Lena

Sasvim slučajno dobijem ponudu jednog prijatelja ovde sa KZO da me upozna sa svojom ženom.
Nisam znao šta tačno da očekujem kada su mi rekli da žele da se upoznamo. On , samouveren, širokog osmeha, onakav koji odmah govori „ne brini, sve ja držim pod kontrolom“. Ona, Lena. Njeno ime sam čuo mnogo puta pre nego što sam je prvi put ugledao.

Kada su ušli u restoran sedeo sam za stolom do prozora, svetla su bila prigušena, a kožni enterijer je davao utisak diskretne intimnosti. Čuo sam ih pre nego što sam ih video , tiho kretanje, šapat, jedva čujno uzbuđenje. A onda se pojavila.
I odmah sam znao , to je ona.
Visoka, vitka, plava u haljini koja je pratila liniju njenog tela. Blaga, ali prirodna elegancija. Kosa joj je pala preko ramena savršeno opušteno, kao da se nijednom nije potrudila, a sve je izgledalo nepodnošljivo zavodljivo. Imala je one ženstvene, nenametljive pokrete , kao da joj je svaka kretnja rođena iz nečeg duboko instinktivnog.

Ali najjače sam osetio ono što je nosila u pogledu.
Stid.
Radoznalost.
Želju koju krije od sveta, ali ne i od sebe, jer požuda gori u njoj.
Pogledala me onako kako žena gleda samo kada se bori sama sa sobom , da li da se povuče ili da dopusti da je strast ponese.
Ustao sam, stisnuli smo ruke, a njena je bila topla… i blago drhtava.

Razgovor je krenuo pristojno, neutralno, kao i uvek kada se troje ljudi tek upoznaje. Ali atmosfera je bila drugačija. Nije to više bio običan restoran , tu večeras je sve imalo neku svoju struju, neki podtekst koji je titrao ispod svake reči.
Lena je sedela između nas, ali meni je delovalo kao da je cela prostorija napravljena samo za troje.
Primećivao sam svaki njen pokret:
– način na koji pomera čašu
– kako nežno namešta kosu iza uveta
– kako joj se ramena stegnu kada oseti moj pogled
– pa se opuste kad oseti njegov

Bila je uhvaćena između dve energije , njegove zaštitničke i moje tihe, kontrolisane, ali jasne želje. I to ju je opijalo. Videlo se.
Često bi kratko udahnula, kao da joj je vrućina, a onda bi se brzo ispravila, zagrizla usnu ili pogled spustila u tanjir. Ta mala, spontana izdaja njenog unutrašnjeg sveta govorila je više od bilo kakvih reči.
U jednom trenutku, dok smo pričali o potpuno nevinoj temi, ona je prekrstila noge. Tačno sam čuo kako je ispustila tihi uzdah, kao da je dodir tkanine po butini nešto što ni sama nije očekivala.

Osetio sam da želi da je neko vidi.
Da neko primeti.
Da neko razotkrije ono što se skriva u njoj. Svakim minutom bila je sve manje stidljiva… a sve više uzbuđena samom činjenicom da je stidljiva.
Kasnije, kada smo predložili da pređemo u hotelski bar, pogledala je prvo njega, pa mene. Taj kratki prelaz očima… kao da je tražila dozvolu od obojice, i obojica smo joj je dali.

Hotel je bio samo par metara dalje, ali atmosfera je bila potpuno druga. Mnogo tiša. Mnogo intimnija. Svetla prigušena, hodnik ozvučen blagom muzikom. Iza svakih vrata sobe pulsirao je isti ritam , tišine, blizine i očekivanja.
Hodala je ispred nas.
I u tom hodu je već bilo nešto novo.
Više nije delovala kao žena koja se dvoumi.
Više je ličila na nekoga ko tačno zna u šta ulazi, čak pokretima izaziva. Ali oko nje je lebdeo onaj fini, jedva primetan strah koji je uvek najjači afrodizijak.

Kada smo ušli u bar, sela je tik preko puta mene. Pogledala je čašu, pa svoje ruke, pa moje oči. Tek onda je počela da priča.
Tiše, sporije.
Svesna da je goli deo večeri više u njenoj glavi nego na telu.

Pričali smo o svemu što je pristojno. Ali kroz tu pristojnost probijala je toplina njenog tela, napetost u ramenima, nervozno prebacivanje kose na drugu stranu. Čak i kad je ćutala , govorila je.
On ju je posmatrao sa osmehom koji govori:
„Pusti ga. Pusti sebe. Znam te bolje nego ti samu sebe.“

A ja sam je posmatrao kao neko ko zna da svaka žena ima trenutak kada prvi put pusti ono što godinama skriva.
I osećao sam da je Lena upravo na ivici tog trenutka.
Da je večeras možda prvi put u životu svesna svoje fantazije ne kao misli… već kao realnosti koja stoji pred njom.
Meni.
Njemu.
Nama troje.............

Sedeo sam naspram njih dvoje, a sve vreme sam imao osećaj da se iza stolnjaka odigrava nešto neizgovoreno, nešto što se prenosi samo pogledima. Suprug je bio opušteniji od nje , mogao si to da vidiš po načinu na koji je držao čašu vina i povremeno me tapšnuo po ramenu kao starog prijatelja. Ali Lena… Lena je bila potpuno drugi svet.

Visoka, vitka, kao da je iscrtana nečijom sigurnom rukom. Njena koža je imala onu nežnu boju koju možeš dobiti samo ako si dugo negovana i voljena. Plava kosa spuštala joj se niz ramena, u nekoliko mekih, skoro neprimetno razbarušenih talasa, kao da ni sama nije svesna koliko joj dobro stoji ta jednostavnost.

Najviše su me pogodile njene oči. Taj pogled… kao da stalno stoji između „ne smem“ i „molim te, samo nastavi“. Kad god bih nešto rekao, nebitno šta , o vinu, o muzici, o odmoru , ona bi me pogledala malo predugo. Samo sekundu više nego što bi bila pristojna mera.

Mogao sam da osetim kako joj srce ubrzava svaki put kad bi se naši pogledi sreli. Čak i kroz stolnjak videlo se kako skuplja kolena, pa ih opet malko razdvaja, pa povlači haljinu niz butinu, kao da pokušava da prikrije sopstvenu reakciju.

To je bio stid. Onaj slatki, neizbežni stid žene koja zna šta želi , ali još uvek ne ume to da izgovori.
Moja pažnje bila je na njoj. Na njenom dahu. Na tome kako prstima nesvesno dodiruje rub čaše, kao da zamišlja nešto sasvim drugo. Na tome kako je svaki put, kada bih se pomerio, udahnula malo dublje.

Jednom prilikom je spustila pogled na moje ruke. I uhvatila sam trenutak kad joj se u očima pojavio onaj isti sjaj koji žene imaju kad zamišljaju dodir pre nego što se on desi. Nije to trajalo dugo , možda dve sekunde , ali bilo je dovoljno. Znao sam šta se događa u njoj. Znao sam da se bori.Da pokušava da bude pristojna, verna svojoj ulozi, svojoj slici o sebi.
A opet… želja joj se videla čak i u tome kako povremeno oblizne usne, kao da nisu dovoljno vlažne.

Kada smo završili večeru, Suprug se nasmejao i predložio da pređemo u hotelski bar „da se malo opustimo“. A ja sam primetio , i to jasno , da se Lena nije protivila. Naprotiv, izgledalo je kao da joj je laknulo.
Kao da se plašila da večer bude gotova.
Kao da joj je trebalo još.
Još trenutaka.
Još blizine.
Još načina da ispita sebe , bez da išta „uradi“.............

Kada smo ušli u sobu, vrata su se zatvorila za nama sa tihim škljocajem, a ja sam prvi put osetio kako se vazduh oko nas zgušnjava, kao da postaje topliji od samog našeg prisustva. Lena je stajala kraj prozora, pod blago prigušenim svetlom lampe, i činilo mi se da je svaki detalj na njoj postao još izraženiji.
Dugački vrat, nežna linija koja je nestajala ispod tanke naramenice haljine. Kosa joj se razlila preko ramena kao svetla, meka traka koja je klizila niz leđa. U grudima sam osećao poznatu napetost, ali sada pomnoženu time što je njen muž , moj prijatelj , sve vreme sedeo iza nje i posmatrao nas, sa tihom, dubokom kontrolom koju je samo povremeno otkrivao laganim podizanjem obrve.

Lena je disala brže, ali pokušavala da to sakrije. Svaki njen udisaj je širio grudni koš dovoljno da se tanka tkanina pomeri preko njenih oblina. Bila je kao neko ko stoji na ivici litice , pola koraka od skoka, pola koraka od povratka.
I ja sam to osećao. Svaki put kad me pogleda, oči joj na trenutak zatrepere, kao da traži dozvolu da bude ono što potajno želi , ali se boji da to pokaže prva.
Prišao sam joj sporije nego što sam želeo. Dovoljno blizu da oseti toplotu mog tela, ali ne i dodir. Njen dah se prelomio u vazduhu kada je shvatila da sam tu, iza nje, sasvim blizu.
„Lena…“ rekao sam tiho, samo da čujem kako ime klizi niz moj jezik.
Okrenula se prema meni. Pogled joj je bio uplašen, ali ne od mene , već od onoga što želi da se dogodi.
„Sve je u redu,“ rekao je njen muž iza nje. Glas mu je bio miran, nežan, ali siguran. „Tu sam.

Lena je progutala knedlu kao da guta glavic kurca.
Ja sam podigao ruku i zastao nekoliko centimetara od njenog obraza, kao da pitam da li smem. Nije rekla ništa , samo je zatvorila oči, blago nakrivila glavu i nežno se primakla mom dlanu.
To je bio odgovor. Odgovor da zeli da mi se ponudi.
Dodirnuo sam je tako lagano da sam mogao da osetim kako joj se koža naježila pod vrhovima mojih prstiju. Prešao sam joj palcem preko linije vilice, pa preko vrata, zaustavljajući se ispod uha. Njeno disanje se izgubilo na trenutak, pa vratilo dublje, mekše, toplije.

Pogledala me je pravo u oči. U tom pogledu je bilo sve: želja, zahvalnost, stid, uzbuđenje koje joj se razlivalo iz obraza do vrata.
Prišao sam još pola koraka, dovoljno da oseti moju toplinu uz svoju. Njen dah je dodirnuo moja usta.
Nisam je poljubio odmah. Prvo sam joj usnama prešao preko obraza, zatim preko ivice usne, jedva je dotaknuvši. Lena se stresla celim telom kao da je struja prošla kroz nju.
Tek tada je otvorila usne , i ja sam ih lagano, polako uhvatio svojima.
Poljubac je bio tih, dubok, mek , ali pun iskre koja je obećavala mnogo više od onoga što se događalo u tom trenutku. Njen muž je gledao, ali ne kao posmatrač , već kao neko ko je deo tog trenutka, deo njene transformacije.
Moje ruke su polako klizile niz njena leđa, preko struka, sve do mesta gde počinje krivina koju je najteže ignorisati. Lena je podigla ruke i obavila ih oko mog vrata, polako, kao da proverava svaki centimetar moje kože pod prstima.
Nije bilo žurbe...................

Njeno telo je već pričalo svoju priču, a moj kurac je samo odgovarao.
„Lena…“ kažem skoro šapatom, a ona se okrene kao da joj je ime dodir.
Njene oči , zelene, mirne, ali duboko unutra nešto gori. Čitav dan je skrivala taj plamen iza pristojnosti, stida, neizgovorenih reči. Sada, na ovom krevetu, prvi put ga ne pokušava sakriti.
Prilazim joj bliže, polako, bez naglosti. Dajem joj vremena da se povuče… ali se ona ne miče.
„Je l’ ovo… u redu?“ pitam.
Ona samo klimne, ali oči joj govore hiljadu puta jače. U njima su: strah, želja, trema, ponos, stid, glad.
Podignem ruku i nežno joj dodirnem lice. Samo jagodicom prsta, tek trag, kao da iscrtavam prvi put njene crte. Koža joj je topla, skoro vrela… ona zatvara oči i naginje glavu u dodir, kao da joj je falio.

Skliznem rukom niz njen vrat, polako, dovoljno sporo da joj kroz telo prođe talas. Dah joj beži, kratko, oštro.
„Lena…“ ponovo šapnem, sada bliže njenom uhu.
Ona otvori oči, pogleda me i po prvi put , sama se nagne ka meni.
Usne nam se spoje lagano. Toplo. Mekano. Ne žurno, nego onako kako bi se prvi put trebalo ljubiti žena koja se godinama suzdržavala od sopstvenih želja. U njenom poljupcu ima i stida i gladi i iznenađenja. Kao da je predugo čekala da je neko poljubi na način koji joj govori da je žena , poželjna, voljena u tom trenutku, potpuno otkrivena.
Ona diše ubrzano, zvučnije… kao da se predaje.
Prstima dodirujem njenu ključnu kost, polako klizim prema nizini gde počinje toplina njenog daha. Lena blago otvori usta, traži još. Oslanja se na moje grudi dok je ljubim po vratu, a njegov dlan polako sklizne niže , kao tiha, muška potvrda da je dozvoljeno da se otvori do kraja.

U tom trenutku ona više ne izgleda stidljivo.
Izgleda kao žena koja je konačno pustila sebe.
Njene oči su se na trenutak okrenule prema mužu…
kao da traži poslednju dozvolu.
On joj je klimnuo glavom, blagim, gotovo nežnim osmehom koji je bio pun ohrabrenja.

I tada se u njoj nešto prelomilo.
Kao da je odjednom shvatila da joj je sve dozvoljeno.
Prišla mi je još bliže.
Sama.
Bez poziva, bez ohrabrivanja.
I kad je spustila svoju glavu na moje rame, osetio sam kako joj je celo telo uzdahnulo, predalo se i opustilo u mom zagrljaju.
Obavio sam ruke oko njenog struka , čvrsto, ali nežno, držeći je uz sebe kao nešto što mi je povereno.
Njeno telo se savršeno uklopilo u moje, kao da se već znamo godinama.
Toplina joj je bila gotovo opipljiva.
Miris kože, blaga ukočenost od treme, onaj sitni nemir koji joj pulsira ispod površine…
Svaki deo nje govorio je isto:
„Hoću… ali bojim se koliko jako.”
Spustio sam usne na njen vrat , ne da je poljubim, već da joj dahom dotaknem kožu.
Samo dahom.
I Lena je zadrhtala.
Na krevetu smo se spustili polako, kao da tonemo u isti ugao, iste misli.
Ona između nas dvojice, nežno, sigurno, kao centar jedne tihe, kontrolisane oluje.
Njen muž je ostao kraj nje, prstima joj prelazio preko kolena, smireno, zaštitnički…
A ja sam joj lagano prstima obuhvatio bradu i okrenuo lice ka sebi.
Oči su joj bile pune , ne pohote, ne straha , već nečeg mnogo dubljeg: predavanja.
Nagnula se prema meni.
Sama.
Ovaj put bez dileme.
Usne su nam se spojile , prvo lagano, kao da se tek dodiruju senkama.
Pa onda dublje… toplije… sigurnije…
kao da je sve ono što je ćutala danima, mesecima, godinama , sada izlazilo kroz taj poljubac.
Nisam je požurivao.
Nisam diktirao ritam.
Ona ga je sama nalazila , u dahu, u načinu na koji stisne moju košulju prstima, u načinu na koji se privije uz mene pa odvoji, pa opet približi.
Njeno telo pričalo je jezikom koji stid nikada nije uspeo da utiša.