Zatekao sam je sa drugim

„Dok je drugi razbijao, ja sam se lomio“
"Zatekao sam je"

Vrata nisu bila zaključana. Neobično, pomislio sam. Bila je subota, kasnije popodne. Trebalo je da se zadržim duže na putu, ali sam stigao ranije — umoran, ali zadovoljan. Ušao sam tiho, ne želeći da je uznemirim. Cipele sam skinuo na brzinu, ključeve spustio na komodu. Tada sam začuo. Prvo tišina, pa… zvuk. Kratak. Kao šapat kroz zatvorena vrata. Pa još jedan. Ovog puta duži, niži.
Zastao sam. Onda sam čuo jecaj. Njen.
Bez greške — taj zvuk sam poznavao. Ali ne u toj boji.
Bio je dublji. Slasniji. Kao da se nije suzdržavala.
Kao da nije znala da je neko sluša.

Prišao sam tiho hodnikom. Srce mi je kucalo u grlu. Na pola puta do spavaće sobe već sam znao, iako nisam hteo da priznam. Neko je bio s njom. I to ne slučajno. Vrata su bila odškrinuta. Pukotina taman tolika da kroz nju mogu da vidim njen potiljak, nagnut unazad, njeno telo koje se pomera u ritmu koji nisam poznavao. I ruku — mušku, tamnu, čvrstu — na njenom kuku.
Ugrizao sam usnu. U šoku. U neverici.
Mogao sam da uđem. Da viknem. Da ga izbacim. Da nju...

Ali nisam.
Ostao sam. Disao sam kroz nos, plitko, bojeći se da me čuju.
Njeno telo je drhtalo. Njene ruke su ga stezale kao da se boji da joj ne pobegne. Glas joj je pucao između jecaja i molbi: — „Tako... nemoj stati… molim te...“
Bio sam Sleđen. I zapaljen. Ljubomora me je sekla kao žilet, ali ispod nje se pojavljivalo nešto drugo — neka čudna strast, uzbuđenje koje nisam mogao da objasnim. Posmatrao sam kako je neko drugi uzima. Kako moja žena postaje nečija. A ja sam stajao tu. Niko. Svedok. Izbrisan. I nikada je nisam video tako… slobodnu.

Nisam mogao da se pomerim. Kao ukopan. U meni je sve gorilo — ali nisam znao šta tačno. Bes? Da. Ljubomora? Da, i te kako. Ali tu je bila još neka nijansa. Nešto mračno, zaneseno, porazno… i strašno uzbudljivo.
Gledao sam je kako se jebu, kako ga prima bez stida, kako mu se predaje kao da je zaboravila ko je — ili je možda tek sada postala ono što jeste.
Ona nije bila žena koja me vara. Ona je bila gladna kurca. Otvoreno grotlo vatre. U transu od strasti Telo joj se uvijalo oko kurca kao u molitvi. U ekstazi.

A ja? Ja sam bio samo senka iza vrata. Svedok svega a nije me videla.
Pomislio sam:
Da uđem? Da sve prekinem?
Ali nisam mogao. Jer sam već video previše. Jer više ništa ne bih mogao da ne vidim.

Njen glas... sada dublji, iz stomaka, iz pičke: — „O, da... još... tako...“
I onda, kao šapat, gotovo razbijen: — „Moj muž nikada ovako nije mogao...“
Zatvorio sam oči.
Srce mi je tuklo u slepoočnicama. A u donjem stomaku — stezanje. Čvrsto. Bolno.
Uzbuđenje koje nisam želeo da osećam. Ali je bilo tu. I bilo je moje.

U tom trenutku, ona je podigla glavu. Okrenula se ka vratima.
Na pola sekunde — pogled. Videla me. Nije se trgnula. Nije vrisnula.
Samo... osmehnula se. Blago. Kao da kaže: Znaš sada. Sada si stvarno video kakva sam jebačica.
I tada sam shvatio. Ja više nisam bio onaj koji poseduje. Bio sam onaj koji pušta.
I možda... možda baš zbog toga... bio sam bliži njoj nego ikad.

A tada — pogled.
Nije to bio pogled žene uhvaćene na delu. Bio je to pogled kraljice na prestolu, sigurne u svoju moć.
Podigla je ruku. Prstom mi je pokazala ka fotelji, onoj naspram kreveta.
„Tu.“

Taj jednostavan gest nije molio — naredio je. Nisam se suprotstavio. Noge su mi se pokrenule same, kao da telo zna pre mene šta želi. Seo sam, ni blizu, ni predaleko. Dovoljno da vidim sve. Previše da zaboravim.
A onda je ustala. Na tren. Okrenula se prema meni. Njene butine su se razmakle, a iz njih se, u svom punom, vlažnom, svetlucavom sjaju, pojavio on — kurac, velik, tamnoput, napet, obrezan, obasjan njenim pičkinim tragovima.

Bez reči, pogledom me je prikovala. Usne su joj se jedva pomerile: — „Eto. Vidiš… šta je bilo u meni, vidi šta je pravi kurac“
Pauza. Onda tiho, ali oštro: — „Gledaj. I ćuti. Ili… uživaj.“
Nisam disao. U meni su se sudarali ponos, poraz, ljubomora i nešto drugo —
nekontrolisano uzbuđenje. Bila je drugačija. Bila je… ona.

Polako se okrenula, ponovo ga opkoračila, i kao da je vreme stalo — kliznula je pičkom niz ogromni kurac, nežno, duboko, s mekim jecajem, koji nije bio ni bol ni zadovoljstvo, već oslobođenje. Njene ruke su mu se naslonile na grudi. Kukovi su joj pronašli ritam, a glava se lagano zabacila unazad. Usne poluotvorene. Oči zatvorene. Ali znala je da sam tu. Da gledam. I baš zato — bila je još slobodnija.

Tog trenutka nisam više znao. Da li sam njen muž, svedok, rob… ili zaljubljenik u onu verziju nje koju nikada ranije nisam video. Ali sam znao jedno: Više nikada neće biti kao pre. Ona me nije zvala. Nije mi pružila ruku, ni pogled utehe. Samo se lagano nagnula napred, rukama oslonjena o postelju, i onda — bez da ga pogleda, rekla mu: — „Vidiš ovog mog muža? Gleda nas. Gori. Ne sme da pisne.“

Zastala je. A onda mu, s osmehom na ivici zloćudnog i božanskog, rekla: — „Pokaži mu kako ti to radiš otpozadi. Dogy. Jebi me, jebi jako me raybij. Hoću da vidi koliko veliki kurac mogu da primim. Sve do kraja.“
Glas joj je bio miran, ali se soba naelektrisala. Moj dah je stao. Telo mi je bridelo.
Ona se nagnula, guzom visoko, raširenih bedara, vlažna i spremna.
On joj je prišao — polako, samouvereno, kao da je to prirodan red stvari.

Nisam trepnuo. Mogao sam da zatvorim oči. Da pobegnem. Da vičem. Ali nisam. Nisam mogao.
Gledao sam.
Gledao sam kako ga uzima u sebe, duboko, bez otpora.
Njen glas — sada potpuno pušten: — „Ooo… da… dublje… tako… još…“
Svaki njegov udar je tresao nju — i mene.
Gledao sam kako joj se leđa uvijaju, kako joj se kosa lepi uz vrat.
Kako prima ogromni kurac. Kako želi da je razvali. Kako uživa.
I znao sam… da je nikada nisam imao kao sada — dok gubim sve što sam mislio da sam posedovao.

U tom trenutku, pogledala me je preko ramena. Oči poluzatvorene, obrazi zajapureni.
— „Znaš… sve ove godine… nikad me nisi ovako… razvalio.“ I osmehnula se. Ali ne zlobno. Već iskreno. Oslobođeno.
I tada sam osetio — Ne mržnju. Ne stid. Nego... ponos. Jer sam joj dao dozvolu da postane žena koja više ništa ne skriva.
A ja… ja sam bio njen svedok. I zato sam ostao. Da gorim.

"Koktel iz njenog grotla"

Njeni jecaji su se postali krici. Telo joj se lomilo pod njim, bedra zategnuta, leđa savijena do granice bola.
Zgrabila je posteljinu i zabila lice u jastuk, a onda — eksplozija.
On je zarežao, tiho, duboko, kao zver u završnici. Njegovo telo se zalepilo za njeno, ruke na njenim kukovima, dok je zadnjim, snažnim prodorima ispunjavao nju celim sobom, celim sobom, ne samo kurcem.

Zadrhtali su zajedno.
U tišini koja je usledila, čuo se samo njen dah. Dubok, podrhtavajući, životinjski.
A onda, polako, podigla je glavu i pogledala me. Njene oči su bile poluotvorene, zamućene uživanjem, zasićene.
Nagnula se prema meni, nije izgovorila ni reč — samo mali, jedva vidljiv znak prstom.
Približi se. I znao sam. Bio je to trenutak mog poniznog ushićenja.

Prišao sam, kleknuo. Njena butina bila je još zategnuta, raširena. Tamo, među njima — vrela mešavina života, sperme i pičkinih sokova.
Gledao sam ono što me ranjavalo — i uzbuđivalo.
Bez reči sam prislonio usne.
Toplina. Slanost. Njeni sokovi. Njegovo seme. Sve zajedno, živo, pulsirajuće.
Počeo sam da ližem, nežno, duboko, s poštovanjem. Da ližem da gutam, pijem do kapi.
Njeno telo je zadrhtalo još jednom, kao da joj je upravo to bio pravi vrhunac — da me vidi kako čistim ono što je neko drugi ostavio.
A zatim…
On je ustao, još napet, velik, obrezan, još sjajan, mokar.
Nije morao ništa da kaže. Pogled mi je pao na njega, i znao sam — to je završni čin mog predavanja. Približio sam se.
I sa istim poštovanjem, sa istom strašću koja guta stid, ustima dotakao modri obrezani glavić, nežno, pa dublje, skupljajući ono što je ostalo.
Toplina, ukus — gorak i sladak, istina i laž, pobeda i poraz.
Ali ja nisam bio poražen. Bio sam… uzvišeno ništavan.
Jer u tom trenutku sam znao: Niko ne voli više od onoga ko zna da se preda do kraja.
A ja — više nisam gledalac. Ja sam bio njihova svetost u tišini posle buke.

Nakon što sam očistio svaku kap sa nje… i sa njega, ostao sam klečeći. Disao sam plitko, ali duboko.
Bio sam ispunjen. I ponižen. I ponosniji nego ikad.
Ona se protegla, kao mačka posle zadovoljstva, zatim se oslonila na lakat i pogledala me — sa one visine žene koja zna šta sve može. — „Hajde sad… posluži nas kafom. I sokom. Obodvoma.“ Osmeh joj je bio sladak, ali otrovan. — „Pa možda, ako budeš dobar… i tebe razvali večeras.“

Zastao sam. Pogledao sam je u neverici, ali nisam rekao ništa. Jer već sam znao — reč nije moje oružje više.
Ustao sam. Tiho. Skoro svečano. Kao sluga u hramu.
U kuhinji, ruke su mi drhtale dok sam pripremao šolje, sipao sok. Čuo sam njihov smeh iz sobe, tiho ćaskanje, kao da je sve… normalno. Ali ništa više nije bilo normalno.

Vratio sam se, poslužujući prvo njega — gosta koji me zamenio.
Zatim nju — boginju koja me pretvorila u pepeljara svog doma.
Pogledala me je preko ruba čaše i rekla tiho, polako: — „Znaš… ako hoćeš da te uzme kao mene, moraš da mu pokažeš koliko to želiš. Možda... večeras, tvoj red?“
Onda se nagnula ka njemu, liznula usne i dodala: — „Šta kažeš… hoćeš da mu pokažemo kako to izgleda kad muško nauči da voli bez ega?“

Njegov pogled je skliznuo ka meni. Merenje. Ispitivanje. Prvi osmeh. A meni je srce tuklo kao zvono. I znao sam… ako kažem "da" — neće biti povratka. Ali... zar nije to ono što sam čekao?
Stajao sam pred njima — sa tacnom praznih šolja i očima punim tišine.
On me je posmatrao kao neko ko zna koliko sam mali, ali uživa dok me drži da molim još malo.
A ona... ona je ležala na boku, naga, raskošna, zadovoljena.
Ali ne umorna. Ne završena. Samo… još gladnija.

Pružio sam mu pogled — molećiv, tih, gotovo detinji.
I tada je prvi put progovorio, direktno meni: — „Hoćeš da ti dam ono što si gledao? Šta si to zaslužio?“
Ugrizao sam usnu. Noge su mi drhtale. Nisam imao odgovor, osim glasa koji je izašao iz mene kao šapat: — „Molim te…“
On je seo. Gledao me kao plen koji još nije odlučio da li želi da bude proždran.
— „Molim te šta? Reci.“
Zastao sam. Osramoćen, gorući. Ali želeo sam. I rekao sam: — „Molim te… da mi daš… da me uzmeš. Kao nju. Bar jednom.“

Nasmejao se. Zadovoljno. Kao da mu je to bio omiljeni trenutak večeri.Ali nije on bio taj koji odlučuje. Pogledao je nju, kao što i ja uvek gledam — da dobije znak. A ona je ustala. Prilazila mi je kao senka u svetlosti sveće. Stala iza mene. Prstima mi je dotakla potiljak, pa kliznula niz kičmu.
Njene usne kraj mog uha: — „Nisi spreman. Prvo ću ja da te otvorim.“ Rukom me je pogurala da kleknem. Drugu je stavila na moj struk. Osmeh joj je bio miran, hladno nežan.
— „Hoću da vidi kako se moj muž pretvara u nešto mekše. Hoću da te naučim kako se diše kad si uzet, ali voljen.“
Pogledala ga je. — „Gledaj ga. Gledaj kako ga pravim spremnim za tebe.“
A ja… Ja sam samo drhtao. I znao da me čeka — oblikovanje. Otvaranje. Novo rođenje. Ali ništa se ne dešava dok ona ne kaže: — „Sada. Sada možeš da ga uzmeš.“

"Priprema"
Njeni prsti su se zadržali na mom struku. Disala je polako, tačno iznad mog uha.
Osetio sam njen dah, ali i njen autoritet. Ona me nije volela manje zato što me vodila ka njemu. Naprotiv — baš sada sam bio najviše njen. — „Moraš biti mekan. Otvoren. Skroz. Ne zbog njega, nego zbog mene.“ — šapnula je.
Klečao sam, spuštenih laktova, dlanova okrenutih prema posteljini. Nisam se usuđivao da se pomerim. Onda je sela iza mene.
Njeni dlanovi su klizili niz moje bokove, polako, gotovo sveštenički. Dodirivala me je bez žurbe, kao da priprema nešto sveto. — „Disi… Opusti sve što si do sad stezao. Stid. Otpor. Ponor. Otvori ga.“

Prst joj je kliznuo između mojih guza.Topao, vlažan, pripremljen.Jedan…Pauza.Dva.Uzdah.

— „Dobro si. Tako te volim. Tako te menjam.“
On je još uvek sedeo. Posmatrao. Nije progovarao. Njegov obrezani kurac je bio budan, velik, taman, i još uvek sjajan od prethodnog čina. Znao sam da će me uzeti. Ali tek kad ona kaže. I kad ona završi… sa mnom.
Tada je ustala, prišla njemu. Nagnula se, prošaputala mu nešto na uho.
On se osmehnuo.
I ustao.
Koračao je tiho, ali svaka stopa je odjekivala u meni.
Stao je iza mene. Snažno. Prisutno.
I onda je ona, naga, čučnula kraj mene, držala me za ruku.
— „Sada. Sada možeš da ga uzmeš.“
Osetio sam pritisak. Toplinu.
Početak ulaska. Dah mi je stao. Ali ruka moje žene me nije puštala.

— „Zagrizi jastuk, ljubavi. Ne zbog bola. Zbog onog što dolazi. Zbog onog što postaješ.“
I onda… on je ušao.
Polako. Duboko.Bez pitanja.
Ali sa njenim blagoslovom.

Moje telo se rastezalo, lomilo, prilagođavalo.
Ali duša… ona se otvarala.

Nisam više znao ko sam.
Samo sam znao da sam sada… njihov.
I da je svaki novi centimetar u meni bio dokaz da više nisam ono što sam bio.
On je bio unutar mene — samo vrh kurca, ali dovoljno da se sve u meni napne.
Zadrhtao sam. Znoj mi je klizio niz kičmu. Ali nisam se pomerao.
Jer njena ruka je još bila na mom. Njene oči na mom licu.
— „Ne beži. Diši za mene.“ — rekla je tiho, kao da me uči kako da živim iznova.

Onda je on krenuo da me jebe dublje. Sporo, ali sigurno. Moj dah se cepao.
Osećao sam kako mi telo gubi poznate granice.
A ona je čučala kraj mog lica, usne tik uz moje uho: — „Tako. To je moje pile. Primaš ga. Lepo. Mekano. Sve do kraja.“

Osetio sam kako me ispunjava. Do kostiju. Kao da ulazi u samu srž mog bića.
Kao da me — prepravlja. Zastenjao. Nije bio grub, ali je bio… nemilosrdan.
Kao da zna da je njegova snaga sad moja kazna. I nagrada.
A ona… Povukla mi je kosu unazad, nežno, ali čvrsto. Pogledala me s visine.
— „Gledaj me dok te puni. Nemoj da zatvaraš oči. Hoću da vidiš šta znači biti otvoren. Hoću da vidiš… kako te volim, baš ovakvog.“

On je sad ulazio ritmično, sve dublje. Jebo me ko najveću kurvu.
Telo mi se treslo. Bedra su klecala. A srce mi tuklo kao da beži… i istovremeno naleće u susret ogromnom kurcu.
Njen glas mi je bio sidro: — „Dobro primaš. Vidiš, rekla sam mu — možeš da ga uzmeš, ali polako. On je još nežan. On je moj.“

U jednom trenutku, nagnula se, liznula mi usnu. — „Kako je? Jesi srećan što te jebe? Da li osećaš kako te puni?“
Hteo sam da odgovorim, ali nisam mogao da govorim. Samo sam klimnuo.
I pustio suzu.
Ne od bola.
Nego od istine.

Jer nisam bio više ja. Bio sam njihov prostor. Njihov čin. Njihov svet.
On je ubrzao. Jebao me ko poludeo. Udarci su postajali dublji, siroviji.
Vayduh u sobi se zgušnjavao. Znoj i strast i tišina i udarci — sve je bilo kao bubanj pred eksploziju.
A ona… Ona je stavila ruku na moj grudni koš.
— „Hoću da osetim tvoj ritam dok ga primaš. Da osetim tvoju zahvalnost.“
I tada… On je zastenjao. Jako. Njegovi kukovi su se zalepili uz mene.
Pritisak. Puls. I znao sam — svršava u meni.
Zatvorio sam oči. Prskao je u meni ko zna koliko puta, nisam brojao, kao da je trajalo satima, a opet mi bilo malo. Utroba mi je bila puna svete sperme.

Neočekivano — Začin za kraj (ili novi početak)
Ležao sam raširen, mokar od znoja, pun njega, ispražnjen od sebe.
Mislio sam da je gotovo. Da dolazi smirenje.
Ali njih dvoje su stajali iznad mene — i tada sam shvatio… kraj nije bio ni blizu.
Ona je uzela njegovu ruku i polako je stavila na moju kosu.
Njen glas je bio tih, ali jasan: — „Zaslužio je još jedan test.“
On se nagnuo. Pogledao me. U njegovim očima nije bilo ni sumnje, ni milosti.n — „Ali ne od mene. Od tebe.“

Zbunjen sam ih pogledao. — „Šta…?“ — promuklo sam prošaputao.
Ona se osmehnula. Njen osmeh… nije bio blag. Bio je... začinjen. Nepredvidiv. Opasan. — „Ti ćeš sada meni jezikom i usnama polizati pičku. U istoj pozi pred njim.“
Spustila se na krevet, licem okrenuta ka njemu, otvorena guya i pička ka meni.
Raširena. Vrela. Još uvek puna njegovom spermom. Mogao sam da osetim njegov miris iz nje. Da ga gledam. Da je gledam. Da sebe izgubim u njima.
— „Očisti me“, šapnula je.
— „Od početka do dna. Jezikom. Duboko. Polako.“

Počeo sam. Prvo stidljivo. Onda s potrebom. Na kraju — sa žudnjom. Svaki moj pokret je znak zahvalnosti. Svaki njen uzdah — potvrda da pripadam tu.
A onda... Osetio sam ga iza sebe. Ponovo tvrd. Ponovo prisutan. Neodoljiv. Rekao je — „Dok je ližeš... ući ću ponovo u tebe i jebaću te ko kurvu.
Bez pitanja. Bez pripreme.“ Učinio je to, zakucao mi ga jako do bola.
Moje lice bilo je pritisnuto uz njen klitoris, dok se njegovo telo kretalo u meni — snažno, jebao me bez pauze. Bio sam most. Živa veza. Njihov zajednički objekat. Njihov zajednički dar.

Ona je svršila prva. Kao plima što odnosi razum.
On ubrzo za njom — kao zemljotres.
A ja? Znao sam — nikad više neću biti isti.

Pet dana ćutanja. Pet dana tišine. A u meni — oluja. U meni nije ostala samo uspomena. U meni je ostala njegova forma kurca. Njegovo pulsiranje u meni. Njegov dah. Njegova snaga. Njegova sperma. I to me izjeda, pali, budi.
A ja — ćutim, preživljavao sam neprekidno sve ponovo i ponovo, nisam pričao, ali više ne mogu da izdržim.

Moraću da ga tražim ...

Kategorija:: Bisex erotske priče

22 Jun, 2025
diver
44 glasova
8857 pregleda

6 komentara

Marcpolo1111

26 Jun, 2025 u 4:39

Izvrsna priča, hvala ti

birogonja

25 Jun, 2025 u 6:21

Fantastica prica, pogodjena prava tema kad postajes bespomoca igracka u rukama supruge i njenog muskarca i uzivas u tome. Naravno da to ne vazi za svakoga nego samo za nas koji u dubini psihe, u podsvesti krijemo neki veliki defekt. I jos jedo, priznajem da budes ponizen kao muskarac ali ne i kao covek, za vreme sexa moze sve ali u civilnom zivotu mora da vlada red i dogovor!