je uhvatio za dojku i nekoliko puta uštinuo, a onda se izvukao brzo, na vreme, pa nekontrolisano počeo da svršava po mojoj guzi, pa po butinama. Ostala sam da ležim tako, gola i mokra i samo sam osetila kako me ljubi u slepoočnicu, pa u obraz, a zatim čula kako zakopčava šlic na pantalonama, pa kaiš, a nedugo zatim i kako se iskrada dok pokušava da zatvori vrata nečujno.
Tek nakon desetak minuta blago sam došla sebi, uzela peškir i cela se obrisala njime, a u ranu zoru, idućeg dana, vrelom vodom pokušala da sperem sve sa sebe.
Bila sam ispunjena, iako etički potpuno odmakla, marginalizovana.
Narednih nekoliko dana obavljala sam sve aktivnosti sa čudnom dozom spokoja i stomaku, zabavljajući Juliju kao nikada ranije.
Tog četvrtka, rekla mi je da nema potrebe da izlazim, te da će doći agent za nekretnine da pogleda stan. Pričala je i o svom imanju, na kojem čak ima i limunova, ali meni su se kolena odsekla i videla sam samo Andriju pred očima, raskopčanog, kako me uzima. Morala sam biti tu, a želela sam da propadnem u zemlju.
Nakon što se zvono oglasilo, nespretno sam otvorila vrata i u hodniku je stajao mladji muškarac, sa naočarima i aktovkom, u smedjoj rolci i sakou i držao je svoj dlan u vazduhu, a ja sam valjda trebala da pružim svoj.

"Da vas upoznam, ovo je moja nova pomoćnica, a ovo je Marko, agent za nekretnine koji će pogledati stan pa proceniti vrednost. Udji Marko, izvoli." - govorila je Julija iza mojih ledja, a meni više ništa nije bilo jasno.

Kategorija:: Strejt erotske priče

19 Jan, 2026
Plezir
84 glasova
5170 pregleda

14 komentara

fox40

22 Jan, 2026 u 20:43

Auuuuu... Bravo, bravo i bravo...fantastično... Pismeno, decidno, koncizno... Još jedanput svaka Vam čast...

kingoftheroad88

22 Jan, 2026 u 17:50

Vrh prica! Ne znam da sam procitao bolju! Svaka cast!

Vukmaniti

22 Jan, 2026 u 12:50

Slikovito,imas talenta

Zoranbgd73

22 Jan, 2026 u 11:18

Dobra erotska priča po kojoj bi se mogao snimiti i film pod naslovom "La stronza e'una stronza" (Kucka je kucka). Javi se na telegram @Zokibgd

radoznaobg79

20 Jan, 2026 u 20:04

Odlična erotska priča sa dozom mistike i strasti koja se oslanja na maštu čitaoca..
Pa sad, ko je zamislio kako treba - uživa.. A ko nije.. pa njemu je .. suvoparno i ne pripada ovde..
A vi.. svrstajte se...
Ja sam svoje izmaštao...
Jedva čekam "Moja druga priča"...