Gosti
Leto uzavrelih pogleda
Bio je jul — težak, gust i vreo. Sunce je peklo ne samo kožu, već i utrobu. U vazduhu je visila neka neizgovorena želja, kao električni napon pred grmljavinu. Moja supruga tih dana nije bila ista. Oči su joj potamnile, kao da gledaju iznutra. Osmeh joj je bio dublji, telo napetije, mekše, više prisustvo nego pojava. Nije tražila ništa ali je zračila kao da sve očekuje.
Pozvao me prijatelj iz inostranstva. Njegov sin i još jedan blizak mladić, trebalo je da ih ugostimo. Pristao sam odmah. I to nije bila samo gostoljubivost. Već tada sam slutio, a možda i želeo, da u našem prostoru neće biti samo gostiju.
Kad sam joj rekao za njih, pogledala me je onim pogledom koji ne traži dozvolu. Samo je rekla: Neka prespavaju. Biće im... udobno kod nas.
Stigli su s cvećem, i sa očima koje traže nešto više. Moja supruga ih je dočekala u laganoj haljini, bez grudnjaka, sa osmehom koji nije bio za dobrodošlicu, već za prizivanje. Njen stisak ruke bio je nežan ali pun toplote, trajao je sekundu duže nego što je pristojno. Ali ništa nije bilo nepristojno u njenom držanju. Samo otvoreno.
Piće se točilo, rečenice su klizile, ali svi smo znali da tu reči nisu bitne. Njena pojava je bila ta koja je govorila. Sela je između njih. Njen glas, topao i svilen, oblikovao je prostor. Prsti su joj počivali na sofi, na ivici dodira — blizu njihove kože, ali još ne na njoj.
Pogledao sam je. Ništa nisam rekao. Samo sam disanjem odgovorio: „Slobodna si.“ A ona je to već znala.
Njena ramena bila su otkrivena, lagani sjaj na koži hvatao je poslednje zrake dana. Parfem cvetni, s tragom vanile i kože ostajao je u vazduhu kad bi prošla. Svetlost je obasjavala liniju ramena, tkanina haljine sledila je disanje. Nije flertovala. Bila je prisutna. Bila je otvorena. A oni su bili svesni svake nijanse.
Nije ih gledala direktno, ali su njeni pogledi imali težinu. Leteli su između vilice, usana, vrata. Zvuk njihovih glasova izazivao je lagano pomeranje njenog tela. Pomerila je nogu. Prekrstila drugu. Njena karlica, neznatno, ali dovoljno, naslonila se na ivicu fotelje. Niko nije komentarisao. Ali svi su osetili.
Jedan od njih posmatrao je kako igra prstima po vrhu čaše. Drugi ju je pratio pogledom kao zver koja čeka znak. A ona... ona je bila taj znak.
Ja sam sedeo u uglu. Posmatrao. Bio sam svedok i saputnik. Njene oči su me nalazile s vremena na vreme. Pitala me je pogledom: „Mogu li?“
Rekao sam: naravno, ne samo da možes već trebaš.
Sedeli su oko nje. Toplina u sobi više nije bila od leta, već od kože i daha. Njeno telo je prestalo da govori jezikom reči. Sada je govorila nogom prebačenom preko butine, ramenom koje je pustilo bretelu da sklizne, usnama koje su ostajale blago otvorene dok sluša, ali više dok zamišlja.
Jedan je pružio čašu. Dodir prstiju. Tren struje. Njen osmeh je bio poluozbiljan, ali ispod tog osmeha... čekala je.
„U sobi je toplije nego ovde.“ — rekla je. Nije to bila sugestija. Bila je to odluka.
Pogledala me je. Nije tražila pristanak. Samo potvrdu da sam tu. Da gledam. Da osećam.
Ustala je. Nije žurila. Haljina. Njeni kukovi su pokrenuli njihova tela i njihove misli. Krenuli su za njom. U tišini, u svetilištu njenih koraka. Ona nije koračala. Ona ih je vodila. Na stepenicama ispred njih bila je silueta boginje i senke. Njen struk. Njeni listovi. Njena kosa. Njeno prisustvo. Miris njene kože kao poziv.
U sobi je stajala uz prozor. Vetar joj je pomerao kosu, nežno kao dlan ljubavnika. A onda se okrenula. Polako. Sa osmehom koji nije bio poziv, već objava.
„Ko će prvi?“ — rekla je. Ili: „Obojica?“
I nisu odgovorili rečima. Jer više nije bilo potrebe. Njeno telo je bilo pitanje, ali i odgovor. A njihova želja tek počela da uči jezik kojim će joj odgovoriti.
Ona je stajala ispred njih, obasjana blagim svetlom koje je ulazilo kroz poluzatvorene zavese. Njeno telo, iako mirno, zracilo je nekom neobjasnjivom unutrasnjom snagom. Nije bilo potrebe za recima, njeno prisustvo govorilo je sve.
Njeni pokreti bili su spori, promišljeni – pružala je ruku ka jednom od njih, pogledom je doticala drugog. Onaj koji joj je prvi prišao, osetio je toplinu njenog dlana. Kao da mu kaže: "Znam gde si ranjiv, i baš tamo želim da te dotaknem." Njeni prsti su klizili niz njegov stomak i stali na njegovoj tvrdoj muškosti, osetivsi kako pulsira pod njenim dlanom.
U pozadini, onaj drugi ih je posmatrao. Njegovo disanje bilo je sporije, ali dublje. Bilo je jasno, i on je deo tog kruga, te struje izmedju njih, iako se još nije pomerio.
Njen pogled se vratio ka meni blago, ali direktno. Kao da pita: Da li si jos tu sa mnom? Gledaš me? Dišes u istom ritmu?
Klimnuo sam.
Sedela je sada izmedju njih. Nije bilo nikakve buke, osim zvuka daha i blagih pomeranja tela. Vreme je usporilo. Njene ruke bile su opustene, ali svaki dodir je bio svestan. Naslonjena na njihova kolena kao da ih cita.
Jedan od njih ju je pogledao dugo, bez stida. Njegove oci nisu tražile dozvolu, već potvrdu da već jeste tu gde treba da bude. Drugi je oborio pogled, ali su mu usne bile blago razdvojene kao da je upravo izgovorio nešto sto se ne čuje.
Ona je tada nagnula glavu ka mom pravcu. Njena kosa pala je preko lica, ali pogled jasan, siguran. Kao da kaže: "Vidis kako se otvaram? Vidis li koliko mogu? Hoceš da me pratiš do kraja?"
I tada, tišina se zategla poput strune. Nije više bilo povratka. Njeno telo više nije pripadalo njoj, ali nije ni njima. Postalo je prostor, ritual, zov.
Jedan dlan dotakao je rame, drugi obraz. Počela je da diše kroz usta, sporije. Čekala je… i osetila kako se njih dvojica priblizavaju, svaki na svoj nacin, ali s istom ceznjom da je dodirnu, da je otkriju. ...............
Ona je stajala ispred njih, obasjana blagim svetlom koje je ulazilo kroz poluzatvorene zavese. Njeno telo, iako mirno, zračilo je nekom neobjašnjivom unutrašnjom snagom. Nije bilo potrebe za rečima, njeno prisustvo govorilo je sve.
Njeni pokreti bili su spori, promišljeni, pružala je ruku ka jednom od njih, pogledom je doticala drugog. Onaj koji joj je prvi prišao osetio je toplinu njenog dlana. Kao da mu kaže: „Znam gde si ranjiv, i baš tamo želim da te dotaknem.“ Njeni prsti su klizili niz njegov stomak i stali na njegovom tvrdom kurcu, osetivši kako pulsira pod njenim dlanom.
U pozadini, onaj drugi ih je posmatrao. Njegovo disanje bilo je sporije, ali dublje. Bilo je jasno da je i on deo tog kruga, te struje između njih, iako se još nije pomerio.
Njen pogled se vratio ka meni, blag, ali direktan. Kao da pita: Da li si još tu sa mnom? Gledaš me? Dišeš u istom ritmu?
Klimnuo sam.
Sada je sedela između njih. Nije bilo nikakve buke, osim zvuka daha i blagih pomeranja tela. Vreme je usporilo. Njene ruke bile su opuštene, ali svaki dodir bio je svestan. Naslonjena na njihova kolena – kao da ih čita.
Jedan od njih ju je posmatrao dugo, bez stida. Njegove oči nisu tražile dozvolu, već potvrdu da je tu gde treba da bude. Drugi je oborio pogled, ali su mu usne bile blago razdvojene, kao da je upravo izgovorio nešto što se ne čuje.
Ona je tada nagnula glavu ka mom pravcu. Njena kosa pala je preko lica, ali pogled je bio jasan, siguran. Kao da kaže: „Vidiš kako se otvaram? Vidiš li koliko mogu? Hoćeš da me pratiš do kraja?“
I tada, tišina se zategla poput strune. Nije više bilo povratka. Njeno telo više nije pripadalo njoj, ali nije pripadalo ni njima. Postalo je prostor, ritual, zov.
Jedan dlan dotakao je rame, drugi obraz. Počela je da diše kroz usta, sporije. Čekala je… i osetila kako se njih dvojica približavaju – svaki na svoj način, ali sa istom čežnjom da je dodirnu, da je otkriju.
Pružila je jednu ruku ka tamnoputom mladiću, a drugu položila na bedro plavookog. Nije ih gledala; zatvorila je oči kao da osluškuje sopstveni ritam u telu — da li je spremno, da li ga još vodi razum… ili nešto jače, instinktivnije.
Osećala je težinu njihovih pogleda, različitu toplotu njihovih tela. Jedan joj je prišao bliže i nagnuo se. Udahnula je duboko. Njegov dah bio je na njenoj koži. Nije je dodirnuo. Još uvek.
Drugi ju je samo posmatrao, iz profila. Njegov pogled bio je mek, ali prodoran. Kao da joj čita misli. Kao da joj govori: „Ako poželiš, ja sam tu. Ali moraš prva da mi daš znak.“
Ona je blago otvorila usta. Jedan dah. Drugi. Cela soba sada je pulsirala unutrašnjom tišinom — kao uvod u nešto duboko, magnetno i promenljivo.
I tad — prvi dodir. Njegove usne na njenom vratu, lagane, bez zahteva. Drugi je spustio dlan na njen struk, pa se zaustavio. Njena koža se naježila. Nije bilo reči. Samo dah.
Svaki novi dodir bio je kao novo obećanje. Da će ići korak dalje — ali samo ako i ona ide.
I išla je.........
- Kategorija:
- Strejt erotske priče
- 19 Nov, 2025
- 3869 pregleda
Ajde i ja da vi dojdam u gosti