Romeo i Julius
Zora je koja više liči na blagi suton. Meka i zloslutna. Kroz prozirnu žutu svilu posmatram njegovo nago telo od slonovače i crnog oniksa. Blenem, pre bih rekao, zurim bez stida. Nevidljive sile ne daju mi da priđem, ali je moj. Na njemu sam i pod njim, plašim se da mu je hladno, a on ćuti, baš kao i ja, šta bismo više i rekli. Želim ga. Udahnuo bih formalin sa njegove kože ako bi nas to približilo.
21. 6. 2013.
On me uzima čineći da se uvijam kao najraskalašnija od devojaka. Predugo smo čekali, daj, daj, daj mi još tih poljubaca. Jul gori, moj Julius, nikad nije bio ovoliko vruć. Tako leden onog dana kada smo se upoznali i rukovali, šaka mu je bila preznojena Aljaska. Zapalio sam mu sneg u očima, od tada roditelji planiraju da ga se odreknu, a on me ljubi kao da me jede, deo po deo, oduzima, odgriza usnama, vuče, prisvaja. U rebrima osećam jezu, butine mi se grče, vrat boli, ali kurcu to prija.
Ne smem ga želeti. Distanca i molitva. Pokoj ti duši koju nemaš, ostavio si me da drkam sablažnjen nad učestalim potrebama, zgrožen požudom koja ne umire i sve je jača, savladava me, Jul, samo oživi i vrati mene među mrtve! Žuta svila me iritira, zaklanjam je, dobijam udarac po ruci, snažan, po desnoj koja drka, njome sve radim, njom olakšavam a sve mi je teže. Gledam ga i ne trepćem, toliko već piljim da mi se čini da on i nije tu. Zažmurim da proverim. Otvorim oči okupane njegovom golotinjom. Stendal reče, čini mi se, da sve postaje zanimljivo ukoliko se dovoljno dugo posmatra. Jul, nije on tebe gledao kao ja...
10. 12. 2013.
Kada me uzme, podivljao bi. Nije moralo ni da traje, trajalo bi u mojoj glavi. Kralju moj, uzdisao bih, ja nemam više šta da ti dam, ali ti iskopavaš i odnosiš sve što nisam ni znao da je moje, ono najdragocenije sa čime se pozdravljam dok prodireš u mene, naviru mi suze od intenziteta kojim me pokoravaš, navrnu u talasu onda kada usporiš i zadireš nežno, premoren, pred novu buru. Znaš i sam, stradaćemo i jedan i drugi, ali tebi takvom je svejedno i zato te volim. Onaj svakodnevni, disciplinovani Julius bi rekao „Šta? Ja da tako posrnem?! Samo sanjajte o tome...“. Ali ja te znam. I voliš me, baš mene, jebeš i dovodiš do ludila jer možeš, jer samo ja ti sve to opraštam. Tvoj rob i kritičar, tvoj Basi i Romeo, ulično pseto i ljubimac s pedigreom, dozvoljavaš mi to dvojstvo, činiš me potpunim.
Jul, ustani, molim te, ne glumi više, ne mogu da izdržim. Izdržao sam sa tobom sve, i zbog tebe i bez tebe, ne muči me više. Naredi im barem da me puste da ti stopala ljubim, uzdignuta su kao izdužene kućice od belog mermera, seo bih na njih i vozio se dok ne prepuknu, u meni, u milion prozora. Daj mi da ljubim tvoju kosu od hladne ebanovine, da se njome okrilim i prevarim mrak. Opet pijem, Jul, jer je stvarnost bez tebe kao loša kopija, bedna imitacija. Daj mi, daj, opet da te milujem, volećeš to, svom svojom hladnoćom, svojim ledom koji otapam, makar tu ostao, kraj tvojih savršenih nogu, obavijen tvojim prelepim, beživotnim rukama. Žudim da mi tužne suze opet radosne postanu, i pomešaju se sa belom smolom iz tebe, iz onog dela koji mi je uvek bio drag koliko i tvoja suva, okorela, odletela duša.
5. 3. 2014.
Uvek si znao sa kime da me prevariš, svaka ti čast! Birao si pažljivo, nije to mogao biti neki prostak, bar ne na prvi pogled neotesan. Bilo ih je grubih, pomalo sirovih sa mnom, ali ti si znao da ih balansiraš, tvoj mir sa kojim si rođen i sa kojim ćeš umreti, prokleti mir sred oluje zbog kojeg me najviše nerviraš, sve nas je postrojio pred tobom, da klečimo i molimo da nas blagosiljaš svojim dodirom, da nas ispljuješ svojim mlazom, sravniš u gnjila prostranstva prokletstva, vatreno moje božanstvo. Jebala te tvoja hipi-komuna!, vrištao sam, a na mene se samo spustilo dvadeset ruku da me odobrovolje, izmiluju, istrljaju, oplemene. Gledao si, zeleno, užareno, kako mi nikada nije dosta.
Jul, ti si jedina poezija koju znam. Prava poezija mora da Zemljom hoda, kroz mulj, da se kali kroz dim živog pakla, kroz noć bez kraja, muku bez dna, ne samo oblake, kakav proklet oblak, to ćemo kasnije!, govorio si. Samo u patnji procveta, kao ožiljci na tvojim slepoočnicama koje ližem i ne smem da ti kažem da mi to uzrokuje erekciju jer ćeš me najverovatnije ošamariti. Voliš da uvek na meni ostaviš trag. A ja volim tvoje greške, tvoje grehe i omaške, sve na čemu si učio da ništa ne naučiš, sve što si radio da nikud ne odmakneš, volim tvoj trud zarad samog truda, Jul, jer bi drugačije bilo samo radi nagrade. Za mene nisi morao ništa da postigneš, dovoljno je što te je rodila ona tvoja luda mati i napravio još luđi otac, za mene, da te kao ikonu zakivam u zid svoje pećine i klanjam ti se zalivajući te sa izvora tečne pomahnitalosti. Moja nagrada si ti.
9. 2. 2015.
Jul, jebali smo se toliko da smo sasvim isušeni, i mirni slušamo o jebanju drugih, dok me držiš za ruku i samo ponekad promaziš srednjakom po dlanu, i gotov sam, opet bih, samo sa tobom, ližem te očima do beskraja, do onog kraha posle kog se nikada nećemo vratiti na isto mesto.
Ti si dečak koji nije nemiran po prirodi, nego po svojoj volji. Jedan od najopasnijih, jer nema opasnijeg od onog koji vlada sobom i strasti usmerava kako bi uživao u njima a ne postao njihova žrtva. Začudiš se kada to prepoznaš kod mene, kao da zaboravljaš da sam učio od najboljih! Volim kada ugledam prag na kome sram napušta tvoje postupke i postaješ neukrotiva, vrela zver koja se prepušta istom dubinom kojom zaranja u drugoga.
Ah, sve ti moraš u reči, sve mora da ti se istumači!, zameraš mi, Sve moraš da istražiš i opišeš, ostavi malo misterije, malo... Živi!!! Odvukla me je predaleko tvoja tajnovitost, obavila kao pokretno blato, odvukla od želje za povratkom.
Osmeh ti je nepromenjen i dok ležiš okružen belim ružama. Jednako bezobrazan, okrutan i mio kao pre. Odenuli su te kao kurvu, tek sad vidim, stavili ti crven rubin oko vrata da odvlači pažnju s tvojih peljubljenih usana. Ah ne, ne vidim dobro, u crnom si kao ja, sva je nagost bila samo moja pokvarena mašta. Još ti vidim izvajane ruke na prsima, spojene kao da ih nijedan zagrljaj više neće razdvojiti.
Ostavio si me i prepolovio na dvoje. Na ženu u crnom što ti cvetnom vodom mije listove, nežno i smerno, do kolena, ni u sekundi ne gledajući gore, i muškarca koji vene da ti još jednom uzburka eritrocite, zagolica one kule uma nepomične, prokrvljeno do najtanje kožice plamena, da te oživim i osetim, Jul, onako kao da nije san.
11. 5. 2017.
Drži me, jako, ne daj da svršim, ne daj mi, ne još, ne još..., - molio je, naređivao mi. Ućuti više i pusti me.. – bilo mi je na pameti jer su mi njegove rečenice remetile ritam dok ga razvaljujem kao da mi nije nešto najdragocenije. Znao je kako da mi komanduje i moje telo u potpunosti iskoristi kao sredstvo svog užitka, i ništa drugo nikada neće moći da mi uspali mozak kao pogled na sve što mu ispunjavam, zavezanom poda mnom, u borbi kakvu je odabrao a koju vodim jer me je on postavio za vođu, znam da ne smem ni ja pre vremena, u toj igri bez gubitnika i pobednika, i u njoj se znaju pravila. Žudeo sam baš za tim rečenicama, tim glasom i naredbama, da nikad ne prestanu, da ga gledam duplim vidom dok mi oči jedva vire pod njegovim mudima.
On je uvek na granici, prepušta da upravljam njegovom ravnotežom, gde padne on tu ću i ja, a najslađa kazna kada pokleknem je da me obori i porobi, zgrabi i iscedi do poslednjeg trzaja, i potom u drhtavici i slepilu besno i obilno zalije kao prežedneo kaktus raznet peščanim vetrovima, pomiluje mi obraz bez šamara i kaže – Ti, derište jedno, znaj, ako odem pre tebe, proganjaću te dok ti život ne dosadi i ne dođeš mi ponovo!
- Kategorija:
- Gay erotske priče
- 2 Jul, 2025
- 1736 pregleda
Julius
Hej Jul... Aljaska, sunce i led....Kada osjetis bol, uzdrzi se...Ne
nosi svijet na plecima...Jer znas da je budala onaj ko se pravi hladan...Hladeci tako svoj svijet...