Njegov dolazak

I tako ti ga ja čekam jedne godine, sredina je ledenog januara. Nešto me tih dana raznosi i drmusa, malo od mamurluka, malo od one postpraznične melanholije.

Svaka noć je pijana, psuje se, galami i razbija. Pokačen sam na nož sa bar pet likova. Krv mi više ne protiče kroz alkohol, jedva naletim na svoju ulicu kad izađem iz kafane, ali jedno je nepokolebljivo- čekam ga.

Nisam pomenuo da od njega nije bilo ni reči o dolasku? Nije! Jasno vam je onda na kakvoj litici sam se klatio. Mirisala je niz pločnike ona linija između života i smrti, kao tanka žica kojom hodam i sve više krivudam.

Ostavio me je još krajem novembra, ‘jer preterujem’, ostavio mi je vreme ‘da se presaberem’. Znam ja to njegovo vreme, zato sam od tada još gori- da budem nesvestan kojom matematikom odbrojavam dane.

Svaka riba mi je bila kurva tada, a svaki muškarac povod za tuču. Zbog njega. Na svačija pleća sam nabacio pomalo krivice, da svoju rasteretim. Dok je on bio tu da blagosilja sve moje gluposti, onih dana kada je raspoložen, nisam dobijao batine kao tog januara, izazivajući sudbinu od nekolicine frajera za koje sam znao da mogu malim prstom da mi oduvaju nos sa face.

‘Suicidno’, rekao bi on. ‘Sramotno šta sebi radiš.’

E pa nema tebe da me kontrolišeš. Iako znaš da van kontrole postajem čudovište. Jebe se tebi šta radim, to ja s tobom telepatski, kao... pokušavam. No, ostavi me sada mojim čitaocima, još samo njih imam, ti si otišao!

‘Ala lažeš kao kerina’, pomišlja moj voljeni i odvraća pogled, nestaje kroz maglu u kojoj se tope svetleće boje. Pa dobro, malkice ulepšam... umetnička sloboda, čuo za to?! Nema on to, on je rob svoje umetnosti. Ja se kroz nju oslobađam!

Kad ne pišem isti sam kao svaka budala koju usput sretneš. Ustanem, jedem, drkam, prošetam psa, odem na pivo, drkam, odem na spavanje. Niko i ništa.

A onaj drugi, prokleti, beskorisni razvratnik s perom u ruci, on krvari kao četa devojčura u prvoj menstruaciji. Ne zna više čime zaustavlja krv, smotano previja rane jer ni to ne ume. Koliko ih je sam olizao u tom ludilu!

I čeka ga. Baš tih dana, baš u takvom delirijumu. Ne čini ništa po tom pitanju, ne ide k njemu, ostaje pasivno da izgara i da se hrani čežnjom. Jebeš čežnju, zbog takve ishrane i imam pedeset kila s krevetom.

Kad samo pomislim na vernost tog čekanja, naježim se kao da desetorica u meni svršavaju istovremeno. Tako je nežna, a takav adrenalin budi, do sada neviđen u sisara. Danju me boli glad, noću prepolovljava okrutna erekcija, besmrtna želja od kamena.

Ne spavam valjda godinama. Pa, od njega. Od prvog susreta kada mi je rekao da imam sasvim finu alatku i da samo izgleda prosečno zbog mojih krupnih jaja. Tako je dobro znao da ublaži, moj vidar rana.

Ja njega čekam kao što neki žive- razuzdano, predano, nestrpljivo, dugo, sa višim ciljem, živčano, punim plućima, praznim srcem... Tog januara život mi je čekanje. Devedeset nijansi čekanja. Ma bezbroj vrsta, mešavina i preliva!

Ali ne boli, verujte. Znam, oseća i znam- čuje. Znam ga isto kao on mene- bolje od sebe. Čekam i uporno sanjam. Tu jebenu punoću dodira, dok me gleda, ne znam šta radi, valjda me tuca i očima. Nedostaje.

Bilo je svega u pijanim noćima. Tog zaleđenog januara. Bilo je drugih, čak i pomeranja granica. Ali rektalne zidine su još uvek vlažile samo za jednim. Uzalud se u njih zarivaju tuđa koplja, uzalud me trpaju u sebe, vuku, siluju, guraju moj prosečni, obećani kurac tamo gde ne treba.

Ja sam veran kao ta kerina, ja koji lažem i krvarim i koji sam preterao. Kasno je da se saberem.

‘Tebe smara kad nema svađe, tebe pali kad me zajebavaš ili kad te ja povredim’, kao da čujem njegove tihe reči, zvonki glas. Izdaje me pamet, telo se kruni, snaga odlazi. Prevrćem se, preklinjem. Pojavi se. Doleti mi, hajde, samo još noćas... Dolazi!!!

I bilo je tu noć. Trebalo je samo da skroz odlepim. Hm, samo.

Došao je kada više nisam znao svoje ime i kada sam zaboravio i koga sam čekao. Pronašao me je u masnicama, dronjcima i ostacima života. Pomilovao mi krvav obraz kao mi da mazi srčane zaliske.

Jauk. Ljubav još uvek boli. O ne, ne tako jako... ‘Ma ti ćeš da mi kažeš kako!’. Prepustio sam mu sve. Pustio da mi osmeh s usana razvali svojim jezikom poput ašova. Ne ljubi me već prokopava. Željan me je, đubre.

Obradovalo me je do drhtavice. ‘Opet se treseš od onih tvojih droga... Koja ti sada fali, a?’, pita me, drma me. Ma sve je tu, u redu sam. Uzmi me.

Prkosi, smeje se. Griva mu crna kao noć bez snova, ludački preduga. Zaboravio sam u tom čekanju da čekam usne mekše od malina, zube grublje od eksera. I zaborav me kruti, i svakovečernje otvrdle molitve. Samelji me. Sad. Volim te.

‘Uh uh uh, ko se to meni tako lepo otvara…’. Imao je prste za analno rovarenje, brzo i jako da me još bolje podgreje. Ja mu se guzim kao napućena barbika sa naslovne strane, šibaju me njegovi štapići iznutra, rastu unutar mene kao da mi kažiprstom nešto važno objašnjava ili preti, a samo me majstorski razrađuje.

Taj kurčić od srednjaka već mi je urastao u kičmenu moždinu. Kako upliva, ja isturam dupe kao činiju i čekam svaku čarobnu kap pljuvačke. Drobi me, pa golica, pa udara jače, nasmeje se kad uzdahnem, pa nežnije.

Sad ćeš da me izjebeš i odeš i reći ćeš da sam sve sanjao?! ‘A ne, ne, ostajem malo duže, ima nekih nesređenih stvari između tebe i mene...’. Ja između nas osećam samo palicu, i verujem da će za sekund sama da mu izbuši pantalone i sama da pronađe svoj ulaz u mene.

Jer pamtim dobro koliko je divlja njegova zver, naročito kad mu nešto skrivim a onda ne radim ni malo na ispravljanju greške. Ona to najviše voli, a ja znam da će me tada karati za dugo sećanje.

Dok mi ga gura, ponavlja tiho ‘Ti si moj… ti si moj’. Ne budi providan, očigledno je! Nije baš nešto kreativan s rečima u poslednje vreme, ali kurac... ta kurčina, sve deblja je. Ili sam se ja suzio otkako me on ne jebe.

Meni misli i tada lutaju, moj duh je opet negde drugde, baksuzira i paniči, navikao na čekanje. A on delje, polako i lepo, proklizava kao da čekić spušta u kašu, prevruće je. Pretvara me u stotinu ulaza, rupica i kanala koje kliču da ga prime.

Zakovaćeš me. Sebi u glavu, i nećeš nikoga ovako... Oh, da li je...?! Nije on kao ja, da se prazni svuda i sa svakim. Osećam kako nisam dostojan njegove palice, a oseća i ona, pa se zariva dušmanski, razdvaja me od razuma i života, čeka neki vrisak iz mene, ali ne izlazi ništa sem tišine u kojoj me je ostavio, napuštene guze koja dva meseca gori i seva i doziva ga da se smiluje.

Grešna, bezobrazna guza... ‘Ova nevaljala guza, samo moja!’, ponavlja mi misao, u glavi mi je! Tako, išamaraj je. Crvena je od njegovih štapova od prstiju, jakih kao prave šibe. On je spušta, on je podiže, u njegovom vlasništvu je.

Ljubi me u ritmu prodora, zakačen zubima za moj vrat, kolena kao da mu nisu na tlu, popeo se na svoj vulkan i u krater izliva samog sebe. On tuca onom požudom koju ne može zameniti nijedno plemenito osećanje. Prosto je prejaka i zatruje te.

Van te priče, jedan je uzoran mladić, tih, iz ugledne porodice, odaje krhkost tim setnim pogledom, ma niko ne bi pogodio šta ume... A ne bih ga ni dao na proveru nikome.

Bez reči me je pustio u sebe. Da ga kaznim što me je kaznio. Od svega mi je draži izraz predaje na njegovom divnom belom licu, i pomalo drhtave butine. I kada ga parališe moje osvajanje, na tren ga zamrzne kao onaj prljavi sneg na kraju ulice.

Kao da razmišlja da li da se prepusti, a odavno mi pripada. Samo ja mogu da ga dozovem, da mi ipak dođe i kad je najteže.

Tešim se, a iskrvariću suze koliko mi je uzak ovog puta, napetost je veća od njega i od mene, kožu mu pretvaram u vrelu svilu, prekriva me, ne izdržavam dugo, ako je bilo šest-sedam uboda, to je ono što sam postao- njegovo razočaranje.

Ipak, ne priznaje, glumimo ludilo, ne pita ništa pa odgovaram još manje. Radije bih da me izmlati kao oni provocirani mamlazi.

Žar zenica i to je sve. U njegovima obećanje da narednog puta neće biti baš ovolikog plamena, jer ne zaslužujem. U mojima obećanje da ću ga spaliti i polizati sav pepeo koji od njega ostane.

Tako sam ga čekao i dočekao. Otopili smo januar, a ono drhtanje u nekoj hiljaditoj šupljini ostalo je da visi kao ledenica koju deca zaborave da odgrizu sa ivice krova.

Vratili smo se izlascima, doduše na fina mesta po njegovom izboru, ne u moje jeftine kafane. Jebavali se do kraja te zime, vatreno i sa vrlo malo reči. Nikada nismo rešili one nesređene stvari između nas dvojice.