Prvi put sa patuljastim parom - Amerika 2013 - Uvod

2013. Pakujem kofere za Ameriku. Ne volim letove, nikad nisam voleo tu prazninu neba, ali odrastao sam na holivudskim slikama, i duša mi je gorela da vidim tu zemlju iz snova.

Novembar. Hladan. Cura me ostavila deset dana pre puta vukli smo se tri godine bez smisla, više kao da je bila igračka nego ljubav. Nije mi teško palo, niti njoj. Udala se odmah posle, valjda joj je neko već grejao ruku dok smo još hodali.

Let je vodio iz Podgorice preko Pariza do Njujorka. Tamo me čekao Jeep bar sam tako mislio. Drug iz detinjstva se ložio na terence, uvek je govorio: “Ako hoćeš da upoznaš zemlju, vozi. Nikad ne preleti.”

Planirao sam Njujork, Čikago, Vajoming, Jutu, Kaliforniju… i sve to za volanom.

Sleteo sam na JFK, i Mario me dočekao nasmejan kao dete nas dvojica opet na istom kontinentu posle toliko godina. Vozio me u Lakewood, gužva je tukla po prozorima, ali nisam mario, bio sam odmoran i spreman.

Njegova žena Nikolina spremila je neko meso… i brate, pojeo sam dok nisam pao u nesvest. Na putu ne rizikujem s toaletima. Tri dana sam se zadržao kod njih, Mario mi je pokazao fabriku za punjenje municije koju je vodio para mu je tekla na sve strane.

Kad je došao dan, Jeep je čekao ispred Wrangler, potpuno nov, s nekih sedam hiljada milja na satu. Mario ga je sredio za mene, do poslednje sitnice. Brutalan. Zelenkasto-siv, crni detalji, spreman za sneg, pustinju, asfalt izgledao je kao da bi mogao da pokida i planinu da treba.

Krenuo sam 9. novembra. Njujork sam prošao u dahu, svratio u Pitsburg, Klivlend, kod drugara koji su se rasuli po toj strani Amerike… i stigao do Čikaga.

Tamo me čekala Dragana. Tri dana smo se vrteli po gradu kao po filmu, a onda sam produžio prema Vajomingu… samo što sam, naravno, završio negde sasvim drugo u Južnoj Dakoti.

Sneg. Led. Tišina koja para dušu. Putovi zakopani pod belim paklom. Zatvoren svet bez horizonta. Završio sam u mestu po imenu Crow Creek.

Kuće su stajale same za sebe, razbacane kao po volji vetra, svaka na po pola kilometra od sledeće. Grad je tonuo pod snegom. Ulična svetla su tinjala, kao da će svakog trena da izdahnu.

Uleteo sam u prvi motel koji sam ugledao pored puta. Ispred tri zamrznuta automobila. Istrčao sam iz Jeepa i zakoračio unutra.

Za pultom prizor iz bajke i košmara istovremeno. Patuljak i patuljčica. Najlepši par što sam video mali, savršeno sklopljeni, kao da ih je neko isklesao od istog komada snega i bakra.

Ona, plava, bleda, crvenih usana, ledenog pogleda. On, riđ, istog beonog tena, sa očima koje ti kopaju po duši. Nisam mogao da odvojim pogled.

Ispred mene stariji gospodin sa ženom i ćerkom. Ispred njih crni par. Hodnikom je proletela neka starica, s metlom, kantom i hemijom, zadihana, umotana u šalove. Trčala da očisti sobu.

Ceo prizor bio je zategnut. Tišina i šum hodnika. Svetlost bleda. Zrak vazduha hladan kao šapat nečega što se sprema.

Znao sam: ovo mesto nije samo motel. I ova noć nije samo obična noć.

Par ispred mene dolazi na red. Dobijaju ključ od sobe 12. Negoduju. Pogledi im sevaju, glave klimaju, prepirka se rasplamsava sa patuljkom iza pulta. Ne žele tu sobu. Šta im smeta ne znam. Ali na njima se videlo da su je se bojali više nego snega napolju.

Ja sam bio slomljen. Umoran do kostiju, jedva sam čekao krevet. Napolju je nevreme postajalo besno, vetar je zavijao kao gladan pas, sneg je već počinjao da štipa kroz kaput. Znao sam: ovde ostajem bar tri dana. Minimum.

Nisam mogao više da stojim i gledam tu predstavu, pa sam samo zakoračio napred, umotan u sopstvenu iscrpljenost, i promrmljao:

Dajte je meni. Nema problema. Samo da je čista i da grejanje radi.

Patuljak je pogledao u mene kao kroz maglu, pa klimnuo i tutnuo mi ključ u šaku. Hladan metal mi se zabio u dlan. Nisam ni čekao istrčao sam napolje kroz mećavu.

Soba je bila na drugoj strani motela, mala crna tabla s brojem 12 visila je nad vratima, ljuljajući se na vetru. Sneg mi je šibao lice, nisam više znao je li to sneg ili sićušni kristali leda. Uspeo sam nekako da zabodem ključ u bravu i odškrinem vrata.

Unutra… starija žena. Ona što je jurila hodnikom ranije. Čistila je kadu. Ne samo da je čistila ribala je besomučno, kao da bi iz te kade moglo da izađe nešto ako se ne iščetka dovoljno. Kad me je ugledala, bacila je pogled preko ramena, oštro, ljutito: Jesi li video ove crnce? Posle njih uvek moram više da čistim.

Glas joj je bio hladan, otrovan. Lice izborano od života, ali oči još pune besa. Rasistički nastrojena, nema šta. Ali meni to tada nije smetalo. Nisam imao snage ni za šta, a najmanje za rasprave.

Izašla je iz sobe bez još jedne reči, ostavivši za sobom miris jeftinog sredstva za ribanje i utisak da u toj sobi nešto nije u redu. Nisam ni stigao da spustim torbu na krevet kad su mi kroz kičmu prošli trnci. Kao da tu nešto nije bilo čisto. I nije imalo veze s kadom.

Kategorija:

Strejt erotske priče 

• 14 Jul, 2025
• 87aleks
• 10 glasova
• 2064 pregleda