Atrium sinistrum II

„Hoćeš li mi, molim te... dodati?“, mladić je pokazao na peškir boje peska okačen među ostalima.

Nenad je ustao i približio se osećajući da će mu se noge raspoloviti u kolenima. Sam šok je bio toliko jak da ga je istovremeno i umrtvio. Položio je peškir u Nevenovu ispruženu mršavu ruku, a pogledao ga je tek kada se ponovo udaljio.

„Morao sam da se razbudim, nisam više znao kako. Radio sam noćnu i sada treba drugu, jedva sam stigao oca da odbacim kod nekog lekara“, objašnjavao je brišući se, zvonko-medenim glasom koji je Nenada ujedno zbunjivao i iritirao. „A ti si??“, izašao je i pogledao pravo u Nenadove crne oči. One kao da su se umanjile, spremne da nestanu sa lica Zemlje.

„Ja sam taj lekar. Poslao me je po par stvari.. Mora ostati na klinici.“

„O Bože!“, Neven je odbacio peškir izlazeći i gologuz otrčao u sobu kraj kupatila. Čulo se da se oblači a zatim dugo pretura po fiokama.

Kakvo je ovo stvorenje, ništa ne može da ga iznenadi. Kao da je u njega presađen mrtav organ, a ne onaj koji je bilo sinonim za živost. Nenad je razočaran, kao da je ipak zamišljao da sretne rajsku princezu sa ženinim srcem. Predugo je čekao, pa kako je i moglo biti. Tačno je znao da će mu se mladićev nemarni karakter odmah smučiti.

„Sedi ako hoćeš, sipaj sebi kafu, još je topla, tamo je u kuhinji u...!“, nije razumeo u čemu ali je odmah krenuo, kao da jedva čeka da se od tog glasa udalji.

Pronašao je dve šolje i iz lončeta prekrivenog ukrasnim tanjirićem nasuo do vrha. Odjednom je nešto palo na sto. Opet ona mršava ručica.

„Sad ću!“, bacio je pred njega kutiju cigareta sa upaljačem, koji zamalo nisu završili u šoljama. Nenad se gorko nasmejao. Primetio je da je u stanu dosta hladno i da je kuhinjski prozor otvoren iako je kraj novembra.

Za par sekundi ono golo telo našlo se pred njim obučeno, kao da je još tanje i majušnije, zategnuto u tamnu, teget majicu, sa nešto šljampavijim crnim pantalonama kakve je već viđao da nosi omladina.

Kosa kao da mu nije bila kosa već kalup od slame precizno formiran za njegovu glavu i postavljen svakom dlakom na pravo mesto, a ipak svaka vlas kao da je bila slamena nit, i takva im je bila i boja na sredini, a zatim se, pod slabom sijalicom male kuhinje, prema providnim ušima prelivala do zagasite, ciglaste. Koža svetlucava, mladalačka i nekoj devojčici njegovih godina sigurno opojna.

„Kako je tata? Poslednjih dana bilo mu je jako loše.“

Onaj zvonak glas sada kao da je delovao odraslije, a njegovo pitanje iskreno i puno brige. Zapalio je jednim pokretom cigaretu i skenirao Nenada u očekivanju odgovora.

Oči. Te oči imaju natprirodnu boju ili neka sočiva. Pitao bi ga ali prerano je. Kroz glavu mu proleti naziv ‘Tirkizna rivijera’ na kojoj je bio sa Jagodom, i sada u nečijem oku vidi tu varljivu, safirno-smaragdnu boju mora. Nemoguće.

“Da… Loše je. Ali nije tumor, dobro je”, izbrbljao je, tragično razljućen idiotskom rimom svog odgovora.

Neven je zapalio drugu, a Nenad primetno frknuo.

“Nisam te ponudio, izvini”, pružio mu je kutiju.

Kad bi znao zašto bi mu Nenad to prebacio.

“Ili ti smeta što pušim, zbog srca?!”, nasmejao se, a Nenad je pozeleneo. “Znam da ne bi trebalo, naročito ja… Ali ne znam, nervozan sam, šta drugo da radim!”, nasmejao se bespomoćno slegavši ramenima, i od ovog trena bio je Nenadu nešto manje odbojan.

“Šta ti se desilo, pomenuo si srce? I otac tvoj je pomenuo…”, slagao je.

“Ja sam ti jedno od onih čuda, imam tuđe srce! Haha, možeš da zamisliš?”, podigao je tanke nožice na stolicu kraj sebe visoko kao da bi ih radije protegao preko stola. Nenada je zabavljalo što mu se obraća kao ortaku. “Ma… mogao sam da umrem jebiga. Mama jeste od toga umrla”, povukao je dubok dim pravo do Nelinog srca, a Nenad se gušio.

“Od čega?”, upitao je tiho.

“Od proširene leve pretkomore. Nakupljala mi se sva krv tamo, nabijala mi pritisak stalno, onesvešćivao sam se na putu do škole, par puta u školi samo što nisam nos razbio u padu… Dok jedan lekar nije rekao tati da me prijavi, za tu operaciju… Da to srce zamenim za zdravo.”

“Koliko si čekao?”

“Par godina. I na kraju zamisli, dobijem srce neke starije žene, to jest, preko četrdeset valjda, haha, dobro sam i živ. Hej, hoćeš hladno pivo?”

Nenadove oči su se zamaglile a svaka emocija utrnula. Neven je poskočio poput veverice i brzo na sto zveknuo dve ledene flaše.

“Dovoljno je… dovoljno mi je hladno već. A i treba da idem…”

“Ma ostani tu! Odneću ja stvari dok ti polako piješ, nisi ni kafu popio! Svakako bih išao da vidim tatu jer sutra neću stići. Nemamo nikoga, on i ja sami, eto bar se neko interesuje za nas!”, dolivao je u čaše, a Nenad je ubijenog pogleda pratio lagano spuštanje hladne pene. Na slabom svetlu zaličila mu je na otapanje čudnih, tečnih pahulja. Neven je skočio i pokupio kutiju i upaljač. “Neću dugo, pola sata i evo me.”

Nenad jedva da ga je pogledao. Teško je pratio brzinu tih dečačkih pokreta kao da su ga zamorili. U njemu je otpočeo neki proces koji kao da je iziskivao pažnju čitavog tela.

“I zatvori taj prozor jebiga!”, namignuo mu je okom sa rivijere, zalupivši vrata.

Ne zna zašto je ostao. Zna samo da nije mogao da odbije. U stvari, nije mogao ni da ustane. Udovi su mu obamrli, oči vlažne kao posle plakanja, a bez suze. Pluća mu se stegla od dima, srce otkucava poslednjim nemirom. Mirno gleda u onu penu, u jednu pahuljicu koja umire svojom neprimetnom, penastom smrću.

Šta će tu? Da mu glumi oca dok ga nema? Majku? Da u njemu traži nepostojeći trag svoje supruge? Da sluša njegove detinjarije i na silu se seća sopstvene mladosti? Da olakša sebi, čime? Da se muči do kraja? Da, biće da je to.

Samo mu nije poznat ishod toga, šta mu to donosi. Čemu srljamo u nešto što umesto rešenja problem samo pojačava? Da li će se zaista težina problema neutralisati sa intenzitetom kojim ga istiskuje iz tog ležaja panike, višegodišnjeg bola i nerešivosti? Veruje li zaista u to, kao neki tinejdžer, da će samo od sebe jednom nestati?

Od muke je popio i već hladnu kafu i još hladnije pivo. Ogladneo je, umorio se, otišao na pišanje u ono kupatilo koje je još mirisalo na Nevenovu plavu kupku. Primetio je da to nije neki dečiji miris, već miris za muškarce. Sigurno je koristi pred izlaske sa svojim devojčicama, deluje mu nekako uspešan u tome.

Živi, dakle, gotovo je. Srce ima svog novog vlasnika i red je da se oproste. Video je šta je hteo, nema zašto da se zadržava. Mislio je da će ga taj trenutak ubiti a eto preživeo je. Ipak je fin mali, mogao ga je isterati napolje, zavrištati iz one tuš-kabine.

Rešio je da mu zatvori prokleti prozor da se baš ne smrzne kad se vrati kući, i da zauvek napusti tu zgradu, mirne duše. Smrkavalo se, pa ipak je mogao da razazna dve figure koje je ugledao pritisnuvši okno i povukavši ručku. Pa to je on. Mali. I još jedan. Da li je muško? Jeste, jebote. I to se vaćare sve u šesnaest. Neven i još neko.

Raširio je zenice da rasprši polumrak. Neven je dobijao udarce po guzici i smejao se, a drugi dečko, viši i duplo korpulentniji, sa crnom kapom skoro do očiju, posle svakog drugog udarca ga je privlačio u zagrljaj i cmakao u usta dok se ovaj lažno opire.

Taman će sići i pri odlasku proveriti da li je to on, kao slučajno će se pojaviti da ga ne izblamira.

Uprkos planu, sreli su se na stepenicama. Nevenovo lice bilo je pregrejano od smeha i poljubaca.

“Pa gde ćeš sada jebote?!”, upitao je ortački doktora Narančića.

“Zatvorio sam ti prozor… Moram, do klinike.”

Nije se okretao. Kuljao je u njemu proces u kome više nema osvrtanja. Završetak prošlosti, a početak ko zna čega. Poneo je manji kofer sa Nestorovim stvarima.

Posle početne terapije, stariji čovek je živnuo. Ohrabrenom Nenadovim rečima, ispravljenom dijagnozom i jačanjem imuniteta, tegobe su mu se znatno umanjile i mokrio je skoro neometano. Neven je posećivao oca kad god bi stigao, ali Nenada, iz nepoznatog razloga, u tim terminima nije sretao.

Nenad je osetio blagu ljubomoru u Javorovom glasu što je Nestora uspeo da dovede u red na svojoj klinici. Kroz dva dana otpušten je kući, sa obavezom da se redovno javlja radi kontrole.

Kada je bio spakovan, Nestor je dao Nenadu Nevenov broj da ga pozove i da dođe po njega.

„Pa mogu ja da Vas odbacim...“, pokušao je, ali je on želeo da to bude sin.

Sasvim nevoljno, Nenad je ukucao broj i mladić je trebalo da dođe te večeri.

„Čime se bavi Vaš sin uopšte, nije mi rekao?“, pričali su dok ga čekaju. Bilo je glupo da Nenad ne bude tu da ga bar isprati.

„Ah moj sin je pokušavao svašta, nema gde ga nije bilo. Kasnije, srce je to sve usporilo... Oduvek mu je želja bila da pomaže životinjama, a eto sada je tako.“

„Neki azil, šta?“

„Takvo nešto, ljudi tu donose ljubimce na prenoćište i slično, ne razumem se, mislim da neki ostaju i po par dana, ako vlasnici negde putuju i tako..“

„I onda ih Neven čuva?!“

„Da, i jedan drug njegov iz srednje, i par drugarica još. Jedna je i otvorila taj, kako ga ja zovem, salon za repate, brkate i krilate!“

„Kako krilate?!“

„Pa odveo me je jednom kad smo bili u gradu, seo sam da popričam malo s njima, a jedan papagaj mi je non-stop sedeo na glavi, kao da ne može na ramenu!“, mlatio je oko glave kao da je ptica još uvek tu, a Nenada je začudilo ovakvo Nevenovo interesovanje. Delovalo mu je kao da ne ume ni sebe da sačuva kako treba.

Srećom, sin je te večeri žurio i ovaj susret se brzo završio iako je otac želeo da još dugo priča sa doktorom. Nenad je konačno odahnuo.

Vratio se Jagodi, da bi u stanu zatekao papir sa porukom da je upravo otišla nekud sa prijateljicama. I ne mari, prijaće mu da iskustva proteklih dana sumira u mraku i tišini. Zadremao je nad nekim nemim filmom koji nije ni pratio, kada mu se učinilo da se u tami ekran televizora odjednom duplirao. Protrljao je oči i pomislio ko li ga sada zove. Telefon se usijao od upornosti nekoliko poziva dok se nije razbudio.

„Reci mi gde da dođem. Moram da te vidim“, bio je to Nevenov glas. Nenadov organizam se obradovao, a njegov um i glas su to vešto skrili. Dao mu je adresu.

Uleteo je kao uragan i seo na Nenadov krevet kao da ga je san tu stvorio.

„Sipaj mi nešto da popijem. Šta me gledaš tako?!“, upitao ga je dok ga Nenad proučava raščupanog kao da se i on tada probudio.

„A životinje? Ne čuvaš noćas?“

„Ma koleginica je preuzela, rekao sam da je hitno.“

„Hitno da dođeš ovamo?“

„Da, da.“

„A što? Ako smem da pitam... Zaspao sam...“, izlio je pivo u čaše baš kao Neven kada ga je bio ugostio.

„Ne živiš sam ovde? Neki ženski grudnjak ti tamo visi!“, nasmejao se pa skoro zagrcnuo od naglog gutljaja.

„Ne... Pa da, imam... partnerku.“

„Partnerku?! Zvučiš kao policajac jebote. Pa šta ti je ona, tucate se samo?“

„Nevene...“, prvi put ga je oslovio imenom, porumenevši.

„Lepo te pitam, nije ti žena? Nemate decu?“

„Ne...“, seo je kraj njega izmiren sa sudbinom kada je Neven odskočio sa kreveta i prišao polici u uglu sobe. Pronašao je mali ram sa sličicom i uzeo ga u ruke. Izbečio se u polumraku da osmotri Nelino lice na fotografiji kad mu je Nenad prišao s leđa.

„Ostavi... Nemoj.“

„Lepa je. Baš lepa. To verovatno nije ova tvoja riba s kojom...“

Nenad mu je udario šamar preko obraza apsolutno nesvesno. Kada je Neven ispustio ram i oči su mu se ispunile suzama, bilo je kasno da postupi po neprimerenoj želji da ga zagrli.

„Oprosti mi. Nije među živima.“

Vratili su se na krevet i sedeli u tišini kao akteri nemog filma koji se odvijao pred njihovim očima.

„Ko ti je onaj sa kapom? Što ste se napolju... Video sam kroz prozor.“

„Ma, niko. Viđali smo se povremeno. Prekinuo sam s njim, i tada me je zvao, i popustio sam, valjda sam bio usamljen, tati je bilo loše i bilo mi je strašno.. Nisam spavao s njim, ako to misliš.“

„Ne mislim ništa...“, Nenad je požurio da odgovori, a Neven da spusti svoju ručicu na njegovu butinu. Nenad je raširio oči i gledao u nju kao opečen.

„Zbog ovog sam došao, da se ne lažemo... Ne mogu da prestanem da mislim o tebi, pojavio si se niotkuda, nepozvan, ispred moje tuš-kabine u kojoj sam se molio toliko puta da se neko pojavi, sličan tebi, takav, kao ti-“

„Pomešao si sve, mali“, sklonio mu je nežno ruku. „Nisam to što misliš, i nisam te zato posmatrao tada... Pogrešno si sve shvatio, moja krivica. Izvini ako sam te naveo na takve misli, nisam nameravao. Najbolje je da odeš sada, vratiće mi se.... devojka“, iz Nenada su se nizale reči na koje je Neven sa osmehom odmahivao glavom bez namere da odustane. „Ozbiljno... i da jesam to, malo bih bio star za tebe, zar ne?“, nasmešio se sa nekim žaljenjem, gađenjem, neodlučnošću, konfuzijom.

Neven je samo mirno izašao pognute glave, na najgori način na koji je to mogao uraditi. Ponovo je Nenad poželeo da zavrišti, da ga i udari, ali je Neven očigledno znao kada da koristi detinju histeriju koja mu se pripisuje, a kada da pokaže muda i iznese ono što želi. Nenad ga je odbio, a Neven je njega ostavio usranog.

Na trenutak je pod onim dodirom zaboravio pored koga sedi. Dodir kao Jagodin, još mekši, mnogo mekši. Pomisao da bi ikada to mogao uzvratiti drugom muškarcu ispunjavala ga je teskobom svakog mogućeg moralnog prestupa, a da nije znao prema kome, prosto mu je to u glavi od rođenja bilo nešto što se ne radi.

Zbunjen je, a mali sigurno još više. Vraća se bolesnom ocu, onaj prokleti prozor mu je sigurno opet ostao otvoren, opet će od sutra u duple smene. Odlučio je da ga nazove.

„Hej, jesi li stigao kući?“

„Još malo, evo. Zašto?“

„Okreni i vrati se.“

Ovog puta ušao je mirno, uragan je splasnuo. Nenad se ušuškao i ostavio mu mesto kraj sebe.

„Nemoj da misliš da...“, rekao je mladiću slamnate kose.

„Neću da mislim uopšte!“, uvukao se praktično u njegov zagrljaj kako to Jagoda često čini i Nenad dok gleda televiziju nasloni bradu na njen potiljak i ponekad je tako ljubi.

Umesto tamne Jagodine grive, sada mu je pod usnama meka glava od slame. Ruke mu skoro ispunjava šupljina u odsustvu bujnih grudi. Dvaput ga može obgrliti oko struka, no ipak, miruje. Neven se meškolji, pa se malo okrene. Nenad dugo pretražuje po njegovim zenicama, pa po tirkiznim trakama u očima. Nema je. Nela nije tu, samo Neven. I neka je.

„Pričaj mi o tom poslu, koji ti je ljubimac najdraži?“, pitao je tako da ga više ne gleda u oči.

„Nemam najdražeg, svi su mi dragi. I nisu moji ljubimci jebiga. Nijedan se kod nas ne zadržava, pa i ne smem da ih zavolim...“, gledao ga je, a Nenad tek što je skupio hrabrosti da spusti pogled u njegove oči.

„Poljubi me. Hajde. Šta je, nisi nikad-“

Nenad je baš hteo da proveri kako je. Baš da zaboravi sa kime tu leži. Nije znao da time rizikuje sve što je ostalo od života i da mu se deo po deo bića zaljubljuje u ovog nedužnog i zanimljivog mladića.

Jagode nije bilo, kao da je znala kada da ga ostavi, a ruke su se sve više stezale oko tanjušnog struka pred njim. Mekoća tih usana pomešana sa ledenim dahom koji je uneo prostrelila mu je dušu jednom jezivom svežinom.

„A šta se desilo sa tvojom ženom? Pa reci mi. Nije fer, ti o meni sve već znaš!“, okrenuo se licem ka Nenadu.

„Rak... glasnih žica. Umrla je pre dve godine.“

„O Bože... eto, a ja sam tada počeo da živim. Šta ti je život...“, zamislio se gledajući u tavanicu, a Nenad je zabezeknut ovakvim zaključkom nekoga od dvadeset tri posumnjao da ga zajebava i da odnekud sve već zna.

Spustio je ruke malo niže, a Neven je uzdahnuo. Odjednom, kao da pred sobom gleda neku devojku iz sna, neko sanjano biće, koje nije Nela, ali ima sve ono što pamti da je zamislio nekada davno, još pre Nele. Preplašen je, ali ruke klize, odvode ga nadole kao da ne upravlja svojim pokretima. Čini mu se da u svakom novom dodiru kojim ga osvaja, Neven pobeđuje. Svakim pokretom kao da je Nenad taj koji je osvojen.

Neven mu je uzeo obe ruke i zajedno su zašli u njegove široke pantalone. Odjednom vrelina kože. Spušta mu ruke svuda da ga mazi, a Nenad ga hipnotisano prati kao da je razum ostavio u drugoj sobi. Srce mu je u grlu, a gutanjem bi samo odao tu tremu i raspamećenost.

„Ti drhtiš. A ja pokušavam da te zagrejem!“, nasmejao se mladić, a mesto gde su se sada našle Nenadove ruke bilo je tropsko mesto. Sam izvor vreline. Već podignuto mlado koplje, tanko a jako poput mermera, zaklizalo je vlažno među Nenadovim krupnim prstima.

„Ah. Svršiću ti ako nastaviš jebote. Ne znam da li znaš da me upravo držiš za kurac!“

„Znam... Uradi šta god ti je volja“, Nenad je poludeo i samo ga trljao dalje, izluđen sve burnijim uzdisanjem i izvijanjem slamenih šišaka koje ga udaraju kao vetar po obrazima a on ih usnama hvata, još uvek uplašen da nastavi poljupce strašću koju sve jače oseća.

Neven mu je ispružio usne i jezik i tada su se spojili. U toj sekundi Nenadova šaka napunila se baricom sperme koju je istrljao iz njega. Nevenov tirkiz je potamneo i oči je obuzelo sumračno ludilo kao da će izgubiti svest. Nenad je izvukao dlan i nežno mu ga položio na srce. Dah mu se polako smirivao.

„Uvek je tako kad se malo više uzbudim!“, glas mu je sada iz zvonkog prešao u potpuno meden.

Odlazeći do kupatila pa zatim po piće, Nenad se osećao kao da je u Nevenovom zagrljaju ostavio nekog drugog Nenada koji se upravo rodio, a da je taj što prolazi hodnikom do kuhinje jedno mrtvo telo, onaj Nelin Nenad, onaj Jagodin, onaj ničiji, koji sebe laže a drugima samo odmaže. Ovo dete kao da ga menja, ovaj mladić kao da ga upravo uči životu. Žurio je samo da se u taj zagrljaj vrati.

„Znaš li za onu Francuskinju što je dobila transplant lica??“, upitao je Neven čim se Nenad vratio.

„Lica? Ajd ne zezaj, pa to je plastična hirurgija.“

„Ma kakvi, imala je mrtvog donora, baš kao ja. Zamenili su joj nos i od tog tkiva su joj napravili i nova usta i obraze! Pas joj je pojeo lice pokušavajući da je probudi jer je verovatno mislio da je umrla! A posle i jeste skončala, od posledica medikacija, baš kao što ću i ja...“

„Odakle izvlačiš te bizarnosti?! Pas mislio da je umrla pa je..“

„Pa da! A ona sigurno u komi, stoka pijana!“

„Nemoj tako...“

„Ma zezam se, dođi ovamo, ti si na redu!“

„Za šta?“

„Za onaj šok što si meni priredio. Daj mi da vidim šta tu imamo...“, zgrabio je Nenada za kaiš i snažno privukao, a ovaj se više nije opirao.

„Mmmm... Kako miriše..“

„Pa i ne baš...“

„Ma ćuti. Lezi tu. Već volim miris tvoje kite.“

Nenadu se mozak upalio. Kurac je bio spreman da popara oblake a za stid je nestalo prilike. Poslednje racionalno čega se seća bilo je to da Jagoda ipak može banuti. A onda se samo prepustio neumornom lizanju koje mu nijedna žena nikada nije priredila.

„Stavi ga... Uzmi ga celog, probaj“, Nenad je dahtao kao u ropcu, gubeći realnost iz sećanja dok ga dugi mladićev jezik obrađuje sa svih strana od vrha do korena i znalački mu polira velika jaja. „Vidim da si iskusan baš...“

„Hej, pa nećemo tako“, Neven se uspravio, držeći besno kurac u ruci kao da će ga prepoloviti. „Kada sam s tobom, ti si mi jedini.“

„A je l’? A kad si sa onim pod crnom kapom, Nenada se nećeš ni sećati?“

„Ne planiram nikakvu kapu niti bilo šta, pusti me da ti ga lepo ližem...“

Nenad ga je posmatrao kako predano kruži rumenim jezikom u divljenju i prepuštanju užitku. Nije pomišljao da i on uradi slično, ne zna kako bi jer nije nikada.

„Pa znači ti ne pušiš? Nego samo ližeš....“

„Eno ga opet“, podigao je slamenu glavicu zadihan, umuljan i lep kao nikada pre. „Ako hoćeš da jebeš, može. Moja usta nisu pička, tako da znaš. Ja se ustima ljubim, Nenade!“

Nevenova direktnost bila je nešto neodoljivo. Toliko bezobrazluka, razigranosti i nežnosti je sadržala svaka rečenica da bi na ovo teško iko ostao imun, a Nenad je samo čekao sledeću, često ga namerno provocirajući.

„Ti reče da sa onim nisi spavao...“, opet mu se obraćao, dok mu Neven obrađuje krupan glavić koji se migolji, i pomalo se zastidi sve te pljuvačke koja odaje mnogo dublju želju.

„Mmm... nisam to veče kad smo se sreli! Ali jesam pre toga, desetak puta. Ima dobru palicu. I bio sam s još njih nekoliko pre toga, eto.“

„Opa, pa ti si prava muška kurvica!“, prsti su nervozno prošli kroz pramenove od slame.

„A ti si manja kurva od mene?! S koliko si ti žena bio?“

„Sa... dve.“

„Ne seri!“

„S ovom čiji grudnjak tamo visi, kako si lepo primetio, i... sa mojom dragom, jedinom, bili smo jedno drugom ljubav iz srednje škole...“

Neven je obustavio lizanje i naslonio se na lakat.

„Osećam da nikad ne bih mogao da je zamenim... Još je tebi ona u glavi!“, pogledao je ka fotografiji u ramu koji je ostao na podu. „Kako se zvala?“

„Nela.“

Neven je dugo ćutao, kada ga je Nenad vratio u onaj početni zagrljaj.

„Ne tražim nikakvu zamenu. Dovoljan si“, konačno mu je poljubio zlatni potiljak, a Neven se zadovoljno protegao.

„Mmm, pa hoćeš li...?“, pripio se zadnjicom uz njegov glavić, gurajući ga gore-dole.

Nenad se rešio odeće, a zatim skinuo i svog slatkog ljubavnika. Na momente se prisećao da ne sme biti grub zbog Nelinog srca. Ali je Nevenovo telo pozivalo na ono najgrublje.

Isturio se dok se nije ukazala rupica koju nije bilo moguće omašiti. Nenad je klizio vrelim glavićem po njoj, još uvek se dvoumeći i pitajući kako je dospeo u ovu epizodu. Pogurao je, a iz Nevena se već otela medena simfonija uzdaha. Svaki njegov uzdah jačao mu je erekciju da je već postajala neizdrživa.

„Hoćeš li mi ga u tu rupicu? Molim te...“, stenjao je, izluđujući ga. „Hoću da pljuneš u nju, naciljaj je!“

Nenad se pokorno spustio i prvi put polizao čmar drugog bića. Nevenov ulaz bio je mek i gladak, izdepiliran do poslednje moguće dlačice. Nikada nije pomislio da ičiji može biti ovakav. Zurio je u pulsirajuću rupicu još neko vreme mazeći je i šireći prstima, a onda je pljunuo pravo unutra. Neven je zacvileo od miline, željno čekajući Nenadov ulazak.

Niz leđa vitkog tela slivao mu se srebrnkast znoj koji je Nenad skupljao usnama, popevši se polako preko njega. Neven se još više isturio, propinjući se na jedno koleno pa tek malo na drugo.

„Hoću da budem tvoj, da me poseduješ. Želim te otkako sam te video, otkako si mi dodao onaj peškir... Hteo sam još tada da ti kažem, naguzi me u onom kupatilu, raspori me... ali sam bio fin, ipak te prvi put vidim..“

„Da, sad možeš da budeš bezobrazan kakav i jesi...“, Nenad je pogurao u unutrašnjost i smestio svoj oblizan glavić.

„Ja inače volim da pričam bezorbrazne stvari dok se jebem, neće ti smetati?“, glas mu se već gubio u ekstazi.

„Ne smeta mi ništa, Nevene...“, zagrlio ga je čvrsto oko struka izdižući mu leđa na sebe, a onda polako počeo da ulazi dublje.

„Mm, volim ga, volim šta mi radi... Samo mi ga uteraj duboko, slobodno, molim te“, sada mu je glas bio čista pohota. Kada bi izvio glavu, pokušavao je jezikom da dohvati Nenadov, ali mu ga Nenad nije davao.

„I, kakav je osećaj kad ti je u guzi ovakav kurac?“

„Predivan, želim da i ti to osetiš... Volim da ga jašem kada mi je unutra, da se sam jebem njime, o Nenade koliki je... taman ono što mi treba, po meri.. Bolji je od one palice, stvarno... Iskreno... Jebi me, duboko...“

Nenad je počeo da trza bez granica. Da je slušao samo uzdahe bez reči, ne bi već bio pri samom kraju. Ubada ali slabi, mozak mu je prebačen sa druge strane izluđenosti.

„Oh, tako, napuni me do vrha, mmm“, Neven se nije bunio i sam je isisavao kontrakcijama seme do kraja, a Nenad ga je držao i grlio kao nikoga nikada.

Neven se odmah spustio nazad na obožavanu kitu, i dalje željan. Nenad se uplašio hoće li moći podmiriti ovu nežnu zver.

„Mmm, moji sokići na njemu... Želim ga još, celu noć! Neće da ti se vrati ona... partnerka?!“

„Valjda neće dušo, sisaj mi ga... O da, tako.. Pa ti si nešto najbolje što mi se dogodilo! Da sam znao, samo da sam znao da si ovakav, da si... da ću poludeti za tobom, i ja bih te naguzio još tada, Nevene, u tvom stanu, mali, razbio bih te...“

„Šta kažeš, kako sisam?“, pljuvačka mu je ponovo oblila lice.

„Kao nijedna, dušo, kao...nijedan, kao niko! Nevene, toliko sam te čekao...“, oteo mu se uzdah sa dna grudi.

„Čekao?? Ah... čini mi se i ja tebe!“

Ponovna erekcija pretila je da popusti kada ju je Neven svojim veštim usnama izvukao do kraja.

„Evo ga. U punom sjaju, spreman za akciju!“, ponovo se natrćio smejući se.

„Sahranićeš me, mali...“, žalio se doktor, ali brzo prionuo na rad.

„Hoću da me trpaš malo okrutnije, može? Pokaži mi šta znaš, daj mi razlog da ne silazim sa tebe!“, vikao je, a Nenadovi prozori su bili otvoreni zbog prejakog grejanja u stanu. Nije mario ko će da ih čuje.

„Ako nastaviš sa pričom opet ću svršiti za minut!“, zagrlio ga je kao da će mu polomiti struk.

„Ćutaću, a ti me jebi kao malu fuficu, kao da ti pripada ova rupica i sve moje, kao da je samo tvoje, uff to, udri, hoću da te osetim do dna, do srca!!!“

Nenad je na sekund zastao. A onda je shvatio da je baš to ono što ga pali, da bude njegov u potpunosti. Cepao je sa svih strana, ulazio iz svih uglova, lomio je kurac u toj mladoj izbrijanoj rupici koju nije smeo u toku čina da pogleda jer bi mu opet rastočila pamet.

„Pričaj mi, nemoj ćutati“, viknuo je posle Nevenove tišine.

„Šta da ti pričam, nije mi dobro od ove tvoje kurčine.. Kao da me nosiš na njoj, kao sitnu stvar na kurcu koju probijaš tek tako... Nenade... Svršiću i ja, smem li? Biće tebi još bolje i mekše...“

„Naravno.. daj ga meni da ti pomognem...“, zgrabio ga je napaljen kontrastom svojih crnih dlaka i Nevenove sjajne glatkoće.

Dohvatio mu je kurčić sa prednje strane i drkao ga tako da se Neven celim telom tresao na njemu, a kurac mu je u toj drhtavici sve glatkije ulazio i izlazio iz njega, ulazio ponovo, drkao je sve brže, ulazio sve slasnije, dok Neven nije zapao u drhtavicu koja je doktora malo zabrinula ali nije mogao da stane, slušao je njegov medeni uzdah kako se prekida kao da umire, umirao je sa njim ovaj put, da ga ponovo oživi, da sa njegovim semenom u sebi postane ceo i svoj, a ne samo Nelin.

Izlio se ceo do svoje poslednje prigušene kapi u taj mali otvor koji ga je primao celog i istisnuo lako kao da nikada nije bio u njemu. Na dlanu mu se lelujao tečni produkt Nevenovih uzdaha.

„Popij“, naredio mu je, a Nenad je to bez pogovora uradio i oblizao se. „Jebem ti, zaljubiću se“, Neven se nasmejao kada su pali u krevet.

„Ja već jesam, odavno“, dodao je Nenad, ali mu je ovaj samo preklopio usta umornom rukom.

Činilo mu se da se nastavilo i u snu. Da je samo sanjao produžetak realnosti, zaspavši pored Nevenovog srca i slušajući mu miran dah. Tirkizne oči bi samo nežno provirile kroz svilene kapke i sa osmehom utonule u tople snove o daljem maženju.