Znak (2).


Dragi moj,

Ne znam ni ja kako da počnem...a da već prvim rečenicama ne oskrnavim tišinu između tvojih redova. Jer tamo – u toj tišini, u onim dahovima što stoje između rečenica – ja sam se pronašla. Ili si me ti pronašao. Ili smo se konačno sreli, iako se još nismo videli.

Ne znam da li si me zaista dozivao – ali ja sam se odazvala. Ne iz usamljenosti, ne iz čežnje, već iz prepoznavanja. Kao da si pisao iz mog tela, iz moje kože, iz onih dubokih, skrivenih slojeva koje niko dosad nije umeo da pročita.

Da, čitala sam te noću. Pod jorganom, s telefonom koji mi osvetljava obraze, baš kako si i zamislio. I ne, nisam samo čitala – slušala sam te. Osećala te. Bila s tobom na onom podu, s čašom vina u ruci, sa osmehom koji kaže više nego reči.

Nisam savršena. I ne umem da napišem priču kao ti. Ali znam da osećam. Znam da u grudima imam tačno onoliko reči koliko si ostavio mesta da ih tišina ispuni. Znam da moje prste svrbe tvoja dugmad. Ne da ih svlače, već da tiho, oprezno, stranica po stranica, otkriju priču koju još niko nije čitao do kraja.

Znam i da su tvoji dodiri postojali u meni i pre nego što su napisani. Kao da si mi ih vratio. Kao da si me podsetio da čekanje nije bilo uzaludno. Da se može postojati za nekog i pre nego što se postane stvaran.

Zato ti pišem. Ne zato što si tražio znak, nego zato što nisam umela da ne odgovorim. Jer kad neko napiše baš tebe – ne možeš da ostaneš neizgovorena.

P.S. 

Ne nosim večeras ništa što bih mogla da skinem za tebe – osim sebe.
I evo me, ogoljena. U najvažnijim rečima.

Tvoja. (Ako prepoznaš dodir.)

Kategorija:
Strejt erotske priče 


  • Nema komentara