Znak.

Nije znao ni kako ni odakle da počne.

Iako je imao reči. I previše njih. Zbijene u grudima kao da čekaju na red da progovore - ali kad god bi seo da ih pretače u priču, pero bi se ućutalo, zgrčilo. Srce bi ubrzalo, ali ruka bi izdala. Kao da se bojala da, ako progovori, neće ostati dovoljno tihog mesta za ono najvažnije.

Jer, on nije želeo da impresionira. Nije želeo da zavede.
Želeo je da je pronađe. Nju. Pravu. Ne savršenu, ne idealnu, ne skrojenu po meri. Već onu zbog koje bi sve njegove nečujne rečenice dobile vidljivi smisao. Koja bi ga pročitala – ne samo reči, već i tišinu ispod i između njih.

Zato je odlučio da ipak piše. Jer, ako ona zaista postoji tamo negde, onda je i nesavršena priča možda dovoljna da je dozove. Da joj privuče pažnju.


Zamišljao je kako baš gospođa PRAVA čita njegove rečenice. Možda noću, u krevetu, pod jorganom. Dok joj svetlost telefona ljubi obraze a reči joj glade svest. Možda ujutru, dok pije kafu, sama u kuhinji. Ili možda dok sedi u nekom tramvaju, dok svet prolazi pored prozora a ona se oseća izgubljeno, napušteno, usamljeno. Želi da baš kroz njenu svest prođe njegova priča kojom je doziva. Misli na Nju, iako se nikada nisu upoznali.

Zamišljao je veče. Njeno prisustvo u njegovom stanu – ne kao gošća, već kao neko ko već pripada. Nisu se videli prvi put, iako su se tek sad sreli. Seli su na pod. Leđa naslonjena na zid, dlanovi na čašama vina, prsti bi da im se dodiruju. Pričaju o najvažnijim sitnicama – knjigama, snovima, pomorandžama, onim trenucima kada ti neko ćuti, a ti ipak lako i jednostavno sve znaš i razumeš.

Ona se nasmeje. On je posmatra.
„Hoćeš da znaš o čemu sanjam?“ – pita je, tiho.
„Samo ako mi nećeš pričati rečima,“ odgovara ona, jednako tiho.

I tada joj prilazi. Ne kao neko ko traži dopuštenje, već kao neko ko prepoznaje signal. Dlan mu klizi niz njen obraz, niz vrat, zaustavlja se na ključnoj kosti. Ne požuruje. Dah mu se meša s njenim. Njene usne su blizu, ali on ih ne dodiruje odmah – zna da bi mu, da se sme govoriti, šapnula da ono što je vredno mora prvo duboko i dugo da se čezne pre nego se okusi.

Ljubi je. Nisu to poljupci gladni, već poljupci koji objavljuju:
„Tu sam. Dozvoljavam ti da me vidiš.“

Njeni prsti mu raskopčavaju košulju. Ne iz žudnje, već iz znatiželje. Kao da bi da ga celog u trenu iščita dodirom. Njegove ruke klize niz njena leđa, otkrivaju je sloj po sloj. Ne kao telo, kao tekst. I dok se vole, ne misli. Samo oseća- kako mu telo drhti, ali ne od uzbuđenja već od toga što je konačno – viđen.

I zna: ako njegova priča ikada dođe do Nje, ona će znati. Prepoznaće sebe u načinu njegove nesavršenosti, u dodirima koji joj odjednom nedostaju dok ga čita i za koje odjednom veruje da, iako o njima u priči nije napisana ni reč, postoje baš u njemu. Da su svi do jednog precizno popisani u autorovim tišinama. 

Iako ne ume da piše kako želi, nada se da će Ona čitajući napisano saznati i nenapisano. Naslutiti prećutane istine i prepoznati ga baš po načinu na koji bi želeo da ume da joj piše…

P.S.

Ako posle njegove priče poveruje da je moguće da mu nedostaje više nego je poznaje – neka ispiše svoje najvažnije reči na gaćicama koje je zbog njega upravo skinula. I nek mu ih pošalje.

Da bi znao da zaista postoji.

Kategorija:
Strejt erotske priče 


  • Nema komentara