Uništiću te! 22

Sedeo sam naspram njih, razdražljiv i prekomerno drzak... rukavice su napokon bačene ... voleo sam te trenutke bacanja karata na stol...voleo sam i volim te podle i razarajuće udarce koje zadaješ protivniku u pleksus dok jedva hvatajući dah pokušava da uzmakne u sigurnost gonga... ali gong ne zveci... a i protivnikov pleksus kao da je od kamena...naučen sam ja na ferku sa fer igračima... ali i na prljavu igru sa prljavcima... prekomerno prljava je ovo igra bila...

Ako me pitate šta sam pričao sa Aleksandrom taj dan, te večeri u njegovoj kancelariji... teško da mogu da se setim... onaj ko je ikada ušao u ring zna da se pamti samo taj zadnji udarac, taj udeljeni nokaut... sve ostalo je mrak... Bar neko vreme dok adrenalin ne prestane da pumpa... Ovde niko nije imao da odsvira kraj meča, dva krvava zapenušana pevca koja kljucaju oči jedan drugome do smrti, tako bi otprilike mogao opisati taj susret i nazovimo ih pregovore.

Ko je tu izašao kao pobednik a ko poražen pokazaće vreme... mene je koštalo dosta novaca a njega dosta ponosa da proguta da bi izašli koliko toliko neporaženi iz ovoga meča.

Učio je škole Aleksandar kao i ja izgleda, teške lekcije koje stoje na tajnim policama života... nisam ga potcenio...nikada si nisam dopuštao taj luksuz... ali toliki otpor ipak nisam očekivao...

Napokon je pao i potpis o razmeni dobara... izašao sam olakšan za dosta nula a on ne znam... možda sa kojom nulom viška u džepu... zasluženo moram reći. Ostalo je još papirologija da se reši sutra, prekosutra ... kupio sam ono što mi je bilo potrebno 70 posto deonica firme „ProInvest“ Aleksandrovim advokatima je ostalo da reše na koji način će transakcija da postane validna zbog klauzule o prednosti manjinskog deoničara Jelene na kupovinu ali za to mi se jebalo... njegova prodaja... njegova briga...neka se on jebe sa svojom ljubavnicom sutra na sastanku.

Putovao sam za Sarajevo opušteno u iznajmljenom vozilu... Noć i svetla tako poznatog a tako stranog grada... neugoda i jeza me prožimala dok sam vozio pored opustelih objekata nekadašnjeg giganta vazduhoplovne industrije... Samo sam dodao gas... bežeći od nekih ružnih vremena i ružnih sećanja... počivaj u miru JNA

Mirza mi nikada ne bi oprostio da nisam kod njega na Sokolju prenoćio, skoro da nisam ni stao pred kućom kada se široka kapija od kovanog gvožđa počela otvarati... plećat momak strogog pogleda mi pokaza na parking u dnu osvetljenog dvorišta.

„Djesi Mirza hajvane“ otpucah na prvu čim ga zagrlih izlazeći iz auta

„Pseto vlaško još nisi zaboravio da sujes“ odvrati mi Miraz istom merom smejući se i ljubeći me dvaput u obraz

„Tri puta se ljubi poturice“ namerno sam ga podjebavao

„Ma ulazi u kuću bolan dok te ovi moji nisu na kolac nabili“ povede me prema kući kao ogledajući se u strahu.

Tiho sam zviznuo razgledajući velelepno zdanje u koje me Mirza povede

„Lepo si se ušuškao Mirza, nema šta..“ dobacih mu zverajući

„Znaš mene jebao ga ti, jednom gazda vazda gazda“ smejao se Mirza

Ne bih ulazio u Mirzino poreklo imovine ili njegove familije, imali su i u Banjaluci a bogami ni danas im ništa nije falilo koliko vidim.

Nikada mu ništa nije falilo osim jedne stvari a to je strpljenje, želeo je sve i želeo je to odmah. Nikada se nije proslavio u školi niti u sportu iako je što se tiče inteligencije i fizičkih sposobnosti mogao da nadmaši mnoge ali eto njemu se ništa nije dalo, menjao je škole i sportove kao što neko menja gaće. Jedva smo uspevali da saznamo ponekada iz koje škole je izbačen a u koju primljen u toku nedelju dana. Jedino što je Mirza voleo je moja sestra od ujaka i novac. U ona nesrećna vremena skoro izgubi glavu vraćajući se u Banjaluku da zaprosi Danijelu , jedva samo ga iščupali iz vojnog pritvora na aerodromu Mahovljani, luda vremena a Mirza možda još luđi, nije se smirio dok nije odveo Danijelu. Njegova glavna deviza je bila „Il’ si bos il’ si Hadžija“

Lutali su Evropom nekoliko godina dok stari Meho nije odlučio da je potrošio dosta para i da mu je vreme da se vrati kući i preuzme posao koji mu je ostavio.

„Batoooo“ čuo sam ciku čim sam kročio u kuću jedva uhvativši to malo tane koje mi utrča u zagrljaj.

„Polako bre Deni, srušićeš me“ uzviknuh jedva se braneći od miliona poljubaca i pitanja u isto vreme. Ko nije upoznao Danijelu nije sigurno video nikada tako hiperaktivno stvorenje.

Kao dete si je mogao naći čas na krovu, čas na razgranatoj jabuci , čas zaglavljenu u kućici kod jazavičara „Rođe“, jednom smo morali krov da raskivamo da bi došli do nje. Imala je četiri-pet godine kada je ukrala konja od dedinog komšije Mileta i dojahala kući sva ponosna na novog ljubimca kojeg je pronašla jadnog i samog na livadi. Pokojna baba je uvek govorila sto đavola bi radije čuvala godinu dana nego nju samu tri dana.

Kako su ona i Mirza funkcionisali zajedno to je bila misterija za celu porodicu.

„Kojim dobrom brate?... nema te bolan deset godina... a jesi hajvan... otišao tamo bolan pa ne znaš kući doći“ počeo je Mirza priču kada smo ostali sami

„Mirza, nemoj mi ti ništa pričati da te Meho nije za uši dovukao kući još bi ti landrao po bijelome svijetu“ pokušavao sam da imitiram Mirzin usvojeni Sarajevski

„ A jes’ vala i to što kažeš...“ smejući se odgovori Mirza

Polako sama pričao Mirzi zbog čega sam došao u Sarajevo i kakav mi je plan dok je on klimao glavom i na kraju progovorio

„ Ma bolan treba zmiji glavu spučiti, nema tu šta taktizirati, al’ znam ja tebe, ti si bolan uvijek bio tehničar, moraš ti to do perfekcije dovesti da se pamti taj zadnji udarac. Ja bi to za glavu i odvrnuo na licu mijesta“ ne iznenadi me Mirza svojim stavom, kod njega je sve moralo i moglo ići prečicom.

„Ako mi usfali nešto keša, možeš li mi se naći pri ruci Mirza, nije ništa dugoročno možda par meseci dok ne rešim neke stvari gore“ pitao sam Mirzu prvi put u životu za uslugu

„Koliki je moj procenat P...“ sasvim poslovno mi odgovori Mirza nadajući se kao i uvek lepom profitu

„Nula Mirza, nema procenta samo pozajmica“ nasmejao sam tačno znajući kakvu će Mirza facu napraviti. Kao da je upravo progutao žabu krastaču, gadila mu se svaka transakcija bez profita makar nekog sitnog

„Može“ napokon progovori „al da mi platiš ćevape kod Muje“

Rukovasmo se kao pravi poslovni partneri, ne može Mirza bez profita pa makar to bila porcija banjalučkih ćevapa.

Ustao sam naspavan, i posle popijene kafe sa Danijelom i Mirzom krenuo polako do Istočnog Sarajeva imao sam vremena polako da se provozam pored Butmira i uhvatim se magistrale prema Istočnom Sarajevu razgledajući i prepoznajući tu i tamo poneku zgradu i objekte.

Čekali su me u kancelariji osim Arnele i Aleksandra niko nije znao ko je novi vlasnik „ProInvesta-a“ to je bio jedan od glavnih uslova za pregovaračkim stolom sinoć sa Aleksandrom na kojeg je vrlo rado pristao.

Sok koji sam video na Jeleninom licu bio je nagrada za sve noći koje sam proveo budan razbijajući glavu kako doskočiti ovim lupežima koji su hteli novac preko noći uništavajući jednu porodicu i sve što je stekla godinama se mučeći i štedeći da bi ponovo stala na svoje noge posle svih godina stradanja u burnim i ružnim vremenima prohujalih godina.

Jedan član te porodice sedeo je tu među njima, hladno me odmerivši najzlobnijim pogledom koji sam video ikada, a verujte mi video sam ih mnogo u životu.

Jedva sam dočekao da me Aleksandar predstavi kao novog vlasnika većinskog kapitala i da mi reč na tom čudnom skupu spodoba. Pored Jelene kao što sam i očekivao sedeo je jedan od „kravatasa“ kojeg sam upoznao u Banjaluci, pored njega Arnela i još jedan čovek kojeg nisam poznavao ispostaviće se kasnije Arnelin stariji kolega, revizor i stariji savetnik iz Ernst&Joung. Meni nisu trebali savetnici i advokati, ja sam imao potpisan ugovor o preuzimanju većinskog dela deonica i to mi je bilo dovoljno da bi svi dobro znali ko je sada glavni dasa i kome pripada mesto na pročelju stola koje teatralno i zauzeh nakon što je Aleksandar ustao i seo na drugu stolicu.

Namerno sam se zaklatio na stolici i noge podigao na stol drsko i bezobrazno naravno a kako drugačije sam i mogao.

„Aleksandar vam je sve objasnio, gospodo i gospođice Arnela molio bih vas da napustite prostoriju i preselite se negde gde ćete na miru odraditi papirologiju i sravniti račune sa Aleksandrom shodno postignutom dogovoru čiji primerak gospođica Arnela ima kod sebe ako se ne varam. A vas gospodjo Jelena bi zamolio da ostanete na trenutak, voleo bi da popričamo u četiri oka.“ I dalje zavaljen u stolici sa dignutim nogama na stolu sam ispratio smenjenu ekipu bitangi.

„Ne moraš baš da budeš kreten“ prva je progovorila Jelena ustajući od stola.

Delovala je čarobno onako visoka i utegnuta do pucanja. Crni kompletic tesno pripijen uz telo u kombinaciji sa crvenom pristojno dekoltiranom košuljom i crnim najlon čarapama sa visokom štiklom u boji košulje odlično su joj stajali. Njena kratka paž frizura prelepo jer uokvirivala okruglo lice, danas je nosila i tanke naočare sa lepim crvenim okvirom što je još vise isticalo njene lepe vitke obrve i crne oči koje su sijale ludački. Diskretno namazane usne nekom crvenom ne toliko upadljivom nijansom karmina davale su joj izgled sekretarica ili jebozovnih direktorica iz porno industrije ali opet nekako nevulgarno i seksepilno. Namerno se naslonila na stol podbacajuci se rukama na ivicu da bi bljesnuo lep dekolte belinom koja naravno da mi je privukla pažnju. Za trenutak mi se učini da proviri i crvena cipkica na rubu njenog grudnjak. Nasmešio sam se u sebi zadržavajući ozbiljan izraz lica posmatrajući tu predstavu koju ti može pružiti samo bezobzirna žena svesna svoje privlačnosti.

Najradije bi joj prišao sa ledja zadigao joj suknjicu preko dupeta i zabio joj kurcinu do grkljan koliko me palila u tom trenutku ali dobro sam bio svestan čija je i ko je... fantazije treba ponekada da i ostanu samo to...

„ Možda bi trebao biti fin momak koji svojim rodjenima zabija nož u leđa sa osmehom na licu Jelena?“ podviknuo sam prvi put u životu na snajku.

Video sam da je skoro odskočila od stola koliko se trgnula, video sam joj i suze u oku, suze na koje nisam padao, frcale su iz očiju ne od sramote ili tuge već od besa što nije uspela u svojoj nameri, nameri kojoj samo jednoj ženi može da padne na pamet. Sujetnoj i razmaženoj jedinici uglednih roditelja ali i ženi poniženoj i ukaljanoj.

„Čemu sve to Jelena? Sva ta pakovanja, sve te zavere? Odakle ti Jelena pare za sva ta sranja? Jesi li Marku krala dok si su mu knjige vodila pa njegove pare upotrebila da ga uništiš...? Hiljade pitanja sam imao i hiljade odgovora sam očekivao.

„Nikada mu nisam uzela ni dinara od njegovih prokletih para, to su moje pare šta te briga odakle mi!!!“ skoro je vrištala na mene

„Možda će Marka biti briga kada sazna za sve ovo Jelena“ progovorio sam režeći kao besan pas

„Neka sazna i htela sam da sazna, sve vreme sam htela da sazna ko ga je Unistioooo!!!!“ histerisala je i dalje Jelena

„Nisi uspela Jelena, bolje je da baciš karte na stol u i zadržiš makar malo dostojanstva koje ti je ostalo. Nauči se da gubiš srećo... dosta si u životu dobijala na lepe oči i slatku guzu“ namerno sam je provocirao

„ Da devere i ti primećuješ moju slatku guzu, lepe oči... misliš da nisam primetila kako mi gledaš u sise... svi muškarci me primete samo onaj koga ja hoću da me primeti taj me ne vidi već godinama... sve druge žene primećuje... moje prijateljice... rodjake...sekretarice... slučajne prolaznice... ama on i na pijaci sa babama flertuje pored mene žive...“ počela je Jelena sa žalopojkama sve dok je nisam prekinuo smehom glasnim i od srca

„Šta se smešno kretenu jedan....šta je tu smešno?“

Činilo se kao da će još vise podivljati a ja nisam mogao stati ceneći se od smeha

„Kažeš sa babama sa pijace..“ plakao sam od smeha valjda rasterecujuci i sebe i nju na momenat

„ Da i sa babama jebote“ napokon je i ona počela da se smeje još uvek kroz jecaje.

„Dobro Jeco majku mu zar si morala ovoliko daleko da odeš da bi Marku nešto dokazala, ne razumem ni šta si pokušavala da dokažeš, jedino što si uspela je da uzdrmaš i oca i majku, mene i ostatak familije, dete si odvojila iz doma. Moraš priznati da si napravila više štete nego koristi. Odakle ti uopšte ta ideja sa izvorom i kako si uopšte počela da radiš sve ovo njemu iza ledja“

Jelena me je gledala netremice, vagala je valjda da li da mi ispriča celu priču ili da prećuti, videlo se u očima da joj vijugice rade punom parom. Bio je to trenutak istine, da li si olakšati i nekome ispričati ili i dalje se zapetljavati u laži. Bilo mi je drago kada je napokon progovorila, skrhanim glasom skoro tiho

„Mislila sam da će se uplašiti, da će ostaviti onu kurvicu Teodoru na miru ako mu neko pripreti a on se još više prilepio uz nju. Da, ja sam mu posla poruku „Unisticu te“ ali tada nisam o ovakvim stvarima ni pomišljala, kada sam videla da nije uspelo, čak mi se čini da je imalo suprotni efekat želela sam da ga uništim kao i što on mene uništavao godinama“ zastala je kao da u jednom momentu razmišlja kako bi nastavila dalje

„ Deda je iz čista mira odlučio da na Uroša prepiše deo imanja i izvor. Pričao je sa mnom oko tog izvora, shvatila sam koliko taj izvor vredi i znala sam ako bude u mojim rukama da ću Marka držati u šaci, to mi je i bio plan u početku ali sticajem okolnosti upoznala sam Aleksandra i tako je krenulo. Moji su prodali ona dva placa i kuću investitorima , dali su meni dobar deo novca, odlučila sam da o tome ne govorim Marku, videla sam da je odlepio i da ću završiti na ulici. Odlučila sam da te pare makar iskoristim da Uroša obezbedim kada je već Marko bio idiot“

„Kako si uspela da Teodoru uvučeš u igri tako da izgleda da ona stoji iza svega ovoga“ pitao sam

„Mali je grad Banjaluka, sve se zna i svako nekoga poznaje, jedan od mojih prijatelja iz detinjstva je radio na carini, drugi u poreskoj... ništa nije teško kada se hoće...Marku je uvek bilo svega malo.... malo žena...malo para... malo ovoga malo onoga...voli da impresionira ljude oko sebe...

Teodora je bila laka meta u sličnoj situaciji kao i Marko...dovoljno je bilo spojiti je sa nekim ljudima i zagrizla je mamac...“

„Mogla si da taj novac upotrebiš pametnije, da pokušaš da ga investiraš sa Markom... mogla si da pričaš sa ocem znaš i sama koliko te vole moji... ?“

Ćutala je, znala je ona da je mogla i drugačije i bolje i poštenije ali odabrala je svoj put, put na kojem nije predvidela da će sresti mene i da ću odreagovat.

„Kako si ubedio Aleksandra da ti proda njegov deo firme?“ pitala je Jeca

„Muke si mi zadala sa njim ali nema veze, bitno je da je završeno“ prozborio sam napokon

„Jelena ostaje tvoj deo firme koji hoću da otkupim, moj uslov je da to uradiš danas i da se pravimo da se ovo nikada nije desilo, ili ima druga opcija... zadrži svoj deo i suoči se sa Markom i neka ti je Bog na pomoći... na tebi je odluka...!“

„Mogu li makar da razmislim“ pitala je tiho

„Naravno da možeš, imaš vremena dok ja ne potpišem ostale papire sa Aleksandrom" okrenuo sam se i izašao.

Samo me je hladno odmerila u prolazu, pokušao sam da joj uhvatim pogled, trunku kajanja, trunku bilo čega što bi mi govorilo da ustuknem, da se sažalim ali njen pogled je plamteo samo mržnjom i prezirom. Preda mnom jer bila žena ponosna i na svoj greh i na svoju mržnju.