"Noćna smena"

Bilo je to posle ponoći, kad sam prvi put stigao na Urgentni. Ništa ozbiljno — posekotina na ruci, ali krv je išla kao da sam presekao arteriju. Čekaonica poluprazna, svetla bleda. U trenutku kada sam pomislio da će ovo trajati celu noć, pojavila se ona.

"Dođi, sedi ovde", rekla je smireno, pomalo strogo. Bila je visoka, elegantna, s kosom vezanom u punđu, lice sa borama koje govore da je mnogo toga prošla, ali oči... Oči su bile živahne, radoznale. Imala je oko 50, možda malo više, ali nešto u njenom stavu bilo je gotovo hipnotišuće.

Dok mi je čistila ranu, njeni prsti su bili nežni, ali sigurni. "Ne drži ruku tako stegnutu,opusti se", rekla je, i kad sam pokušao, samo se nasmešila. "Hoćeš da ti pokažem kako?" Pritom je spustila svoju ruku preko moje, i polako je vodila — nije bilo ničeg hitnog u njenim pokretima.

Vrućina se širila iz mog dlana do grudnog koša.

"Da ti priznam", rekla je tiho, "najviše volim kad muškarac ne zna da li je ovde zbog povrede... ili nečeg dubljeg."

Zastala je, pogledala me. Pogled joj je bio poput ruke koja ti klizi niz kičmu. Kad se nagnula da mi zalepi flaster, osetio sam njen dah na vratu.

"Znaš", rekla je dok je završavala, "noćne smene znaju da budu dosadne... ali ti si večeras baš prijatna promena."

Zatvorila je vrata ordinacije. Klik brave bio je tih, ali zvučao kao udar groma u praznoj bolnici. Svetlo je prigušila, ostavljajući samo jednu lampu da baca žućkastu senku po njenom licu. Skinula je rukavice i prišla bliže.

"Ti si jedan od onih što misle da su jaki, zar ne?" upitala je, dok je skidala mantil i ostajala u uskoj beloj bluzi, zategnutoj preko grudnog koša. Njene grudi, iako skrivene iza dugmadi, nagoveštavale su iskustvo i čvrstinu — žena koja zna šta hoće, i kako da to uzme.

"Ustani", rekla je autoritativno.

Poslušao sam bez reči. Njena ruka me povukla ka zidu, gurnula nežno, ali čvrsto. Prislonila se uz mene, usne na milimetar od mog uha.

"U ovoj sobi ne postojiš kao pacijent. Ovde si samo... primerak."

Nije mi dala da progovorim. Njeni prsti su se već igrali ivicom mog pojasa, dok je drugom rukom otkopčavala svoju bluzu, dugme po dugme, polako — kao kazna i nagrada u jednom. Grudi su joj bile obnažene, teške,

prirodne, sa samopouzdanjem žene koja ne glumi ništa. Njena koža bila je mirisna, mešavina antiseptika i nečeg divlje ličnog.

"Ruke iza leđa", naredila je. Kad sam poslušao, povezala ih bolničkom trakom. Zategla jako. "Savršen si ovako. Pokoran. Izgubljen."

Zatim me gurnula da sednem na bolnički sto, hladan metal me presekao, ali pogled na nju bio je vreliji od bilo koje rane. Skinula je suknju i sela mi u krilo, ali nije mi dala ništa — samo je gledala, kontrolisala, igrala se. Osetio sam njenu macu kako dodiruje moj već nadignuti ponos..

"Hoćeš da te oslobodim?" pitala je s osmehom.

Klimnuo sam glavom.

"Onda ćuti. Posmatraj. Uči šta znači biti u rukama žene koja zna da leči... i kažnjava."

Usledio je polagan, metodičan ples. Svaki njen pokret bio je precizan, kao kad meri puls, ali sad je merila moju izdržljivost. Zadržavala je svaki dodir, svaki dah, svaki pogled. Povremeno bi me blago ugrizla za vrat, šapnula reči koje nisam smeo da ponovim. Bila je kao lek... i kao droga. Navlacila se na moj kurac sve brze i jace.

Noć je postajala sve tiša. Samo je zvuk ritmičnog daha i povremeno zveketanje medicinskog pribora ispunjavalo sobu. Bila je gospodarica momenta, ja samo njen primerak za "poseban tretman".
Osetio sam kako svršava, osetio sam količinu njenih sokova koje izlaze iz nje, bio sam sav mokar od nje. Ja iskreno onako napaljen, osetio sam njena usta i svršio istog trenutka.

Kad je završila, otkopčala me, obukla se smireno, kao da se ništa nije desilo. Prišla i poljubila me kratko.

"Sad možeš ići... ako možeš hodati."

Kategorija:
Strejt erotske priče 


  • Nema komentara