Atrium sinistrum
Samo deset posto ljudi na svetu koristi levu ruku umesto desne. Jedan procenat nema dominantnu ruku i svejedno im je koju koriste, dok je ostatak čovečanstva desnoruk. Velika je verovatnoća da se upravo zbog ove statistike, pa i poteškoće da se levom stranom tela obavlja većina ljudskih pokreta, leva strana kroz istoriju smatrala mračnom, čak i zlom, sve do današnjeg dana. U mnogim jezicima, reči koje se koriste da označe desno takođe opisuju kvalitete koji su pozitivni i dobri, dok se terminima za levo imenuju uglavnom manje poželjne osobine.
Drevni Kelti su se, međutim, divili levoj strani, smatrajući je simbolom ženstvenosti i plodnosti materice. Čak se i u hrišćanstvu na nju počelo gledati kao znak besmrtnosti, kako se u Pričama o postanju Eva pojavljuje Adamu sa leva. Pa ipak, uzmite na primer današnju englesku reč ’right’, ona ne znači samo ’desno’ već takođe i ’ispravno’, kao što i ’dexterous’, sa latinskim korenom, određuje onoga koji je spretan, snalažljiv, kakav je recimo vešt mislilac, ili nekoga ko dobro ume sa rukama, kao što je hirurg...
Listajući zabavne članke popularnih novina, Nenadove misli bi odlutale na dvadesetak minuta, a onda se vraćale u jezgro stvarnosnog užasa. Razmišljajući o tome kako su mu latinski termini odavno dosadili i kako veći deo srca pripada levom delu tela, kroz prozor je posmatrao zlatno lišće koje pod naletima vetra u gomilama udara o parkirane automobile, drveće, zgrade i kontejnere, podsećajući ga na roj slika u glavi koje bez rešenja i smiraja proleću glavom i sudaraju se dok se ne izmrve u prah i sva snaga iz njega ne odleprša. Borio se s javom i snom kao da se bori sa utvarama.
Mogao je da nasluti, mada bez hrabrosti da to i svesno očekuje, da će jednog od tih dana, baš kao te večeri, u njegovim toplim rukama njena dva mala dlana postati hladna. A grejao ih je kao da će samo on uspeti da u to telo vrati sav život koji ga napušta, u to obožavano telo koje je sa njim davno postalo jedno. Zauvek spojeni, mislio je--ti prosto ne smeš da me napustiš! Voleo je to maleno telo do obožavanja, i kada mu se predavala, i kada mu se otimala, jednako i ludo kao prvog dana.
Sedeo bi kraj kreveta i dugo milovao Nelino oznojeno lice. Poznavao je sve lekare, uostalom svi do jednog su mu kolege, i njegovoj supruzi pruženi su lečenje i nega u privatnoj sobi pod stalnim nadzorom, uz česte posete i svesrdno zalaganje i doktora i sestara. A činilo mu se da što se više svi bore, Nelino disanje postaje sve teže, i šansa da preživi se iz sata u sat umanjuje. Metastaze nema, nijedne, a ona umire.
Neprestano i nekontrolisano stiska oko njenog vrata taj glupi privezak od koga nikada nije mogla da se odvoji, malu metalnu sovu razrogačenih ljubičastih očiju. Gledajući je svih tih noći na umoru, Nenad se ujedno mirio sa mogućim gubitkom i vraćao iscrpljenoj nadi.
Posmatrajući njene blede kapke koji skrivaju one prelepe oči, a da više ne može da ih vidi i sam Bog zna hoće li se ikada ponovo susreti sa njegovim pogledom, pitao se da li voljene više volimo kada ih gubimo, da li to dolazi od straha ili je uvek prisutno i usnulo. Ili je čak sva ljubav uvek lažna, usmerena samo na sebe i na puku podelu strasti između dva bića. Šta je uopšte ljubav, pitao se, klateći se na stolici u želji da i on nestane sa njom.
U trenucima kada bi ga napustila svest i pretvorio bi se u još jednu biljku koja sedi pokraj one ležeće u obličju njegove okopnele drage, na ivici halucinacije bi se vraćao kroz sećanja na godine braka sa njom, njene želje, njen smeh, putovanja, prijatelje, decu koju još nisu imali, a sada je neizvesno da li će imati i ženu.
Pomisao da će ostati sam uzdrmala bi ga iz polusna i jedva bi održao ravnotežu, nesmotreno gužvajući list po list dopola pročitanih novina dok mu ispadaju iz ruku.
Pomišljao je na najgore, ali bilo je tu nečega još goreg. Nela je nekoliko godina ranije izlečena od raka koji joj se ubrzo vratio. Svega je bila svesna. Tumor glasnih žica spada među tumore povratnike. Prokleli su zajedno stotinu puta svaku terapiju i svaki njen dolazak na kliniku.
Voleo je one godine kada je klinika u kojoj je tada radio bila samo njegovo radno mesto, a Nela mlada nevesta kojoj dragi nedostaje kada mu se smena produži i telefonira mu koliko joj nedostaje i koliko ga voli.
A ona je, već oslabljena, jednom svratila bez najave, umalo pomerivši termin operacije na koju je žurio.
„Ipak želim to da uradim“, rekla je, stavljajući pred njega već potpisan papir.
„Nela, ljubavi... Zamolio sam te najlepše da više ne pričamo o tome..“
Ali bila je neumoljiva. Smatrala je da sve što je u njoj sa trideset devet godina ostalo zdravo, treba da se iskoristi u svrhe nauke. Bez glasnih žica, podrazumeva se.
Nenadu je takva slika pred očima bila nepojmljivo odbojna. Ne samo zato što se žena njegovog života odlučuje na takvu žrtvu -- ipak je to za opštu dobrobit i spasenje nečijeg života -- već što će najveći teret pasti na njegova pleća. Na njemu je da joj kao jedan od najboljih kardiohirurga u regionu obeća da će ‘njeno srce nastaviti da kuca’, kako je govorila.
„Da, nastaviće, Nel. Ali to neće biti u tvom telu, koje toliko volim...“
„Neću više ni reč da čujem!“, rekla mu je, uzrujana. „Presadićeš ga prvoj osobi na listi čekanja.“
Nije to bila tako jednostavna procedura kakvom su je ove reči opisale, ali stvari su bile jasne. I te poslednje noći kao da joj je prećutno, konačno, obećao da ipak pristaje.
Nela je preminula mirno kroz nekoliko minuta. Nenadovo srce je zamrlo sa njom. Vetar je nastavio da mlati zlatnim gomilama lišća, sve do trenutka kada je trebalo da je otvori i pre večnog rastanka prebaci njeno srce na led da bi sačekalo novog vlasnika.
Teško je pregurao taj postupak, teže nego sahranu. A čekalo ga je ono najteže, da kolegama objasni situaciju zbog čega on ne može da presađuje deo nje, niti da uopšte prisustvuje drugoj transplantaciji.
„Samo taj jedan slučaj, molim vas, preuzmite. Dovešćemo Laburova, on zna šta radi. Ne želim da znam kod koga odlazi i ko će dalje živeti sa Nelinim srcem, a da nju nikada više živu neću videti!“
Iako se osećao neprofesionalno i krajnje sebično, njegova molba naišla je na utehu i razumevanje čak i kod najgordijih kolega. Za nepunih sat vremena je Konstantin Laburov, elitni hirurg iz susednog grada, potvrdio svoj dolazak.
Sve je rešeno, a ipak ga ubija. Kao da joj je to dugovao, jer je to bila njena želja, i to ona poslednja. Ona je sada sama, bez njega, samo je prokleta mala sova ostala oko vrata, da je čuva. Plače, teške muške suze. Seća se njene priče kako je kao mala spasila ranjenu sovu iz obližnje šume. Bolešljiva i nemoćna, ipak je uginula za nepuna dva dana. A njegovu Nelu, ni njega, sada više niko ne može da spasi.
Nije želeo da odsustvuje sa posla. Voleo je svoju rutinu, ma koliko mu se smučila zbog novonastale situacije u kojoj se posle stotine uspešno presađenih organa odjednom povlači poput kukavice.
Na čudan način mu je bavljenje bilo čime nevezanim za privatni život fokusiralo glavu daleko od bola, pa čak ga ni fizički nije osećao dugi period dok se stresira oko dijagnoza i sa kolegama pregovara o terminima i načinima predstojećih zahvata.
„Ali on je prvi, mislim, on je na redu. Ima dvadeset godina, dete je!“, začuo je kolegu u susednoj ordinaciji.
„Dvadeset i jednu, punu!“, ispravio ga je drugi.
„Svejedno, ta tetka ima sedamdeset, molim te da budemo realni, mali živi sa ovim od rođenja i umreće za mesec dana ako...“
„Kakva tetka, o čemu to pričate?!“, prekinuo ih je Nenad, a oni su obojica kao po dogovoru odmahnuli rukama.
„Ma... Ti baš ne treba to da čuješ. Ne želiš da znaš...“, priznao je jedan.
„Ali bi nam tvoje mišljenje itekako značilo..“, nadovezao se i drugi.
„Za Nelino srce?!“
Potvrdili su i pogledali ga u vidljivom očaju.
„Držite se liste i vremena prijavljivanja. Ne pravimo razliku u godinama, svaki život je jednako bitan. Jeste li me razumeli? Ne može nečija tetka imati prvenstvo niti je prednost to što je neko mladić. Ko je prvi na listi?“
„On je. Od sedme godine pada u nesvest, pritisak mu abnormalno varira, pola školovanja je proveo po bolnicama. Premlad je da ima ovakvu fibrilaciju, ali verovatno je nasledna. Ime je Ne-“
„Ne!!! Ne govori mi ime, pobogu!“, Nenad je pokrio pesnicama uši, a kolegi su se od njegovog vriska zatresle hartije u ruci.
„U redu...“, nevoljno je prihvatio drugi, čija je tetka verovatno ostala da još neko vreme čeka na novo srce.
Laburov je stigao, obratio im se svojim strogim tonom i okupio ih da razmotre detalje. Pozvali su i Nenada, ali je ostao odlučan i još jednom zamolio da ga izuzmu iz dalje saradnje.
Ali, u odlučujućim satima pre operacije, nepoznat nemir naselio je njegovu umrtvljenu dušu. Kao da je bežao iz stana, ne podnoseći samoću, bežao od prijatelja ne podnoseći društvo, te je samo klinika bila mesto gde može da bude onaj stari, kao da se ništa nije promenilo, mesto gde je mogao još malo lagati deo mozga da ništa nije izgubio.
Znao je da je u to vreme pacijent već pripremljen. Taj mladić čije ime očigledno počinje kao njegovo, čuo je bio dva početna slova, možda su i imenjaci. Ili je moguće da je kolega krenuo od prezimena? Zašto se i pita kad ne želi da zna. Šta to treba da ga zanima, te opcije se odrekao.
Zatrese glavom. Umiva se. Čita novine a ni reč ne razume. Prelazi po dijagnozama, papirima, šeta ordinacijom, pa šeta dugim hladnim hodnikom, tri puta gore pa dole.
Tri puta je i kraj uklete sale prošao, dva puta zastao. Kao da sluhom vreba jedno obolelo srce koje čeka svoju zamenu i spas.
Četvrti put je ušao. Primetio je da mu je čitava noć prošla u tom šetanju jer je široke prozore iznad pacijentove glave ispunilo rumenilo olovnog jesenjeg neba. I taj naočigled lep prizor, koji bi nekome vratio nadu, njemu je delovao zloslutan. Laburov će morati da požuri.
Sa desne strane u krevetu se promeškoljila žena koja čeka zamenu bubrega. Da je bar bubreg u pitanju, pomišlja. Bubreg je nešto drugo. Sve je nešto drugo, ali srce... Nelino srce. Nelino središte, Nelina strast, Nelino jezgro života izvađeno da služi nekom drugom, mladom, bahatom, ništavnom životu.
Vraća pogled na pacijenta pod prozorom, zna dobro da je to on. A na njemu baš ništa nije bahato. Izgleda mrtvo baš kao Nela. Spava dubokim snom, a disanje mu je jedva primetno. Ipak ne sme da mu se približi. Ne sme da pročita ime na privezanoj pločici ispred nogu.
„Doktore Narančiću.. otkud vi?!“, umalo je vrisnula riđokosa noćna sestra, pa nakrivila glavu u utvrđivanju Nenadovog identiteta.
„Ja, ma... Samo obilazim.. Tražio sam neki podatak, da budem iskren...“, cedio se iz njega potpuno nebulozan tok reči, ali ga više ništa nije upitala, kao da se sama postidela što se tu našla.
Laknulo mu je, kao da je opet sve u redu. Dok ne vrati pogled ka onom krevetu pod prozorom. Jutarnja svetlost počinje da mu otkriva mladićevo mirno lice, kada zakorači unazad, i hitrim, krupnim koracima napusti salu.
Video je mladost. Život. Šansu. Budućnost koju Nela nema i poklonila ju je drugome. Poželeo je da ga i ona vidi, i da se predomisli. Zna i šta bi joj rekao.
„Naše dete je već moglo biti njegovih godina.“
Ali zna da bi je to rastužilo. Htela jeste, ali posao, doktorske studije, njegove, njene, nebrojene obaveze... Nekako su to preskočili, i pojam o potomstvu se samo zaturio iz njihovih razgovora. A sada mu je zbog toga toliko žao.
Na neki način ipak je darovala novi život. Tog dana, mladić će svoj život zaživeti novim srcem. Nenad je sipao sebi pola čaše konjaka u ordinaciji.
Da ga kolege ne zateknu pripitog, još jednom se umio. Nije ni primetio kada mu je narasla tolika brada. Oči otekle, vrat se usukao, obrazi uvukli. Crna kosa mu je neuredna i prljava. Izgleda kao neki od pacijenata, onih najtežih slučajeva. Njemu treba da presade dušu, novu da ima. Sve je manje sebe prepoznavao.
„U kakvom je stanju?“, upitao je Laburova koji je neumorno listao dosijee pacijenata.
„Ko, Neven?!“, neobavezno je kriknuo, i sam neispavan.
„Dođavola... rekao sam da mi ne govorite-“, uhvatio se rukama za prljavu kosu kao da će je svu od besa počupati.
„E dokurca..“, ubacio se drugi kolega. „Nije trebalo da mu otkrijete identitet pacijenta, zamolio sam Vas...“, obratio mu se s dozom zaziranja, ali stari hirurg je slabo mario za takve pojedinosti. „Metabolizam je u redu, podudarna krvna grupa, obim srca takođe, nema bitnih odstupanja u veličini kod srca donora..“, objašnjavao je Nenadu kada je ovaj naprasno izašao.
Iz fioke u svojoj ordinaciji iščupao je kutiju cigareta koju je tu ostavio pre nekoliko godina. Poneo ju je na terasu klinike i ispušio nekoliko zaredom, tresući se obavijen novembarskom maglom.
Morao je još jednom da ga vidi. Samo izdaleka da ga pogleda. Ili malo bliže, sad može, gotovo je. Treba da je uveliko sediran, tako da nema šanse da ga primeti. Neće mu ništa. Hoće samo da se pozdravi sa telom koje će nositi deo njega. Nelin deo njih oboje. Nelin san, Nelin svet, Nelinu požudu, Nelina sećanja na drhtavice, radost, previranja.
Pozdraviće se sa tim mladićem kao sa kutijom u kojoj će biti pokopano njegovo najveće bogatstvo.
Neven je bio još mirniji. Disao još ređe. Izgledao je slabašno i iscrpljeno, i niko pri normalnoj svesti ne bi poželeo da mu naudi. Izgleda kao da mu je sedamnaest, a ne punih dvadeset i jedna, misli doktor Narančić.
Prilazi mu kao da prilazi uspavanoj lepotici. A baš tako i izgleda. Kao devojčica. Da li bi mu bilo lakše da Nelino srce odlazi devojci, a ne momku? Prokleto muško da šeta sa njenim vitalnim organom. Ovakve varijacije i jesu rizičnije, možda zato neće preživeti, a i velika je razlika u godinama. Ne zna, svejedno mu je.
Dugo posmatra lice mladića kao da mu protiv volje jedna sena sa njega umiruje sav onaj bes i tugu. Zrak sa tačke na tankom nosu gde stoji tek vidljiv pregib. Svetačko lice neko, kao u mudraca, a opet samo klinca. Zrak mira kojim je usnuo, prepušten sudbini.
Prokleti Laburov će sve odraditi bez greške, može se samo desiti da telo odgovori nepoželjno. To telašce bez snage, kako li će podneti? Izgleda tako malecno. Baš ga briga.
Pita se kakve su mu oči, kakve glasne žice. Kakvo je pravo stanje organizma. Pa opet kako će živeti, ljubiti, voleti, patiti, plakati, žvakati, pišati, sanjati. Sve što Nela više nikad neće.
Opet ga mrzi. A onda sebe. Samo Nelu voli, voli sve više. Čuje njen ohrapaveo glas da ne treba da mrzi. Zamišlja njenim glasom izgovoreno ime dečaka. Baš se i mogao tako zvati da je njihovo dete. A nečije jeste. Nevenova majka će se radovati. I pomalo Nenad. Neven mnogo. A najviše njegova Nela, tamo gore.
Utešen rečima glasa koji je umislio, prestaje da pije i vraća cigarete u fioku. Izvinjava se Laburovu i prepušta ih poslu.
Dve godine kasnije
Četrdeset i četiri mu je. Dve godine otkako više nema Nele. Proslavljen je, ostvaren je, dosta mu je. Nenad je postao muškarac bez ijedne želje. Obeležava rođendane, praznike, kolege su mu prijatelji, a prijatelji kolege. Retko se na nekom radnom mestu mogu steći novi članovi porodice, a njemu je Bog podario makar to, možda baš zato što je izgubio ono najvrednije.
Što su bili bolji i uviđavniji prema njemu, bilo mu je sve gore. Utehe su dolazile sa svih strana i nisu prestajale, podsećajući ga svakodnevno da je ostao samo polovina čoveka. I da negde, u istom gradu ili bar nedaleko od njega, Nelino srce i dalje kuca. Izračunao je. Malom treba da je sada tačno dvadeset i tri. Najlepše godine.
Zapita se ponekad da li Neven ima probleme i kakva mu je prognoza. Kako se oseća, da li je bolje bez starog srca. Prebobao je najkritičniji period, pa neka ga. Nikada posle nije kontaktirao Laburova, niti mu je iko sa klinike javio loše vesti. A samo ponekad pred pijanu zoru postavio bi sebi ono ludo pitanje--sanja li mali Neline sne.
Napustio je hirurgiju, otvorivši privatnu ordinaciju opšte prakse, gde je zaposlio nekoliko kolega, ionako tehnoloških viškova. Opet mu se raduju, spasio ih je. Šefuje iz senke, retko izlazi iz kuće, više ne obeležava ni proslave.
Dok se jednog dana ne pojavi ona. Tražila je da baš sa njim razgovara, kao da nije verovala njegovim kolegama. Problem je minoran, tiče se loše cirkulacije, a kada ju je ugledao, na pamet mu je pala ideja, kao zagorelom muškarcu, kako bi mogao dobro da je podgreje.
Jagoda. Nije mogla imati lepše ime. Sva je sočna, za gricnuti, za smazati u jednom dahu. U kasnim tridesetim, a sasvim drugačija od Nele. Ova je visoka, crnka, dugonoga u suknji iznad kolena. Od pogleda na njene zategnute grudi čitava ordinacija mu pred očima gori.
Njene tamne oči koketiraju dok mu izlaže svoje muke. Sasvim mu je nova, friška, upala mu u život s neke planete najukusnijih voćaka. Ne deluje mu nimalo obolelo. Pola njenih reči tako napaljen i ne čuje, dok odjednom ne kaže kako je dopala u prave ruke, provrti se na svojoj stolici kao da je nešto zažulja, i namigne mu da i sam nešto preduzme.
Nije oklevao, pozvao ju je da izađu. Izlazak se završio žestokim seksom u njegovom stanu do ranog jutra, kada je samo pao izmožden sa nje, a njena cirkulacija poprimila intenzitet devojčice. Nela... oslovio ju je, ali ga ona u transu višestrukog orgazma nije čula. Zagrlila ga je kao da je za večnost.
Smem li? Izdajem li je ovim?, pitao se. Pokajao se, sve do večeri, kada je osetio mir, kao da čuje Neline reči, Nelin otežan govor, taj spasonosni šapat. Budi srećan, molim te.
Nisu planirali brak i samo su uživali. Uživanje sa sočnom Jagodom došlo mu je kao nagrada za sve životne patnje. Putovali su morima, Evropom i Azijom, vezivalo ih je bezbroj identičnih afiniteta, iako u početku samo površinskih.
Nije prošlo mnogo kada je osetio izvesnu vezanost za ovu novu ženu u svom životu i rešio da je zadrži kraj sebe. Bila je pokretač stvari, sve ono što mu je trebalo da izađe iz čaure svog ludila i usamljenosti.
“Osudio si sebe, Nešo”, govorila mu je za večerom na brodu. “Kao da će ti neko reći hvala za to. Ma živi život, jedan imamo!“ Slušao ju je, kao hipnotisan, gledajući u njenu bujnu crnu kosu nošenu okeanskim vetrom.
U njenom prisustvu video je nastavak života, šansu, budućnost. U njenim očima iskru nove nade. Na njenim čvrstim sisama donosio je sveže odluke. Čak se često osećao kao dete koje je tek na početku nečeg velikog i iskreno se raduje.
Kada bi ostao sam, dok Jagoda spava, Nenad je postajao nešto sasvim drugačije. Ne toliko onaj stari, deprimiran lekar koji gunđa na sve i čitav svet krivi za svoj gubitak. Već neko novi, ispunjen neosnovanom, suludom, neizdrživom čežnjom da se vrati.
Da kao ružan san zaboravi baš ta leta, sve te vožnje, sunce dok klizi u okean, i sve njihove avanture. Da se vrati u grad u kome leži ona, a njeno srce još uvek živo otkucava njegovo ime.
Primetivši da je izašao iz duge faze potištenosti, kolege su ga odmah povukle u one stare pijanke. Začudilo ga je da ga jedan od njih pozove samog na večeru. Kolega Javor, specijalista za urogenitalne probleme, privatno boem i avanturista sportske građe, a pomalo suvonjav za svoje godine.
„Nešo, moram ti reći- ona tvoja je živa vatra!“, otvorio se sa prvom čašom vina.
„Znam... Ali mi nije baš jasno zašto to čujem od tebe!“, Nenad se nasmejao.
„Eh, pa zato što... Red je da ti kažem, znamo se tolike godine. Flertovala je sa mnom... kada smo svi bili kod Zavirova, onomad kad mu je mala diplomirala, sećaš se... Malo je degutantno da kažem, ali u jednom trenutku me je uhvatila za prepone-“
„Moguće da je popila malo više..“
„Dobro ali... Mislim, znaš da te ne bih lagao samo da bih je..“
„Ma znam. Ako je neko imao afere, to si ti. Malo smo ti i zavideli, sada mogu da ti kažem..“
„To su prazne priče, ako smo već iskreni. Nenade, nisam ni sa jednom, niti me je ikada jedna zadržala. Čudno nešto, ali takav sam od rane mladosti. U početku sam se deklarisao kao svinger, ali mi se previše dopadalo da ostanem nasamo sa svim tim ženama... Znaš, četiri-pet njih i ja.. Nije mi lako, nekad su zahtevne, ali postižem, zarad tog jedinog užitka koji imam u životu. Pored, naravno, ovog vina!“
Podigao je čašu ka Nenadu da nazdrave. Nenad se više zamislio nad ovim Javorovim priznanjem nego otkrićem da je Jagoda kurva. U nevelikom gradu, on ih je lagao sve odreda, i to već par decenija, uvek romantično opisujući damu sa kojom se viđa i najavljujući skoru ženidbu. Kakav glumac! No dobro, ima i gorih bolesti od njegove. Trudio se da ga ne posmatra začuđeno i da razgovor nastave kao svaki drugi.
„Imam još neke šokantne vesti, ako ti sve ovo nije bilo previše...“, nastavio je Javor nakon večere. „Imam jedan interesantan slučaj na klinici, lečim ga već duže od opstrukcije mokraćnih kanala, uporno mu se vraća kamenje, da ti vidiš kakvi su to grumenčići, zaguše sve i ništa ne prolazi, čoveče.. Ja sam fasciniran kako se samo stvore, i ništa mu ne pomaže, sve smo već-“
„Baš interesantno.. Hvala Bogu pa sam večerao pre nego što si to tako lepo počeo da opisuješ.“
„Ma ne radi se o njemu, nego njegovom sinu.“
„Kakve on grumenčiće ima?! Stvarno si fenomen, dobro je što ti jadni ljudi ne znaju kako ti pričaš o njima!“, Nenad se tresao od smeha, sećajući se bezbroj anegdota s Javorovim pacijentima.
„Nema kamenčiće... Njegov sin ima novo srce, Nenade. Već dve godine. Nisam znao, majke mi, da je to on. Nisam znao ni da žive u mojoj zgradi, zamisli, nikad se nismo sreli! A to mi je pomenuo nedavno, žaleći se da ako umre, sin mu ostaje siroče, i zaplakao je bio tad, iako se sećam da to dete... taj mladić, nije tako mali, da ima sad već-“
„Dvadeset i tri godine.“
„Pa da, ti se sećaš bolje. Izvini, možda nije trebalo da.. Bilo mi je žao čoveka, pa sam i povezao svu tu priču.. Hteo sam valjda da znaš da je dobro, da nisi pogrešio u odluci...“
„To nije bila moja odluka“, Nenad se povukao unazad kao da će leđima oboriti stolicu.
„Znam, ali... Jebiga, sad sam ti kompletno sjebao dan!“
Nenad je utešio prijatelja pa tek onda sebe. Javora kao nesputanog šaljivdžiju i povokatora oduvek je čudila njegova jačina karaktera i stabilnost uma. Zato je i spasio onolike živote, onolika srca. A njegovo se u grudima stezalo kao da će pući. Ne zbog Jagode, pa više ni zbog Nele. Već zbog osećaja koji ga ne napušta, za onom izgubljenom stvari, za onim živim organom koji kao da čuje, kao da negde otkucava sve glasnije.
Odnos sa Jagodom nije utihnuo, naprotiv, kao da je novo saznanje o njoj rasplamsalo strast u Nenadovoj glavi. Tucao ju je kao da više nijedna žena neće kročiti u njegov život, toliko je nakupljene strasti i energije u njemu bilo utihnulo i toliko je toga u njegovom biću baš ta ludača preporodila.
Bila mu je draga i uprkos verovanju da je možda stvarno jedna od onih Javorovih nezasitih. Ako i nije sa njim, sigurno se viđa sa još desetoricom. Vodio je računa da u blizini uvek ima kondoma i da sebe zaštiti, a ona nije obraćala mnogo pažnje na to.
Jedne večeri, odlučio je da je prati. Ne da bi saznao sa kim se viđa, jer ga to ni najmanje nije zanimalo, već u nadi da će se uputiti ka Javorovoj zgradi.
Zbog čega li sam posrnuo ovoliko baš sada, kada me je ova žena podmladila, kada imam sve što bi svako poželeo i nastavio sam normalan život posle svega onoga? Pitanja su se nizala dok neumorno vozi za njom i gubi je na tom putu, a sam produžava na adresu na koju je i pošao.
Šta imam od toga da pronađem tog klinca? Sigurno mu nije dobro dok strahuje za oca. Samo ja mu falim u životu, da mu kažem da nosi srce moje pokojne žene i da hoću da mi ga vrati.
Parkirao se u blizini zgrade i načeo flašu vina koje je poneo sa sobom, planirajući da osmotri ko se kuda kreće i sebe uveri da što pre treba da se vrati. Padala je gusta novembarska noć slična onoj kada je već jednom umro, a sada to želi opet, da se konačno dokrajči i prihvati.
Flaša je bila već pri kraju, kada ga je prenulo lupanje po prozoru auta. Javor.
„Šta kog kurca radiš ovde?!“, zasmejao se ali sa dozom jezive ozbiljnosti.
„Ja... popio sam malo. Ma hteo sam da...“
„Da vidiš da li je ona kod mene, priznaj! Ajd izlazi, nemam društvo večeras, a tebi bi prijalo još neko piće!“
Zgrada je bila siva, omanja, sa samo tri sprata. Već u ulazu, Nenadovo srce je zadrhtalo neobičnim, potmulim ritmom kao kada dolaziš na mesto koje rešava neko sudbinsko pitanje a još uvek ne znaš kakvo.
Penjali su se stepenicama do trećeg sprata dok je Javor veselo opisivao žensko društvo od prethodne večeri a Nenad ga nije čuo skoro nijednu reč, gledajući u svaka vrata pred sobom i čitajući imena vlasnika. Vino u njemu umalo je upitalo prijatelja za komšijino prezime, ali se trezveni deo ipak zauzdao u tišini.
Shvatio je da ne može mnogo popiti i, posle obične kafe, kada mu je Javor već delovao umorno od celodnevne smene i uzgred se požalio na rano ustajanje, Nenad je iskoristio priliku da se pozdrave ne bi li se što pre vratio u auto i nastavio osmatranje.
„Pijan si, idi okolo, znaš onaj put.. da te ne uhvate“, pokazao mu je rukom u suprotnom smeru od onog kojim je došao.
Zatvorivši vrata stana, Nenad je začuo neko komešanje na spratu niže. Silazio je polako, pomalo uplašen tonom mlađeg muškarca koji se nadvio nad starijim.
„Pazi šta ti kažem, neće ti ništa pomoći, a ja sve zapisujem, i na kraju ću ti to duplirati! Budalo matora... bolje da si kod proročice išao, da ti kaže šta te čeka i kako ću te slomiti kad se opet sretnemo!“, vikao je, a ugledavši Nenada, pustio je iz ruke čoveka koji je naslonio čelo uza zid i glasno jecao.
„Šta to radiš bre?! Kako te nije sramota?“, Nenad mu je prišao, ali ga je ovaj samo zaobišao i istrčao iz zgrade. „Jeste li dobro?“, upitao je nemoćnog čoveka mršavog poput sene koji ga je samo iznenada zagrlio. „Je li ovde stanujete?“, Nenad je pokazao na vrata pred njima, na kojima nije bilo napisanog imena, ali ovaj od drhtavice nije mogao ni da potvrdi.
Kada su ušli, smogao je snage da ponudi Nenada da sedne. Dnevna soba bila je mala, uređena skromno i čisto. Ceo stan deluje mu duplo manji od Javorovog.
„Ja sam lekar, možda Vam ne mogu mnogo pomoći, ne znam ni šta se upravo desilo, ali izgledate jako loše“.
„To je... zbog bešike“, čovek se sagnuo u bolu, prislanjajući obe šake ispod stomaka. „Pokušao sam privatno lečenje, ali mnogo košta, pa sam bio primoran da posudim... od ovoga.. i sada nemam da mu vratim, a on je nagao, grozan.. trebalo je da znam, i da samo umrem bez...“
„Zašto biste umrli?! Ja imam kolegu specijalistu u ovoj zgradi, iznad vas, mogao bi da Vas izleči.“
„Znam, kod njega sam i išao... dok sam mogao, sad već jedva hodam. Tumor je, gospodine“, jedva da je mogao podići pogled ka njemu.
Nenad se izgubio. Javor mu ovo nije pomenuo, a možda tada nije ni znao.
„Odvešću vas ja do moje klinike ako hoćete. Ja bih da uradimo precizne analize“.
„Sve sam već uradio... Evo pitaćete mog sina, još malo će sa posla, sve je sa mnom prošao moj jedinac, a bolesniji je od mene...“
Nenad je ustao dok mu je srce lupalo. Nije znao šta da kaže nesrećnom čoveku. Ponadao se da će ga zateći samog sledećeg dana u ranijem terminu i odvesti da pokuša da ga leči. Samo ga je stegnuo za rame i zatim otišao bez reči.
Nije još spreman da se suoči. Koji ga je đavo terao da dolazi. Koračao je spuštene glave da ne pogleda ni u koga ko se penje uz stepenice dok on silazi. Nije prošao niko, a Nenad je kao begunac uskočio u auto i sasvim otrežnjen se vratio kući.
Burna noć sa Jagodom kao da je za par sati izbrisala ovu epizodu iz njegovog sećanja. U rano jutro, blaženo izmrcvareni, pili su zajedno jutarnju kafu dok je ona navlačila najlonke na duge gole noge koje je bilo uživanje posmatrati. Po prvi put ju je gledao tako milo i žalostivo, znajući da nikada neće moći da je iskreno zavoli.
Telefon mu je zazvonio neobično rano, prekinuvši niz novih spoznaja.
„Traži te jedan pacijent sa karcinomom bubrega... Ne, ne, bešike, evo ispravlja me. Sin ga je doveo, kaže da ste se sinoć upoznali. Javor mu je objasnio gde radiš. Čekaće te“, pomalo bezosećajno mu je saopštio kolega sa klinike.
„Nešo, zašto si pobeleo kao krpa?! Nenade??“, Jagoda ga je nalakiranim noktima tupkala po obrazima.
U njemu nije bilo daha. Kucnuo je sudnji čas.
Kada je stigao pred kliniku, preznojen, video je kroz staklo kako sestra uzima podatke čoveku koga je prepoznao po pognutim leđima. Bili su sami, te je Nenad žurno ušao i pozvao svog specijalistu.
Nakon pregleda, doktor je utvdio da pacijenta moraju zadržati i pratiti. Sa vešću da će morati prenoćiti, čovek se uznemirio kukajući kako nije poneo ništa od svojih stvari, a sin ga je samo dovezao i morao otići da radi.
„Dajte mi ključ pa ću vam ih ja doneti“, ponudio se Nenad, na zaprepašćenje kolege. „Znam gde živi“, objasnio je i upitao šta mu sve treba.
U otvorenom kartonu konačno je pročitao podatke. Nestor Nilić. Doveden u pratnji sina, Nevena. Obradovan vešću da ipak nema naznaka tumora, odjurio je ka Javorovoj zgradi.
Potrčao je uz stepenice pripremivši ključ, ali je zaprepašćen primetio da vrata nisu zaključana. Srce je ponovo zažuborilo, ali je buku u glavi utišala nada da je to stari u žurbi zaboravio da zaključa.
Zakoračio je u poznatu sobu, pitajući se u koju sledeću treba da uđe i pronađe tražene stvari. Odjednom je začuo šuštanje vode, posumnjavši da može dolaziti jedino iz kupatila jer podseća na mlaz tuširanja. Zakoračio je oprezno kao da svakim korakom može srušiti čitavu zgradu.
Vrata kupatila bila su širom otvorena. Iza tanke rezbarene plastike sa daljine od nekoliko metara jasno se mogla nazreti svaka kontura nagog tela u tuš-kabini. To je on, te je visine i te boje kose. Dečak sa Nelinim srcem, ne može biti niko drugi. Nenad je rešio da više ne beži.
Ostao je na omanjoj stolici i bez stida ga posmatrao. Zanimao ga je svaki pokret načinjen telom u kome kuca onaj život koji je nekada delio sa svojim. Ali u tim pokretima nije bilo ničega čudnog. Neven bi zatresao glavom dok pere kosu, podižući usta visoko kao da pije vodu ili se namerno pljuska po licu.
Dugo je trljao prepone nanevši tečnost iz nekakve plave bočice, pa bi se potapkao vodom po zadnjici, a onda saginjao ka sredini jedne pa druge vitke noge. Lice mu još ne vidi, ali se seća svake crte. Samo mu oči nikada nije video. Ili su žmurile, ili čekale da se zauvek zatvore. Pretpostavlja da su sada živahne, momačke, ispunjene sjajem poneke lake droge, ushićenjem ponekog ljubavnog susreta.
Neven je naglo zaustavio mlaz, pa pogledao prema nepomičnom Nenadu kao da je primetio strano prisustvo. Ili se to samo Nenadu tako učinilo jer je poželeo da nikada ne izađe, samo da ne mora da objašnjava kakav je manijak što tu sedi i gleda ga dok se tušira.
Vrata su se žurno rasklopila, kada su ga dva nežna oka prvi put videla. Svako normalan bi bio prestravljen, ali ne i Neven.
(NASTAVIĆE SE)
- Kategorija:
- Gay erotske priče
- 17 Jan, 2025
- 2350 pregleda
Basi, nova knjiga? Biće bestseler
Bravo Basi!