Biba (salt in your coffee)
Zašto se tako brzo vratim kao da ćeš mi otići? Ne volim gužvu, kažem, okrećeš se na drugu stranu.
Zlatni pesak tvoje kože bio bi zavodljiv i kao izdvojen piksel, fragment, delić. Večerima iščekujem tren kada padne srebrna perika i opet si ti samo ti.
Ono moje, naše. Zbunjeno, blisko.
Znam šta misliš kad kažeš da me mrziš, znam da lažeš kada šapneš volim te. Ali ta euforija me odradi. Tako si mi dobar, baš iz tog ugla, dok čekam, a pesak niz leđa zlati u poplavama.
Jutro s tobom spetljano, koje ne liči ni na šta, gomila razbacanih stvari i na krovu ti i ja, goli, s kafom koju posoliš greškom. Moja si omiljena greška. Onaj feler koji je priroda dala da začini stvari baš kako treba.
Izvan stradanja smo tu, na visini, u soli, poljupcima, zlatu. Moje srce kao bubanj, ne čujem od njega šta mi kažeš, šta me opet lažeš. Smejem se. Odvlačiš mi rukom ruku ko zna gde. Nikad ne znam gde će završiti.
Volim da ti služim, naročito kada mi se dobro isplati. Ponekad mi tražiš samo kratku masažu neke bolne tačke, nagnječene, umorne od stajanja, iščašene pri nastupu, ponekad detaljniji ugođaj, meni ništa nije problem, kao na drogama sam. Ne znam šta radiš, šta mi radiš, završi se i pre nego što se opustim, počne pre nego što se pripremim. Moje naoružanje postaje sredstvo tvoje pobede, a ti priznaješ poraz, da me oboriš, i tako u krug.
Ta ruka koja odnese moju kao vetar. Niz tvoje uvo, niz rame, tvoj uspavan kurac da ga polako razbudim kao povetarac, zrno dodira, lagano tapkanje, kao kapljanje kiše.
Prekidaš me, voziš, šutneš iz zanosa u očaj, volim i tu bezmilost. I kad me odvedeš i zaboraviš, i kada se vratiš, i pustiš me da te ostavim. Svako to jutro je nova boja iznenađenja. Ne znaš da neke trenutke pamtim bolje nego ostale, ne znaš kada te snima kamera mog oka da danima premotavam snimak. Tren dok mi toplim nožnim prstima miluješ vrat i govoriš kako su svi protiv tebe. A šta ja da radim, pitam, ja sam dete za tebe, šta ja znam? Onda mi sve pokažeš, spustiš, povežeš. Iza mraka tvojih očiju vidim ljude koji umesto glava nose krošnje palmi. Ti si u meni kada već sve prođe. Taj bubanj od srca me zaglušuje, onesposobljava, sve te manje kapiram, sve smo bliži, osećam samo miris vatre.
Onaj oštar bol kad sevne kroz pluća kada te ugledam kao da ne očekujem da te sretnem u tvojoj kući. Tvojoj jebenoj kolibici. Uzmi me odmah- govori telo, nek ne ostane od mene ni otkucaja ni daha. Polako, poručuju ruke, drhtave, maze tu kosu koja nije tvoja, a tebi prija kao da jeste. Feleru. I ja mislim da te mrzim, o da. Vraćam ti se samo da dočekamo kraj, kao kad gledaš neki serijal samo da vidiš kako će se završiti.
Da, pa što drhtiš onda čim spustiš ruku?- pitaju me tvoje mračne oči. Opet se nasmejem, pa zanemim. Ruka promeni temu, noga je opet na vratu, vatra probija sve dublje, nevidljiva na površini, implodiraće sve i umesto otkucaja ostaće od mene zrno mraka.
I ti si protiv mene, kažeš, tako si normalan, sladak. Ma to sam samo s tobom, rekli bi ti drugi gadosti o meni. Najsočnije me poljubiš kada najmanje očekujem tvoje usne. Snaga u njima, vakuum i vrelina. Konačno ispuštam dah, prodisao sam. Opuštam se kada se ti zategneš, najhrabriji sam u tvom strahu, dok dominiraš moja je priroda povlašćenog roba i ne znam ni za šta drugo. Dišem lakše i upravljam, što se više opireš sve manje želim tvoju predaju. Toliko smo se lagali da su se laži posudarale i raspale na golu istinu.
Nisam ja normalan pa je tvoj greh suprotan od mene, nisam ja ta tvoja dobrota prema svetu i ne umem toliko da dam. Samo dobro znam sve da ti uzmem a da ti bude lepo jebiga. Uživanje ne možeš da skriješ kao mrak sočivima, kao lažnim pramenom stari ožiljak na čelu.
U tvojim peščanim rukama mi se učini kako je sve na svetu isto i nosi baš ovu suštinu slučaja, preduge suše i zatim potopa, predugog čekanja na reč pa zauvek zaćutiš, prevelike gužve i odjednom nigde ni koraka. To su oči koje sam tražio, tvoje- da gledam iza njih, daleko, ne samo u svoj odraz u tebi.
Prkosiš, lomiš me, znaš da sa mnom možeš kako hoćeš i neću se ljutiti kad mi ponovo okreneš leđa jer volim da posmatram tvoju kožu. Zlato i so na mom jeziku dok se lepim za tebe, napolju vrvi od nekih drugih ruku, očiju, kože, kurčeva, kostiju, vatri, otkucaja, tuđih haljina. Ja upijam tvoje. Tvoj znoj pustinje. Ja u tebe sakrivam svoj san, duboko, ti ga razumeš, urlaš, svršavaš u melodiji onog kapljanja, laganog tapkanja. Iza tvog mraka vatra je izgrizla palme, načela ti kolibicu, plameni uragan razneo je naše šolje s krova, tvoja bronzana stopala plešu po razbijenim šarenim delićima, tvoja slatka krv još jednom me tera na smeh.
Volim te kad je pljusak i kada mi se to manje primeti u oku. Rasturiš me samo šapatom. Ugasi me na dugme dok sve ne ode bestraga.
inspo: farasat anees
- Kategorija:
- TV/TS/CD erotske priče
- 18 Okt, 2025
- 1172 pregleda
Prelijepo je. I morao sam poslušati Bibu i proguglati malo bar značenje pjesme. Nisam našao prijevod sa Punjabi, ali sam shvatio o čemu je. Pa se zamislim kako si samo ti u stanju da 3 minute muzike i teksta pretočiš ili pretvoriš u jednu ovako emotivnu priču.
Daj meni malo tog čimsse drogirate.