Најзад сам се предао мушкарцу

Дуго времена желим да дозволим једном типу да ме отвори да и ја доживим да будем подложан мушкарцу, али све некако одуговлачим. Најзад дошло је време и за то, занима ме какав је то осећај.

Nа кревету сам – тело ми је опуштено, обучено у лагану, свиленкасту тканину која једва прекрива бутине. Изнутра сам већ топао, мекан, припремљен… али не чекам њега – већ сам чин.

Он улази, висок, сигуран. Поглед ми одмах клизи наниже – ка курцу који већ напиње платно. И видим – оно што највише волим. Главић изражен, велик, блистав, као да је сам за мене обликован. Као скулптура моћи.
Не прича. Не мора. Само ми прилази, а ја, лежећи на леђима, лагано раширим ноге – као да отварам своју унутрашњу свету жељу.

Његова рука клизи низ моје бутине, лагано, готово свечано. Погледа ме, па обухвати свој курац и положи га нежно на мој стомак — топао, жив, са тешким врхом који пулсира на мом пупку, огроман оголели главић.
Задрхтим.
Он приноси главић полако мојој науљеној тачки ануса. Нема журбе. Прво осетим само врх – широк, нежан, као да ме љуби. Не улази одмах. Само ме милује, кружи, љуби ме својом пуноћом, а моје дупе већ жели – шири се, дозива га и само га прима.
Када коначно почне да улази, осећам сваки милиметар – главић шири, затеже, а онда… нежно „кликне“ и клизне унутра. Као капија која се отвара пред краљем. Оооохххх отео ми се нежан уздах.
Пулсирам. Изнутра. И споља. Нешто ново и болно и слатко, али изазовно.

Он ме не узима одмах. Само остаје ту – док осећам сваки његов облик. Моје тело се привикава, прихвата, грли га изнутра. А ја — уживам у сваком уздаху, јер знам да ово није само секс. Ово је моја уметност предаје. Он је у мени. Дубоко. Тежак, снажан, али савршено миран. Као стуб светлости који се спустио у моју утробу. Моје дисање је успорено, а свест ми се шири у круговима око осећаја пуноће.
У себи тихо изговарам:
— „Годи ми. Волим овај осећај. Желим да курац остане у мени дуго… Да ме испуни до краја, да га моје тело упамти…“
Он се не мрда. Само ме гледа — у очи, право у моју душу. Као да ме чуо. Као да зна.
Руком ме милује по стомаку, онда лагано клизи према грудима. Прсти су му топли, сигурни. Сваки његов додир чини да мој анус још нежније прихвата његов курац. Стисак ми је природан, пријемчива мекоћа се разлива и прихвата цео обим огромног курца.

Почиње да се помера. Нежно, у ритму мог срца. Напред – назад, али не до краја. Само да глава остане унутра. И тај прелаз — сваког пута када главић излази до ивице па се враћа — чини да ми дах постане парче свиле.
— „Волим ову пуноћу“, шапућем. „Волим како ме носиш, како моје тело прихвата твој курац и не пушта…“
Он се нагне. Његово чело додирује моје. И док се креће у мени као да није покрет, већ молитва, осећам: више није важно колико ће трајати. Јер већ сам изгубио појам о времену.

Оно што остаје, то је једна реч:
Предаја.
Моје тело било је отворено, меко, топло. Осећао сам га — мушкарца у себи — не само као присуство, већ као енергију која продире, тече, кружи кроз мене. Његов длан на мојим куковима није ме држао, већ ме позивао да се предам. Његов дах на врату, тих, тежак, као да ме је читао. Све у мени било је будно.
Покрети су били ритмични, али не груби — као музика коју осећам у стомаку. Нисам знао где престајем ја, а где почиње његов продор у мене. Био је у мени, а ја сам био обгрљен, прихваћен, потпуно.

Он је изнад мене. Његово тело затегнуто, дах му отежао. Осећам како унутар њега нешто нараста, трепери – као да сва енергија света тражи излаз. Његов курац у мени постаје још чвршћи, још топлији. Почиње да пулсира. Не помера се, само дрхти. Знам – то је тренутак. Тај тренутак када више ништа не контролише.

Изненада, дубоко у мени, осетим – први млаз. Топао. Пун. Као да ми неко изнутра улива живот. Моје тело реагује: анус ми се меко шири, прихвата све. Он дрхти, а његови мишићи се стежу у ритму – сваких пар тренутака, осећам како нови талас бива избачен у мене. Није само физички. То је његов дар. Његов живот, у мени.

Глава му је положена на мој врат. Његов дах тежак, мокар, као да се предаје у мом телу. Ја не мрдам. Не желим да прекинем ниједан тренутак. Сваку његову пулсацију примам као откуцај неког другог срца. И небо и земља су у мени – у мојој утроби. Испуњен сам.
Семе му се задржава дубоко, као меко језеро. Моје тело га обгрљује, чува, не пушта. Почињем да осећам како ми се цело тело лагано опушта, као да се шири у свим правцима. Топлота ми расте из карлице према грудима, према глави. Дах ми постаје лаган, али дубок. Не желим да га истиснем. Желим да остане. Желим да све што ми је дао – остане у мени.
Он остаје унутра. Још увек. Његов курац је и даље жив, дубоко у мени, мирно стоји као стуб светлости. Нема журбе. Нема речи. Само тишина – испуњена нашим телима.
Тихо шапућем:
— „Остани… молим те. Да те осетим још. Да не нестане. Ти си сада у мени. И ја сам твој.“
Он не говори. Само ме гледа, дланом ме милује по куковима. Као да ме спаја са собом. Као да ме учи да будем… свој. Или његов.
Почињем да осећам оно најдубље: више нисам онај који чека, него онај који прима. Онај који чува. Онај која се испуњава и остаје испуњен. Предао сам се. И то није слабост. То је моја снага.
Јер он је ушао у мене… и остао.
Тело ми је и даље мирно, али изнутра све струји. Он је у мени — не као гост, већ као сила што је нашла дом. Његов курац, топао и дубоко усађен, још пулсира, као да срце није у његовим грудима, већ у мени.

Ништа се не миче. Ни он. Ни ја. Време као да је стало. Само дах, тежак и спојен, у ритму исте празнине и пуноће.
Осећам га — не само телом, већ простором у мени. Његова сперма, топла и густа, смештена у дубини мога ануса, тече спорије него мисли. Као тајна која се не изговара, већ чува. Као печат.

Лежим на боку, осећајући како се лагано слива низ мене изнутра, али не желим да је изгубим. Стежем се нежно, несвесно, као да желим да задржим сваки милилитар у себи. Да ми остане. Да буде мој.
Његова рука прелази преко мојих леђа — не пита ништа. Само потврђује. Зна. Да сам примио. Да сам се отворио. Да сам хтео.
Не говоримо. Али у том ћутању стоји све:
„Остај… не излази…“
и
„Ту сам. И остаћу.“
Семена течност сад више није само биологија. Она је гест. Потврда. Чин који ме испунио до краја. И у том испуњењу нема ништа срамно. Само смиреност, топлота, и дубоки, тешки осмех на уснама.
Знам шта сам дозволио. И више не желим да будем празан.

Погледао ме, очима пуном топлине, али и сигурности. Без речи ми је рекао: „Ту сам. Не мораш више да се враћаш назад. Сад си свој. Сад си мој.“
Ја сам се само осмехнуо, благо задрхтао, и тихо прошапутао:
— „Остани… остани у мени.“

Он је тада мало продужио покрет, нежно, без журбе. Као да је сваки тренутак желео да уреже у мене. Био је то чин дубоког сједињења, али и слободе. Не постоји више ништа што треба рећи. Тело је говорило за себе.