Lice zudnje
1.DEO
Prozor njene kancelarije uvek je gledao na dvorište faksa. Leti je tamo bilo zeleno, zimi sivo, u jesen kao sada pun lišća koje je vetar nosio u haotičnim krugovima. Ana je volela jesen. Bila je jedino godišnje doba koje nije pokušavalo da se dopadne.Zatvorila je fasciklu sa seminarskim radovima i uzdahnula. Nije mogla da se seti kad je poslednji put zaista čitala nešto iz zadovoljstva. Književnost je godinama bila njen poziv, ali se nekako pretvorila u mehaničko tumačenje tuđih rečenica. Život joj je postao ogoljen funkcionalan, tačan, ali bez boje.Vrata su se otvorila bez kucanja.„Izvinite, profesorka, mogu da uđem na minut?“ Bio je to on. Marko.Taj glas. Taj ton siguran, ali ne i arogantan. Nosio je u sebi onu finu nijansu muške tišine, onaj zvuk muškarca koji zna šta hoće, ali nema potrebu da to odmah pokaže.Ana je podigla pogled.Nosio je crni duks, ruksak prebačen preko jednog ramena, kosa lagano vlažna od kiše. Nije nosio kišobran. Naravno da nije.„Uđi,“ rekla je, osmehnuvši se blago, više iz navike nego iz topline.Seo je preko puta nje, ležerno, ali sa pažnjom. Imao je tu retku sposobnost da ne deluje ni podređeno, ni nadmoćno. Prosto bio je prisutan.„Hteo sam da porazgovaramo o eseju. Onaj što ste ga zadali o zabranjenim emocijama u ‘Ana Karenjini’.“Zabranjene emocije.Naravno da je baš to izabrao.Ana se lagano naslonila na naslon stolice. „Naravno. Da li ti je nešto nejasno?“ „Ne baš. Više me zanima kako vi gledate na to... tu borbu između žudnje i obaveze. Da li mislite da neko može da oseti strast tako jaku da prestane da mu bude stalo do posledica? “Zadrhtala je iznutra. Glas joj je ostao miran.„Mislim da je moguće. Ali pitanje nije da li može nego da li treba.“Marko je blago klimnuo glavom. Oči su mu bile tamne, nepomične, previše direktne za studenta. Ana je pokušala da izbegne pogled, ali pogled ju je pratio.„Možda je ponekad jedini način da nešto saznaš o sebi da pustiš da izgubiš kontrolu“, rekao je.Tišina. Samo tihi tiktak sata na zidu i kiša iza prozora.Ana je osetila kako joj se dlanovi znoje. Prsti su joj nehotično prešli preko donje ivice fascikle, tražeći nešto čvrsto.„To je opasna misao, Marko.“„Zato i vredi o njoj razmišljati, zar ne?“Kucanje na vratima. Spas. Studentkinja iz druge grupe, dolazi da preda rad. Marko ustaje, pozdravlja je i izlazi tiho, ostavljajući za sobom tišinu u kojoj je Ana čula samo svoje ubrzano disanje.Kada je ponovo ostala sama, pogledala je kroz prozor. Dole je stajao ispod drveta, razgovarao s nekim. Kiša mu je kvasila ramena. Nasmejao se nekom komentaru. I taj osmeh kao slučajno podigao je pogled ka njenom prozoru.I zadržao ga.Kao da je znao da ga posmatra.Ana je ustuknula od stakla. Srce joj je kucalo prejako.Bila je odrasla žena, majka, profesor.Ali prvi put posle mnogo godina… osetila je.Nije to bila ljubav.Bio je to početak.Odlično. Nastavljamo sa sledećim susretom između Ane i Marka, u kojem se njihova emocionalna i fizička tenzija produbljuje. Ova scena će biti intimnija, ali i dalje bez otvorene erotike fokusiraćemo se na psihološki naboj, žudnju koja se stvara u malim gestovima, rečima, blizini.
Ispod površine
Prošlo je nekoliko dana od onog razgovora u njenoj kancelariji. Ana se trudila da ga potisne, da ne analizira nijansu u njegovom glasu, način na koji je gledao u nju. Znala je da preuveličava. Verovatno on tako gleda sve profesorke. Verovatno...Ali nijedna druga nije osećala ono što je ona osećala sada.Petak popodne. Predavanje o modernizmu. Susedna zgrada na fakultetu, amfiteatar broj 2. Sela je za katedru, dok su studenti ulazili. Njene oči su ga odmah pronašle kao da su ga tražile. Seo je malo udesno, treći red. Dovoljno blizu da je vidi, dovoljno daleko da ne bude upadljivo.Nosio je belu košulju, rukavi zavrnuti do lakata. Nije beležio ništa, samo je gledao.U nju.Predavanje je teklo mehanički. Govorila je o Ivi Andriću i tišini između ljudi. O mostovima koji ne spajaju, nego razdvajaju. O neizgovorenom.U jednom trenutku, pogled im se susreo. Predugo. Ana je nastavila da govori, ali reči su joj se odjednom činile kao da dolaze odnekud spolja, iz usta žene koju ne poznaje. Žene koja je ostala da glumi autoritet dok se ona, prava Ana, topi negde unutra.Nakon predavanja, skupljala je papire kad je čula korake iza sebe.„Profesorka?“Zastala je. Marko. Naravno.„Ostao sam da vam se zahvalim na predavanju.“Nije joj se zahvaljivao niko mesecima. Studenti su odlazili, mahali usput, u najboljem slučaju klimali glavom.„Zašto?“ pitala je tiho.„Jer govorite o stvarima koje ljudi ne vole da priznaju da osećaju.“Pogledao je u nju. Blizu. Preblizu. U njegovim očima nije bilo nepoštovanja. Niti detinjarije. Bio je to pogled muškarca koji zna da rizikuje ali zna i zašto to radi.Ana je uzela tašnu. „Ne bi trebalo da ostaješ sam sa mnom. Tako se stvari pogrešno tumače.“Marko je ćutao. A onda: „A šta ako već jesu pogrešno shvaćene? Ali tačno osećene?“
Njene ruke su se stisle oko kaiša torbe.„Ti si prijatelj mog deteta.“„Zato što se družim s Lenom?“ nasmejao se kratko, ali bez ismevanja. „Znaš da se između mene i nje ništa ne dešava.“„Ipak si mlad.“„Imam dvadeset četiri.“„A ja trideset osam.“„I?“Ana je prošla pored njega, ali je zastala kod vrata.„Ne igraj se, Marko.“„Ne igram se, Ana.“Njeno ime u njegovim ustima prvi put.Kao poljubac koji nije dat. Kao greh koji čeka trenutak.Otišla je bez reči. Srce joj je tuklo kao da beži iz njenog tela.Kasnije te večeri, Lena je pomenula da Marko dolazi sutra kod nje, da zajedno spremaju ispit.Ana je samo klimnula glavom, ali noć je provela budna. Zamišljajući korake u hodniku. Zamišljajući ruku koja slučajno dodiruje njenu dok prolazi. Pogled koji ne traži dopuštenje.Telo koje pamti pre nego što dotakne.Odlično. Sada ulazimo u trenutak kada se tenzija materijalizuje u prostoru Ana i Marko pod istim krovom. Fokusiraćemo se na atmosferu, telesnu bliskost bez eksplicitnosti, i trenutke u kojima kontrola počinje da puca. Ovo je trenutak kada želja postaje neporeciva, ali i dalje ne do kraja ostvarena.Poglavlje III Ispod istog krovaSubota popodne. Kiša je tiho udarala po prozorima, a Ana je stajala u kuhinji, mešala čaj koji nije imala nameru da popije.Lena je već sat vremena zatvorena u svojoj sobi sa Markom. Navodno rade. Rade „istoriju ideja“. Ana je znala da je to barijera. Lažna. Tanko opravdanje za prisustvo koje sve češće ulazi u njen dom, u njen prostor, u nju.Imala je na sebi kućnu haljinu, dugu, tešku, tamnoplavu, onu u kojoj se osećala neutralno. Nimalo ženstveno. Nimalo privlačno. Ipak, dok se gledala u odrazu rerne, primećivala je crtu na vratu, obraz u polusenci, usne koje su nehotice bile vlažne.Vrata od Lentine sobe su se otvorila. Koraci. Muški glas u hodniku.„Gde ti je mama?“„U kuhinji, verovatno.“Njeno srce je već odgovaralo pre nego što ga je ugledala.Pojavio se na pragu. Rukavi zavrnuti, kosa razbarušena, držao je praznu šolju.„Lena je zaspala. Iscrpljena. Ja… mislio sam da ti vratim šolju.“Prišao je bliže. Postavio je šolju na pult, ali nije se odmah povukao. Stajao je preblizu. Toplota njegovog tela probijala je kroz prostor, gurajući granice koje je pokušavala da održi.„Jesi sama sad?“ pitao je tiho.Ana je osetila kako joj se grlo suši.„Ne bi trebalo da budemo sami.“„Ali jesmo.“Pogled joj je skliznuo niz njegovu ruku, preko nadlanice, do prstiju koji su ostali na ivici šolje, kao da traže nešto da zadrže.„Marko...“ Glas joj je bio slab, bez autoriteta.„Ništa neću da uradim... osim ako me ti ne pustiš.“Zatvorila je oči na trenutak, ali pred njima nije bila tama, već slika njegovih usana na njenom vratu. Telo joj je znalo pre razuma. Znalo je da to želi. Znalo je da beži od toga već nedeljama.„Moraš da odeš.“„Hoću. Samo...“Pruži ruku. Prstima joj je nežno dotakao nadlakticu. I taj dodir, taj najmanji pokret, probio je sve zidove koje je gradila.Okrenula se ka njemu. Njihova lica su bila preblizu. Nije je poljubio. Samo je gledao, čekao. A onda, kao da joj je nešto puklo unutar grudi, napravila je pola koraka napred. Usne su im se dodirnule.Ne poljubac. Ne još. Samo težak kontakt. Usne koje se prepoznaju, pre nego što se spoje.Njena ruka je završila na njegovim grudima. Njegova na njenom struku.A onda… koraci iz sobe.Ana se naglo povukla. Pogledala ga bez reči, kao da moli, kao da preti.Marko je odmah razumeo. Povukao se tiho, klimnuo glavom.„Zvaću te kasnije“, rekao je šapatom. I otišao. Lena je ušla sledećeg trenutka, protežući se. „Jel otišao? “Ana je klimnula, držeći šolju kao da u njoj nosi krivicu.„Da. Otišao je.“Ali ne iz nje.Ne iz misli.I prvi put... nije bila sigurna da želi da ikada ode.
Ispod kože
Fakultetski hol posle predavanja bio je prepun studenata. Brujanje glasova, škripa vrata, smeh koji se meša s koracima. Ana je prolazila hodnikom sa spiskom eseja u ruci, fokusirana, zatvorena, profesionalna.I sve dok ga nije videla bila je potpuno sigurna u svoj mir. Marko je stajao pored jednog od prozora. Oslonjen na zid, lagano nasmejan. Govorio nešto nekoj devojci iz druge grupe. Visoka, mršava, svetla kosa u konjskom repu. Bio je preblizu njoj. Previše... svestan tela.Ana je zastala tek na tren. Taman toliko da mozak počne da pravi slike koje nije želela. Marko se nagnuo ka devojci. Ona se nasmejala. On joj je nešto šapnuo na uvo.I onda taj pokret.Ruka mu je lagano skliznula uz njen vrat, do linije kose. Prsti su ostali tu sekundu predugo. Nežno. Kao slučajno. Ali Ana je znala. Nije bilo slučajno.Osetila je ubod.Bio je to najneprijatniji, najintimniji dodir koji nije ni njoj bio upućen.Nije ni znala da je zastala. Tek kad je neko prošao pored nje i pogledao je zbunjeno, nastavila je da hoda. Prošla pored njih ne obazirući se, ali njene oči, srce i misli već su bile zapaljene.Nakon što je zašla iza ugla, naslonila se na zid. Grudi su joj se dizale i spuštale brzo. Prvi put... ljubomora. Ne besna. Ne ogoljena. Već tiha, hladna, ženstvena. Posesivna u tišini.Zagrizla je usnu. Proklet bio, pomislila je. Znao je da gleda. Morao je da zna.I znala je još nešto.Da ga ne bi zabolelo da je izgubila kontrolu upravo zbog toga bi mu bilo još slađe.
Nekoliko sati kasnije, u njenoj kancelarijiAna je sedela, vrata su bila otvorena. Marko je prošao hodnikom. Zastao. Pogledali su se. Nije ništa rekao. Samo se nasmejao.Ne onako kao nekad nežno.Već svesno. Poznavao je igru. Sad je provocirao.„Lepa ti je koleginica“, rekla je poluglasno, tek kad je stao ispred vrata.„Lepa jeste“, rekao je, ušao, zatvorio vrata.„Ali nije ti zanimljiva, je l' da?“ pitala je, i sama iznenađena koliko joj je stalo do odgovora.Marko se nagnuo nad njen sto, lagano. Njegovo lice bilo je blizu.„Nije ona zanimljiva. Zanimljivo je gledati tebe dok pokušavaš da izgledaš kao da te ne dotiče.“Ćutala je. Nije znala šta da kaže.„Želiš da znaš kakav je bio dodir?“ pitao je tiho.Ana je zadrhtala. Glas joj je bio jedva čujan:„Ne.“Lagano je oslonio prst na ivicu stola, milimetar od njene ruke. Nije je dodirnuo. Nije morao.„Onda ću ti pokazati neki drugi put“, rekao je, i otišao.
- Kategorija:
- Strejt erotske priče
- 29 Jul, 2025
- 1442 pregleda
Telegram Marko Peric +385924482934