Ratni Dnevnik

Bio je prolećni dan ove godine, a ja sam, zajedno sa bratom, renovirao staru kuću mog pradede u selu. Kuća je bila oronula, drveni podovi su škripali, a zidovi su mirisali na vlagu. Dok smo podizali stare daske parketa u dnevnoj sobi, da bismo ga zamenili, pronašao sam nešto što mi je zalepilo dah – malu, kožom povezanu svesku, požutelu od vremena, skrivenu ispod poda, umotanu u izbledelu krpu. Na koricama je, izbledelim mastilom, pisalo: „Milan, 1942–1945.“

Sveska je bila dnevnik mog pradede Milana, partizanskog vojnika, o kome sam slušao priče od bake, ali nikad nisam znao mnogo. Bio je čovek od reči, tvrd kao kamen, ali tih, sa očima koje su nosile teret rata. Sedeo sam na podu, prašina oko mene, i počeo da listam stranice. Većina zapisa bila je o bitkama, gladi, drugovima koji su padali, ali jedna stranica, duboko u dnevniku, iz oktobra 1943, izdvojila se. Slova nisu bila baš čitka, kao da je pisao u žurbi, a reči koje sam čitao bile su sirove, iskrene, pune nečeg što nisam očekivao od svog pradede – strasti, želje, i trenutka koji je, usred rata, bio čisto ljudski. Evo tog zapisa, tačno onakav kakav sam ga pročitao, bez ičega izmenjenog:

**Dnevnik , 28. oktobar 1943.**

Danas se dogodilo nešto što ne mogu da shvatim, što će mi ostati u glavi dok sam živ, pa možda i duže. Pišem ovo u tami, uz sveću, dok drugovi spavaju u šatoru, a šuma šušti oko nas. Ne znam zašto ovo beležim, možda da ne zaboravim, možda da se olakšam. Ali moram, jer mi srce još lupa, a telo mi je vrelo od onog što se desilo.

Bio je kraj oktobra, a šume su bile teške od magle i mirisa mokre zemlje. Pucnji, eksplozije i krici rata čuli su se iz daljine, ali ovde, duboko u šumi iznad ravnice, bila je samo tišina, koju je remetio vetar u granama i pokoji krik ptica. Ja, Milan, momak od dvadeset godina, bio sam u izvidnici. Zadatak mi je bio prost: proveriti kuda se Nemci kreću u ovom delu šume, gde su, kažu, spremali zasede. Sa puškom na ramenu i nožem za pojasom, koračao sam tiho, pazeći da ne slomim granu ili zgazim suvo lišće. Srce mi je bilo u petama, ne samo od opasnosti, već i od one čudne vatre koju rat pali u čoveku – strah, žudnju za životom, i kod svakog mladog momka vatra medju nogama koja neprestano gori dan i noć čak i ksd svaki dan može biti poslednji.

Visok sam i žilav od života na selu, ruke ogrubele od puške i sekire. Kosa mi je bila zamršena, brada retka, ali oči oštre, naviknute da vide svaki pokret. Nosim staru partizansku uniformu, pantalone krpljene na kolenima, a ispod košulje osećao sam znoj koji mi curi niz leđa. Rat nas je terao da grabimo svaki trenutak – gutljaj rakije, komad hleba, ili onaj čas kad si sam, pa zavučeš ruku u gaće i olakšaš teret koja se skuplja u jajima mesecima.

Tog popodneva, dok je sunce probijalo maglu, čuo sam nešto – tiho, ritmično šuškanje, ne kao koraci, već kao… nešto drugo. Stao sam, prislonio se uz stari hrast i oslušnuo. Zvuk je dolazio s leve strane, iz gustiša gde je šuma bila gušća. Polako sam krenuo, pušku držeći spremnu, ali tiho, kao da nekog lovim. Kad sam se približio, srce mi je poskočilo – tamo, naslonjen na drvo, bio je nemački vojnik. Sam. Puška mu je ležala par metara dalje na travi. Uniforma mu je bila raskopčana, a pantalone spuštene do članaka. Drkao je. Kurčina mu je bila u ruci, tvrda, debela, vrh crven i sjajan, a pokreti brzi. Stenjao je tiho, izgovarao reči na nemačkom, glas mu je bio hrapav, a lice zgrčeno od zadovoljstva.

Stajao sam kao ukopan, zaboravivši da je on neprijatelj. Moj kurac se već udrvio u pantalonama, a neka vrelina mi je navrla u stomak. Bio je mlad, možda mojih godina, plavokos, sa oštrim crtama lica, opaljen od sunca. Telo mu je bilo zategnuto, mišići su mu igrali na rukama dok je stezao svoju karu, a bedra su mu bila snažna, kao u konja. Miris znoja, kože i nečeg sirovog dopirao je do mene, i nisam mogao da se obuzdam – ruka mi je sama pošla ka pojasu, lagano pipajući izbočinu koja je rasla u pantalonama.

Ali onda je podigao pogled. Oči su mu se srele s mojima, plave, uplašene, ali i divlje. Ruka mu je stala, ali nije pustio muškost iz ruke. Gledali smo se trenutak, obojica zadihani, kao dva vuka u šumi. Hteo sam da podignem pušku, da ga uhvatim, ali nešto dublje, jače, držalo me je mirnim. Spustio sam pušku na zemlju, polako, pokazujući da neću pucati. On je progutao knedlu, ali nije se maknuo, kurčina mu je i dalje pulsirala u ruci.

„Was machst du hier?“ (Šta radiš ovde?) prošaputao sam, pokušavajući da zvučim oštro, ali glas mi je bio promukao. Moj nemački bio je slab, pokupljen od zarobljenika, ali dovoljan da se razumemo. On je samo zurio, dah mu je bio kratak, a onda je, neočekivano, prošaputao: „Bitte… nicht schießen.“ (Molim te, ne pucaj.) Glas mu je bio molećiv, ali u očima mu je bilo nešto drugo – ne samo strah, već i žudnja, ista ona koju sam osećao i ja.

„Spusti to“, rekao sam, pokazujući na njegovu ruku, a onda, ne znam zašto, dodao: „Ali… nastavi.“ Srce mi je lupalo, nisam verovao šta govorim, ali sve je bilo kao u snu. On me pogledao, zbunjeno, a onda, polako, počeo ponovo da drka, očima prikovanim za moje. Muškost mu je bila velika, prošarana venama, vrh vlažan, i svaki pokret bio je muka za mene. Nisam izdržao – raskopčao sam pantalone, oslobodivši svoju muškost, tvrdu kao kamen, i počeo da je stiskam, sporo, gledajući ga pravo u oči.

„Jebote“, promrmljao sam na srpskom, zaboravivši da me ne razume. On je samo stenjao tiho, ruka mu je klizila gore-dole, a znoj mu se slivao niz čelo. Sedeli smo tako, pet metara razdvojeni, svako uz svoje drvo, drkajući, povezani samo pogledima i tim sirovim, muškim nagonom koji je bio jači od rata, od mržnje, od svega. Osećao sam kako mi krv navire, kako su mi jaja teška, puna vrelog semena, kako me svaki pokret gura na rub. Ali nisam hteo da popustim, ne još. Stezao sam koren, usporavao, borio se da ostanem na toj granici gde je pritisak bio težak, ali sladak. Bio sam zaodenut tim osećajem, tom potrebom da uživam, da osetim svaki talas koji mi prolazi telom. Gledao sam njegovu muškost, njegove mišiće, njegovo lice – plave oči zamagljene, usta poluotvorena, i znao sam da je i on u istom zanosu, da se bori da produži ovo, da se gubi u tom slatkom mučenju.

„Komm näher“ (Priđi bliže), rekao sam, glas mi je podrhtavao, pokazujući mu da priđe. Nisam znao zašto to radim, ali telo mi je govorilo pre nego razum. On je oklevao, ali onda, kao u groznici, ustao je, pantalone i dalje oko članaka, i prišao, karina mu se njihala dok je koračao. Stao je na metar od mene, zadihan, a miris njegovog znoja, kože i muškosti pogodio me je kao metak. Spustio sam pogled na njegovu kurčinu, pa na njegove oči, i video istu žudnju koju sam osećao i ja.

„Drkaj“, prošaputao sam, i on je poslušao, ruka mu je krenula, brzo, žestoko, dok sam ja radio isto. Bili smo blizu, toliko blizu da sam osećao toplotu njegovog tela, da sam čuo svaki njegov uzdah. Osećao sam kako mi seme ključa, kako mi jaja pucaju od pritiska, ali sam se zaustavljao, stežući vrh, drhteći od napora da ne popustim. On je stenjao, na nemačkom, reči koje nisam razumeo, ali ton je bio jasan – bio je na rubu, isto kao ja. „Jebote, kako je dobro“, promrmljao sam, a njemu se lice mu se grčilo od zadovoljstva i bola.

Onda se dogodilo – pružio je ruku, oklevajući, i dodirnuo moju muškost. Dlan mu je bio topao, grub od rata, i ja sam zastenjao, osećajući kako mi struja prolazi kroz telo. „Jebiga“, prodahtao sam, ali nisam se povukao. Posegao sam za njegovom, debelom, pulsirajućom alatkom, i stegao je, osećajući kako se pulsira pod mojim prstima. Gledali smo se, dah nam se mešao, a ruke su nam radile, trljajući jedan drugome muškost, brzo, nespretno, kao da smo zaboravili na rat, na uniforme, na sve. „Du bist verrückt“ (Lud si), prošaputao je, glas mu je bio promukao, ali osmeh mu je bio divlji, kao da uživa u ovom ludilu koliko i ja.

Privukao sam ga bliže, gurnuvši ga na zemlju, na meku travu obraslu mahovinom. Legao sam pored njega, ali u obrnutom smeru, tako da mu je kara bila tik uz moje lice, a moja uz njegovo. Poza je bila instinktivna, divlja – kao dva vuka koji se prepuste nagonu, bez reči. Jezikom sam prešao preko njegovog vrha, kušajući slanu tečnost koja je curila iz njegovog kurca, miris čoveka koji je bio stranac, ali u tom trenutku samo muškarac. Lizao sam ga polako, prateći vene, uživajući u njegovom stenjanju, dok mi je ruka mesila njegova teška jaja, puna i napeta. Istovremeno, osetio sam njegov jezik na mojoj muškosti, topao, grub, klizeći od korena do vrha, a onda me je uzeo u usta, žestoko, sirovo. Zastenjao sam, a on je uzvratio, gurajući kukove prema meni, nabijajući mi kurac u usta. Sisali smo jedan drugom, lizali, tela su nam se tresla, znoj se mešao s maglom koja nas je obavijala. Osećao sam kako mi seme navire, ali sam se borio da izdržim duže, želeo sam da ovaj osećaj traje večno , uživajući u tom trenutku dok je njegov jezik radio čuda po meni.

„Gott, das ist gut“ (Bože, ovo je dobro), promrmljao je, glas mu je bio prigušen mojom kurčinom u njegovim ustima, a ja sam samo zastenjao, gurnuvši ga dublje u u njegovo grlo. Ritam nam se stapao, dah nam je bio sinhronizovan, a šuma oko nas nestajala u vrtlogu strasti. Jaja su mi bila teška, puna, pritisak nepodnošljiv, ali nisam hteo da popustim, ne još.

Na kraju smo se podigli, klečeći jedan naspram drugog, zadihani, lica crvena od plamena koji gori u nama. Uhvatili smo svoje kare, trljali ih jednu o drugu, tvrdoća uz tvrdoću, brzo, divlje, gledajući se u oči. „Jebote, sad ću“, zastenjao sam, a on je zaurlao: „Ich komme!“ (Svršavam!) Lice mu se grčilo od siline. Svršili smo zajedno, vrući mlazevi semena prskali su po nama, po šumskom tlu, mešajući se s mirisom zemlje i borova. Srušili smo se na travu, zadihani, tela vrela, magla gusta oko nas.

Ležali smo tamo, tiho, ne govoreći. On je prvi ustao, navukao pantalone, i pogledao me. „Danke“ (Hvala), prošaputao je, a ja sam samo klimnuo, ne znajući šta da kažem. Uzeo je pušku i nestao u šumi, a ja sam ostao sam, muškost mi je još pulsirala, srce lupalo. Znam da ga nikad više neću videti, ali ovaj trenutak, ovaj sirovi, muški trenutak u šumi, nosiću sa sobom do kraja rata, do kraja života.

Neka me Bog oprosti, ako je ovo greh. Ali u ratu, kad je svaki dan borba za život, ovo je bio trenutak kad sam se osetio živ.

Milan

** Nadam se da ste uživali u priči i da vam se svidela, ako jeste molim vas da ocenite i da ostavite komentar, puno bi mi zmačilo **

Kategorija:

Gay erotske priče 

• 23 Jun, 2025
• Sexy__tiktokeri
• 69 glasova
• 6292 pregleda