Svilena buba II
18. 6. 1975.
Rudija je čudila preplanulost sopstvene kože nakon pola godine boravka u sobi. Ono malo što u tri dana kroči napolje, da Jovici nešto pomogne ili majci donese hleb i mleko, teško se moglo računati kao izlazak na sunce. A i tada bi nosio stari šešir svog dede, čiji mu je širok svileni obod zakrivao uvek budne crne oči i sve ono što nije smelo da se pročita iz njih. Toliko dugo je živeo pod drugim imenom, da mu je ime Rudolf odavno zvučalo kao tuđe.
Razboleo se pred proleće i mislio da će se vrlo brzo pridružiti Mathiasu, ali Bog uzima onda kada on hoće. Jovica je angažovao porodičnog lekara da ga bez pogovora svakodnevno obilazi. Bolovao je do samog početka leta, kada se pridigao iz postelje da bi nastavio sa radom, jer zna da su njive ostale na Jovici, i da dolazi vreme kada će sve teže neko bez koristi da ti pomogne.
Za vreme njegovog ležanja, Jovica je zajedno sa ćerkom Pere Milojevića otkrio moguću lokaciju grobnice Mathiasove porodice, i tamo odvozio Rudija jednom mesečno. Rudi bi preko groba položio bukete belih ruža, omršaveo i iscrpljen, prekrivajući onoliko koliko je moglo da se pokrije sav bol pod malenom pločom koja se jedva vidi iako krije masovne žrtve.
Ostavljao bi pod poklopljenom tacnom i veliki voćni kuglof koji bi svaki put sam onako bolan ispekao, i šoljicu slatke kafe s mlekom kakvu je Mathias voleo. Jovica bi ga tiho posmatrao i sve više se brinuo.
“Pusti me… Sve će na svoje doći. Ja samo njega imam, a ti ne zaboravi na svoje…”, govorio bi dok su se vraćali domu.
Bio je u pravu, to leto mu je odnelo i majku. Jovici kao da je to palo gore nego njemu i jecao je za staricom kao da je i njega rodila. Čitava porodica Rudija je volela kao svog drugog deku, te su ga tako i zvali.
Ali Rudijevu davnašnju tugu ničije društvo nije moglo da utanji. Ublažavao ju je pomalo intenzivan rad, kada bi se preznojen setio one davne kiše, i samo ponekad nakon tuširanja zaspivao mirno i bez misli, kao u zagrljaju voljenog.
Nije znao Jovica da i on svoja pisma ima. Da ga je baš zbog toga onoliko potreslo kada mu je onaj pronađen svežanj doneo. I da su pisana u isto vreme, sa istom nadom, ali ipak nisu pronašla put do svog primaoca.
Borio se tada kao vuk, i tražio bilo koga da mu pomogne, da samo jednu vest čuje i sve će dalje sam. Celo je selo je na noge digao, sve dok ga nije savladao strah za sopstveni život i porodicu, a onda se zauvek povukao i zatvorio. Cele te jeseni i čitave zime, kraj malene bakine lampe pisao je svom Mathiasu.
26. 10. 1944.
Moj Mathi,
Niko ne zna gde su mi te odveli. Nikog više ne smem ni pitati. Noge mi i sada drhte, baka loži noću i greje se čitava kuća, a meni je sve hladnije i tresem se. Ne umem da pomislim da te neću videti! Samo želim jedno… Vrati mi se.
Ne umem da pišem lepo kao ti, a ipak me tera, jer ne znam više šta bih, samo to mi ostaje. Pronaći ću, nadam se, nekoga da ti pismo prenese, nekoga ko zna nekog koji zna gde ste. Osećam da sam kriv što sam ovde, što nisam sa tobom, bilo gde. I što ti one noći nisam rekao koliko te volim, makar me ismejao. Jer znam, ma gde bio, da voliš i ti mene. Mogao bih se zakleti u to kao u jedinu istinu na svetu.
Pišem ti na našem jeziku da ne pročitaju ako nas odvedu. Ne verujem nikome. Neću da iko sazna, samo hoću da budem s tobom, da sve bude kao pre. Ne znam kako da ti opišem ove osećaje, ovaj strah i strepnju, i bol što ne mogu da te pronađem. Tražio bih do kraja sveta samo da znam u kom pravcu treba da krenem.
Mathi, vrati mi se. Šaljem po tebe svu moju ljubav da te donese kući!
Tvoj Rudi
1. 11. 1944.
Mathi,
Konačno sam odustao. Ne izlazim više. Čuo sam kada je Magda na kapiji rekla ocu da je previše opasno da šetam okolo i da se raspitujem. Majka se jutros pomolila da te ipak nađem. Veruje da nemam boljeg prijatelja od tebe. Nedelju je dana od vašeg nestanka.
Ildika me je pogledala čudno kada sam se vraćao ulicom. Čudno i tužno, kao da zna. Hteli su da te njome ožene. Dugo sam verovao da se slažeš sa tim, do one večeri kada smo vratili naše tajne poljupce. Nedostaje mi naše leto, kada je još sve bilo normalno i kada je Berni uživao da privuče njihovu polutrulu klupu ovoj ispred kuće da niko ne mora da stoji.
Voleo sam kad sedimo kada već padne mrak i niko ne vidi da gledam u tvoje oči. Devojke bi se uvek lepo obukle, odvlačile sve poglede muških i kikotale se dok ja pod svojim dudom sedim mirno, tobože zagledan u bogatu krošnju i slušam kako Berni i Jožef vode glavnu reč, i ne zna se koji se kojoj udvara.
A kada se naše oči konačno sretnu, goreo sam plašeći se da to baš tada svi vide. Nešto plavo i ludo u tvojim očima što me zasenjuje. Nešto bi mi ispod struka samo poigralo nežno kao zapaljena struna, jer sam znao da ćeš se vratiti kada svi odu na spavanje.
Mogli su da pričaju o bilo čemu, na mom licu je tinjao pritajeni osmeh i takvo odsustvo misli da bih se jednako smešio i da su pričali sve najgore o meni. Ne bih čuo ni reč, izgubljen u konturama tvoje ruke naslonjene na moje drvo.
O čemu razmišljam a užasno me boli... Što je sve sada kao da mi te je neko oteo, bez ikakvog povoda, samo odjednom, nenadano, kao da se još nisam sasvim probudio. Ponovo je hladno i drhtim. Leći ću i ostatak noći se moliti za tebe, Mathi.
R.
5. 11. 1944.
Mathi,
Odvedene su još neke porodice, a čuli smo da su mnogi pobijeni. Gubim nadu da ću te živog videti. Sećaš se kako nam je učitelj govorio kad smo još bili dečaci, da se ne zanosimo i da uvek budemo realni. Kako da budem kad je ovoliko teško?!
Bernija su juče odveli, potom i mlađeg mu brata, kažu da će se pridružiti vojsci. Mislim da će to biti još gore za našu stranu, u ovom užasu, i radije ću sebi sve prste otkinuti nego da ratujem protiv prvih suseda. Manje će me boleti da oko izvadim i uvo odsečem, nego da tebe više ne vidim, ili da čujem ono najgore, što ne smem čuti...
Još uvek me vera greje, da mi moraš preživeti. Čuo sam da neki iz logora odlaze dalje, odvoze ih u Rusiju. Tražiću te tamo jednog dana ako treba, pretražiću kontinente, sve ću prevrnuti da te opet ljubim.
Tvoj Rudolf
7. 12. 1944.
Mili moj,
Počinjem da ludim. Zatočen sam u kući, bez ijedne vesti. Podseća me sve ovo na neke romane o tragedijama koje si mi prepričavao. Uvek sam video u svakom nešto tužno, a ti bi izvukao neku višu poentu i na kraju mi izmamio osmeh.
Nisam voleo da čitam kao ti, uvek mi je bilo draže da budem napolju, u prirodi, da radim s ocem, ili da lutam oko sela, zato me ubija što sada ne smem nikuda. Sada pišem više nego za dvadeset godina, i nije mi teško da pišem svakog dana, samo kad bih znao da ti pisma stižu.
Ubija me što mi te nema. I veruj mi da ludim, jer su mi sećanja živa kao i snovi, a kada ustanem ničeg više nema i kad se osvestim triput više boli. Ponekad pomislim da me negde čuješ, da možda i ti meni pišeš. Skroz sam izgubio razum, ne mogu dalje živeti!
Zatvorim oči da stegnem sve suze u sebi, utonem u neko sećanje i maštanje tako duboko da ih više ne razlikujem. Vidim jasno tvoje usne izvijene dok se otvaraju ka mom poljupcu, u senci krošnje, vidim te kao da si tu, u mom krevetu pored mene, kako podmećeš onaj mali jastuk ispod velikog a mene nervira to visoko uzglavlje, pa ga bacam i golicam te, dok do kraja i veliki jastuk ne odleti dole kao i odeća sa tebe.
Govoriš kako zbog mene zebeš da bi me privio na sebe. Bože, koliko sam voleo kada me tako uzmeš u naručje i dugo miluješ kao da nas niko nikada ne može prekinuti. I začudo, nikada niko nije. Kao da bi vreme zastalo na dugme, baš tad kad se ljubimo i kada najveća strast uzdiže buru u vrelom središtu, između naše četiri noge.
Oduvek mi deluje da si ti mlađi od mene, jer si uvek bio pun radosti kao dete. Ništa tih dana nije moglo da pomrači tvoj osmeh, tvoju želju kada me vidiš. Voleo sam da dugo ližem tvoju tvrdoću i da je ljubim najnežnije da potraje i ne nestane. Sputavao sam tvoju vatru baš kao ti moju, sa nama je užitak bio osuđen na dugo, slatko mučenje, jer niko nije želeo kraj, nikada, ni kada već zaboli i ne možemo izdržati.
Posle tog teškog olakšanja, ponavljali bismo dalje. Ili bih podivljao ja, ili ti, i za tili čas je opet nečija glava spavala u međunožju, opet se u beskraj rasplinjali vlažni poljupci i melodija jezika koji neumoran kožom klizi. Voleo sam da isušim sve tvoje kapi, da se nove stvore čiste i kupaju mi lice vrelom bujicom.
Tada sam prestao da se pitam ne samo o ženama, nego o ostatku sveta. Da, ja volim muškarca, bilo mi je jasno, i ne bilo kog, nekog običnog u moru ljudi – ne. Ja volim tebe. Kako se to rodi, da li se to bira, da li se tu pamet ikada umeša ili o svemu odluči srce, ja to ne znam.
Znam da me je jedan tvoj dodir svile topio, jedan pogled dovodio do ludila gde god se nađemo. Kako je ludilo raslo, sve češće smo se krili, sve više su se pitali gde smo, sve više nas pominjali u istoj rečenici. Misliš li da su svi znali a ćutali?
Bilo je dobro što se uvek moglo reći da smo najbolji prijatelji, koji žive jedan preko puta drugog, pa kako ne bi provodili čitave dane i noći zajedno. Ponekad se kroz prozor moglo videti šta ti radim, da je neko samo na prste stao i provirio. Ili kod tebe neko od mnogobrojne familije naišao dok si u meni i držiš mi čvrsto dlan na ustima da ne zavrištim od miline.
Imali smo sreće dok odjednom nije nestala sva. Ali nemaju svi tako vatrena sećanja, i dopada mi se da ih ovako zapisujem, najmiliji moj, da ih oživljavam i kao da sam s tobom dok ti pišem, kao kralju do koga je običnom smrtniku nemoguće dosegnuti.
Zauvek tvoj podanik, Rudi
15. 12. 1944.
Mathi moj,
Danas mi je rođendan, prvi bez tebe za tolike godine. Dugo se već pitam, može li ovo biti deo stvarnosti ili samo sanjamo – da je baš naša mladost uništena, kako se sve to dogodilo? Kada su to počele da se dešavaju sve one stvari koje smo uvek mislili da se dešavaju drugima, kada nešto skrive, kada zaslužuju kaznu? Kakvu smo to kaznu zaslužili ti i ja? Nikome nažao ne bismo ništa, samo da nas ostave, da se volimo u svojoj tajni.
Stežem tvoje poklone, igračke iz detinjstva koje si mi darovao, ako se sestra probudi i vidi me, pomisliće da sam skroz poludeo. U tvojoj kući nema svetla, nijedan prozor ne gori, kao kad nekada odete u goste i znam da ćete se vratiti, ali sada to ne znam, i mrak predugo traje. Pitam se hoćemo li se u ovom našem selu, ili negde na nebu ponovo sresti, ti i ja.
Hana je napravila kolač koji smo nevoljno jeli, majka je opet plakala, goste ovog puta nismo imali. Otac je hteo da rano legnemo, da se svetla pogase i ne budemo sumnjivi. Drugi mladići šetaju slobodno, jer su druge nacionalnosti. Kikoću se kao nekad, sednu neke druge devojke na našu klupu, rađaju se neke nove ljubavi.
Bili smo tako slobodni, toliko stvari nam je radost donosilo i da samo maštamo o njima, dok na uhu slušam tvoj dah dok šapućeš – Pazi da neko ne naiđe, pa se spustiš niže od mog struka, a svaki listić u drvoredu zadrhti.
Pa to je Mathias, Schlenhardtov mali! Hajde ulazi! Pa smrzao se! – povikala je majka videvši te na ulici kako stojiš s poklonom u ruci. Svi su već bili došli na rođendan, a ti si kasnio, i onako malen stideo se da pokucaš. Ni slutio nisam da ćeš mi postati najlepši dar.
R.
22. 12. 1944.
Ljubavi moja,
Od tebe nemam glasa ni pisma, sneg kao da je pokrio svaki tvoj trag. Hana i ja smo imali tešku prehladu, a i tada sam se samo pitao da li si ti zdrav, da li si preživeo. Čuo sam najstrašnije priče kojih ne želim da se sećam, želim da ako treba umrem sa ovom nadom, da ćemo se samo još jednom zagrliti.
Spasili su nas Anđelići. Otac onog malog Jovice je fin čovek, pristali su da nam pomognu i kriju nas u podrumu. Magda nam donosi hranu, a i majka kao da se prehladila, noćima kašlje.
Otac čuva stražu iako nas pored deda Duška niko neće dirati. Pričaju da je bio najbolji vojnik kojeg su se svi plašili. Nadam se da nas neće tražiti, i da ću posle svega uspeti da te nađem, samo da sve ovo prođe i rat se završi.
Nikad ti nisam rekao, ja sam bio taj koji je Ildiku okrenuo protiv udaje, rekao sam joj da ti se ona ne sviđa i da je ne želiš. Sada mi je tako žao svega, a prekasno je. Lakše bi mi bilo i da ste se uzeli, samo da si mi tu, preko puta, kao nekada. Ako možeš, molim te oprosti mi.
Ovako će biti kad se oženiš - govorio sam dok me prekrivaš i ljubiš, a ti bi usporio, sa kiselom tugom u očima. Nisi hteo nju, hteo si mene, i znali smo to još od onih dečačkih, ukradenih poljubaca kada niko ne vidi. Ako sam te zauvek izgubio, kunem ti se svojim životom da te niko nikada neće kraj mene zameniti.
Nedostaju mi one noći kada nas spakuju na spavanje, Hana ostane kod drugarice i niko ne sluti da ti i ja delimo isti krevet. Tada još ništa nismo smeli, samo se golim nogama šutirali i ponekad dodirnuli po glavi. Godine sazrevanja su to brzo izmenile, i oči su same očima rekle – Želim te. Svuda, u sobi, kod tebe, kod mene, u mraku naše ulice, želim te na svakom mestu i uvek!
Želim te svileno, ludo, plavo, moje maleno.
Ljubi te zauvek tvoj Rudi
28. 12. 1944.
Mathi,
Kažu da je kraj. I da mi te je odneo. Neću da im verujem, nikome, da ste streljani. Verujem da si ipak pobegao i da ćeš mi se vratiti. Bar to mi niko ne može oduzeti.
Ovde je mirnije, još uvek ne znamo gde su ostali i ko je u selu preživeo, ali Magda kaže da opet možemo izaći, samo ako nas neko ispituje da ne kažemo svoje pravo ime. Još uvek ne znamo da li je zaista gotovo.
Majka je ozdravila, i sa Hanom se raduju Novoj godini. Otac kaže da treba proslaviti završetak ove strahote. Obećavam ti, pronaći ću te.
Nedostaješ mi više nego ikad. Plaši me tvoja bolest i koliko ćeš izdržati po ovoj hladnoći. Da samo znam gde si mi... Otišao bih bez odeće kroz smetove i stigao da te još zagrejem!
Znaš li da sanjam često da je toplo i da smo negde daleko, na nekoj obali, goli, radosni, slobodni? Volim te, izvan našeg vremena i stradanja, na svetu najviše.
Rudi
14. 10. 1994.
Ušavši u sobu na drugom deki donese čaj, mala Jovicina Jasmina zatekla je ostarelog Rudija u dobokom snu, sa blaženim osmehom ispod zauvek zatvorenih očiju.
„Tata.. šta mu je to na grudima? Ti papiri žuti... drži ih tako čvrsto kao da ih je zagrlio.“
„To su pisma, dušo. Dekina i jednog dragog prijatelja koga je tokom rata izgubio.“
Kiše su opet padale, vejali snegovi, njive se prodavale, kupovali stanovi. Kuće se rušile i gradile, novi se ratovi vodili. Nove se smrti događale, nove ljubavi rađale. Ljudi su odlazili, prognani, a drugi prognanici dolazili.
Dudovi su, kao odsečeni od sveta, opet bili prezreli. Upamtili su sve ti stari drvoredi.
- Kategorija:
- Gay erotske priče
- 17 Jul, 2025
- 1777 pregleda
ostavio sam da je detaljno procitam, sunce ti sta radis sa ovim rolerkosterom od emocija i pozude.... savrsseno.
Savršeno, kao i uvijek! Emotivna dubina, ljepota osjećanja koja nadživljavaju vrijeme, razdaljine i čak samu smrt... Kad duša prepozna drugu, ne pušta je ni kad svijet prestane da postoji...