Atrium sinistrum III

Probudilo ga je bučno otvaranje vrata. Krajičkom oka ugledao je kutiju cigareta koju je Neven ostavio kraj jastuka i brzo se prenuo da je sakrije. Nije ga bilo u krevetu, a pred njim je stajala Jagoda.

„Nenade pobogu, kakve si orgije pravio ovde?! Čitav stan je zadimljen, fuj... I opet si jebeno pio!“, mahala je dlanom žureći da odškrine prozor, a hladan vazduh je u njegove nozdrve akumulirao sav miris kupke sa Nevenove kože.

Uzdahnuo je duboko okrenuvši se na drugu stranu i razmišljajući kako je dobro što je mali otišao pre nego što se ova vratila.

„Želim da ti kažem da te ostavljam“, svečano je izgovorila vrativši se ispred njega.

„Znam.“

„Šta znaš?! Ovo više ne ide, sumnjam da me varaš... Zvala sam te šest puta sinoć, da ti javim da ću ostati kod prijateljice, dok ti verovatno jebeš i ne javljaš se!“

„Aha...“

„Jebao si neku?! Ovde u našem krevetu?! Nenade pogledaj me dok ti se obraćam!“

„Ovo je moj krevet. Ja sam ga kupio, a Nela je birala... Bio je među skupljima ali nam se baš dopao, i sećam se da-“

„Ma jebi se! I ti i Nela! Dosta mi je i tebe i nje! I jadna je ta koju jebeš, ni ona nikad neće biti Nela, uzalud se trudi!“, zalupila je vrata sobe, šutnuvši Nelinu fotografiju u ramu na podu, a Nenad je ustao da brzo zatvori prozor i uživa u ostatku mirisa u svom nosu, kao da mu brani da sasvim ispari.

Čuo je kada se spakovala i otišla. Osetio je ujedno i mir i žalost, ali je žalost bila usmerena ka Nevenovom odsustvu u njegovom zagrljaju.

Pozvao ga je, ali se nije javio. Dođavola, ne mogu da popamtim njegove smene na poslu...—gunđao je spremajući jutarnju kafu.

Počelo je da mu prija to što više ne mora da troši misli na Jagodu. Osećao se kao da mu se upravo iselila cimerka i otišla da živi kod dečka. Malo ga je zabolelo što se onoliko ljuti a sama je flertovala sa pola njegovih kolega.

Kada ju je zaboravio, pokrenulo se sećanje na svaki sekund prethodne noći. Uši su ga bolele od čežnje za Nevenovim bezobraznim rečima. Ipak, na usnama mu je titrao tihi osmeh ovog novog poznanstva i miline koju je oseća dok dodiruje njegovu glatku kožu.

„Hej, ostavila me je ‘partnerka’. Čekam te spreman kad god poželiš...“, napisao mu je u poruci, ali odgovor nije stizao.

Bio je miran tek toliko da ispije kafu, a onda se odmah dohvatio svog kurca, provlačeći ga uzdignutog kroz šaku i zamišljajući sa svakim stiskom Nevenovo unutrašnje stezanje kojim ga zarobljava i otpušta. Svršio je tako tri puta do podneva, smejući se sebi i svemu što ga je obuzelo. Čudilo ga je koliko kontrole je za jednu noć izgubio. Praktično mu nije ostalo ni zrno.

Premoren, vratio se svom krevetu kada je začuo zvono na vratima. Kučka, sigurno je nešto zaboravila.

Otvorio je vrata potpuno go, ne brinući da li otvara poštaru ili predsedniku države, a tirkizne oči su samo zaiskrile pogledavši mu među noge.

„Rekao si da si spreman za mene, ali nisam mislio da si baš ovoliko...“

„Zašto mi nisi javio da dolaziš?!“, Nenad je porumeneo i spetljao se s vratima kao da će ih zatvoriti.

„Možda bih te zatekao obučenog, što nikako ne bismo voleli..“, prišao mu je i skoro na hodniku započeo sa masiranjem jaja. „Hteo sam da te iznenadim...“

„Ti ne.. ne radiš danas?!“, golicalo ga je do ludila, a kita mu se po četvrti put uspinjala.

„Nadoknadiću... Odmenio me ortak, treba samo posle nešto da mi javi za jednu...“, zastao je na tren a onda skočio na Nenada. "Ma, radiću u nedelju ako treba, ali danas ne mogu bez tebe, poludeo sam za ovom tvojom spravom!“, ugurao ga je u sopstveni stan drkajući mu otresito dok je usnama tražio njegove.

Nenad se u rikverc kretao ka krevetu i kada je stigao do ivice, pustio je da Neven padne preko njega. Još su mu noge bile na podu kada je krenuo da ga liže baš kao sinoć, još luđe, a sada ga je trpao u grlo ne govoreći više da su usta samo za ljubljenje.

Na svetlu dana bio mu je drugačiji, a još miliji. Slamenoj kosi se vratio ciglasti sjaj pri dnu, na krajičcima pramenova utegnutih između ušiju i vrata. Usne su mu od pušenja dobile crvenilo koje ih je činilo punijim i ranjivim. Poželeo je da onaj laki pregib na nosiću ljubi par nedelja, mesecima. Par godina bez prestanka.

Ali Neven ovog puta nije došao zbog poljubaca. Zbacio je sa sebe crnu majicu, maslinaste pantalone, a potom crne bokserice bacio na Nenadovu glavu. Nenad ih je stavio pod nozdrve, ljubeći ih umesto pocrvenelih usta.

Mali nije oklevao, došavši u nameri da ga jaše dokle god u njima bude snage.

„Primetio sam sinoć koliko ti se dopala ova moja lepa rupica, pa sam rešio da ti i danas udovoljim, i da je puniš koliko god želiš!“, nameštao se na njemu, pomerajući mu tvrdi kurac dupetom, gledajući ga najbezobraznije do sada.

„Aha, ti to meni činiš uslugu, tebi baš i nije do tog punjenja?!“, stisnuo mu je opet snažno uzak struk, nabijajući ga na glavić koji se uzdiže tražeći ulaz u tropsko središte.

„Ma kakvi, ja sam došao samo po cigare, jedna kutija mi je ostala tu negde...“, iskrivio se da pogleda pod jastuk, kada je Nenad rukom usmerio svoj špic na sam drhtavi otvor, a Neven izbacio onaj uzdah koji ga opija.

„Ne i nije ti do toga... Pričaj mi kako voliš da te punim...“

„Ohhh... Opako, svom snagom... Jače nego sinoć, ako može! Podmazan sam dobro, ne moraš da pljuješ! Ali ovaj put ja upravljam, ti si samo objekat koji je tu da me zadovolji, jasno?!“, namignuo mu je a zatim spustio glavicu stidljivo.

Nenad je podešavao mehanizam, ušavši polako u njega do pola, kada je Neven zamešao da utone dublje.

„Mmm, ta moćna sprava u meni... Hoću da je nosim kući! Kako me dobro jebe, čoveče...“, ukliznuo mu je sasvim, a on je započeo lagane skokove po njemu. Nenad je mislio da će umreti.

„Žene su mi obe ćutale, znaš. Čudno... Nikad nisu bile tako pričljive dok ih karam...“

„Zato što nisu uživale kao ja! A nisi ni ti sa njima, priznaj...“

Nenad mu je priznao sve žešćim ubodima, koje je Neven dočekivao sve snažnijim skokovima i izvijanjima kurca koji izbacuje i uvlači u sebe kao da ga miluje.

„Ne ispada nikako, mogu lepo da se igram... Svaki do sada mi je u ovoj pozi jebeno ispadao!“

„Svaki, a?“, zabadao je lagano pa opet žešće, grabeći mu struk da ga nasadi do dna.

„Aaaaahhh, malo boli... Ali lepo boli! Krupan je, Nenade, kao i ti.. Uhhh.... Žene bi ubile za ovu gromadu, znaš!“

„Ne sumnjam... Žao mi je, ali ja od sada tucam samo tebe!“, sastavio ga je nizom kratkih i brzih prodora da je mladić jedva stigao da udahne.

Nenad je želeo godinama baš ovakav seks, pun strasti i razmene energije, a da to nije ni znao. I počinjao je to sebi da priznaje, gledajući ovog malog Apolona kako uživa vrteći mu se na kiti, da tako nije uživala ni Nela. Skoro nikada, ne seća se svega. Ali se ne seća ni ovakvih orgazama.

Ulazio bi u vaginu po navici, kao u svoju kuću, ne razmišljajući o njoj, dok uživa na poznatom terenu i samo zna da mu je toplo i udobno. Poznavao je anatomiju i previše da bi sopstveni penis ikada zamislio u tuđem analnom otvoru.

Kakvom se magijom ovakav stav preko noći promenio? Ova rupica, ovaj uzak kanalčić blaženstva što mu usisava razum, ova klizava putanja u pakao, ovaj božanski čmar!... ne napušta mu ni misli ni telo.

Kada u njega ulazi, to nije samo jednim organom, već čitavim umom, kao da se tom ekstazom obnavlja i jača. Opijen je hiljadama droga u jednoj.

Uživao je da ga potpuno začepi odozdo i ne pušta, a Neven se bespomoćno klati, gleda pod sebe i uzdiše pokušavajući da se pomeri. Onda bi malo popustio i ponovo mu prepuštao vođstvo, ali čvrstina mu ovog puta nije popuštala i vodio je računa da nijedan pokret ne oda mlitavost želje već da stoji poput stuba u njemu, a da Neven usmerava kojim tempom želi da se ispunjava.

Nevenov kurac, lep i tanak, uzdizao se kao nežan cvet u svojoj netaknutoj tvrdoći, a malena jaja su tvrda poskakivala pod svakim udarom.

Da mu je prekjuče neko rekao da će ovo gledati pred sobom i u takvom prizoru toliko strastveno uživati, Nenad bi ga poslao kod svog specijaliste za psihičke bolesti. A sada, gledajući u taj pravilan kurčić bez mana, jedva je odolevao da ga ne dodirne i ne izmuze kao sinoć dok je još dremao u gaćama.

Hteo je da vidi mladićev užitak bez toga. Da se kompletno posveti čarobnoj rupici i ispuni je do kraja. Morao je priznati da ni kod svoje žene u mladosti nije video ovakvu žudnju za spajanjem, za dvanaest godina braka, kako to oseća sa Nevenom od juče.

Kako to odjednom ispada da voli muškarce? Razmišlja dok tuca, ali ne dozvoljava mislima da mu remete erekciju. Gleda ga kako se isteže, zabacuje glavu, skače, jaše, i na kraju ga muze u sebe opet isto onako dok mu srce zastaje a pamet prestaje.

Ne, ne voli muškarce. Ni žene. Sada voli samo njega koji po njemu skače svim žarom u sebi, i u kome ostavlja trag, baš onakav kakav on sam želi. Neće ga nigde požurivati, davaće mu samo onoliko koliko zatraži.

Neven se sav zacrveneo jašući. Razdvajao je rumene usnice od plitkog dahtanja kao konjić pri suludom trku. Nenad ga je mazio po grudima, po srcu, a Neven mu je uhvatio dlan sa obe ruke kao da je želeo da Nenad posluša te brze otkucaje. Nešto se naježilo u doktoru Narančiću, od nožnih prstiju, preko korena kurca, pa do poslednje dlake na glavi.

Počeo je da izbacuje svoj fil gust kao lava, i isto tako uzavreo. Temperatura tela dosegla mu je maksimum kao u najluđoj groznici. Lio je iznutra dok se Neven i dalje pomera i sada lagano jaše upijajući.

Izbacio je iz sebe kurac, pustivši da svud po njima curi, a onda legao izlepljen u onaj zagrljaj iz Nenadovog sna, koji je Jagoda bila onako bučno prekinula.

„Je li ti, ne jebeš se ni sa kim drugim trenutno?“, upitao je mladića ortački kako se i on njemu obraća.

„Ne, što?! Neću te ničim zaraziti, bez brige!“, odvratio je pomalo ljutito i konačno zapalio cigaretu, a Nenad mu se pridružio.

Pored njega mu je prijalo sve, pa i ti poroci iz mladosti bili su mnogo privlačniji nego pre.

„A jesi li ti kad guzio onu tvoju u braku, dala ti je nekad guzu? Mislim, dobro je razrađuješ, baš umeš, deluješ mi iskusno u tome!“, Neven se približio da ga poljubi, ali je Nenad to prihvatio ovlaš.

„Ne mogu više da pričam o njoj... Ali odgovor je ne.“

„Hm... A neki dečkić, nije bilo nikoga pre mene?“, duvao mu je svoje dimove ravno u lice.

„Naravno da ne.“

„Hoćeš da mi kažeš da sam baš ja toliko zavodljiv da ti postanem prvi?! Ili si samo pošteno zagoreo s onom što se iselila?“

„Previše toga te zanima, a misliš da ja sve znam... Ja sam samo običan lekar... opšte prakse. Nisam imao pojma, očigledno, šta me zapravo privlači“, krivudao je s odgovorima. „Kako ti je otac od juče?“

„Ne menjaj temu! Dobro je, isto kao na klinici, sada mnogo lakše piša, sve zahvaljujući tebi!“, dunuo je još jednom, prkosno.

„Kako ti se zvala majka?“

„Nina.“

„Nije ti čudno što nas to N sve vezuje?“

„Nimalo. Vezuje nas slučajnost, ne verujem da išta drugo postoji.“

„Misliš da si slučajno preživeo? Da se niko sem tvog oca nije molio za to?“

„Za srce? Otkud znam, možda par drugara, neki dečko, tadašnja simpatija... I možda neki doktor, hirurg taj, da mu ne ukaljam reputaciju ako pandrknem!“, smejao se ludački kao da priča o običnom predmetu.

„Znaš li da je to jedna od najtežih transplantacija-“

“A jebote, znam sve Nenade! Ako hoćeš moje utiske i doživljaje onda me lepo pitaš a ne da mi držiš neke lekcije jebene!“, poskočio je da se obuče.

„Nemoj... Nisam tako mislio, Nevene! Dođi. Dođi ovamo molim te!“, nije podnosio sekund kada im se kože razdvoje.

Neven je seo nešto dalje i duboko udahnuo iznerviran.

„Godinama već pijem tri vrste lekova, da me ovo srce prihvati i da se ne buni gde je stiglo... Da me ne izda kao što bi ono prethodno. Živeo sam u strahu i živim i danas, to hoćeš da čuješ?! Ali jebe mi se, jer me život neće čekati, Nenade! Vi doktori nam samo prosipate neku pamet, a kad ćemo da živimo i da se malo opustimo?!“, razjario se očigledno ponet i iskustvima sa manje prijatnim lekarima u prošlosti. Nenad ga je nežno mazio po goloj butini, kao da time ublažava sopstvenu krivicu. „Teško sam hodao i uvek pazio na sve, tada me je i otac nervirao preteranom pažnjom i brigom, nisam mogao normalno ni da spavam ni da jedem, bubrezi su mi trajno oštećeni od prokletih lekova, erekcija mi se jedva vratila u normalu, kurac mi je dugo bio kao mrtav... možda zbog te žene, presadili su mi jebeno žensko srce! Nekad se zapitam da li to utiče na mene i trudim se da ne, sem toga što volim momke, ali to je oduvek.. I poželeo sam da saznam ko je bila ta žena, znaš, da li imamo neke sličnosti, ali čisto sumnjam, i ne verujem u takve gluposti.. Proučavao sam svašta, da naučim kako da živim, čitao o slučajevima kao što je moj, i znam da neću dugo živeti, ako doguram do tridesete biće premija-“

„Ne! Ne govori to, to nema veze!!!“, zgrabio ga je obema rukama sa leđa i stisnuo u zagrljaj.

„Tako govore podaci, Nenade, nisam glup da ne znam da izvedem prostu računicu iz urađenih statistika o pacijentima s transplantom kakav i sam imam! Do takve operacije dolazi u slučaju krajnje nužde, ne da bi se pacijentu podario novi život, već da mu se onaj stari iole produži!“, otrgnuo se iz njegovih ruku i premestio u obližnju fotelju paleći novu cigaretu.

„Znam da nisi glup, oduševljen sam tvojim razmišljanjem. Ti si moj mali mudrac, znaš, oduvek sam to...“

„Šta si oduvek?“

„Oduvek sam... pa, želeo nekog takvog, za normalan razgovor.. ne samo iživljavanje nagona, znaš. Nevene...“, pokušao je ponovo da mu se približi, ali je Neven bio skoro sasvim hladan, odsutan u svojim sećanjima i objašnjenjima.

Uzalud je pokušavao da ga smekša, Neven ga je gledao nekako tuđe, kao onaj prvi put iz tuš-kabine.

„Molim te... smiri se. Dođi“, ušuškao se kao sinoć da mu ovaj prilegne u ruke. Neven je iznenada pristao i uvukao se, mnogo mirniji nego pre.

„Mmmm, postaješ mi razdražljiv čim podmiriš to svoje dupence!“, čačkao ga je i golicao, ljubio po vratu i leđima kao da je poludeo. Neven se instinktivno propeo zadnjicom ka njegovom međunožju, ponovo ga dražeći. „Izluđuje me taj tvoj miris, dođavola... Šta ti je to?!“, njušio ga je, nosa zabodenog u njegove pramenove.

„Običan jeftini šampon, Nenade“, ton mu je i dalje bio ujednačen, ali se telo zagrevalo brže.

„Znaš, tako je zvanično kad mi se obraćaš imenom, mogao bi neki nadimak da koristiš, svi su me ranije-“

„Nisam niko od ranije, doktore Narančiću, i zvaću te kako ja želim!“

„Kako... ti znaš moje prezime?“, sledio se.

„Pa jesmo bili juče na tvojoj klinici ili nismo?!“

Nenad je odahnuo i nastavio s njušenjem. Mazio mu je nosem vrat, ljubio ramena, stiskao struk, nameštao se da ponovo razdvoji one uske guzove, kada ga je prekinula nepoznata melodija telefona.

„To je ovaj, moram se na kratko javiti!“, Neven je skočio na noge i potrčao za telefonom u jakni bačenoj negde u hodniku. „Da?? Ej. Je li živa? Daj, nemoj... Pa nemoj mi to... Baš nisi mogao ništa?! E dokurca, Adame, trebalo je da ostanem! Jebiga... Ajde..“

„Šta se desilo??“, upitao je Nenad jer je mladić ionako svetlog tena sada dodatno pobeleo.

„Ma ništa, glupost, ne bi te zanimalo...“

„Sve me tvoje zanima, kako da te ubedim? Dok si pričao, pomislio sam i da te pitam da se preseliš, ali znam da zbog oca ne možeš...“

„Gde da se...? Jao ti si lud... Prerano je..“, Neven je odgovarao mehanički kao da se oporavlja od šoka, a onda je naglo seo kraj njega jedva dišući. „Uh. Donesi mi malo vode...“

Otpivši gutljaj, maknuo mu je ruku sa čašom.

„Izvini što ne mogu sada da... Samo mi se leži. Mislim da ću kući...“

„Ne puštam te. Bar dok mi ne kažeš šta se desilo, je li neko od životinja uginuo?!“

„Ma da. Ptica.“

„Papagaj onaj, koja li je?“, nežno mu je sklanjao oznojene pramenove.

„Nije... Neka koju sam ja spasio, našao sam je usput tokom šetnje juče, i... Adam sad kaže da nije izdržala lek izgleda, premalena je... Bila.“

„Verovatno je bila povređena, nije do tebe. Bar si pokušao... A to nije rasna ptica, nego neka obična sa ulice?“

„Šta ima veze što nije rasna?! Sovica obična, verovatno ispala iz gnezda... Mnogo volim sove“, tirkizne oči su zastaklile, a Nenad je samo zamukao setivši se sa čime je sahranio Nelu.

Privezak s tom malom, metalnom pticom, u sećanje na onu koju je sama spasila sigurne smrti.

„Šta ti je? Ma proći će me ne brini, šta sad... Idem.“

Nenad ga nije zadržavao, gledajući u tačku sa koje je Neven odavno ustao. Nije mogao da izgovori nijednu jedinu reč, kao da su mu usta odjednom zabetonirana.

Neven je ispario kao da nije bio tu, kao da nisu delili intimu sa samog dna bića. A u Nenadovoj glavi ponovo ga je zamenila Nela. Kako je moguće da je u pitanju baš sova?! Nešto je tu ozbiljno poremećeno. Slučajnosti, kaže Neven. Previše je to za slučajnost!

Učinilo mu se da će poludeti. Da je bar Jagoda tu, da je bar neko ostao. Priča sam sa sobom kao da halucinira. Uzalud pije, zapali poneku iz Nevenove ponovo zaboravljene kutije cigareta. Ljubi svaku cigaretu jer samo to ima od njega, i oseća nešto čudno, zlokobno, kao da ga je izgubio, i njega kao Nelu, gde li je kraj gubicima?!

Zaspao je pijan, a tada su mu snovi najgori. Najpre sanja opet ona milovanja. Nevenovo kruženje jezikom po užarenom glaviću, sopstveno topljenje u glavi. Zatim ga vidi u krupnom planu, sa ljubičastim očima metalne sove. Zatim u Nelinom grobu vidi njegovo lice. Pa njegove glatke guzove. Batrga se bez buđenja dok mu se mozak raspada.

Sanja ono slatko jahanje, i kako ulazi duboko u njega, gleda ga, prelepog dok jaše, njiše se kao tanka jela na vetru... Trpi sve jače prodore, uzdahne ili tiho vrisne kada mu Nenad dotakne dno. A onda samo vidi da je na njemu kostur, jaše ga, unutar njega je užareno srce s Nelinim okom u sredini koje pulsira, pa se oglasi krikom ogromne sove na pozadini od mračne šume.

Sova mu prilazi, a on ne može da mrdne. Sleće mu na grudi i zna šta će mu uraditi. Svaki muškarac najpre bi pokrio kurac, ali se Nenad hvata za lice. Zna da će mu ona pojesti i nos i usta i obraze. Tera je, kao Nestor onog papagaja, mlati obema rukama, mlati nogama, ali mu je ona sve bliže i gleda ga tirkiznim očima u kojima nestaje, ludi, prepušta joj se.

Budi se, ali još spava, samo je sanjao buđenje. Sova se smanjuje i otkopava mu srce, hoće da se u njega sakrije.

Jagoda!!! Jagoda, spasi me!! Javore! Gde ste svi?! Pomozite mi! Neka me neko ubije! Nevene! Nevene! – vikao je kroz noćnu moru sve do svitanja, videći jasno sovu kako leži prekrivena na operacionom stolu, a to je zapravo on, transplantacija nije uspela i preminuo je u roku od sat vremena.

Do podneva je polivao lice hladnom vodom i dvaput se takvom istuširao, nakljukavši se šakom lekova za smirenje. Ništa nije vredelo, kao da više ništa ne pomaže. Kako da nastavi da ga viđa kad tu nisu čista posla?! Umešane su neke nevidljive sile.

Od kada se sebe seća, bio je egzaktan i voleo da sve razluči na crno i belo. Nije podnosio nijanse i prelaze, konfuzije i sve ono između dve jasne opcije. Ne snalazi se na emotivnim klackalicama, nikada nije ni voleo da razlaže emocije niti je za time bilo potrebe. Znao je da je Nela ono jedino za njega, kao što je znao da je Jagoda samo prolazna. Ali ko je Neven? Šta je Neven??

Tako lako se stvori, tako brzo nestane. Pomišlja da je poludeo i da Neven i ne postoji, nije ni preživeo operaciju, i dolazi mu samo kao utvara da ga opomene što nije hteo da sam ispuni Nelinu poslednju želju, već je to prepustio nekom drugom hirurgu. Od straha i kajanja tog jutra je osetio kako razum preti da ga zauvek napusti.

Poželeo je društvo, neku utehu, ali je ostao sam. Nije ni mogao da pomisli ni na koga drugog osim Nevena. Sav onaj predivan seks, svaki medeni dodir, zar je mogao sve to samo sanjati, umisliti? Da li je moguće da je uvrteo, da je baš toliko zagoreo, i u svojim sanjarijama udaljio jedinu kojoj je iole stalo i pristala je da živi sa njim takvim, poremećenim? Da li je i one cigarete kupio sam, pomišljajući da Neven ipak ima taj porok, baš kao on u njegovim godinama?

A broj? Gleda u telefon. Ima Nevenov broj, memorisano ime. Polako dolazi sebi i što pre bi opet u onaj zagrljaj. Krenuo je da kuca poruku, ali nije znao šta da napiše, kao da treba da se obrati potpunom strancu.

Da mu kaže da dođe—providno je, previše direktno, misliće da samo hoće seks. Da mu nedostaje—zvučao bi kao neki matori paćenik. Čeprkao je po glavi i setio se Nevenove priče koju je planirao da istraži, a ona mu je dala ideju kako da mu se javi onako ‘ortački’.

„Znaš li da ona tvoja Francuskinja ipak nije bila pijana? Bio si u pravu, pas jeste mislio da je mrtva, ali to je zato što je htela da se ubije i predozirala se lekovima. Sad sam pronašao taj podatak.“

Odgovora nije bilo satima. Niti odgovora na pozive. Zvao ga je sigurno deset puta. A zazirao je više od svega da ode na njegovu adresu i da se uveri da ni on ni njegov otac ipak ne postoje, da su Nevenovi roditelji u sasvim drugom gradu, gde je i Neven sahranjen odmah posle propalog pokušaja da mu produže život Nelinim srcem.

Plakao je kao bez duše, želeći da se plačem ubije, da blokira disajne puteve i od ridanja se samo uguši.

Ni sam ne zna kako je vozio, ali je stigao do zgrade. Do drugog sprata. Pokucao je na poznata vrata bez imena stanara. Činilo mu se da je prazan jer je zvuk imao dubok eho. Prestravio se i drhtao, kada je na ramenu osetio ruku.

„Tražiš nekoga? Zaboravio si da živim gore?!“, Javor mu se živahno nasmejao.

„Ne, ovde su mi... prijatelji“, Nenad je bio svestan da je potpuno prebledeo. Gubio je snagu i osećao da će da se sruši.

„Znam jebote, zezam te! Pričao sam sa Nestorom baš, spasili ste ga, a rekao sam mu i sam da ne baca pare i odlazi kod privatnog, nije me slušao, iako ga je i Neven upozorio, mali je uvek bio na mojoj strani.“

„Ali nema ih... sada.. kod kuće..“

„Ma ne brini, možda su otišli negde. Hoćeš gore do mene? Završio sam danas ranije.“

„Ne, ne.. Ne znam gde su.. Ja... nisam baš najbolje, Javore.“

„Vidim, zato ti i predlažem da uđeš bar da sedneš. Previše si se opteretio, ali te razumem. Pa sinoć smo pričali o tebi, prolazio sam baš tu, Nestor je stajao sa nekim rođakom, a Neven ga je opominjao da je u hodniku hladno i da treba da uđe.“

„Kada sinoć?“

„Sinoć oko devet-deset, da nisam žurio na spavanje ostao bih i duže, ovako sam im samo rekao koliko mi je drago da ste u kontaktu, da se sve konačno rešilo.“

„Da, mnogo mu je bolje.“

„Pa mislim da je i Nevenu bolje što se konačno poznajete, znaš... Sigurno se pitao, kao i ti o njemu ove dve godine.“

„Šta pričaš?!“

„Haha, tako me je i on pogledao. Stani malo... Pa ti mu nisi.. Jebote! Nisam valjda sve zasrao?!“

„Šta si mu rekao?!“

„Rekao sam... da je lepo što brineš i o njemu, da se sve desilo kao da je sam Bog hteo da se opet sretnete, da se uveriš da je sa njim sve u redu i-“

„IDIOTE!!!“ Nenad se tresao u mestu.

„Mislio sam da to već zna, da ste pričali.. a kad sam pomenuo tvoje ime, mali me pogledao s nekim divljenjem u očima...“

Nenad je sjurio niz stepenice vadeći telefon i pozivajući Nevena još dvadesetak puta. Uzalud. Broj je bio isključen.

Lutao je gradom danima i noćima, vraćao se, kucao, lupao, dozivao, mahnito okretao nepostojeći broj, pa opet lutao, tražeći slamenu kosu.

Nekoliko starih kolega koji su ga sreli nisu se posebno začudili nad njegovim čudnim ponašanjem. Znali su da Nelu ipak nijedna nije mogla da mu zameni.