Atrium sinistrum IV
Kompletno rastrojen posle par dana, ipak se obratio Javoru.
„Pomozi mi da ga pronađem. Preklinjem te.. Pozovi sve bolnice i proveri da nije u nekoj od njih. I javi mi, što pre!“
Javor se potrudio, svestan svoje krivice, ne pitajući se mnogo o Nenadovim motivima.
„Imaju pacijenta po imenu Neven Nilić.. Sad su mi javili iz grada, ali da znaš, kritično je.“
Nenad je prejurio desetine kilometara, zaobilazeći sve na putu dok ga drugi vozači psuju, i za nepunih sat stigao u drugi grad. Pitao se šta će Neven tamo.
„Došao je sa ocem, čini mi se da je ovde ostao kod majčine sestre, otac je zvučao dosta zbunjeno, a mladić je intenzivno drhtao“, objašnjavala mu je sestra u bolnici. „Ako ste došli da ga vidite, to neće biti moguće sem ukoliko ste bliska rodbina.“
Zna da mu je niko i ništa, bar na papiru. I da mu je zbog njega pozlilo. Nenad se osećao kao da nikome u životu ništa dobro nije doneo, i sve decenije profesionalne hirurgije, rizičnih presađivanja i dirljivih spašavanja odjednom su mu izgledale kao bačene godine.
Iskukao je da ga vidi samo izdaleka, kroz prozirna stakla. Na Nevenom čelu, biserni znoj se presijavao kao one poslednje noći na Nelinom. Bio je beo poput snega.
Nema kako ni da stupi u kontakt sa njegovim ocem. Sve je zabrljao a sada se on oseća prevareno.
Prenoćio je u hotelu velikog grada, planirajući da se vrati u bolnicu čim svane.
„Bio sam ovde juče, zbog pacijenta Ne-“
„Znam, znam“, rekla mu je ona ista sestra. „Otpušten je, rano su otišli on i otac.“
„Kako otpušten, jeste li vi normalni?! Dečko ima..“
„Poznato nam je sve. Zna doktor, i razgovarao je i sa Konstantinom Laburovim juče.“
„Sa...?! Mogu li ja da razgovaram sa tim.. sa.. Vašim doktorom??“, pobesneo je.
Ostavila ga je da čeka dobra dva sata, a bila mu je previše i jedna sekunda.
Visoki, mršav doktor ušetao je u čekaonicu opušteno kao da razgleda po livadi.
„Doktore!“, povikao je Nenad i skočio pred njega. „Otpustili ste pacijenta kome je pozlilo a on ima presađeno srce! Kako ste mogli da-“
„Smirite se, molim Vas. Ukoliko ste iole upućeni u njegovu dokumentaciju i snimke.. doduše, mogu Vam lično pokazati ovaj poslednji..“
„Molim Vas...“
Uveo ga je u ordinaciju i prikazao mu Nelino i Nevenovo srce. Nenad kao da je gledao u svoje rođeno, i oči mu je ispunila kišovita magla.
„Vidite ovo, ovde je neometano sve, ventriculus dexter, protok omogućen, ali...
„Ali??“
„Ali, atrium sinistrum nikada nije, da tako kažem, u potpunosti dočekao novo srce da pravilno ulegne... Laburov je rekao da su njegovi zidovi drugačije građe od donorskog organa i da oni ne mogu sasvim-“
„Nije to, doktore, imao je napad... siguran sam da je zbog toga, odnosno.. imali smo jedan nesporazum i-“
„Izvinite a ko ste mu Vi?“
„Ja sam... Ja sam.. samo prijatelj“, procedio je a doktor je spojio namrštene obrve.
„Vidite, da bar malo poznajete hirurgiju srca, znali biste po ovome da dečak i nije imao prevelike šanse za-“
Nenadu se zatresla glava a u istom momentu noge su ga same iznele iz ordinacije.
Prokleti Laburov i ostali nabeđeni stručnjaci! Vozio je nedozvoljenom brzinom ulicama grada koji slabo poznaje, dok i on i auto nisu skoro pregoreli. Obišao je sigurno stotinak ulica, ne znajući ni sam gde da ga traži, odakle da počne.
Vratio se u svoj grad po nekoliko stvari i rešio da u ovom ostane sve dok ne pronađe Nevena. Javor je izjavio da je zvanično sišao s uma, a čak je čuo da se i Jagoda zabrinula. Klinika ga nije brinula jer ju je prepustio svojim profesionalcima, a od novca koji je zaradio još kao hirurg, mogao je da kupi nekoliko hotela u gradu.
Pa ipak, živeo je skromno, kupivši na pijaci običan jeftini šampon koji je mirisao slično onom Nevenovom. Šetao je i tumarao, raspitivao se, razgledao. Niko nije mogao da mu pomogne u potrazi. Uveče bi ponekad izašao i usamljen popio hladno pivo u ponekom baru, izbegavajući sagovornike i zgađeno žmureći pred isturenim ženskim dekolteima koje je nekad davno obožavao.
Umorio se i sve manje kretao, čitajući dnevne listove u polutami hotelske sobe, a nijednog sata, nijednog jedinog trenutka, nije ga napuštala nada da će odnekuda kao uragan u sobu uleteti one oči sa rivijere, kako je zvao Nevenove oči, i da će konačno moći da ga pita da li su to sočiva ili takve stvarno postoje.
Kada bi mu se snaga vratila, iznova je lutao i tragao. Ostajao bi dugo na trafikama, kao da nekoga čeka, zadržavao se po stajalištima, kraj govornica, zastajao po parkovima, zagledao lica po stanicama autobusa i vozova, prelazeći iscrpljenim i već oslepelim pogledima po gomilama ljudi, staraca, omladine, dok jednom u blizini nekakve banke napokon nije ugledao starijeg muškarca pognutih leđa i prepoznao Nevenovog oca.
„Nestore!!!“, viknuo je sa druge strane ulice i potrčao kroz gust saobraćaj ne mareći da izgine.
„Nestore, sećate se mene...“, prišao mu je a čovek se malo uplašio.
„Sećam, sine...“
„Gde je?? Gde mi je Neven?“
„Dođi...“, pozvao ga je u stranu. „Sa mnom je, dobro je... Traži posao da bi otplatio one moje dugove. One večeri kad smo otišli objasnio mi je da je zelenaš ponovo dolazio i zapretio da će da nas pobije!“
„Ma, nije to, Nestore, ne verujem ni da ga je-“
„Ma slušaj ti mene, rekao je da je najbolje da pređemo ovde, gde ne može duže da nas pronađe. A ja se toliko bojim za njega što hoće sada da se zaposli.. opet je bio pao, onesvestio se. Ne znam šta ću, kako ja ovakav da zarađujem, evo sam podigao neko parče penzije, a to je slabo, jako je malo da preživimo-“
„Gde je on sada?“
„Ne znam gde je trenutno, ima nekog druga, mislim da reče da idu da gledaju nekakve ptice, tu je to negde, ma znate njega i njegove bubice! Kako ste vi, otkud da ste i Vi ovde? Mnogo ste mi pomogli, Nenade...“, obavio je svoje hladne dlanove oko njegove šake, a Nenad se već gušio. „Ako ga nađete, porazgovarajte Vi sa njim, Vas će kao lekara poslušati... Znate, Nina i ja smo njega kasno dobili, ja sam već bio u godinama a ni ona nije bila mlada... A njemu možda nije ostalo još puno, znate kako je to kod njega...“
„Znam... Hvala Vam, hvala Vam... Sada ste Vi mene spasili“, odvratio je i zaputio se dalje, a Nestor ga je dugo pratio pogledom zbunjene razneženosti.
Kakve su to ptice i gde? Mora saznati, a koga god pita nema pojma o tome. A kakav je tek to drug i jebu li se?! U stanju je da ubije svakoga ko ga dotakne.
Ponovo zamoren, sručio se na krevet u hotelu, zgužvavši večernje novine. Bacio ih je u stranu, a kako su pale na pod, tako mu se pred očima ukazao jedan od naslova. Bila je to izložba ptica, među ostalim otvorenim izložbama u okviru jednog prirodnjačkog muzeja u gradu.
Odmah je odjurio tamo. Kretao se usporeno među voditeljima, naučnicima i zainteresovanom publikom, gubeći nadu da će ga tu sresti u kasno predvečerje. Nad glavom su mu se nadvila ogromna krila i zloslutni kljunovi prepariranih životinja, a oko njega su se tiskala deca s nekih ekskurzija dovedena tu da oponašaju mrtve ptice, rugaju se njihovim pogledima i uzrokuju bespotreban metež. Gužva ga je zamarala i više nije mogao da je podnese.
Pročitavši da postavka traje nekoliko dana, vraćao se svakog narednog, i tamo boravio od podneva do zatvaranja. Prva dva dana je okopneo čekajući, a trećeg rešio da se udalji preko puta, u kafić iz koga je mogao uz piće da posmatra posetioce kako u muzej ulaze i izlaze. Pitao se da li je pogrešio i da li Neven uopšte ovde treba da dođe.
Četvrtog dana je prespavao i okasnio, uzevši jeftin sendvič iz pekare na uglu i naručivši svoju kafu. Samo nekoliko minuta kasnije, primetio je vitku figuru slamene kose kako je protutnjala, tumačeći ubrzano rukom nešto drugoj figuri kraj sebe. Ispustio je šoljicu i istrčao.
„Nevene!“, povikao je, a figure su se zaustavile.
Neven je stajao skamenjen, dok je drugi dečko gledao u njega čekajući objašnjenje. Nenad im se približio i pozdravio ih, na šta je zbunjeni drug odvratio, a Neven je i dalje stajao nem. Zatim se okrenuo i nastavio priču sa tim mladićem, ali mnogo mirnijim korakom. Nenad je hodao iza njih, ne verujući da je pola muka konačno završeno.
Izgledao je sebi smešan i nasmejao se sam za sebe, a sneg je počinjao da pada gusto kao da su se i oblaci rascepali od nekog šoka. Neven je prekrio glavicu kapuljačom uske crne jakne, a ovaj do njega, stariji koju godinu, visok i čudno nezgrapnog hoda, pomerao je dlanovima levo-desno čupavu tamnu kosu. Nenad ih je pratio bez zastajanja, kao čuvar ili roditelj, iako je sebe podsećao na nekog perverznjaka s ulice.
Odjednom su zastali, obasjani svetlima ogromne poslastičarnice.
„Ej ćale, mogao bi da nam uzmeš neki sladoled? Neven mnogo voli da liže!“
Neven ga je gurnuo laktom da se umalo okliznuo na ledu, ali se ovaj samo raskalašno nasmejao.
Nenad je ćutao, prisećajući se zime kada se Neli jeo sladoled i naručila je duplu porciju, a on uspeo da pojede samo kašičicu smrzavajući se. Stresao se i odgovorio mirno.
„Može, hajde.“
Neven je ušao prvi, zauzevši prazan sto pokraj vrata, ne mareći za ostale.
„Denis. Izvinite, malo sam se našalio“, Nevenov drug je pružio ruku Nenadu, a ovaj mu se veštački osmehnuo.
Naručio je limunadu, a Denis dve kugle od čokolade. Kada im je sve doneto, Nevenova činija od sedam kugli jedva je stala na sto. Ali Nenad više nije pridavao značaja njegovim sličnostima sa Nelom. Postalo mu je nebitno ko nosi to srce, za njega taj vlasnik predstavlja ljubav za kojom bi jurio do Severnog pola.
„Znaš li ti Nenade, da je od svih životinja kod ptica najveće srce?“, upitao ga je kao da se viđaju svakog dana. Nenad je zurio u njegove oči nemo kao da će zaplakati.
„Ma da!“, začuo se Denis. „Kako to, kad su tako male? Mislim, ima i velikih ali...“
„Veće nego kod čoveka, Denise.“
„Pa kako?! To si sad lupio... Kako može biti veće, koliki je čovek naspram..“
„Kako je glup ko kurac, ne mogu da verujem!“, Neven je pogledao u Nenada vrteći glavicom, pa u grlo spakovao skoro celu kuglu.
„Nisam ja glup nego ti to ne objasniš već-“
„Ajd izgubi se sada, okej?! Čuješ? Kreni!!!“, Neven mu je pokazao vrata kao neposlušnom psu.
„Gde da krenem?!“, unervozio se dečko. „Nećeš posle kod mene da...“
„Nestani. Odmah.“
Nevenovi safirni smaragdi su zasevali ukočenim pogledom koji ga je živog isekao. Postiđen i preplašen, a pomalo i ljubomoran, Denis je smotano ustao i dugim koracima izašao napolje. Nenad se kiselo osmehnuo.
„Dakle, veće je nego kod čoveka, srazmerno veličini ptice, podrazumeva se“, nastavio je. „Znate li zbog čega je to tako, doktore Narančiću?“
„Zato što lete, pa im treba više-“
„Upravo tako, Vaš odgovor je tačan, bravo!“, uneo mu se u lice sa nekim zlim žarom koji je Nenadu zapalio čelo. „Kako Vi sve znate.. Tačno, treba im veća aerobna moć za njihov let... Interesantno da je najveće kod ptica selica, i to onih koje prelaze najveća prostranstva! Ili je posebno veliko kod izrazito malih ptica, jer je njima najteži let... Njihova kapilarna gustina je fascinantna, njihovi sudovi najprokrvljeniji kako bi podržali svaki mišić aktivan u letenju! Zidovi njihovih pretkomora su istančani i tako glatki, Nenade, jer tu ne sme dolaziti do frikcije, ta pumpa radi kao podmazana!!!“
Nenad je gledao očarano u te brbljive slatke usne kako menjaju boju od vanila-žućkaste, preko tamno čokoladne i limun-zelenkaste do mango-narandžaste, ne smejući ni da pomisli da ih dodirne.
„Meni su samo... ružne one preparirane.. Hoću reći, tužne“, nadovezao se.
Neven je uzdahnuo završavajući sa sladoledom, a zatim privukao i dve otopljene Denisove kugle.
Uvlačio je kašičicu u usta što dublje može, skenirajući Nenadove užarene zenice, a onda je izvlačio zaklapajući kapke, kao što je onomad sisao njegov kurac. Nenad se protegao iz stolice u neudobnosti, a Neven zadovoljno uzdigao bradicu i nastavio sa uvlačenjem.
„Prestani, zaboga...“
„Što, zabranjuješ mi da jedem?!“
„Jesi li tako i onoga... što je otišao?“
Neven se slatko nasmejao.
„Da nisi mislio da ću da se zamonašim?“, klaparao je kašičicom po dnu staklene posude.
„Ti si moj, mali. Ne može tebe imati niko drugi. To zapamti.“
„Oho, malo me loži takva posesivnost, Nešice, evo diže mi se... Ali jebiga, kasno je! Idem da platim...“, ustao je nervozno, kada ga je Nenad zgrabio za tanjušnu ruku.
„Nećeš ti ništa da plaćaš. Ostani tu. Nećeš ni posao da tražiš, jasno? Živećeš sa mnom i imaćeš sve, o tome ne brini.“
„Kako si to zamislio?! U pravu je Denis da možeš ćale da mi budeš. A jednog već imam, pa bi bilo malo degutantno-“
„NEVENE! Hoćeš opet da te ošamarim? Učinio sam to samo jednom kad si..“
Neven se smejao i gledao ga sada već malo ljubaznije.
„Znaš da me Nestor nikad nije tukao?! Ne sećam se da li je mama...“
„Mora da si uvek bio dobar jebiga!“
„A pali me, malo... kad ti tako podvikneš, kad mi pokažeš ko je gazda!“
„Je l’ da?! Hajde sa mnom, u hotel, da ti pokažem..“, iz Nenada je progovorila erekcija.
„Koliko si naivan... Žali Bože godina koje imaš! Nenade, rekli su mi sve. Da si odbio da imaš posla sa mnom i da nisi hteo nikome dati ženino srce.“
„Pa da li bi ti nekome dao srce onog koga voliš?“
„Mogao sam da umrem, dvaput. I oba puta zbog tebe.“
„Mogao si umreti i bez mene. Znaš, kolega je navijao da operišemo njegovu tetku, da kod nje završi Nelino srce... Da ja nisam rekao da je nepravedno da to tako-“
„A možda bi meni onda bilo presađeno neko zdravije srce, a ne tvoje žene koju su pre toga rasturile metastaze!!!“, Neven je vrisnuo, a žamor u prepunoj poslastičarnici je utihnuo. Sve oči su ih gledale.
„Nije ih imala, nijednu...“, Nenad je dodao, izgubljen. „Hajdemo molim te odavde.“
Platio je račun i zagazili su u hladnu noć bez ikakvog smera. Neven je požurio brzim stopama kroz sneg, da se što pre udalji. Nenad je potrčao i uhvatio ga za struk kada se okrenuo i počeo da se otima. Udarao ga je po prsima, a Nenad je usnama hvatao svaki udarac i divlje mu ljubio prste, krčeći put do nemirne glave i usta.
„Ostavi me!! Zlikovac! Ljudi! Pomozite!“, zavrištao je, a nekoliko ljudi se zaustavilo.
„Lupeta, produžite samo!“, viknuo je Nenad, a zatim ga prevrnuo u dubok sneg.
Više nije mogao da mrdne. Poljubio ga je u crven nos, a zatim se spustio na vrat kao da će ga poljupcima udaviti. Neven se smejao i žalio da će nazepsti, neko od prolaznika je dobacio ’Kakvi pederi!’, a Nenad je izgubio dah dok mu male šake uporno bubnjaju po leđima.
Podigao ga je i odveo u hotel. Neven nije progovorio ni reč.
„Kupatilo ti je tamo. Hoću da sa sebe i iz sebe ispereš svaki trag onog tvog krakatog i svakog skota sa kojim si bio posle mene. Razumeo?! Istrljaj se dobro i ne izlazi dok ne ukloniš i poslednji miris tuđeg smrada jer ću ga prepoznati, mali, a onda ću te golog izbaciti na onaj sneg!“
Neven je ironično klimao glavicom a zatim skinuo svu mokru odeću i poslušao naredbu.
Nenad ga je posmatrao kao prvi put dok se trlja u tuš-kabini, vadeći zapet kurac i drkajući na sred sobe jer više nije znao kako da obuzda goruću želju.
„Vidim šta radiš!“, dopirao je glas izunutra. „Matori manijače!“
Ovo ga je još više uzbudilo i svršio je u sekundi, dahćući kao prostreljeni vepar dok je šikljao u Nevenov džemper podignut sa poda.
Izašavši, Neven mu je naredio da mu sipa piće a zatim da se i sam okupa jer zaudara na licemerje. Ovakvo šaljivo međusobno vređanje, činilo se Nenadu, olakšava sve dalje bolne optužbe bez kojih se može i kojima se pod svetlom tolike ljubavi gubi svaki smisao.
Rekao mu je da naruči šta mu se jede, predavši mu novčanik za slučaj da dostava stigne na vreme. Neven je u njegovom odsustvu iz novčanika izvukao Nelinu fotografiju, strpavši je u džep svoje jakne, kujući svoje paklene planove.
„Obuci se dobro, pa krećemo“, šapnuo mu je tiho pri kraju večere.
„Kuda jebote?“, Nenad se zagrcnuo.
„Nazad kući. Imamo tamo nešto da obavimo.“
„Sad, u dva noću, da vozim šezdeset kilometara? Ti si skroz poludeo ako misliš da-“
„Da, da. Oblači se.“
Uplašen da će mu ponovo nestati, Nenad je smejući se ovoj ludosti navukao čistu odeću i ogrnuo se jaknom, a Neven je bio spreman za tili čas. Ponudio mu je topliji džemper, ali je mali hteo da vrati na sebe baš taj, umazan njegovim semenom.
„Ti si divljak.. tako neotesan i neobuzdan, primitivac mali“, govorio mu je u kolima. „Nela uopšte nije bila takva, ne znam kakvo je to srce, kao da nemaš baš ništa na nju...“
„Tražio si baš takvog. Gledaj u put, nemoj da poginemo sada kad je najzanimljivije“, odvratio je Neven sa uvek spremnim odgovorom na sve.
Nenad više nije imao strahova i samo se smejao, rastrojen i oduševljen.
„Iskreno, mislio sam da ćemo se malo opustiti u hotelu, da ćemo se i.. poigrati. Nedostaješ mi...“, promazio ga je po hladnoj butini. „Napolju je minus deset, čoveče, trebalo je da ostanemo, da se lepo ušuškamo kao pre...“
„To je sve zato što si ostario, doktore. Krv ti se polako hladi, pa ti se mozak usporio i nemaš više nijedne kvalitetne ideje. Sve moram sam da osmislim!“
„Nadam se da ti osmislio neku seksi igru, da se bar malo ugrejem...“
„O, itekakvu! Parkiraj kod klinike.“
Nenad ga je pogledao u čudu, ali se ipak odvezao tamo, držeći u autu uvek sve ključeve.
Kada je otvorio staklena vrata, Neven je veselo uskočio, a Nenada je prodrmala hladnoća.
„Uključi grejanje i skidaj se!“
Nenad je pratio komande, nadajući se dobrom seksu, iako nije razumeo zašto baš ovde.
„Nećemo valjda tu, u čekaonici?“, zasmejao se.
„Upali svetlo da nas dobro vide“.
„Nevene, pa jebote... Stvarno si.. Nemoj to da radimo, ne ovde!“
„Ovde ili nigde“, skidao je odeću sa sebe, razbacujući je po stolicama za čekanje. „Ovde gde te svi znaju, Nenade, hoću da vide ko si zapravo, i koje su tvoje ’profesionalne’ metode u radu s pacijentima.“
„Ma daj... Nije mi više ni smešno. Obuci se...“
„Pa i nije smešno, žalosno je. Evo, tek poneko prođe napolju... Hladno im je. Ali možda ipak prođe neko koga si lečio i ko i dalje živi ubeđen da se ovde izlečio.“
„Ne razumem šta postižeš ovim i čemu uopšte... ovakvo ponižavanje“. Što se grejanje pojačavalo, Nenadu je bivalo sve hladnije.
„Nema veze ako ti se ne diže, stavićeš mi prste. Ja ću stati uz radijator, isturiću dupe, a ti ćeš me tucati i paziti dobro da izgleda kao da uživaš, okej? Jedino tako ćeš me imati, doktore, pred svima, pred svetom, bez tajni. Imaš neke kamere ovde?“
Nenad se setio da su noću često ugašene, ali se uhvatio za glavu ne bi li delovao još zabrinutije.
„Odlično, sve smo se dogovorili. Prvo ćeš mi lepo olizati rupicu, kleknućeš ovde. Da, na pločice, ostavi se jastučeta, nema nikakvih pomagala!“
Nije izdržao i nasmejao se, a Nenada je tek to sludelo.
„Ne shvataš da se zajebavam? Falio mi je ovaj adrenalin! Ali stvarno hoću da me tucaš, to je iskreno, doktore moj, onako-- od srca...“
Na ove reči Nenad je poleteo na njega. Grizao mu je ramena i hvatao struk, presavijao ga ližući mu leđa i ponekad gledajući ima li prolaznika iza stakla. Jedna žena zakrilila se širokim kišobranom od snežnih naleta.
„I tebe pali, priznaj...“, Neven je šaputao ljubeći ga pohotno gde stigne.
Nenad se spustio na kolena i okrenuo ga, tražeći mu usnama rupicu. Krenuo je da je ljubi i poljupcima širi, a koža anusa se izvijala dok je cmače i izvlači. Bila je meka poput usana, samo vrelija.
„Zabodi mi jezik što dublje.“
Lizao ga je neumorno, ne gledajući više ka staklu. Zatim je bušio vrhom jezika spolja, pa unutrašnjost rupice koliko god može da ga ugurne. Oblizivao ga je iznutra, a Nevenovi guzovi su mu drhtali u dlanovima. Kada uđe dublje, stegnuo bi ga da ovaj glasno uzdahne i ponekad vrisne. Tucao ga je čvrsto jezikom oponašajući kurčeve prodore.
„Aaaaaah, doktore, doktore, uvek imate najbolji lek.. Tucaj me Nenade, tim jezikom, lažljivim... Tucaj svog omiljenog pacijenta.... ah.. aaahh, pacijenta... koga si zajebao pa onda i izjebao, jebi me sad opet, dok ne odem, dok ne ostaneš ponovo bez mene, zapamtićeš kad sam ti dao da me ovako jebeš...“
Nenad je prodirao pobesnelo slušajući ga, kada mu se Neven spustio na lice i tvrdim glavićem mu odozgo razdvojio usne.
„Evo da probaš malo... da sisaš kitu, doktore. Moraš da se usavršavaš, da pratiš dešavanja na tržištu.. važno je“, gurao mu je kurac u među usne a Nenad ih je samo otvarao sve šire, ne verujući šta ga je snašlo, dok je njegovo koplje već čvrsnulo za žestoke napade.
„Mmmmhh, tako, tako, pa dobro sisaš za početnike“, Neven ga je izvadio i išamarao mu njime oči i obraze. „Ustani sada. Nastavi dalje. Čekaj.. E sad!“
Obnevideo, Nenad je pohrlio nazad na rupicu, a Neven se isturio da bude viđen sa trotoara. Nasmejao se kada su prošle dve veće figure i jedna manja.
„Haha, kud su ovi krenuli sa detetom u tri sata noću?!“
„U bioskop...“, našalio se Nenad, a zatim mu grubo zavrteo krupan desni palac pravo u čmar.
„Aaaaaaaaaaaaaaaaa! Jaooo... mogao si mi reći da ćeš tako...“
„Voliš grubo zar ne? Ti mali, pokvareni dečače...“, vrteo je prst u njemu skoro ga podižući sa pločica. Napaljen njegovim i sopstvenim rečima, krenuo je palcem da ga snažno nabija, a Neven je ruke raširio na zid iznad radijatora.
„Uhh, pa ovo je bolje od kurca! Ne boli, a svuda začeprka! Samo me tucaj...mmm... okreni mi guzu da je svi vide i da se vidi kako ulaziš... ohh, tako!“
Nenad se okrenuo leđima da ne gleda prolaznike. Umakao je palac sve dok Neven nije rekao da ubaci i druge prste. Svaki koji izvadi morao je da poliže gledajući ga u oči.
„Nevene... Mogu li... da ti ga stavim sada... molim te“, dahtao je kao pred infarkt mazeći svoju palicu.
„Joj, smešan si... Nećeš kurac više staviti u mene. Ne zaslužuješ... Ostavio si me da crknem, nećeš se ti omastiti ovom rupicom!“
„Dobro, šta hoćeš da ti radim?“
„Prvo me izmuzi sebi u usta“, okrenuo mu se i ponovo mu nabio svoju kiticu u grlo. Nenad ga je gutao nezgodno, okrećući ga u stranu. Obim mu nije smetao, ali dužinu je teško savladavao. „Hah, zastali su neki.. Gledaju nas jebote. Nenade... Ovi izgleda hoće da nam se pridruže!“
Nenad je mumlao sa kitom u ustima, predan svom prvom pušenju, dok Neven maše nekoj dvojici u prolazu. Nestali su smejući se, valjda postiđeni što gledaju.
„Odoše jebiga, a baš su slatki, bi li im otključao, doco moj, da su ostali?“, mrsio je Nenadovu gustu kosu, pomerajući se iz karlice da ga duboko nahrani. Nenad je samo besno dudlao, stišćući mu guzove. „O jebem ti... Ipak dobro, baš dobro muzeš...“, zabacio je glavu na zid i zgrabio ga za glavu, tresući se okrutno u njega do poslednje kapljice.
Nenad je podigao obamrlo crveno lice jedva se uspinjući na noge.
„Dođi ovamo. Predomislio sam se.“
Neven ga je odvukao u ugao čekaonice gde je stajala manja fotelja nalik onoj za decu. Seo je u nju a zatim se izokrenuo na leđa, i na naslon podigao noge.
„Šta to radiš sada kog đavola?“, pitao se, donekle utešen što ih tu prolaznici slabije vide.
„Pripremam se da me odereš od kurčine!“
Nenadovim očima se vratio sjaj. Samo je poleteo. Od tih reči glavić mu je prokisao i kapljao kao lud.
Njegov medeni glas. Tako zvonak. Njegova medena zvona. Malena jaja kao dva zvonca izvrnuta naopačke, kurčić koji mu se tvrd previja ka stomaku a rupica rumena i vlažna, zjapi i čeka ga.
„Kičma će ti pući u toj pozi...“, opomenuo ga je, gledajući iz kog ugla da uđe.
„Samo ti jebi i ne brini za kičmu, doktore.“
Jasno mu je šta hoće. Hoće da mu ga zabija odozgo i bude skroz pod njim. Skroz pod Nenadovom kontrolom. Napokon.
Promlatio je sluzavom palicom kroz šaku, a ona se od tvrdoće odbila iz ruke kao da beži ka Nevenovom otvoru. Savijenog vrata na sedištu foteljice, u ravni sa zadnjicom, Neven je u licu postao ljubičast, ne žaleći se. Raširio je noge kao da će jednom nogom probiti zaključana vrata.
Nenad je ušao i zabrundao. Vrelina ga je opila. I Neven je žmurio, osećajući ga u sebi dublje nego ikada.
„Ovo želiš?“, krenuo je da ubada. „Ovako baš?“, spuštao se kitom u njega kao da izvodi čudne vežbe kondicije.
„Daaaa...“, čuo se prigušeno. „Razbijaj!“
Nenad je ubrzao, i samog ga je čudilo da ovoliko izdržava. Pumpao je kao sumanut, odlažući ekajulaciju pred kraj dok mu se noge koče, koncentriše se samo na svoje trzaje i Nevenovo zatezanje i mučno dahtanje, i ceo se pretvara u oruđe za nemilosrdno oplođivanje.
Prskao je u rupicu i oko nje, stežući ga za listove, a završni mlaz lansirao je dole, u Nevenova otvorena usta. Neven se jedva vratio u ravnotežu sa glavom gore, isturivši se još jednom za poljubac u rupicu koja je nekontrolisano pulsirala. Nenad nije mogao da je umiri usnama.
„Šta misliš, koliko njih nas je videlo?“, upitao ga je kada su krenuli.
„Nadam se niko normalan“, odgovorio je Nenad umorno.
Neven je pun energije preuzeo vožnju, a u hotelu su se do jutra mazili kao ranije.
Narednog dana, Nenad se dok Neven spava vratio nazad i uz Javorovu pomoć pronašao zelenaša kome je isplatio Nestorov dug. Na odlasku, rekao je prijatelju da se verovatno dugo neće vraćati.
Pomalo su mu nedostajala sva ona putovanja sa Jagodom, na koja ga je sama navikla, ali Neven nije bio tip za skupa krstarenja i ništa ga od toga nije privlačilo. Uživao je da večeri provode sami, dok on čita o životinjama a Nenad prelistava dnevnu štampu, ili se upute na kakav koncert ili izložbu, a zatim tucaju do jutarnjih sati.
Nenadu se od početka činio starijim od njega po svojim neobičnim interesovanjima i mudrim zaključcima, a uz to je bio tvrdoglav dovoljno da se u svemu što radi pretvori u živu vatru, pa bio to neki hobi, posao ili jebanje.
Često su kod sestre Nevenove majke pokušavali da razviju i kulinarske talente, ali je Nevenove specijalitete hvalio samo Nestor, valjda da ga ne uvredi. Nije baš u svemu mogao biti najbolji. Nenad je bio nešto uspešniji i naučio da pravi mnoga ukusna jela kao prava domaćica.
Kuvaru je najslađe bilo Nevenovo telašce sa strukom peščanog sata a ipak daleko od ženstvenog. Njegove mišićave vitke noge, opojne bezobrazne usne, prelepi prstići koje je sisao pred spavanje. I te plavo-zelene, lude oči. Ipak to nisu bila sočiva, sam đavo je tu izmešao boje. Zarobio ga je u nameri da ga ne više ne ispusti.
Ubrzo nakon dvadeset šeste, Nevenove nesvestice postale su učestalije, kao i posete bolnici. Nenad ga nije napuštao ni jednog dana, klimajući se na stolici po celu noć dok nad njim bdi, mazeći ga po čelu i rukama dok spava.
Kući bi ga odnosio u naručju, i dugo mu pričao i pevušio kao detetu dok ne povrati svest.
Bio je u pravu da je premija doživeti tridesetu u njegovom slučaju. A znamo da premiju ne osvaja baš svako.
Za dvadeset osmi rođendan, Nenad mu je saopštio da će se preseliti u novu kuću, pokraj šume. I to ne bilo koje, nego onom kraju koji najgušće naseljavaju sove. Nevenovoj radosti nije bilo kraja, dobio je živi muzej da ga promatra svakog dana, a Nenad je promatrao samo njega.
Od njega je za svoj pedeseti dobio elegantno uramljenu fotografiju koju je Neven krišom odneo na uveličavanje. Bila je to Nela, koju je toliko voleo.
Zajednički život bio je poput bajke ispunjene suncem, a Nevenovom ocu, ako je išta i sumnjao, olakšavalo je brige što mu sin uvek uz sebe ima dežurnog lekara.
Poslednje večeri na Zemlji, Neven je bio nešto uznemireniji nego pre. Kao da se Nelino ptičje srce konačno pripremalo da poleti, samo ne onako kako se to desilo kod nje—ne tako spontano i damski. Već u dečačkom maniru-- iznenada i bučno.
Duša mu je sa poljupcem izletela na Nenadove usne, a telo je utrnulo, obgrljeno Nenadovim rukama u orgazmičnom transu. Na licu mu je ostao okamenjen nežan, vragolast osmeh.
Bilo je to šest najlepših godina koje iko mogao doživeti.
Nenad je poživeo još dve, one najduže. Nakon prve, pronađen mu je karcinom kome nikada nisu mogli da utvrde žarište. Samo se raširio, negde sa dna duše, da ga čitavog obujmi i kao prah raznese u oblake.
Poslednje dane proveo je u šumi, razgovarajući s pticama o svemu. O svojoj i Nelinoj mladosti. A najviše o njemu.
Uveče bi dugo listao novine iz struke koje su mu stizale iz inostranstva, a onda se vraćao onim zabavnim, jer su mu uvek duže održavale pažnju.
Pitate se da li je srce samo termodinamička pumpa zaslužna za protok krvi u našem organizmu, ili je ipak nešto više od toga? Već od primitivnog nivoa kulture, ljudi su ga smatrali najvažnijim organom u telu životinja i čoveka. Od pamtiveka se smatralo plemenitim organom i za njega vezivala brojna mitska verovanja. Mnoga magična značenja srca povezana su sa raznim ritualnim običajima.
U jezicima većine evropskih naroda do danas su očuvani tragovi nekadašnjeg verovanja da je srce središte samilosti kao i nemilosrdnosti, ljubavi, besa, i drugih emocija i karakternih osobina ličnosti. Do takvih shvatanja dovelo je više faktora, na primer to da svako uzbuđenje menja ritam i jačinu srčanih otkucaja, da su ranjavanja srca životinja i ljudi po pravilu smrtonosna, da rad srca u živoj osobi nikad ne prestaje, i tako dalje.
- Kategorija:
- Gay erotske priče
- 20 Jan, 2025
- 1696 pregleda
@marinar Divno rečeno, zahvaljujem
Tvoja priča nije samo roman, već odjek srca koji odzvanja dugo nakon posljednje rečenice...Svaka riječ pulsira istinskim osjećanjima, a svaki dijalog odjekuje nečim iskonskim i neprolaznim. Kraj je neminovan, ali ne i konačan – jer ljubav nastavlja da živi u srcima onih koji su je osjetili...
@uprolazzu Hvala, prijatelju moj. Svako ima nekog koga nema // nekoga čiji plamen je još tu. U pravu je @tgap, Neven je u fokusu, sve što je erotično vezano za njega kroz prizmu ponašanja, izgleda, šarma, humora.. do sitnih pokreta, poimanja života i dešavanja oko njega... ne toliko samog vatrenog sexa
Basi, prejako. Toliko ljubavi i gorčine umotane u oblandu strasti. Celu priču prožima neka lična tuga za nekim koga više nema.
Hvala svima koji su čitali, malo je obimnije i strpano u četiri dana, tako me poneo zanos
@sasha015 Sale, svaka ti ka u Njegoša! 