Andrej III

Osam godina je prošlo, a da se nijednom u istom gradu nisu sreli, do tog nemog dana, tako glupim povodom kao u lošem filmu. Trudeći se iz petnih žila da sve potisne i zaboravi, par godina je Vule izlazio na mesta u Ognjenovom kraju, daleko od šireg centra i sudbonosnog kafića.

Andrej je sve te godine proživeo verujući da mu je nebitan, uveren da živi jednim za njega nevažnim životom, dok su mu na ramenima spavali momci i devojke, a on žmureći nazirao daleki i sve dalji, maslinasti Vukašinov pogled rastočen do boje meda nakon onog davnog zajedničkog orgazma.

Koliko je samo čeznuo da se opet desi. Prokleto telo se na tu čežnju naviklo i već je trzajima pratilo kada god mu se ona probudi u glavi.

U roku od dve godine izgubio je i oca i dragog strica, a naredne mu je umrla i mati. Sestra je uvek bila jača i lakše podnela, a Andrejevo srce se u bolu stezalo i rastezalo, mučilo da u sebe pusti nekoga novog ko bi ga izlečio.

A onda je, kako to obično čini, sve preokrenuo. Okrenuo novi list i prestao da plače kao pička, da žali, da želi, da se sažaljeva i da sanja. Samog sebe je trgnuo iz dubokog sna i rešio da pokuša iznova, da tu nije kraj, nikakvo odbijanje ne govori o njegovoj vrednosti, nikakav gubitak. Toliko je šansi, toliko ljudi, toliko dana, snaći će se i on i ponovo pronaći nekoga.

Nije više bio onaj nežni, izgubljen dečak. Teretana i nove obaveze pobrinuli su se da to bude vidljivo na prvi pogled. Krhka lepota mladića prerasla je u sirovu privlačnost zgodnog, pomalo namrgođenog, markantnog muškarca. Postao je popularan, pozivan, tražen, sada kada mu je to najmanje trebalo, nakon studentskih dana provedenih u samoći i odbačenosti.

Jedva se navikao na tu novu ulogu, mada je itekako godila njegovom urušenom samopouzdanju. Okoreo je i zaledio se iznutra, jedino su mu oči ostale iste, mladalačke, skoro dečačke, znatiželjne, sada malo prkosnije, crne kao ona davna noć Ognjenovog rođendana, kojoj predugo nije želeo kraj.

Poželeo je da ga Vukašin nikada ne pronađe, ako bi ga kojim slučajem potražio. Poželeo je da promeni ime, grad, prošlost. Kako to nije bilo moguće, uspeo je samo da sadašnji život izokrene do neprepoznatljivosti, a prošlost u potpunosti potisne kao da se dogodila nekom drugom. Stasao je, postao uspešan advokat, oženio se.

Niko nije mogao da ga izleči kao Ana, devojka karakterom tako nalik njegovoj brižnoj majci u svojoj oštroumnoj nežnosti. Nikom nije mogao obećati ostatak svog života kao Ani. Delovalo je odjednom sasvim logično da će se uzeti, bio je to samo jedan korak dalje u njihovoj mirnoj, lekovitoj vezi.

Konačno je imao srećno utočište i luku kojoj će se vraćati kad god da počnu bure. Konačno je ponovo uspostavljena ravnoteža i sigurna baza koja mu daruje svu unutrašnju snagu. Konačno je sve kako treba – tešio se – konačno je agonija završena, završeno lutanje.

Sa rođenjem malog Antonija, Andrejeva porodica je bila ponovo kompletna i osećao se kao u raju, baš kao nekada u detinjstvu sa svojim roditeljima i stricem kojih više nema, a on sada ima priliku da sinu podari svu onu toplinu sa kojom su njega davno bili iz sela ispratili na studije u veliki grad.

Zašto je morao da se ponovo pojavi? Zašto baš u njegovu kancelariju donese svoje buđave papire, zar mu nije matori poznavao baš nijednog drugog advokata od prokletog imenjaka? Život te samo opizdi i ode, a ti ostaneš da razmišljaš čime si to zaslužio. I možeš da misliš do sutra, stvar je učinjena.

Učinjeno je to da ponovo misli na njega. Kako i da izbegne, kada je još tu, iako je već jutro i Ana će pozvoniti svake sekunde. Vuleta baš briga, razbaškario se kao kod kuće, a toplim dlanom prelazi po dlakama na Andrejevim prsima.

„Nisi bio ovakav! Vidi, prava muškarčina! Uhhhh...“

„A hteo si ženu da napraviš od mene!“, kikotao se Andrej dok ga ovaj golica.

„Sam si napravio Andreu!“, začupao ga je jače, a Andrej mu instinktivno udario šaku, udaljivši ga od sebe i potom zastavši u tom trenutku, kao da i njemu naviru neka skroz neodređena sećanja.

„Šta je, što me tako gledaš?“, pitao je Vule, razbarušene kose na Andrejevom bračnom jastuku.

„A gledam, tako... Sećam se tvoje face kada sam te prvi put video. Izgledao si kao da ćeš nam porušiti lokal ako kafa ne stigne u sekundi.“

„To je faca u koju si se zaljubio,... Andreice!“

„Ma da, sigurno... Gledao sam te jer sam bio ubeđen da te već znam odnekle.“

Osmesi. Ćutanja. Šuškanje, meškoljenje, u prostranom krevetu kao u tuđem, u tom jutru bez kraja, kao u vakuumu koji je samo njihov. Protezanja i dugi pogledi, poneka opaska. Pa opet ćutanja, a tako topla, njihova.

Gledao ga je još neko vreme, a Vule ništa više nije pitao. Andrej je pomišljao kako sigurno više ne postoji ona tanka siva jakna u kojoj mu je tada prvi put u kafić došao, kako je sto posto već istrulio i brijač kojim se tog jutra onako glatko izbrijao, i telefon sa koga je Andrei slao one prve slike. Kako je vreme dosta toga odnelo kao što sve neumitno odnosi, a Vule mu ipak ostao, i tu je, nikad bliže, toliko blizu da jedva može da veruje. Plaši se onog starog sebe koji ponovo postaje.

A Vule i njegove masline. Te oči nepromenjene kao i njegove, u pogledu nose živo sećanje. Kao da se vratio neko koga je sahranio jer je tako morao, i sada ne zna šta treba da radi sa njim, postao mu je tako stran za vreme mirovanja u toj ’smrti’ u koju ga je zatvorio da bi mogao da nastavi da živi. Pitom, mek, isti onaj Vule, a tako drugačiji.

Promenio se i on, i čak misli da mu se takav i ne dopada. Pa ko ga jebe, bitno je da se dopada sebi. Ko je uopšte odjednom ovaj, sad se setio kratke iskre iz prošlosti?! Nije vredno da mu uopšte poremeti isplanirani dan.

“Moraćeš krenuti”, ustao je ogrnuvši se poskidanom odećom od struka nadole.

“Već gotovo?! Andrej, vrati se ovamo… Možemo još jednom pa..”

“Nije ti bilo dosta tri puta?! Vukašine, ja imam život i posao!”

“Posao imam i ja ali ne žurim ako ti..”

“Tvoj posao se ne računa! A i nikoga ne izdržavaš. Nemam vremena za kafu, hajde, ustaj, ona samo što nije…”

“Ona ili Ana?!”, Vule se nasmejao.

Bio je transformisan. Opet onaj stari. Dobio ono za čim je noćima tragao, opijao se, lutao, preklinjao. Osetio je kao da je čitavo vreme od tih osam godina bilo samo ružan san. Bio je ubeđen da nastavljaju, sada ga više ništa ne može sprečiti. Lice mu je živnulo i izraz postao svež kao u deteta, kao da je koža sada okupana melemom od Andrejevih poljubaca.

Andrej ga je požurio, da mu supruga ne zatekne tog dugokosog i bradatog stranca u stanu jer ne zna šta bi joj rekao. Vule je izašao iz stana polusvestan da izlazi, a oči su se od očiju jedva odlepile kao da samo pogledima ostaju zauvek vezani. Andrej je bio prilično svestan, da je sve zabrljao i da se neće lako razrešiti ovaj put.

Otišao je na posao pre Aninog povratka, zahvalan što neće morati da je pogleda u oči neposredno nakon divlje noći sa Vukašinom. Strahovao je da bi sve sama pročitala iz njega, sem onog detalja da je prevarena sa muškarcem, pa bi godinama nakon razvoda u svakoj ženi tražila tu suparnicu, a Antonio odrastao bez oca. Ne, to se ne sme desiti.

I Vule je tog dana radio prvu. Čudio se kako se spoljašnji svet nimalo nije promenio, a noć za njim bila je potpuna apokalipsa. Ipak, grejao ga je osećaj koji je ostao u grudima, da je ponovo njegov, napokon samo njegov, makar samo na jednu noć, iako se radovao narednima, još mnogima, toliko toga propuštenog imaju da nadoknade.

Pred gostima je tog dana bio veseo i razigran kao da je u tu smenu doveden neki tinejdžer da radi na njegovom mestu. Andrej je u kancelariji bio potpuno smrknut. Ono zajedničko bilo im je da svakog trena, svakog budnog sata, iznova proživljavaju ono što se dogodilo posle osam godina.

Kako mu se samo uvukao u stan, bezobrazno, kvarno, bez pitanja. U stan koji deli sa Anom, a odjednom je sa njim, oči u oči, telo uz telo, kao da je to sasvim normalno. Ni u jednom jedinom trenutku se Andrej nije zapitao, nije pomislio na Anu kao Vuletovog rivala, ni na to kako bi reagovala. Samo mu se negde u potiljku skamenila njena vizija kao dela života koji na par sati mora zaustaviti.

Vule se pripio stopalima o njegov bok da se kao ugreje. Istina, delovao je prozeblo od onog silnog čekanja, onog lova na svetlo sa njegovog prozora. Nije imao duše da ga istera, a ni sam nije znao da li će se predati. Ali bilo je lako, prelako. Kao da baš u njegovim rukama pripada. Došao je iznenada i jednim zagrljajem mu pokazao da je niko i ništa. Da nikuda nije mrdnuo i da je sve što je stvorio bilo samo beg od njega.

Nije znao da se odupre, iako je početna želja bila umotana u iskonski strah. Ali sada mu više neće smetati da bude ostavljen, jer ima Anu i ima taj drugi život. Možda je to prevagnulo da mu uzvrati prvi poljubac, pa drugi, pa treći. Vule se sa svakim poljupcem više približavao, smanjujući udaljenost između dva tela, dok ga svojim nije sasvim prekrio, tu, na mestu gde mu je maločas supruga sedela i sa sinom gledala crtać na televiziji.

Nisu marili za uzak prostor. Vuletu čak kao da je odgovaralo što ga Andrejevo čvrsto telo podupire, ruke mu se još pomalo otimaju, ali pod mestom na koje je prislonio glavu, kraj Andrejevog srca, nešto bukti kao da se odranja, odzvanja, unutra se dešava smak sveta, srce koje lupa tako jako i brzo pod Vuletovim dodirom.

I dah ga odaje. Predao mu se i pre nego što su ušli u stan, još onomad u autu, sa njegovom rukom na nozi, samo je delovalo da može da odoli. Sad više ne mora da krije ni da glumi.

“Ne možemo ovde… Neudobno je”, zbrzao je komentar bacajući okolo jastučiće koji su mu pod Vuletovim teretom krivili kičmu.

“Imaš i drugi ležaj valjda… Imate”, namignuo mu je Vule, nasmejan. Andrejev osmeh bio je gorak.

Radije bi s njim na podu ležao nego da oskrnavi svetu postelju. Svukao je stare čaršave kao da time opravdava planirani potez. Nabacio je na krevet samo pleteni prekrivač i ispružio se da odahne, izmoren strašću sa kojom ne može da se bori jer je mnogo veća od njega.

Vule se samo ponovo prilepio. Sada je mogao da proturi ruke oko njega i čvrsto ga zagrli. Zagrizao mu je obraz poljupcem kao divljak i smejao se, golicao ga i pevušio neku glupu melodiju nastavljajući da ga grize, stiska, ljubi, sve dok Andrejevo lice nije bilo vlažno od lizanja i ljubljenja, i krenuo je i sam da se više pomera, usnama ka usnama, prekinuvši sa bespotrebnim opiranjem. Ovo je ono što želi, ako ne i jedino.

Borili su se kao oni nekadašnji dečaci. Ujedali, komad po komad odeće odgrizali jedan s drugog, glasno smejali od radosti koju ne smeju izgovoriti. Vukašin je morao biti prvi, za ono od nekada, da mu nadoknadi. Želeo je to više od svega.

“Stani…”, smejao se Andrej povlačeći ga za kosu kako bi podignuo glavu iz njegovog međunožja. “Rekao si da ne bi nikad to radio!”

“Svašta sam ja rekao! Hajde pusti me…”, odmakao mu je ruke i nastavio da krči put, šireći mu noge i zubima povlačeći vrele bokserice.

Andrej nije gledao. Oči su mu se same zatvorile od miline. Čuo je samo ugodno mljackanje kao kad neko ne može da prikrije uživanje u jelu koje je dugo priželjkivao da okusi. Osećao je kako mu se testisi krute i jačaju, pune se kao olovom pod usnama koje ih oblizuju, vruće, nepodnošljivo vruće, halapljive, nezasite. Nije ovo radila Ana, niko nije baš ovako, niko od onih mladića, kao da je čekao čitav život na Vuletove usne.

Vule ih je zamenio prstima, a u usta usisao Andrejev već vodeni glavić, topliji od usta, užaren. Progledao je, ali na Vuletu nije video nikakav trag neiskustva u ovome, kao da puši hiljaditi put. Gledao je zgranuto dok ga uvlači, jedva uživajući dok proučava šta se ovome desilo da postane baš ovoliko željan kurca. Izgleda ga je sparušila ona ista čežnja i napravila od njega ovu žednu zver.

Andrej je svršio pod pritiskom gutanja da skoro nije ni opazio, Vukašin ga je samo naprasno isisao, kao da mu je grlo bilo tako usko da nije ni moglo drugačije. Sećao se samo osećaja zarobljenosti čitavog penisa u tunelu koji gori, razliven a još uvek tvrd, od želje koja i ne može splasnuti.

Osećao je kao da se on umorio, kao da je nad njim vršen čin seksualnog iskorišćavanja a ne užitka koji mu je upravo pružen kao nikada ranije.

“Sa kim si ovo vežbao?!”, nije odoleo da ga upita.

“Ma… Važno je da je savršeno!”, promrmljao je Vukašin još uvek gutajući spermu, trudeći se da ne misli na nekoliko bezimenih muškaraca sa kojima je pokušao da ga zaboravi.

Ništa drugo i nije bilo važno. Andrej je hteo baš takvog da ga ljubi, isprljanog, umuljane brade, usana crvenih kao da su vetrovima šibane.

“Na šta ličiš…”, smejao mu se dok je Vule pokušavao da razmrsi kosu. “Da se ošišaš, čoveče!”

“Zbog tebe? Nisam ja tvoja žena da ti ugađam!”, odbrusio je, olizavši poslednje tragove semena, skidajući ostatak odeće.

“Užasno… Nikad ne bih pomislio da ćeš regresirati u pećinskog čoveka! Kad pomislim da sam drugarici rekao da joj neću doći na svadbu samo da ne bih sreo tebe..”

“Kome, Neni?! Pa zvala me je. Taman sada da idemo zajedno, haha…”

Pred Andrejevim pogledom ispružio se prelep kurac kao sa snimka davno poslatog Andrei. Kako ga je želeo tada, o kako ga i sada želi! Tako su im slični da ih i ne razlikuje. Ponovo je spreman i njegov, spreman za Vuleta i njegove pocrvenele usne. Ali mu Vule priprema nešto drugo, penje se preko njega i skoro mu seda na grudi.

Nežno prelazi glavićem po Andrejevim tvrdim bradavicama, šireći mu telom talase one čežnje tako da u nju ovog puta ceo potone. Andrej drhti kao da orgazam još uvek traje, ne razlikuje gde se jedan završava a sledeći počinje, napon je sličan strujnom i lagano ga drma bez prestanka.

“Daj mi ga bliže…”, šapnuo je, hvatajući šakom taj organ u punoj čvrstini. Vule je poskočio željan da oseti isto ono što je pružio.

Na momente Andrej sebe nije prepoznavao, nije verovao šta odjednom čini, zaklevši se da ga neće tražiti, da će radije nestati sa lica Zemlje samo da ga ovaj ne pronađe. A sada mu je već polovina njegovog kurca duboko u grlu i srećan je. Da li čovek ikada zna ko je?

Sisa ga ludački, a Vule mu pomaže, gura dublje kada Andrej prestane, a kada počne, Vule zastane i prepušta mu to čudno, grleno drkanje. Andreju se čini da nije tako usko, da mu ne može biti tako dobro kao što je njemu bilo, ali po Vuletovom licu već vidi grčeve, dah koji zasvira u nemoći, i oseti burno izlivanje unutar sebe, kao eksploziju česme.

“U jebote koliko sam ovo čekao”, bilo je jedino što je rekao pre potpunog pomračenja.

Andreju se činilo da se onesvestio jer nije mrdao. Ljubio ga je a Vuletov osmeh postao je onaj frajerski od nekada, ponovo je bio onaj razmaženi dečko koji sve dobija. Andreja je ovo trgnulo vraćajući neka bolna sećanja.

Vule je prepoznao kad se smračio. Umeo je sada da ga prati i osluškuje, naučila ga je patnja i samovanje. Nije smeo da dozvoli da se išta pokvari, ne sada kada ga ponovo ima i može sve da ispravi. Nije imao reči, jedini preostao alat bilo mu je telo i govorio je dodirom, stiskom, zagrljajem, orgazmom. Andreja kao da je više radovalo Vuletovo prepuštanje nego sopstveno uživanje.

Vukašin se nije štedeo. Po završetku jedne sesije odmah je započinjao drugu. Želeo je da ga kompletno izludi i trudio se kao sumanuta devojka kad osvaja mladića, pružajući mu sve, dopuštajući sve, svaki milimetar, svaki otvor, da s njim radi šta god poželi. Andrej je to iskoristio, nedostajalo mu je. Ni pre porođaja Ana nije bila vatrena, niti je bila tu da bude vatra nego lek. A on je zaboravio šta ga zaista leči.

Bio je to jalov dan na poslu, kada su ih obojicu drugi budili iz hodajućeg sna i podsećali na obaveze koje im se ne ispunjavaju. Dan kada je noć bila produbljena i produžena na svitanje i nijedan sat nije vredeo ako se ne ispuni sećanjem na hiljade strastvenih pokreta dva tela kao jednog. Želeli su još, opet, drugu noć, treću, petu, dvadesetu. I lako bi to Vule izveo, ali ne i Andrej.

Kasno uveče, uspavljujući Antonija, video ga je da u parku stoji i čeka ga. Ili samo posmatra. Ugasio je svetlo i legao kraj Ane koja je prepričavala neke događaje koje ne čuje. Zaređalo se tako nekoliko noći, mnogo više nego što je Vukašin mogao izdržati.

Sve do Nenine udaje. Sada je Andrej na tu svadbu mogao otići bez straha. Ipak, nije očekivao da će Ana želeti da pođe sa njim. Uznemirilo ga je kada je izjavila da retko izlazi i da će to veče ostaviti Antonija kod svojih.

Samo da se ne sretnu, pomišljao je odlazeći u toalet nakon svadbene večere. Prevelika je gužva i nadao se da nema šanse. Kada se vratio svom stolu, zatekao je Anu kako se smeška dugokosom muškacu kog je prepoznao s leđa. Približio im se kao na iglama.

“Pobogu, nikada mi nisi pomenuo Vuleta! Ovo ti neću oprostiti”, uskliknula je Ana, sa rukom u Vuletovoj ruci. Vule je bio iskreno srećan što ga vidi.

“Šta sam i mogao da ti pričam o toj vucibatini?!”, Andrej je okrenuo na šalu a srce mu je lupalo kao one zajedničke noći. Sručio se na svoje mesto, jedva podižući pogled.

“I meni je drago, baš mi je drago”, čuo je Anine reči nakon Vuletovih koje nije razaznao od muzike.

Zatim je istu ruku pružio Andreju, ruku u kojoj se prvo našao njegov kurac pa zatim nežni Anin dlan. Andrej je pobeleo. Srećom, Vule ih je nakon rukovanja ostavio.

Video je gde sedi. Bio je sa Ogijem, koji se par godina nakon veze sa Nenom družio. S Nenom se nikad nije znalo, a možda je tako i najbolje. Možda mladoženja i ne očekuje puno od nje. Uzalud Ana od Andreja očekuje.

“Kako si ga pogledao kad je pružio ruku… Šta ti je uradio?!”, upitala je Ana. “Znaš da meni možeš sve reći…”, stiskala mu je rame dok on guta čašu alkohola koji prezire.

Ne mogu, pomislio je. Ne mogu ti reći, ne ovo. Izgledala mu je drugačije, kao da ju je Vule nekim trikom izmenio u njegovim očima.

“Ma sporečkali smo se nešto davno, čini mi se da sada oseća grižu savesti”, na brzinu je smislio. Ruka mu je još drhtala.

“Baš nikada ne bih rekla da ste se družili, pa totalno ste različiti!”, bio je Anin zaključak, na koji se nadovezao punjenjem nove čaše.

U kasne sate kada su već stigli domu, pročitao je poruku.

“Lepa je. Baš lepa, pravi izbor. Nego, kada ćemo onu noć ponoviti?”

Andrej je odlagao ili skrivao telefon s takvim porukama, ne znajući koliko dugo će to još moći.

Anu je zasmejalo kada je primetila da Andrej i kod kuće poneku popije. U njenom srcu sumnja nije imala mesto. Često bi mu se pridružila, a Andrej bi, kada zaspi, pomislio kako ne sme da je izgubi kao jedinog vernog prijatelja.

Kada je narednog dana prišao autu na putu ka kancelariji, Vule se samo stvorio kraj njega, pokazujući da ga pusti da sedne unutra. Andrej je to učinio bez pogovora, preplašen.

“Šta ti je, šta si pobeleo kao da se ne znamo? Umeo sam da izazovem i neke rumenije reakcije u tebi”, štipnuo ga je Vule za obraz.

Andrej je duboko uzdahnuo.

“Ne ide, a? Nećeš je ostaviti? Ne moraš, brate, bilo bi sebično da ti to tražim.”

“Nemaš ti prava ništa da tražiš!”, Andrej je dreknuo okrećući se ka njemu.

“Uh, uh! Dobro, pravniče!”, podigao je obe ruke šaleći se. “Znam jebote… Mislio sam da ti je bilo dobro kao meni. Pogrešio sam, očigledno. Neću te više uznemir-”

Andrej mu je povukao ruku kada je krenuo da izađe.

“Vukašine… Ja ne mogu. Želim, ali postoji nešto jače od mene.”

“Da, i šta je to?”, Vule je trepnuo s gađenjem i lažnim strpljenjem.

“Vreme… Vreme je učinilo da… da stvari odu drugim tokom, znaš to, ne mogu da se pretvaram da nije prošla ni godina od kako si me..”

“A onu noć si se tako dobro pretvarao…”

“Nisam.. to sam bio ja, taj koji sam sa tobom, i kojeg ne sme biti, Vule… Ne zaslužujemo ovo..”

“Ko, ti i ona?”

“Svi, i ti.. Ne vidim se u tome da me delite, nekoga to pali, ja nisam od tih, ja to ne umem.”

“Da… ostao si onaj dečak sa sela, neiskvaren, koji kada se napali odjednom otvori profil sa ženskim imenom i pokrade tuđe slike. Nevinašce jedno, kojem žena ljulja dete dok on puši kurac muškarcu u njihovom stanu, ma skroz si pošten!”

“Ma čekaj ti, ne možeš ti mene tako da-”

“Ma šta ne mogu?! Hajde, udari me, Andrej, olakšaj sebi, hajde, šta hoćeš?!”, Vule ga je presavio na sedištu kao one večeri u stanu. “Reci, pa da idem, hoćeš li ti ovo…”, stavio mu je ruku na svoj već tvrd kurac, “ili da ga istresem negde drugde, negde u prolazu gde mi baš ništa ne znači?! Da se nosim odavde i nikad ti se više ne obratim?! Je l’ to hoćeš?”

Andrej je jedva disao pod njegovom težinom, žvačući poneku dlaku Vuletove kose, zaboravljajući na strah da ih Ana vidi sa prozora. Vuletove oči bile su ispunjene krvlju i dvema nepomičnim suzama.

„Ne... Ne.“

„Šta ne?!“, besneo je.

„Ne znam... ne znam, Vule.“

„Kukavice.“

Zalupio mu je vrata i nestao.

Andrej tog dana nije otišao na posao. U autu je još sat vremena razmišljao o svemu. Prostor ispunjen Vuletovim mirisima mu se nije napuštao. Ana ga je pronašla kako drema na sedištu, kada je izašla da izbaci smeće.

Kako se žalio da mu je loše, skuvala mu je čaj, utoplila ga i ušuškala, ali je Antonio tog popodneva neprestano plakao ne dopuštajući ocu da spava.

Kada se sve smirilo, ustao je. Ponoć je prošla. Izašao je nagrnuvši jaknu da besciljno luta i otrezni se od sopstvenih dilema. Svaki pijani par koji je usput sreo izgledao mu je srećno, pa čak i kada bi začuo poneku psovku ili raspravu među njima, verovao je da ne mogu imati probleme kakve on ima.

Odvukao se do kafića, a Marija je završavala smenu. Zatražio joj je Vuletovu adresu.

Nije znao da Vule više ne živi u porodičnoj kući. Nije mu stigao reći da se odselio, osamio u nekom ćumezu od stančića, samo da ne parazitira i od bedne plate uspe da bar u tome uživa.

„Došao sam da se pozdravimo“, izustio je u pola noći kada mu je Vule pijan otvorio vrata.

„Hm... Nadam se makar da će taj pozdrav potrajati...“, uvukao ga je u sobu ljubeći mu vrat i ponovo grizući obraze i usne.

Andreju nije trebalo mnogo da poludi i sve sa njega skine, dok mu je Vule kidao majicu i drugom rukom svlačio pantalone.

„Zapamtićeš me...“, buncao je, u transu koji nastupa čim se poljube i traje mnogo duže nego vreme koje provedu spojeni.

Legao je na Vuletova leđa, zarobivši ga kao da će mu zdrobiti kičmu. Povlačio je njegovu kosu prstima, zatim mu milovao telo nemirnim rukama, ne znajući šta će pre od ludila.

Mirisi iz auta sada su ga nadražili u punoj snazi. Izmešani mirisi benzina, duvana, kože, parfema, jedinstveni spoj mirisa njegovog mužjaka.

„Nisam te ni zaboravio, nikada“, čule su se Vuletove nežne reči kroz jastuk.

„A šta je s tobom i ženama, to jest, muškim ženama? Ne privlači te više to, pa se šunjaš oko moje zgrade i narušavaš moj bračni mir?!“, udarao ga je po zadnjici tako da je pocvenela, a Vule je mumlao u jastuk, iznenađen i uzbuđen.

„Ma ne... to je prošlost. Samo ti... ti mi trebaš..“.

„A je li tvoj Ogi zna za tebe? Da si pederčina jedna dlakava koja obilazi svadbe i ljubi ruke ženama svojih frajera?!“, pobesneo je i lupao jače nakon svakog pitanja, dok je Vule izdizao guzicu meškoljeći se pod teretom, a Andrej mu ujedao pršljenove i vukao mu kosu.

„Ne zna... niko ne zna.“

„Mmmmm... Vukašine.. Ovde naša prava priča počinje i završava se...“

Zabio se u njega kao da je to činio nebrojeno puta, a tako dugo nije dotakao ničiju guzu. Ana ne bi pristala, a i da mu dopusti ne bi uživala onako kako njemu prija. Neke guze od ranije, baš kao i raniji kurčevi, nisu bili tako sočni kao njegov Vule koji sada ne zna šta ga je snašlo ali mu se ipak raduje.

Nije mu trebala zaštita, znao je koliko je čekao samo na njega. Pljuvao je i gurao, ploveći do kraja i vadeći, uz svaki novi krik zadovoljstva iz Vuletovih grudi zabadao je jače, cvileo i sam, razdražen, izmučen, napaljen, izmožden, lud, voljen, zakasnelo, zaljubljen.

Opet mu je srce preskakalo u ekstazi, kao da ne može ovoliku sreću podneti. Znao je da je to samo sa njim, više od osam godina nije postojao niko drugi, i verovatno da neće postojati.

„I šta, potvrdio si da sam tvoja kurva, ženka, svojina, šta? Ovako završavamo?“, pitao je Vule motajući rizle oko hrpice jeftinog duvana i praveći dve cigarete.

„Nije bitno ko je kome šta, niti čiji je. Ali završavamo, da. Odlučio sam...“, povukao je dim i zgrcnuo se od jačine, kad se Vule nasmejao.

„I ti ćeš mene izgleda zapamtiti.“

„Teško mogu da zaboravim nekoga ko je tragao za ženstvenom muškom devojkom, a dozvolio nekom tipu da ga ovako izjebe!“

„Jebiga zagoreo sam!“

Smejali su se do sitnih sati. Ponovili još jednom, a onda je Andrej postao Andrea i prepustio se svojoj pasivnoj strani. Vuletu je najlepše stajalo da dominira, s onim svojim poluljutitim frajerskim osmehom koji i pored duge kose jednako osvaja i kada jebe i kada sisa svoj obožavani, jedini kurac koji mu je ikad dotakao usne. Lagao je o vežbanjima.

Ali Andreja nije mogao da se zasiti. Bar ne do jutra, kada je zauvek otišao. Pokušao je da ga kontaktira još nekoliko puta u toku godine, ali bez uspeha. Nije mu slao ispisane poruke, jer više nije imalo smisla. Možda je prosto trebalo da ih pošalje osam godina ranije.

Ana je uskoro zatrudnela, a Andrej je insistirao da se devojčica ni slučajno ne zove na slovo A, neka bude po Aninoj majci, po bilo kome, samo ne po njemu. Ana se složila sa svime što bi predložio.

Antonio je narastao, planirao da studira pravo kao tata. Tata koji isteruje neku svoju pravdu čitavog života. Kada su ga pitali gde da mu rezervišu proslavu punoletstva, mali je zatražio da to bude stari kafić na centru, jer neće biti baš previše društva.

Marijina ćerka je sada tamo radila. A njena majka je ne tako davno pomenula da je videla Vuleta na kafi s nekim mladićem. Samo jednom, doduše, i više nikada.

Deca su galamila i pila, omladina kakvoj je i Andrej pripadao pre dvadesetak godina. Ana se veselila s njima, a oko deset sati pošla kući s ćerkom, ostavljajući sinovljevo društvo da proluduje svoje.

Andrej se zadržao u kafiću još par minuta, dremajući za šankom i mozgajući o nekoj parnici koja ga čeka sutra. Život se nastavio, i bolno i slatko, kao da neće još dugo, ili će u večnost, svaki naredni korak kao da je bio hod po staklu, neizvestan i čudesno lagan.

Za stolom u sredini, Antonio je sedeo sa devojkom, nazdravljajući s društvom. Grlat je i otvoren, ni nalik ocu u mladosti. Više ga podseća na Vukašina, po toj slobodi da bude ono što jeste, makar i ne bio siguran šta je. I neka ga, ne brani mu ništa, neka se sam pronađe.

Neka živi suprotno od zadatih načela, i vodi se samo svojom prirodom, neka sam proceni šta želi i šta ga privlači. Neka ne dočeka dan kada će patiti za nekim koga uzaludno traži, više kao ideju nego realnu osobu, traži uporno, potmulo, osujećeno, kao da ga je samom sebi zauvek zabranio.

Kategorija:: Gay erotske priče

24 Maj, 2025
Basi
31 glasova
2820 pregleda

9 komentara

Veštac

28 Maj, 2025 u 9:40

Divno napisano upečatljivim stilom i vidim da nas ima mnogo koji smo se uželeli tvojih priča. Sve pohvale i veliki pozdrav!

twinkink5193

26 Maj, 2025 u 17:59

suvisno je reci da dalji delovi ne bi smetali.
jos jednom objasnio kako se pise!!!

Basi

26 Maj, 2025 u 17:53

Ovako lepe reči će me naterati na pisanje četvrtog dela Hvala još jednom, beskrajno!

marinar

26 Maj, 2025 u 14:55

Tvoje priče su uvijek pravo uživanje... pune emocija, strasti i one fine doze neizvjesnosti koja te tjera da se čitaš bez daha do posljednje riječi. Imaš dar da dočaraš i najtiše osjećaje, i da ih pretvoriš u nešto snažno i nezaboravno. Bravo!