Koleginica Ivana (istinita priča), drugi deo
Danima posle „kafe“ nisam mogao da se saberem. U glavi mi je bila slika nje kako se meškolji u mom krilu, kako mi uzdahom kaže „Ne sad…“ dok me gleda onim poluzatvorenim očima koje ni najmanje nisu krile šta želi, samo kada, kako i pod kojim uslovima.
I onda, kao da ništa nije bilo.
Na poslu je sve bilo normalno. Poruke su se vratile na svakodnevno dopisivanje o kolegama, glupim sastancima, nadobudnim menadžerima. Ipak, povremeno bi mi poslala poruku bez reči, samo emoji. Onaj sa vragolastim osmehom. Ili je spomenula neku „dosadnu prezentaciju“ koju „možemo da prokomentarišemo kod nje večeras“. Ali nikad nije direktno pomenula ono što se dogodilo.
Održavala je tenziju savršeno.
Naredni poziv kod nje stigao je niotkuda, kao i prvi put:
„Danas sam slobodna ranije. Ako si u prolazu… znaš gde sam.“
U prolazu? Tog dana bih išao i peške do njenog kraja da bih bio „u prolazu“.
Ovog puta nije bila u trenerci.
Nosila je običnu crnu kućevnu haljinu, ali nekako na njoj ništa nije bilo obično. Bila je bez brushaltera, to sam primetio u prvoj sekundi. Kosa raspuštena, lice bez šminke, ali izgledala je kao da je satima birala kako će da izgleda neuredno spontano. Znala je tačno šta radi.
Sedeli smo. Pila je belo vino. Ja sam pokušavao da izgledam normalno dok mi je cela krv napustila mozak i otišla, zna se već gde.
„Znaš,“ rekla je, „razmišljala sam o onom prošlom putu.“
„I?“ upitao sam, trudeći se da glas ne izda ono što telo oseća.
„I mislim da bi bilo šteta da ostane samo na tome.“
Ustala je i sela mi u krilo, polako, kao da meri svaku sekundu. Ruke mi je stavila na ramena i gledala me u oči. Nisam rekao ni reč. Samo sam je uhvatio za struk, a ona je prošaptala:
„Ali… igra se nastavlja pod mojim uslovima.“
U tom trenutku, shvatio sam da je sve do sada bio uvod. Uvertira. Da sve što sam mislio da je napeto, zavodljivo i napaljujuće, zapravo tek počinje.
Sela je na mene, ruke stavila oko mog vrata, pogled koji me potpuno razoružava. Nije bilo potrebe da kaže ništa više. Telo joj je govorilo sve, svaki pokret kukova, svaki trzaj nogu dok je pokušavala da se namesti „udobno“, svaki uzdah kad bih joj disao niz vrat.
I onda se izmakla. Kao prošli put. Ustala je bez reči, odšetala do kuhinje, sipala još jedno vino, popila gutljaj i naslonila se na štok od vrata.
„Znaš li da mi je uzbudljivije da te gledam kako se suzdržavaš, nego da… znaš, odmah pređemo na stvar?“ rekla je kroz osmeh, igrajući se sa rubom svoje čaše.
Nisam znao da li da se smejem, da eksplodiram ili da kleknem. Osećao sam se kao napeta struna.
„Mogu i da idem ako ti je to uzbudljivije,“ promrmljao sam.
„Nećeš otići,“ odgovorila je odmah, sigurnija nego što sam ikada čuo nekoga da izgovori bilo šta.
Prišla mi je ponovo, ali ovog puta, nije sela. Stala je tik ispred mene, toliko blizu da sam joj mogao osetiti miris kože. Gledala me odozgo, vrhovima prstiju mi prešla preko vrata, niz grudi, do stomaka. Zaustavila se na pojasu pantalona i nasmešila se. Onim poluosmehom zbog kojeg znaš da je ona ta koja vodi igru.
„Zaslužićeš… sve,“ rekla je tiho. „Ali ne sad. Još ne.“ I povukla se.
Seo sam nazad, gledajući je kako šeta po stanu, mirno, kao da nismo na ivici. Kao da mi telo nije već u plamenu. Pustila je neku muziku, laganu, skoro nečujnu. A onda se, kao da se ništa nije desilo, vratila u normalan razgovor.
Pitala me za jednog kolegu s posla. Zajednički projekat. Odgovarao sam, i dalje sav napet, pokušavajući da ne pogledam u njene bradavice koje su se jasno ocrtavale kroz haljinu.
To veče se završilo kao da se ništa „konkretno“ nije desilo.
A opet… nije mi dala da zaspim danima.
Sutra ujutru, na Teams chatu, stigla je poruka:
„Da znaš, uopšte nisi bio loš u čekanju. Vidimo se opet! :)“
Nastavice se...
- Kategorija:
- Strejt erotske priče
- 31 Jul, 2025
- 4505 pregleda
Ide to tebi od ruke, svidja mi se kako držiš tenziju i ne srljaš u grubu pornografiju. Samo napred, biće to kako treba, verujem u tebe
Daj nastavak pod hitno! Imam osjecaj da je jebačina bila top!