Samo za Nju

Oduvek sam voleo stari put za Novi Sad. Kao sremačko dete, podizan u klasičnom vojvođanskom, ravničarskom ambijentu, očiju naviknutih na anforte starih kuća, ispred kojih bi se po pravilu prostirao kanal jendeka i red bagremova, nikada nisam propuštao priliku da kroz sva ova mesta i sela, prođem svaki put kada bi me nešto, ili neko, naveo ka Novom Sadu. Kao gospodar te ceste, kao neko ko je tuda svoj potpis u vremenu, i betonu, ostavio bezbroj puta, jer su me obaveze često upućivale u tom pravcu, imao sam i svoja omiljena mesta za odmor, kao da ću putovati
nekoliko sati, a ne nekoliko desetina minuta. Ipak, nikada se nisam libio da u onom što volim, uživam maksimalno, pa makar to bilo i trivijalno kratko putovanje do Novog Sada. Kako izađem iz Inđije, i približim se, nedaleko odatle,
mestu po imenu Gladnoš, osetim se na trenutak kao da krstarim drumovima po ruskim
stepama, uživajući u prizorima koje pružaju obronci Fruške Gore. Često sam zastajao
na jednom mestu gde sam voleo da provodim trenutke sam sa sobom, i svojim mislima. Jedno diskretno skretanje, koje vrlo lako promakne neopreznom oku, čak i najiskusnijih vozača, vodi svojim putem u gust hlad raznolikog drveća, gde osim cvrkuta ptica, i šuštanja lišća, nema ničeg, i nikog drugog. Oaza. Moje omiljeno mesto za pauzu. Moje odaje, gde sam uvek naglas smeo da kažem, ono što nekada nisam smeo ni da pomislim. Dugo nisam tamo bio. Put me nije navodio. A
uželeo sam se. I puta, i sela, i Gladnoša, i svoje odaje. Dugo sam čekao. Svakodnevica mi nije dala prostora da odem tamo neobavezno, a razlozi da odem su nedostajali. Vreme je počelo da radi svoj deo posla. I verovatno bi i uspelo u tome, da sasvim neočekivano, poput snega u leto, ili groma iz vedra neba, nije stigla poruka. 

Obično ih ne pogledam istog trenutka, ali ovu sam pogledao odmah, kao da sam znao, ili još bolje, osetio. Posle dva meseca, konačno se javila. Pisalo je samo: "Heeeej ti? Šta radiš? I da li si zaista mislio da sam te zaboravila?" Krenuo sam da joj odgovoram... Ruke su mi na trenutak
zadrhtale, ritam srca se promenio, a uzdasi postali vidno dublji. Jedna rečenica, ne izbriši. Druga, ne, izbriši i nju. Pa tako treća, četvrta, peta... Počinjao sam da joj pišem, pa sve brisao, i tako iznova i iznova. Nespreman, a prikovan za taj momenat celim svojim bićem, zanemeo od ustreptalosti, seo sam na stolicu, i samo napisao: "Tu si? Zaista si tu?" - minut kasnije je stiglo njeno čuveno Ahaaaam, sa sve benignim smajlićem koji namiguje. Kliše, ali kad je od nje, slađe je i od najslađeg meda. - "Svet će se srušiti ukoliko te ne vidim. Danas", večeras, odgovorio sam joj, isto klišeom, ali obožavala je kad preterujem za nju. I ja sam. Volela je da me pecka, pa je ubrzo stigao odgovor: "Vodi me u svoje odaje spasioče planete". Odaje... Nije bilo puno vremena, bio je septembar, i dan je već kraće trajao. Doduše, tek je podne, dovoljno vremena da i ona i ja sve pozavršavamo, i da se možda, nađemo posle Gladnoša, na pola puta... Gladnoš, kako dobar i sirov naziv za mesto gde možeš da utoliš svoju glad za nekim. Da, odvešću je u svoje odaje, da kroz krošnju drveća poslednji zraci dnevne svetlosti padaju po njoj, da istaknu svaki detalj kojima tako dobro osvaja i pleni. Da joj saznanje da smo sami, u prirodi, koju oboje, toliko volimo, ozari pogled mistikom, i razgali maštu, dok joj vatra ne zaigra u tim divnim krupnim očima. "Na pola puta, u 19h?" pitao sam je. Pustila me je četiri minuta da sačekam odgovor. A onda je, ponovo, stiglo dobro poznato "Ahaaaam". Objasnio sam joj gde tačno da dođe, s obzirom na nepreglednost na tom delu puta, i vrlo brzo, pod žestokim dejstvom adrenalina, koji me je sekao uzduž i popreko, krenuo sam da se spremam za susret sa njom, lepom, zanosnom, inteligentnom, slobodoumnom, moćnom, tužnom, strastvenom, jedinom i neponovljivom. 

Ah, sve manje je vremena. Bez nekog posebnog nameštanja i sređivanja, vrlo brzo sam bio spreman da krenem ponovo na svoj omiljeni put, kroz svoje omiljene vojvođanske
prerije i mestašca, ali ovoga puta sa najzavodljivijim i najslađim mogućim motivom,
osećao sam, nikada iskušenog u istoriji muškog sveta pre mene. Trebalo mi je takvo
samopouzdaanje, da me obuzda, da ne sagorim od prevelike želje da je vidim. Zbilja, imao sam utisak i posedujem u sebi dovoljno energije da zbrišem ceo svet. Krenuo sam na vreme, da ne zakasnim, a opet, da ne dođem i previše ranije. Pritisak je bio prevelik da bih u tišini mogao dugo da je čekam. Asfalt je ostajao iza mene, svakim kilometrom kojim sam išao napred, dok me je septembarsko sunce grejalo kroz prozore automobila, blago mi pojačavajući telesnu temperaturu, kao da
već nije dovoljno visoka. Bio sam sve bliži. Na trenutak, mozak mi je odlutao, i dopustio crv sumnje. "Šta ako ipak ne dođe?" - zapitao sam se. "Da li sam spreman na epsko razočaranje?", "Kako li ću to podneti?" Pokušao sam da odagnam sve te misli, da ih poništim, da ih sam pred sobom demantujem, ali one su tu ipak ostajale. Boreći se sa njima tokom puta, propustio sam da primetim da sam se već dovoljno približio i da za nekih tri kilometra bi trebalo da skrenem levo, na diskretno odvajanje puta, koje vodi do "moje", blago suncem-obasjane odaje, i nadam se do nje. Trenutak je došao, i ubrzo sam autombio na dobro poznatom makadamu. Kako sam prošao prvi deo teškog hlada, ugledao sam parkiran auto,
otvorenih vrata, bez vozača za volanom. Parkiravši se odmah pored, počeo sam da
zagledam auto, ne bih li je pronašao, međutim, kola su bila prazna. Iz njih je dopirala samo lepa melodija nekih starijih nota, sa divnim ženskim vokalom, dovoljno glasnim da celoj sceni pruži filmski doživljaj. Podigao sam na trenutak glavu,
pokušavši da je omirišem, jer sam siguran da sam je osetio, prepleten miris parfema i njenog mesa, koji su mi zastrujali kroz nozdrvice, omamljujući me u trenutku. I tada, očekivano, čuo sam njen glas... 

Blagi šuštaj lišća ispod njenih nogu, koji se pojačavao svakim korakom kako mi se približavala sa leđa, sve jači opojni miris, ukočili su me sve do trenutka dok nije rekla samo: "Ovde sam." Okrenuo sam glavu ka njoj lagano, kao na usporenom snimku, i na trenutak zaustavio svojpogled na njenom. Gledali smo se u oči, ne progovarajući ništa. Direktno, pravo
u centar očiju, kroz njih pa sve do najdubljih komora duše. Komucirali smo vizuelno. Gracioznost njene pojave me je očarala, razoružala, osvojila, vezala... Odevena u tanku letnju crvenu haljinu, koju je blagi povetarac talasao kao nevine rečne talase, prilazila mi je sa vidljivim samopouzdanjem. Rešila je da me
osvoji, definitivno. Svaki nalet vetra je sve više otkrivao njene požudne butine, koje su se blago grčile, što su mi bile bliže. Želeo sam je odmah,
celu, sada. Ali, želeo sam i da još malo izigravam njen plen, da kruži oko mene, da joj držim pogled zakovan za svoj, da u njemu osetim isto ono što i ona, i da je u odsudnom
trenutku, napadnem, osvojim, zadržim, spasim. Sve zapravo. Nismo puno pričali... Po koja
rečenica, pogled, blagi misteriozni osmesi, sve dok se nismo pripili jedno uz drugo. Sama gravitacija nam je prekinula našu malu zanosnu igru gledanja, i bacila nas u arenu strasti, da se u njoj valjamo, oslobođeni svake norme,
svakog nasleđenog osećaja koji nam kao prepreka, stoji na putu. Bio je dovoljan jedan
pogled, i već sam bio u predelu njenog vrata, opijen gustinom i mirisom njene kose,
i gladan kao vampir, gledajući najukusnije meso koju je ova planeta ikada imala. A koje je tu, pored mene, za mene, gladnog... Dok sam joj mirisao vrat a desnom rukom sigurno prolazio kroz kosu preko njenih leđa, njeno telo je
doživelo prve momente grčenja. Žmarci su kod oboje već bili spremni, bio je potreban samo
prvi dodir, i da izazovemo požar. Levom rukom sam je obuhvatio oko struka, i pribio uz mene... Leđa izvijenih poput luka, ostala je tako pripijena uz mene, sa zabečenom glavom unazad, jasno mi ostavljajući svoj vrat na milost i nemilost. Svom silinom svojih emocija sam se sjurio na njega, na taj prelepi most koji povezuje njeno lepo lice sa telom koje oduzima snagu, i onim najjačima. Kontrahovanje mišića, svaki put kad bih se od vrata popeo na njeno uvo, blago joj šapnušvi razne stvari... Pokušavala je da mi uzvrati, ali joj još nisam dozvolio. Čvrsto sam joj držao i kosu i struk, i lagano je osvajao, deo po deo, kao vojska kad osvaja teritoriju. Migoljilase, koliko je želela da se oslobodi i da me napadne, toliko je i želela da vidi gde ću je sve odvesti, koja predvorja ću joj obelodaniti. Postepeno sam joj puštao kosu, dok je na krajunisam sasvim i pustio. Niža od mene, gledala me je odole nekako čedno, a opet, u istom trenutku i bezobrazno, svesna svoje moći, kao da mi poručuje da ne stajem. Nikada. Zagledali smo se na trenutak, blago otvorenih usta, sa obrisima jezika, koji poput gladne zveri vreba iz svoje pećine, žudeći jedno za drugom. 

Iako smo ćutali, mnogo toga smo rekli, I savršeno se razumeli. Taj pogled u očima, on nikada ne laže. Plamen strasti se razbuktao, i u jednom brzom pokretu, podigao sam je uza se, i prislonio na haubu mog automobila. Lim je
počeo da se čuje,savija pod našom težinom, da se krivi, ali me nije bilo briga ni najmanje. Prekrio sam je celu, i uhvatišvi je desnom rukom za donju vilicu, krenuo da je ljubim, strastveno, kao da da mi je to poslednji
put u životu. Držala mi je glavu sa obe ruke, a telo sa obe noge. Poput pauka se oplela oko mene, i vrebala dobar trenutak za svoju inicijativu. Ali, ja još nisam završio sa svojom. Držali smo se čvrsto, kao da smo u tom trenutku postali jedno biće, uzdasi su nam bili u ritmu, a pogledi sinhronizovani. Ah, a koliko smo samo sokova lučili tada... Iako je napolju bilo prijatno vreme, topla hauba, uzavrele strasti, ona i ja, učinili smo da sav znoj i telesne
tečnosti izbacimo napolje, u atmosferu i svuda oko nas... Još uvek je bila u svojoj crvenoj haljini kad sam se na trenutak udaljio, i laganim pokretom ruke joj skliznuo bretele sa raskošnih i veličanstvenih ramena. 

Njena ramena. Da je živela u vreme stare Grčke, trojanski ratovi bi se zbog nje vodili, a ne zbog Helene. Ako gracioznost može da se izrazi na samo jedan način, onda bi bilo dovoljno gledati njena ramena, ključnu kost, vrat i taj savršeni mali detalj gde se sve tri tačke spajaju u kosmički lepu zvezdu. Supernovu, čiji sjaj može da sija vekovima. Njeni uzdasi su me dovodili do ludila, ubrzavali mi strujanje krvi, i pojačavali mi želje. Znala je sve to jako dobro. Odlično
poznaje govor tela, i izuzetno teško ju je prevariti... Bretele su sporo klizile niz njene ruke, otkrivajući sve više njen neodoljivi torzo. Vrat, uveliko crven od mojih ugriza, dobio je svoj momenat odmora. Pogled ka dolini koja se spuštala od njenih ramena ka njenim grudima, delovao je na mene kao što ulje deluje na vatru. Opet pogledi. Opet glad u očima. Kakva savršena igra vrebanja, pomislio sam. Nije skidala oči sa mojih. Osećala je vrlo dobro koliko me ti detalji uzbuđuju, razgaljuju, koliko volim kad mi govori koliko me samo želi, a da mi to ne kaže. Trenutak duže sam zadržao pogled, prosto joj dajući do znanja da sam svestan kako njene moći nada mnom, tako i njenih strasti prema meni. Nije me izneverila, o ne. Jedan prodoran pogled, nekoliko grčeva u njenom stomaku, i dalje ležeći na toploj haubi, samo je pohotno izustila: “Moj Bože,
ko si ti? Ja tebe znam odnekuda? Ja znam tvoj miris, ja znam ove oči!” Ah, konačno sam je slomio, i konačno dobio priliku da sa njom uživam u jedinom večnom trenutku, koji se tog septembarskog toplog popodneva, odvijao na
planeti. Polako sam joj se primakao uhu, i izgovorio: “Ja sam onaj, koji je prešao okeane I okeane vremena, samo da bih tebe pronašao”. Telo joj je potpuno ustreptalo, borilo se samo sa sobom, skoro pa nekontrolisano, počela je da se grči na prednjem delu kola, čvrsto me zagrlivši obema rukama. Vetar je već počeo jače da duva, taman toliko da je u trenutku kad mi je pocepala majicu sa leđa, jednim velikim fijukom, podigao ožutelo lišće sa zemlje, I razbacao ga svuda oko nas… Naši uzdasi, tupi udarci tela o lim haube, šuštanje lišća koje
je, kunem se, u jednom trenutku delovalo kao zvuk morskih talasa, samo su doprineli tom epskom momentu, tom strastvenom trenutku u istoriji čovečanstva. Nebesa, kako smo se samo ljubili. Kidali jedno drugo, nasrtali na usne boje mesa, dok smo rukama pokušavali da se obuzdamo, ili savladamo. Jezikom sam joj osetio svaki milimetar njenog, usne sam joj usisavao, blago grickao, uvijao svojim jezikom, uživao u mešanju pljuvačke koju smo sve više lučili. Kako zadovoljimo predatorske apetite, tako promenimo ritam, i tada smo se ljubili lagano… I ruke su tada na trenutak utihnule, i sa nestrpljenjem čekale neizvesnost situacije. Bretele, sad već na laktovima, ostale su da se drže još samo za njene ukrućene grudi, njene
nabrekle bradavice. Nisam želeo da prenagljujem. A opet sam je želeo kao nijednu pre nje. Ležali smo tako, pripijeni, omamljeni poljupcima, ja malo iznad nje, očiju u visini njenog vrata. Gledala me je odgore, blago se grčeći, ne puštajući mi ruke, koje su sve vreme spojene dlanovima. Znala je da ću se spustiti. Znala je da sam gladan. Znala je da je moje omiljeno jelo. Moje jedino ukusno jelo. Volela je da me hrani svojim telom, svojim mislima, svojim bićem, svojim pričama, svojim intelektom, da me ne vidi gladnog. “Okeane…
vremena… zbog mene…” – govorila je, uvijajući se nepodnošljivo izazovno pred  mojim očima, rušeći mi sve dotadašnje stavove o erotičnosti ženskog tela. Jer, esenciju erotike, upravo
sam kusao, u ovom spektakularnom zanosu sa njom. A finale, krešendo, još nije bio ni blizu. Tek smo prošli uvertiru. Ponavljala je, “ja te znam, ja te osećam drugačije, ti nisi ti”, dok sam ja neprimetno svukao nežnu crvenu haljinu, i otkrio njena uzvišenja, njene male grudi koje su tako ponosno prihvatile još
sunčeve svetlosti, pre nego što ih moja senka nadvije. Uzdisala je sve dublje i dublje. Vrtela glavom, ali ni po koju cenu mi nije puštala ruke, čak i kad sam ja u jednom trenutku pustio njene. “Ne puštaj me iz ruku, je l ti jasno” –
podigla je glavu, i skoro autoritativno mi naredila. Na moje, “nikada te neću pustiti” ispustila je krik, koji je odjeknuo Fruškom Gorom, oslobađajući energiju koju sam upio celim svojim telom, I vratio je nazad njoj. Poludeo sam. Kriknula je kao primalna lavica, krikom koji još uvek pustuje vasionom. Skroz
sam poludeo. Rastrgao sam njenu haljinu, I ostatke svoje majice, i bacio se na njeno telo, znojavo, pohotno, požudno, živo kao nikada pre toga, i spustivši joj ruke uz telo, krenuo da vršljam po njenom stomaku, prelazeći jezikom i
zubima svaki deo te savršeno glatke površine. Stiskala mi je dlanove sve jače, a nogama me sve više privlačila sebi. “Želim te uvek i svuda, želim da budeš moj zločin i moja kazna, dok sam živ” govorio sam nepovezano, ali iskreno. Sve sam to mislio. Bio sam spreman da se prepustim volji te žene bez otpora, položenog oružja. A opet, žudeo sam da je divljački uzmem, da je rastavim u paramparčad, da sa njom dotaknem one granice, o kojima još niko nije ni pisao, a kamoli dostigao. Sve je to ona izazivala u meni u tom trenutku… Ruku
pripijenih uz telo, držeći me i dalje čvrsto za moje, uživajući u vlažnim nasrtajima mog jezika, usana i zuba u predelu njenih grudi, počela je polako nogama da me gura dole, među svoje butine, sve do samog izvora života. 

Bio sam zaokupljen njenim čvrstim grudima, koje su postajale sve kruće i kruće, svakim
udarcem srca, svakim njenim uzdahom, svaki put kad bih im se približio, sa glađu u svojim očima. Osetio sam koliko je topla dole, kakav me vulkan čeka, kakvu divnu erupciju njenih sokova ću upravo da konumiram. Čist nektar, nakon što sam se dobro najeo njene ambrozije, njenog mesa. Red nektara, red ambrozije, kusao sam je kao božanski švedski sto, jer je ona za mene u takvim momentima oduvek to i bila. Seksualna boginja. Spuštao sam se polako, lagano, duž imaginarne linije koju sam jezikom ocrtavao po njenom stomaku. Još me je
držala za ruke. Stisak je postao nešto jači kad sam se na trenutak zaustavio kod njenog pupka. Mali intermeco, pauza, da na pupku oseti samo deo onoga što će osetiti kad se stropoštam do dela gde su njeni sokovi najslađi, do njene trijumfalne kapije. Uživala je sve više. O stanju mog tela, I moje svesti, izlišno je i govoriti. Bio sam izbezumljen. “uzmi je, uzmi je sadaaaaa”, stenjala je naglas, dok su uzdasi ispunjavali prostor, na koji je sve više padao mrak. Osvajali smo jedno drugo sve više, ja njeno telo, ona moj um. Savršena simbioza, i idealan trenutak da poput razuzdane, razjaren i oslobođene aždaje, otrgnem svoje ruke od njenih, zgrabim je celim šakama za butine, i u jednom trenu, tako uzavrelu podignem skroz na haubu, kako bih lakše mogao da je oližem,
kao što je niko pre mene nije lizao. Njene usmine, njen prelepi otvor, vodile su ljubav sa mojim jezikom, strastveno, kao da su oživeli tu pred nama od silnog uzbuđenja. Držao sam stabilan ritam, tek ponekad ga prekinuvši, kad
naletim na najosetljiviju tačkicu u tom carstvu međunožja, tom zovu divljine koji u meni razgaljuje probuđenu zver. Njeni sokovi, I moja pljuvačka, stvarali su najsavršeniji hemijski rastvor koji dva tela uopšte i mogu da proizvedu. Molekuli su se spajali, sudarali, razbijali jedni od druge, prožimali, vodili nas do
samih vrhunaca naše divlje i slobodne igre. Proždrao sam joj crvenu kožu njene intime, ostavljajući dodatno crvenilo kao dokaz da sam bio tu. Tvrđava je osvojena, definitivno. 

Predala mi se potpuno. Čvrsto je držeći svojim velikim šakama za njenu, ko loptu oblu zadnjicu, koja je svakim mojim pokretom jezika po njenoj istopljenoj ribici, poskakivala kao u narkozi, gore, dole, boreći se sa sa mojim rukama, osetio sam da sam ukrućen kao stena, tvrd kao dijamant, spreman kao ratnik, da ispunim njenu dolinu svojim ponosom. Niko nije bolje od nje poznavao govore tela, kako direktne, tako I one najsuptilnije. Čitala mi je
misli. Polako je počela da opušta noge, lagano, pustila ih je da klize niz moje ruke i struk, poput bretela koje su spadale sa njenih ramena. Stomak je uskladio svoje vibracije sa momentom u kojem smo se našli. Uzdasi su se
nastavili. I dok sam lizao poslednju kap koju sam iz nje tako strastveno iscedio, nisam primetio da se na trenutak malo pridigla. Opijenog međunožja, pomućenog pogleda, odlučno mi je podigla glavu, zarivenu u njenu ribicu, i tako intenzivno krenula da me ljubi, musavog od sokova njene utrobe, i moje
pljuvačke. Zanos, u koji smo se upleli, vezao nas je u mokri čvor, iz kojeg je delovalo da nema izlaza. Nije nas bilo briga. Kidali smo se, grizli, upijali, želeli, dok su nam ruke nervozno skidale prestale delove odeće. Sunce samo što nije zašlo, a Mesec je poodavno zauzeo svoje mesto na nebu. Nebeska tela su igrala svoju igru, a mi svoju, pred njima kao svedocima. I u trenutku kad je sunce zašlo na horizontu, negde iza naših usijanih tela, prepustio sam joj inicijativu. Obigravala je oko mene, poput divlje mačke kad satera svoj plen u ćošak, ali čisto iz zadovoljstva same te igre, ne napada istog trenutka. Primetila je da se ježim od njenog pogleda, da mi se telo kontrahuje i da pulsiram ubrzano. “Šta mi to samo radiš sada?” – upitao sam je naivno. “Vrebam te, sad si moj” – odgovorila mi je vrlo samouvereno. Na svom je terenu, i zaista, sada sam postao njen plen. Čekao sam je. Čekao sam njen napad. Mogao je da dođe sa bilo koje strane. Želeo sam neizvesnot. Želeo samda pojačam svako čulo. Zažmurio sam, i poput slepih ljudi, pustio čulu mirisa da je namiriše, a čulu sluha da oslušne sa koje strane će se približiti. Mesec je zasijao u punom sjaju na savršeno vedrom nebu, i tračak svoje svetlosti, spustio na moj skamenjeni falus. Da li ta diskretna svetlost, da li nežni, topli dodir koji sam osetio na vrhu svog kurca, kao da me je najmekša svila ovog sveta upravo
pomazila, otvorio sam oči. Moja Pitija, moja Venera, moja Afrodita, boginja, u najeksplicitnijem zanosu, pozi koja riče i urliče od požude I erotičnosti, usnama je obložila vrh mog uda, masirajući ga i provocirajući po poslednji put,pre nego što se transformiše u mesoždera, i proždere ga celog…
 
Stenjala je, ječala, do daha pokušavala da dođe, ali nije želela da prestane da se gozbi mojim kurcem, koji joj je nemilosrdno pulsirao u ustima, pumpajući poput srca svu preostalu krv u sebe, sebično, kao da ne haje za mene, ne bi li dostigao orkanske visove, i u momentu neizdržive erekcije, eksplodirao, raznoseći i mene i nju u prostor, u atmosferu. Dovodila me je do nepoznatih granica užitka, do sad neiskušenih i neistraženih. “Zašto… mi… to… tako… dobro… radiš…” – pričao sam naglas, u ekstazi. Nije odgovarala… Ali me je svaki put pogledala, direktno u oči i kroz njih, kad god bih i reč izustio. Gledala me je tako čedno,
pohotno, gladno, uvijajući se oko podivljalog uda, kao da mi govori: “Još samo malo… A onda nasrni na mene!”. Pripio sam joj svoje šake za male, nežne, ljupke obraze, I nastavio da joj pokrećem glavu u ritmu koji je sama započela, njišući se u oralnoj simfoniji. Noć je postala crna. Zvuk zrikavaca je odavno zamenio
opojne zvukove šištanja lišća, haube su se ohladile, osim na onom delu gde se odigravao naš ključni momenat, naš Rubikon. Jednim potezom desne ruke, kao kad lovac zgrabi zmiju za glavu, uhvatio sam je za vrat, i podigao ka sebi. Vlažnih usana, vlažne brade, otvorenih usta, gledala me je zavodljivo, požudno, ali i
radoznalo, pomalo ispitivački: ”Šta ćeš sad… Mmmmm… šta ćeš sada da radiš… sa
mnom?” – izustila je polako, tiho, ali oštro, pomalo kroz zube. I dalje sam je držao za vrat, ali se nije bunila. Izgledala je omađijano, nestvarno. Ubijala me je iznova i iznova svojim pogledom, sekla me je, drogirala, navukla kao
narkomana na morfijum, koji stanje blaženstva doživi samo kad primi svoju neophodnu dozu. Pokušala je da se iskobelja, jer sam je uskratio za odgovor. Igrao sam njenu igru očiju. Rekao sam, nema živog bića koji bolje od nje ume da
pročita poruke, sublimovane u misterioznim pogledima i govoru tela. Zato sam je toliko i želeo. Još jedan pokušaj da se istrgne iz mog čvrstog stiska nije urodio plodom. Postajala je sve nervoznija, ali i sve uzbuđenija, sve naloženija. Izašao sam iz zone komfora, i odveo je u svoj seksualni svet, gde važe moja pravila. “Uzmi me sada, što me ne uzmeš…” – skoro da je vrištala od nestrpljenja. Priznaću, uživao sam da je, samo u tom trenutku, vidim nemoćnu, kako samo čeka moj naredni korak. Disanje nam se ubrzavalo, i uz prvi usklađeni dah,
podigao sam je, i okrenuo na haubu… Legla je na haubu, leđima okrenutim ka meni, mlatarajući rukama, kao da je htela da me uhvati, ogrebe, pa čak možda i udari… Tim detaljem, dok sam joj očima pričao svoju priču, tih minut dok smo se gledali, sa mojom rukom oko njenog vrata, upoznala je moju esenciju, moju ličnost, moju želju za njom, moju odlučnost, moju intuiciju… Nesvesno, otkrila
mi je svojim pogledom štošta, i uplašena tim saznanjem, kao da je htela da mi se odupre. Ili ipak ne. Pogled joj jeste postao dublji, prodorniji, obrve su zastremele na gore… Kao da sam tada, saznao njenu iskonsku tajnu, koja nikada nije trebalo da izađe iz njenog bića. Skoro pa ritualno je počela da se pomera na
haubi, vlažeći još više, dišući sve dublje. Uhvativši je za ruke, i raširivši ih ka spoljnim točkovima automobila, prišao sam joj blago od pozadi, i rekao: “Sa mnom si najsigurnija, sa mnom ti ni vreme ni bogovi ne mogu ništa” Dubok grč, koji je u tom trenutku prostrujao od njene glave, naglo zabačene u nazad, u mom
pravcu, želeći da mi otkine deo lica zubima, preko njene izvijene kičme, završio je u dubini njenog donjeg stomaka. I pomerio zemljine tektonske ploče. Njena energija, moć u tako malom telu, ostavljaju bez daha i ruši sve predrasude. Prišao sam joj još bliže, i bliže, pojačavajući joj neizvesnost do maksimuma. Ah, kako me je samo tražila pogledom. Pustivši joj ruke da predahnu, gledajući je od pozadi, tako spremnu za mene da je ispunim svaki delić njene utrobe, njenog izvora života, bio sam potpuno spreman za epski koitus, za hiljadu i jednu noć sa njom. I dalje se ritala I unezvereno me tražila, I taman pre nego što sam probio u nju, oči su nam se konačno srele. Trenutak kad smo oboje saznali istinu, onu
istinu koje smo se svih prethodnih meseci plašili. Situacija je prestigla svoj vrhunac, i svoje značenje. Nikada pre toga, ni ona, ni ja, nismo bili toliko spremni. Nikada niko pre, a ni posle nas, nije bio toliko spreman.

Zvonjava. Odakle li dolazi. Da li sam već prešao u neko transcedentalno stanje, pa mi se
pričinjavaju zvukovi. Ne prestaje. Trenutak pauze, pa opet. Otvorio sam oči. Dan je. Šta mi se to desilo, i zašto imam ovaj čudan osećaj u stomaku? Blaga promajica je duvala kroz stan, jer sam sinoć zaboravio da zatvorim vrata od
terase, a uvek spavam sa blago pritvorenim prozorom. Kakvo čudno osećanje. Seo sam na
rub kreveta, i naslonivši laktove na kolena, a glavu na šake, na trenutak se zamislio. Osećaj, koji mi je I dalje bio izrazito prisutan, nije mi dozvolio da verujem da je sve bio samo san. Takve snove nisam nikada sanjao. Ni slične.
Ali, osećaj me retko vara. Zvonjava se nastavlja. Smeta mi, jer me ometa u traženju smislenog rešenja, za ovaj rebus u koji sam zapao. Da li sam skrenuo? Čovek sebe ne može da slaže, to sam oduvek znao. Ali prvi put, nemam odgovor na svoje jasno postavljeno pitanje. I dalje zvoni. Notifikacije, i obaveštenja. Kako je moguće da ne mogu da se setim!? Još jedna notifikacija. Nit misli mi je sad već prekinuta, konstantnim prekidanjem eksternih zvukova. Ko god da je, na tankom ledu je. Uzeo sam telefon, nestrpljiv da izlijem svoj bes na nekoga. Na ekranu je pisalo: “Heeeej ti, šta radiš? I da li si zaista mislio da sam te zaboravila?”

Kategorija:
Strejt erotske priče 


  • Nema komentara