The true love story
Zima, decembar 2008. godine, bio sam na sajtu za upoznavanje, tražeći nešto što nije imalo oblik. Bio je to period kada nisam znao šta želim, ali sam znao da nešto nedostaje. Tada mi se javio. Bio je stariji od mene, oženjen, porodican čovek, i, iako smo bili udaljeni, nešto u njegovim rečima me je zaintrigiralo. Razmenili smo nekoliko poruka, i brzo sam shvatio da je on različit od drugih. Bio je ozbiljan, mudar, i na neki način, imao je sposobnost da me pogleda onako kako nisam bio navikao. Iako sam bio skeptičan, prihvatio sam priču i nastavio razgovor. Razgovori su postajali sve ucestaliji i veča su postajala moj omiljeni deo dana.
Svako naše ćaskanje bilo je dublje, interesantnije, sa sve više pitanja i odgovora, sa sve više otkrivanja. Meseci su prolazili, i to me je sve više privlačilo , počeo sam da osećam nešto snažnije prema njemu. Bilo je to kao neka čudna, neobjašnjiva veza koja je rastla iz razgovora, iz tih tihih, noćnih trenutaka.
Nakon gotovo dva meseca razgovora, konačno smo se sreli. Taj trenutak je bio kao ništa što sam do tada doživeo. Nismo se samo sreli fizički, nego je između nas nešto postojalo – nešto što nisam mogao da objasnim, ali osećao sam da nije samo običan susret. U njemu sam prepoznao sve što je do tada bilo samo u mojim mislima. Njegov pogled, njegov osmeh, sve te sitnice koje su činile da se osećam voljeno, kao da je jedini na svetu. Počeo sam da shvatam da to što osećam prema njemu nije bila samo želja – to je bila ljubav. Secam se jednom prilikom , posle naseg susreta, inace posle svakog susreta se zahvalio na lepom druzenju i da mu je bilo lepo, tog puta je stigla poruka malo drugacije sadrzine: "Malo, malo i mi se zavolesmo"...srce mi je stalo na trenutak i odjednom shvatis da se polako zaljubljujes. Kako su susreti postajali češći, tako su postajale i dublje emocije.
Niko nikada neće znati sve što se dogodilo između nas. Niti bi razumeo. Jer ovo nije bila obična ljubav. Bila je... tajna. Zabranjena. Ipak, najživlja stvar koju sam ikada osetio.
Ušla je u moj život ne tiho, nego kao oluja. Bez najave. Bez pravila. I sve ono što sam mislio da znam o sebi, o ljubavi, o pravilima i granicama – rasulo se pred njenim pogledom. Bio sam izgubljen, ali u tom gubljenju sam se prvi put osetio živim. I to me je uplašilo... a onda potpuno navuklo.
Bila je strastvena, moćna, topla kad je htela biti, ledena kad sam je najviše trebao. Ipak, nisam mogao da prestanem da je volim. Kao da me držala nevidljivim koncima, svaki njen osmeh bio je nagrada, svaka njena tišina – kazna.
Ne znam da li sam tada znao u šta ulazim. Možda i jesam, ali nisam mario. Jer kad se pojavio – svet je prestao da ima oblik. Sve se skupilo u njega. Njegov glas. Njegov pogled. Njegov osmeh koji je imao tu neku đavolsku toplinu, kao da zna šta radi sa mnom, a opet se pravio da ne zna ništa.
Bila je to ljubav o kojoj se ne priča. Ljubav koju kriješ iza pogleda, iza zidova, iza lažnih priča o "prijateljstvu". Ljubav koju živiš u ćutanju i tišini – jer svet još uvek nije naučio da prihvati da muškarac može voleti muškarca. I to ne samo voleti… nego želeti, čeznuti, patiti.
Znao je da sam tu. I znao je da ne tražim ništa. Nisam tražio da me voli. Nisam tražio da me zove. Nisam tražio da se odrekne svog sveta zbog mene. Samo sam... bio. I davao mu ono što niko drugi nije umeo – mir u haosu. Toplinu u njegovoj hladnoći. Tišinu koja nije tražila objašnjenja.
I da, bio sam slab. I bio sam njegov. I bio sam sam. Nije znao koliko noći sam ostajao budan, pitajući se da li sam uopšte bio stvaran u njegovom životu. Da li je ono što smo delili bilo ljubav, ili samo prolazna slabost koju je morao da zaboravi.
Ali ja... ja nisam zaboravio. Ne mogu.
Ali, ljubav nije bila jednostavna. Kao što to obično biva, ona je donela i bol. Počele su svađe. Emocije su bile snažne, ali s njima je dolazila i nesigurnost, sumnja, frustracija. Ali, iako su nas te svađe udaljavale, ljubav je ostajala, bar u mom srcu. I uprkos svim nesuglasicama, i dalje sam mu verovao, i dalje sam se nadao da će se sve promeniti.
Međutim, u nekim trenucima osećao sam se ponizno. Bilo je trenutaka kada bih čekao njegove poruke, njegove pozive, ali ništa. Ignorisao bi me, a ja bih opet trpeo, nadajući se da će se nešto promeniti. Bio je hladan, udaljen, a ja bih opet dopuštao da se igra sa mojim osećanjima. Osećao sam se kao da nisam samo ljubavnik – bio sam i njegov nesrećni, ranjeni deo, taj koji je trpeo jer nije mogao da izdrži da voli nekog ko je toliko nedostižan.
A onda je sve nestalo. Otišao je. Bez upozorenja, bez reči, kao da nas nikada nije bilo, prekinuo svaki kontakt. Otisao je. Kao da me izbrisao gumicom. Kao da ja, kao da MI – nikada nismo postojali. Iako nije bilo zvaničnog rastanka, ništa nije bilo isto I nikome nisam mogao da kažem. Nije bilo pozdrava, nije bilo objašnjenja. Otišao je, a sa njim je otišla i ona ljubav koju sam voleo više nego što sam mogao da verujem, iako zabranjena i bolna, nikada ne nestane. Ona ostaje sa tobom, zauvek. Nije bilo rame da se isplačem. Nije bilo "zvanične" tuge. Samo tišina, samo ja, sam sa uspomenama.
Ne zato što ga nisam preboleo… već zato što mi nikad nije dao da se oprostim. Nikad nije rekao: "Zbogom." Samo tišina. I ja, ostavljen u senkama onoga što niko nije smeo da vidi, a što sam voleo najglasnije što sam umeo.
I dok su dani prolazili, svet se nije zaustavio. Ljudi su se menjali, godine su se smenjivale, a ja sam ostao zamrznut u onim trenucima sa njim, kao slika na starom filmu koji je svakim danom bledeo, ali je ostajao zauvek u mom umu. Nisam se nadao. Niko nije znao šta se dešavalo u meni. Kako sam svako veče sedao, gubeći se u uspomenama, sa tugom koja je bila poput hladnog vetra kroz zimske noći. Ta hladnoća nije dolazila spolja, ona je dolazila iznutra.
Bolelo je, da. Ali je bilo i nešto drugo – nešto što nisam umeo da objasnim ni sebi. Bio sam... zahvalan. Da, zahvalan. Jer sam voleo. Jer sam bio sposoban da volim na način na koji malo ljudi ume. Bez uslova. Bez obzira na to što nije bilo uzvraćeno, što nije bilo priznato. Možda je to bila moja snaga. Možda je to bila jedina prava stvar u mom životu – ljubav koja nije tražila ništa zauzvrat.
Tada sam pomislio – možda je ljubav u tome. Možda nije u tome da te neko voli isto onako kako voliš ti njega. Možda je ljubav u tome da voliš čak i kada znaš da te nikad neće voleti nazad. Jer to znači da ti voliš sa punim srcem. I da si dovoljno hrabar da voliš, bez obzira na to što ti duša nije uzvraćena.
Trajalo je skoro dve godine. Dve godine ukradenih dodira, strastvenih noći, poruka koje sam čuvao kao relikvije, trenutaka kad me je gledao kao da sam jedini na svetu… i trenutaka kad me je ignorisao kao da nikad nisam postojao.
I da, bio sam ponizavan. Čekao sam ga kao pas. Dozvoljavao da se igra sa mnom. Da me gura i vuče nazad. Jer sam mislio da je ljubav to – trpeti. I bio sam zavisnik. Zavisnik od njega, od te zabranjene strasti, od tog osećaja da pripadam – makar na tren.
Samo ponekad, kad ostanem sam, pitam se da li je bar jednom pomislio na mene? Da li mu srce zatreperi kad se seti tih noći, tih dodira, tih ćutanja? Ne zbog ljubavi. Nego zbog istine? Zbog onoga što se ne može izbrisati, ma koliko se trudili.
A onda, nakon što je otišao, sve je postalo mnogo tiše. Tišina je bila previše glasna. Osećao sam se kao da je svaka stvar u mom životu postala bezboja. Kao da su boje nestale. Ljudi oko mene nisu mogli da primete razliku – oni su išli napred, gradili svoje živote, dok sam ja bio zarobljen u prošlim trenucima. Zamišljao sam da se negde nalazi, negde u svetu, živeći svoj život, a ja sam bio samo senka iz prošlosti. I bio sam u redu sa tim. Niko nije znao da je postojala ta ljubav. Ni oni. Ni on. Samo sam ja nosio te uspomene.
Ali prošlo je. I nisam mogao da pišem više, nisam mogao da verujem u ljubav, nisam mogao da volim nikog drugog. Jer, čak i sada, deo mene je još uvek bio tamo, sa njim. Nije bilo prošlo. Nikad nije bilo prošlo.
Jednom sam voleo muškarca. I ništa nisam tražio zauzvrat. Samo da budem tu. I bio sam. Do kraja. Do svog kraja.
Bez onog čega nema se živi Al' rane ne postaju manje!!!
- Kategorija:
- Gay erotske priče
- 18 Apr, 2025
- 4444 pregleda
JuliaN444,
Razmisljao sam o nekim delovima susreta nasih, ali kada sam razzmislio sta ja tu sve ima da opisem opredelio sam se samo za ovako nesto jer bi pricala trajala i trajala,
jer nasi susreti su bili puni neznosti, puni strasti, nisu bili susreti samo da se zadovolji muska potreba i dovidjenja.
Mozda se resim i za drugi deo price....
Samo onaj ko nije iskreno voleo, bio zaljubljen, neće shvatiti koliko emocija ostane posle nekih veza.
Twinkink5193
Ljubav-imenica zenskog roda
prica je bas dirlkiva ,,doziveo sam bas takvo nesto samo sto sam ja iskreno voleo..ostavljen tek tako ali verujte prodje sve,,sada mi je sve to smesno ali sada
cas je musko cas zensko, opredeli se
Ova prica nije ni erotska cak, ljubavna onako mozda…