Refrakcije - Part 1

“Mi više težimo ka tome da izbegnemo bol, nego da susretnemo radost.” - Sigmund Frojd

Počelo je sa znojenjem dlanova.

Omča oko vrata, kamen u grudima čiji teret ne popušta čak ni onda kada svom silinom probate da udahnete. Postepeno, glava mi se sve više punila rekapitulacijom minulih dogadjaja i kao da to nije bilo dovoljno, počeh da razmišljam i o onome što bi moglo da se desi. Delovalo je tako realno i skoro opipljivo do te mere da mi je svaki odlazak na spavanje predstavljao košmar u najavi. Misli bi se tada pojačavale. Ta tiha strepnja kucala mi je u čelo kao detlić i probijala svaku ćeliju dok ne bih počeo da pulsiram, nesposoban da isključim um i zaspim.
Indikator mojih tegoba vrlo brzo postadoše modri, krupni kolutovi ispod očiju te blaga ispijenost na obrazima koju je bilo teško ignorisati.
Reših da se požalim jednoj poznanici.

"A kada se to obično dešava? Da li ti nešto padne na pamet, setiš li se nečega?" - upitala me je nakon manjeg srka kafe, zagledana više u moje podočnjake nego u oči.
"Posao." - rekoh joj kao iz topa. Zaćutao sam, pa dodao, "Svaki put nakon napornog radnog dana. Imam utisak da čujem kolege, njihove glasove kako se medjusobno prepliću, da vidim nadredjene kako se razbacuju gomilom papira i kako se davim u toj hrpi, iako sam čitav posao uspešno priveo kraju, ali ne znam...Ne znam, zaista." - slegnuh ramenima.
Neko vreme je samo klimala glavom, malo gledala u displej telefona, malo u mene, zatim opet klimnula glavom pa naposletku progovorila.
"Sagoreo si. Kako bi na zapadu to rekli - burnout. Mi to ovde doslovno možemo da provedemo kao - Svega mi je preko glave. Toliko ljudi, uključujući i mene i tebe juri,  a da nikada u potpunosti ne ume da objasni zašto juri. Toliko ljudi pokušava da impresionira i sebe i druge preuzimanjem odgovornosti za nešto što uopšte nije njihova odgovornost. Upao si u zamku sopstvenog ega i sada treba da se iščupaš odatle. Eto." 
Njeno "eto" mi čuči na ramenu i tapka me po slepoočnici kao da želi da ga pustim unutra, da me potpuno obuzme i izmrcvari i ovo malo snage što mi je preostalo.
"Hvala na tako podrobnoj analizi, no, postoji li lek za tako nešto?" 
"Itekako da. Sada bez  ikakve šale, volela bih da ti preporučim osobu kod koje sama povremeno odem i relaksiram se, samo na osnovu razgovora sa njom. Ne gledaj me tako, sačekaj! Niko ne govori o tome da si lud samo je potrebno da čuješ sopstvene misli i shvatiš koliko one zapravo nemaju smisla. A da bi to mogao da uradiš neophodan je neko ko će te čuti. Veruj mi, ona ume da sluša." - hvata me za lakat ruke i nežno pritiska, ukopana u moje zenice.
Sama pomisao na odlazak psihoterapeutu,  izaziva mi jednu vrstu nelagode u stomaku. Nije da nisam razmišljao o tome, ali jednostavno nikada nije došlo na red.
To joj i govorim.
"Zasigurno neću da upotrebim one izlizane fraze, floskule, o ljubavi ka sebi, o radu na sebi, ali hajmo iskreno, šta je tačno loše u tome?"
Pomalo umorno, slegnuh ramenima.
"Vidiš? Baš ništa. Čak i ako ti nešto padne na pamet, to je više jedna mala predrasuda koja ti se ušuškala u glavu i sada škripi iz nekog prikrajka, a da uopšte nije tvoja. Pogledaj me, šta god da se desi na tom razgovoru ostaje tamo, pod velom poverenja i razumevanja. Šaljem ti link sa njenim podacima." 
Nešto kasnije tog dana, prisilne, opsesivne misli ponovo počeše da istupaju. Jedna po jedna.
Posegnuo sam za telefonom.

Psihoterapeut Snežana B.

Rekao bih da je u svojim srednjim godinama - naginje ka pedesetim, oblog, ljupkog lica, na prvi pogled. Postoji izvesni sjaj u očima, toplina koja vas prožima i čak preko same fotografije stičete utisak da je reč o osobi koja uliva poverenje.
Klikom na dostupne termine, spazih da je prvi slobodni termin za probni razgovor dostupan tek kroz nedelju dana. Lomio me je osećaj neodlučnosti, prolongiranje nečega što bi moglo da urodi plodom samo kada bih doneo odluku i prelomio. Mesto toga, odlazim do malog, improvizovanog bara u stanu. Ograničavam se na samo jednu čašu. Više od toga mi ne bi prijalo. Nikada alkoholu nisam pridavao poseban značaj, ali u situacijama poput ovih kada bi glava radije da se rasprsne nego da odmori, nekoliko gutljaja ipak nije na odmet.
Odlazim u krevet znatno umorniji i dugo posmatram kako se plafon pomera, kako se uvećava i smanjuje u nastojanju da me celog proguta. Bezmalo, u jednom dahu.

Idućeg jutra, na jednom od sastanaka najzad mi je sinulo. Poput bumeranga, vratiše mi se reči moje poznanice:

"Pogledaj me, šta god da se desi na tom razgovoru ostaje tamo, pod velom poverenja i razumevanja."

Žurno ukucavam svoje podatke u predviđeni prostor za rezervaciju termina. Nakon potvrde, stiže mi automatski odgovor. Hvatam sebe kako netremice zurim u slova na ekranu.

"Koraci su sastavni deo našeg putovanja. Vi ste danas načinili još jedan korak u osvajanju sopstvenog mira i zaista, čestitam Vam na tome. Zašto ne otvoriti kišobran kada pada kiša? Vidimo se u dogovoreno vreme!"

Snežana, stajalo je u potpisu.

Počeo sam da je zamišljam. Bio je to prvi put da sam doneo takvu odluku. Neko će pokušati da kopa po mojim sećanjima, načinima na koji percipiram svet, pa opet, počeh da osećam jednu vrstu spremnosti.
Spremnosti da pustim.
Idućih nedelju dana je brzo proletelo i završavajući sa poslom, tog dana, mesto u svoj stan, produžio sam ka potpuno drugom delu grada. Grad je u to vreme najbučniji. Horde sirena bi se sjurile u uši, kako prolaznika, tako i vozača. 
Ta nepregledna stihija sedela bi vam na mozgu i udarala nogama, dok bi, po navici, lepili pogled za ekran telefona u nadi da nećete zakasniti tamo gde ste krenuli.
A zaista - nije do vas.
Uspevam da stignem u poslednji čas, nekoliko minuta pre početka termina.

17 i 52h.
Stan broj 6.
Treći sprat.

Psihoterapeut Snežana B - stiskam prstom, pomalo uplašeno, dugme na interfonu. Nakon kraćeg signala, pitak glas, poput onih nekadašnjih, spikerskih, govori da udjem. Sabrah se u hodniku. Ispravljam ledja, popravljam kragnu, blago se nakašljem tek da utvrdim da li je i tu sve čisto. Uverivši se da jeste, odlučujem da ću, pak, stepeništem. Primećujem i najsitnije detalje poput napukle, mermerne, ploče, blago okrunjenog stepenika, nekoliko sitnih udubljenja na drvenom gelenderu.
Radim sve kako bih umirio poriv koji me prožima.
Čak iako bih, sada, najradije izleteo i vratio se tamo gde je komfor, naginjem ka još jednom koraku, primoravajući sopstvene butine na pokret.
Još jedan dubok udah i puna, drvena, vrata se otvoriše.
Već pri samom ulasku zaplhanuo me je miris oljuštenih mandarina i neke blage ljutine koja se vijorila vazduhom. Žena ispred mene se široko nasmešila, te pružila ruku. Kulturna i odmerena, prikovala je svoje bademaste oči za moje i kao da je već počela sa iščitavanjem svih stranica koje sam gurnuo u zaplićak, ispod unutrašnjeg džepa sakoa, ispod košulje, daleko ispod rebara, plašeći se sopstvenih redova i onoga što bih mogao da pročitam, prebirajući po sopstvenim slovima.

Zapitao sam se, kako zapravo doživljamo psihologe i psihoterapeute?
Kao automatizovane klimače glava, kao ljude koji vam govore ono što želite da čujete ili kao osobe od krvi i mesa koje se, na kraju dana, ipak bore sa sopstvenim porivima, dostojanstveno ih gledajući u oči?

"Da li Vam smeta ako zapalim cigaretu?" - upitala me je, nakon što smo se smestili jedno nasuprot drugog. 
Pokazah joj rukom da nemam ništa protiv.
Posmatrao sam kako, odevena u crnu bluzu, pomalo golih ramena prinosi cigaretu usnama, a zatim uz trzaj upaljača uzima i ispušta prvi dim. Maglovito, gusto tlo probija podignutim prstima u vazduhu, pokazivajući mi, usput, niz belih zuba na čijoj sredini se smestila mala mrlja crvenog ruža koju je vešto sklonila jezikom, te prilikom sledećeg osmeha, iste više nije bilo.

"Šta obično ljude govore kada sednu ovde?" - upitao sam je, iznebuha, uništavajući svaki dijalog koji sam, satima pre, uvežbavao do tančina. Osetio sam kako mi napetost ramena popušta, kao da me je masirala tim očima koje je prikovala za moju bradu, vrat i obraze.
Uzela je još jedan dim cigarete, prekrštajući noge.
"Šta obično ljudi govore kada sednu ovde?" - ponovila je moje pitanje, sa osmehom, no u tom osmehu niste mogli da prepoznate bilo kakav trag ironije. Bio je topao, prijemčiv i neverovatno ljudski da me je mekoća njenog glasa potpuno razoružavala.
"Govore ono što žele. Ono što ne mogu da izgovore naglas, a što ih razdire na nekoliko delova i kuva u stomaku do te mere da misle da će eksplodirati. Da li Vam je poznat taj osećaj?" - nastavila je da govori.

"Uh, itekako jeste!" - rekoh s čujnim olakšanjem. To "uh" se tako brzo skotrljalo s jezika da sam, istog, postao svestan tek nakon što je izgovoreno.

"Onda znate šta svi ti ljudi govore. Pogledajte ova četiri zida, pogledajte ove slike na njima. Sve su to svedoci našeg razgovora, ali, znate...Oni ne govore. Čak iako zamislimo da mogu da nas čuju, ipak nikome neće reći. To je možda najbolja stvar u čitavom procesu - Ovde smo samo Vi i ja." - srdačno je klimnula glavom. Pogleda prikovanog na šarenilo mrlja i razlivenih boja na zidovima, uokvirenih u drvene ramove, pratio sam njene reči, a sa svakom novom, moje blokade su gubile smisao. Kao da sam sačinjen od stotine slojeva, uzimala je sloj po sloj, pažljivo ga gladila pogledom, a onda odbacivala kao nešto suvišno, nepotrebno.
To mi je radila.

Počeh da joj govorim o svom poslu i sastancima koji nemaju kraj, o noćima kada bih razvijao filmove i smišljao scenarije dogadjaja koji se, možda, nikada neće dogoditi ali koji su tako realni i skoro fizički opipljivi da su me dovodili u stanje potpune konfuzije i kao takvog, potpuno paralisali za bilo kakvu svest o trenutku. Nisam siguran živim li u svojoj prošlosti ili u svojoj budućnosti, rekao sam joj.

"Živite sada i ovde i to je jedina istina. Sve ostalo Vaš mozak čini ne bi li Vas odbranio. Uostalom, on samo sprovodi svoju prirodnu namenu. Tu je da bi ste Vi preživeli." - uzima crni, tvrdoukoričeni notes i otvara ga, prelazeći preko napisanih stranica ne bi li pronašla onu belu, praznu, u nastojanju da grubo izbaci svoje zaključke na tu belinu, ispunjavajući je.

"Da li je to neophodno?" - upitah je, pokazavši prstom na taj notes.
Nemo ga je odložila u stranu, na beli stočić kraj fotelje.

"Nije, to je samo podsetnik. Ali, ukoliko Vam je neprijatno, nećemo zapisivati bilo šta. Uostalom, mi ovde samo razgovaramo. Predložila bih prelazak na ti, ukoliko to ne predstavlja problem?" - potpuno me je progutala pogledom. Niz ledja mi se slivaju sitne graške znoja i završavaju negde pri dnu. No, pluća mi se šire do krajnjih granica.

"Nema problema, možemo na ti." 

Do kraja termina, potpuno je razbila barijere koje sam negovao prema sebi. Vrlo tajanstveno, na prstima, obigravala je oko mene, skidala me i gledala pažljivo, kao da me drži na svom dlanu. Zakazao sam sledeći termin.

"Vidimo se kroz nedelju dana i znaj, ovo što si večeras napravio je mnogo veće nego što ti se čini."

Izašavši na ulicu, prevrćem džepove mantila ne bih li izvukao kutiju cigareta. Onu kutiju u koju se sklanjam svaki put kad me misli stignu.
Uvlačeći dim, nedaleko od njene zgrade, počeo sam da uvidjam čudnu promenu koja je nastupila. I dalje mi je pod nosom bio taj cvetni parfem, miris žene koja je u zrelim godinama. Nota njenog prisustva me je držala u šaci, stiskala i cedila sve dok mi niz čelo ne bi potekao znoj, kao jedan od indikatora da sam tu.
Tu i prisutan.
Moje misli više nisu bile opsesivne već oslobađajuće. Kao da je samim svojim stavom iz mene izvukla tu proždrljivu neman koja me je razdirala na komade, a zatim vešto preokrenula pravac vetra ka samoj sebi. Ka svojim grudima koje su cvetale ispod bluze, ka belim kolenima čija koža je i dalje bila gipka, sjajna i željna prstiju, dodira. Nisam znao šta me je više radovalo.
Činjenica da mogu duboko da udahnem ili činjenica da sam tvrd i ukrućen do bola.

Ni jedno ni drugo nisam osetio dugo.

Kao furija sam uleteo u stan, skidajući garderobu sa sebe, skoro kidajući košulju, šnalu kaiša, šlic koji se, bio, zaglavio. Kao od majke rođen, odlazim put kupatila i glasno se smejem dok me voda zapljuskuje sa svih strana, dok je utrljavam u kožu, primoravajući je da pocrveni, kao da sam želeo da se uverim da sam ponovo tu, da potvrdim sopstvenu prisutnost.
Uzimam ga u ruke, nabrekao je i tako gladno mi pulsira u rukama, da se, laktom, naslanjam na mokre pločice i iz sve snage navlačim kožicu preko glavića. Obuzima me osećaj sitnog svraba, nadraženosti koja mi se penje duž stomaka, preko grudi sve do usana i grčim se pod naletom ekstaze. Vidim njene pune usne kako se uvijaju u osmeh, moje zube na kragni njene bluze, povlačeći je na dole, vidim te zrele grudi i modre bradavice kako se požudno nude, pa ih uzimam jezikom iz sve snage dok me mazi po temenu glave, po kosi.
Trljam ga jače, pući ću od želje koja me obara, toliko vreo da mi čak ni potpuno hladna voda ne smeta. Kvasi me, spira presemenu tečnost koja mi curi iz glavića i gubi se, razlivena pločicama. Laktom kao da želim da probijem zid, guram ga, udaram dlanom po toj pločici koja trpi udarce. Kolena mi klecaju i grče se, zadnjica se zateže i prosipam se po toj tuš kabini, svuda naokolo, dok mi se sve ono skriveno cedi niz prste i kapa po pločicama, oslobodjeno svake stege.

Sat vremena kasnije, dok ležim okupan i spreman za spavanje, uzimam telefon i simuliram razgovor.

"Znaš, moraš mi se po glavi više nego što bi trebalo, ipak si ti moj psihoterapeut, ali postoji ta jedna stvar koju bih voleo da znaš. Da, znam da želiš da čuješ sve o meni. No, znaš li da ću te jebati? O da, jebaću te dok ne izlijem i poslednje slovo onoga što si tako gladno pohrlila da pročitaš." 

Držim ga u ruci, još jednom idem na najjače. Odlažem telefon i kako bi se ono reklo - Poželi i zaboravi.

Tad se i ostvari.

Sledi nastavak.

Kategorija:
Strejt erotske priče 


  • Nema komentara