Doppelgänger X: Dom je tamo gde je srce
Bilo je neke perverzne topline u zatvaranju na staro mesto, u koje nisam smeo da se osamljujem, i posvećivanju baš onome zbog čega drugima nije bilo preporučljivo da posećuju iste prostorije kupatila u koje ja uđem. Vraćao sam se tom starom ritualu kao begu od svakodnevice, a i sećanju na prve dane svog zatočeništva, kada još nisam poznavao ni Melmota ni Rozi i živeo sam mahom od uspomena, a podbuli šetač me je kao veran pas pratio u sve kutke dok mu ne zalupim vrata pred njegovom baburom od nosa, a on verovatno i nakon toga nastavlja da mi njuši tragove.
Ima nečeg svetog u tom samotnom drkanju, pomišljao sam tresući se u sumanutom orgazmu na hladnim pločicama- niko te ne usmerava ali i ne ometa, imaš to jedno veliko ništa, a ništa u sebi sadrži sve, znamo da su jedna te ista celina, čim zažmuriš dostupno je, uzimaš šta hoćeš, šta god te pokreće tvoje je, u par ludih sekundi glavu nafiluješ najsočnijim scenama koje ti padnu na pamet, mozak i kurac se spoje, sam si na svetu a svima caruješ; osećaš svu moć postojanja ovde i sada, a u isto vreme ko zna gde si i sa kim, jer ti se može, lebdiš tada i možeš sve- vodiš igru svaki put jednako zanosnu iako znaš da uvek pobeđuješ.
Odavno su prestali da me prate. Melmotu je već bilo svejedno kroz koji prozor i sa kog sprata ću skočiti, a sa Rozi se desilo ono što se inače retko dešava- kad jednom nekoga upoznaš, ne možeš ga ‘odupoznati’; to jedino ona može! Kada bi me srela, njene oči bile su oči potpunog stranca koje su streljale kroz prazninu u mojim, istim takvim, dok od mene pravi onog nepoznatog, zaboravljenog, zbrisanog, ‘odupoznatog’. Nisam to više doživljavao tako lično, naprotiv, vraćalo me je na početno pitanje o njenom zločinu i dijagnozi koji su očigledno držani u tajnosti.
Zatekao bih je u biblioteci, golih nogu oko klimave stolice kao da joj je prevruće, kako nervozno čita neko štivo za koje nema koncentracije, ili, sve češće, kako žvrlja kojekakva slova u svoju sveščicu i izdaleka mi se čini kao da su ogromna i kao da ih crta, a onda je preda mnom zatvara, dižući nos uvis, dajući mi do znanja da ne treba da prilazim, a kamoli da svesku otvaram i pokušam da preko nje komuniciram s vlasnicom. Ponekad bih je posmatrao kako podešava spavaćicu ili je povlači nagore ako je grejanje u prostoriji jače, čekao bih smerno taj tren kada se dodirne ili samo počeše, pa na tren razgoliti grudi ili butine, i nebrojeno puta sam se vraćao u kupatilo inspirisan njenim pokretima u trenutnom odsustvu moćnijeg stimulansa.
Bila je dobra, tako ukusna, ali samo bila. Sada me više neće, nije moja, i zbog toga se i kod mene privlačnost povlači. Na poslednjem listu sveske nacrtao sam joj mali, debeo kurac sa glavićem od mesnatog cveta, kako je čeka, a tik iznad njega oblak sa konturama njenih usana. Popizdeće kad ga ugleda i seti se one vlažnosti kojom me je natapala. Vratio bih se sredini sveske, kad bi ona već na spratu spavala a ja izdrkao treći put, pišući joj neke maglovite i umobolne stihove da je sećaju na mene. Na početnim stranicama uočio sam ispisan pasus o nostalgiji za domom i roditeljima koji je i ne posećuju, na šta sam se samo gorko osmehnuo.
Melmot je bio čudno raspoložen tih dana, kao da bi se obradovao kada me sretne u hodniku, a onda kad se priseti šta tačno treba preda mnom da glumi, iskreni osmeh bi nestao, i njegovo oštro lice s jarećom bradicom poprimalo je još strožiji, skoro turoban izraz.
„Primećujem da sve dobro klizi... Vidim i po maloj da sva treperi od vaših susreta..“, namerno sam ga prcao, bližeći mu se nadmeno kao kada on mene sabije uza zid. Uživao sam da u njegovim očima vidim iskru dileme i one brzopletosti da što pre pronađe odgovor u koji želi da poverujem.
Umesto toga, pognuo je glavu kao da nema snage da smišlja.
„Ucenila me je...“
„Ko, Rozalija??“
„Rozi... Imala je tebe, a kad je uvidela da je ja hoću, doduše, i za neke... svoje potrebe, uostalom video si.. iako nisam... nismo to ponovili, ali ona...“
„Ne razumem, šta je uradila?“
„Insistira da se viđamo, da je tucam... Inače će otkriti sve, o meni, o njoj, o svemu čime sam je snabdevao.“
„A snabdevaš je i dalje?“
„Da... I tucam je.“
„A dobro, to znači da si ipak muško...“
„Ne zajebavaj me ti. Sve je to zbog tebe!“, kriknuo je zaboravljajući da stojimo na hodniku.
„Ah, zbog mene... Nisam vas ja terao na greh, sam si joj dao dupe, da te žena jebe, čoveče... Pored živog mene!“, smejao sam se, a u njemu je kuljao sve mračniji plamen besa i nemoći. Reč nije izlazila između drhtavih usana, a jareće dlačice se nakostrešile.
„U svakom slučaju“, nastavio sam, „pazi se nje, jebiga, ti znaš zbog čega je ovde, ja nisam ulazio u to.“
„Da, ti si samo ulazio u nju... Nije te zanimalo ni od čega boluje.“
„Oh, sad sam još i sebičan?! Vidiš, možda mi je bilo baš stalo do nje...“
„Verujem, Silbermanne“, podigao je pogled s obnovljenom snagom. „Verujem da ti je stalo do te devojke, čak dovoljno dugo dok ne bi primetio nečiji kurac u vidokrugu i brže bolje naskočio na njega. Sve do takve prilike, a to bi trajalo čak nekoliko sati, brinuo bi o njoj i obasipao je pažnjom, pa možda bi stigao i burmu na prstić da joj natakneš...“
„Ja makar ne glumim, sa mnom se zna. I ti moraš znati, ti si mi lekar, ne smem ništa od tebe kriti. Zato sam ti jasno rekao kako stoje stvari- samog sebe lažeš a očima me gutaš, mislim da to i moj dragi šetač iz onog ćoška vidi...“
Melmot se naglo okrenuo kada je šetač već umakao. Sve ovo me je vrlo zabavilo.
„Ona... Rozi, to jest.. Premlatila je nevinu ženu koja je samo razgovarala sa njenim momkom, dakle taj tip je razgovarao sa koleginicom ispred svog fakulteta, dogovarali su se oko jednog projekta, a Rozi ga je često uhodila sumnjajući da je vara...“
„Pa vidiš da ju je varao!“
„Ne seri. I tada joj je pukao film i nasrnula je na tu mladu ženu, udatu pritom i trudnu, oborila ju je na tlo i obema rukama joj tresla glavu o zemlju dok je u stomak šutira nekakvim cokulama, a mladić je bio nemoćan da je odvoji od nje u tom napadu ludila kad Rozi dobije natprirodnu snagu...“
„Pamtim njenu snagu, osetio sam je... I kako moćno poseduje moje telo i izmuza me u sebe..“
„E pa posedovala je i ovu, Silbermanne, umalo joj nije prosula mozak, kada su je dvojica skinuli sa nje Rozi se bacala i udarala sve redom, žena je prebačena u bolnicu i do jutra izgubila obe bebe... Nosila je blizance.“
„Bog te jebo- pa onda je gori ubica od naše stare lisice Dolores! A zašto nije u običnom zatvoru, šta će ovde kod tebe?!“
„Ne shvataš da je poremećena?! To što umisli u svojoj glavi je jedina istina! Njen mladić ju je prijavio, bio je očajan, nije mogao da veruje, a morao je to da uradi.. Dajte joj nešto, samo je smirite, molim vas- preklinjao je. Mislim da i nisu stigli da raskinu, Rozi je ovde od dana tog napada.“
„Tako su i mene... Niko me nije ni saslušao.“
„Šta tebe?!“
„Samo strpali ovde, kao Rozi. A nikog nisam ubio, znaš da to ne bih mogao.“
„Rekao sam ti to davno, ponoviću. Nisi kriv za bolest koju imaš, ali nemaš svest da proceniš. Ni tvoje nije ništa bolje od njenog, i tvoje žrtve su doživotno obeležene...“
„Ma čime?! Kakve..??“, zgrabio sam ga oko vrata i naglo pustio, a desno oko mi je žmirkalo od naglog gubitka kontrole.
Ostavio me je zgađeno, i odjurio. Tek sad sam sve zasrao, jebala me priča o Rozi. Umesto da ga obradim kako samo ja to umem i znam, i da mu se koliko večeras približim onoj lepoj, koščatoj guzi, izgubio sam i poslednju šansu razglabajući o tome koliko smo ludi, kao da nam je doktor normalan.
Poljuljalo me je i ponovo pomutilo, tako da je sivilo zidova u mojim očima poprimilo rumene i maslinaste tonove, noge su otežale, čitav trup zaglavio u prostor kao bure kreča, za tren oka vratila se stara drhtavica ruku, takvim intenzitetom da je bilo jasno da mi definitivno svaki put postaje sve gore.
Izgubio sam svest na stolici gde sam čekao Tesika u zakazanom terminu. Ili mi se bilo prispavalo od tog potresa u glavi, ili sam se zaista onesvestio od pritiska na centre koji su već dugo otkazivali i tako labavi jedva podnosili nove trzaje. Uopšte nisam imao utisak da spavam, štaviše sanjao sam da je Tesik već tu.
„Šta ti je, izgledaš grozno?“, prodrmao me je nežno, razgovarajući sa mnom jer su mi oči očigledno bile otvorene.
„Zašto si se obukao?!“, vrisnuo sam. Gledao me zbunjeno, pa zatim onako kako me gleda kada zna da podjebavam. „Ozbiljno... Maločas... bio si bez majice..“
„Jedno je tvoja mašta a drugo košulja koju sam obukao pre tri sata, Silviuse.“
„Jebiga... Ne znam šta mi se dešava, opet sam u kurcu- izvini..“, gledao sam ga ubeđen da sam pre nepunih pet minuta očima plovio niz njegova gola ramena i bližio mu dlanove da ih dodirnem.
Seo je mirno na svoje mesto, pa se primakao gornjim delom tela.
„Znaš da danas više nema vrdanja. Duguješ mi.“
Znao sam. Ostala je još priča koja je direktan povod zašto sam ovde doveden. Opipljiv dokaz, kako bi rekli, da me s razlogom zatvore.
„U redu. Pokušaću. Teško je. Neće ni tebi biti lako za slušanje, samo te upozoravam...“
„Kreni...“
„Pričaću ti onako kako sam ti pričao sve- ogoljeno, moje viđenje, sirovo, jer ne znam drugačije.“
„To me i zanima. A sada počni, molim te“, prekrstio je svoje divne duge noge a ja se po hiljaditi put zapitao gde proizvode materijal od kojih se šiju košulje i pantalone koje toliko nemilosrdno naglašavaju sve njegove zavodljive muške pregibe. Stresao sam se. „Ja mu znam samo ime. Ostalo ću čuti od tebe“, zagnjurio je pogled u svoje beleške, a njegova sjajna i začešljana, gusta crna kosa kao da je oblila prostoriju tamnim talasom smirenja.
„Rafael... To milo biće. Dezmonde, ovo ti nisam rekao kod ranijih priča, reći ću ti samo kod ove. Samo zbog njega bih priznao sve. Jedino on, od svih, ima oreol koji još stoji. Jer je pravi, Dezmonde, nije montiran da posluži svrsi i da maskira njihovo licemerje. Samo zbog njega, da mi nije drag i ovakav život koji se jedva životom može nazvati, priznao bih svoju krivicu, rekao bih pred sudom da sam sve to počinio u potpunom pomračenju uma, da mi je sada jasno, da se kajem i da prihvatam kaznu koju zaslužujem. Kada bi to značilo sreću bar za njega, a to ne može značiti.“
„Koliko dugo ste se poznavali?“, Tesik je ovog puta ignorisao emotivne uplive.
„Četiri... Pa, četiri i po meseca“.
„Ispričaj mi kako si ga upoznao. Tražio si novi posao tada.“
„Bankrotirao sam zbog botaničara, zbog potreba njegovog dupeta! Sjebao kredite, pozajmice, pričao sam ti da sam i krao zbog njega, srećom ne u firmi, firma me je otpustila kad sam prestao da se pojavljujem. Zaređalo se desetak orgijanja s Liorom, tražio je da ih pratim i snimam, trajalo je po celu noć i nisam ni spavao a kamoli da mogu za posao da ustanem...“
„Dobro, ostavimo se Liora sada...“
„Tražio sam nešto gde je isto laka lova a da mi bude jednostavno i da imam neke slobodne dane, tipa da sam neka ispomoć ili dadilja u nuždi, maštao sam da me unajmi neki bogati starkelja da ga ujutru obrijem, pročeškam mu jaja i promenim pelene a on mi ostavi neki miliončić u nasledstvo!“
„Uvek mudro razmišljaš.“
„U svakom slučaju, brzo sam odustao od svega što je delovalo zamorno jer to ne bih stizao zbog... da ti ga opet ne pominjem! Obišao sam nekoliko radnji gde je trebalo pomoćnih radnika, ali kada sam video šta sve tamo takav radnik nosa i tegli, vratio sam se kući da čitam druge oglase. Što me tako gledaš?! Pobogu, ne mogu baš to, nije to za mene Dezmonde... čovek sam od pera, nisam za džakove i prašinu... a i nije neka zarada!“
„Jasno.“
„I javim se na jedan oglas u kome majka traži pomoć oko sina na tri dana nedeljno. Nazovem da pitam kakav je invaliditet u pitanju i koliko je dete, ispriča mi ona odmah sve, po glasu primećujem da je otmena gospođa i da zna šta traži. Kaže da je u pitanju punoletan mladić koji je rođen sa gustinom kostiju manjom od dozvoljene, koja se kasnije dodatno smanjivala, međutim sada se već dugo održava uz pomoć lekova koje nabavljaju iz inostranstva. Tu ja shvatim da ima dosta para. Šta treba ja da radim? Da sa njim prošetam gde on hoće, ima on nekoliko tačaka u gradu koje voli da obiđe, dugo je odbijao da izađe zbog straha da će nešto slomiti ako slučajno padne ili se udari, jer se to dešavalo u detinjstvu i bilo užasno bolno po njega. Znači samo da ga vodim i pripazim, to je sve. Ona i otac imaju veliki biznis i mnoge obaveze, a traži muškarca kao pomagača jer ne želi mladu ženu da se Rafael ne bi vezao za nju na pogrešan način. Hm, a za mene će se sigurno vezati na ispravan-“
„Šta je tebi odmah u glavi! Čekaj, nije mu dozvoljavala da ima devojku?!“
„Ma slušaj. Odem ja tamo. Vila neka sva pod alarmima, kao sveže renovirana nekadašnja mentalna ustanova, e kao ova Melmotova, samo mnogo impozantnija zgradurina, malo se streseš kad je vidiš. Dočeka me sama gospođa, Eliza, a i ona kao da je odmrznuta iz nekog starog holivudskog filma, takva joj je i frizura, sve je to pod konac češljano, zategnuto dugačkim srebrnim šnalama, maženo i glađeno, obučeno u odeću kakvu ne viđa smrtnik po ulicama. Istovremeno sam bio uplašen i oduševljen. Primila me je u sobu u prizemlju, veću od čitave kuće kakvu imamo Ines i ja, gde smo razgovarali bez okolišanja i rekla mi je da izuzetno ceni moje interesovanje i budući trud, pruživši mi odmah podebeo svežanj novčanica u ruku, govoreći da mi je to deo prve plate. Ja se stopio s nekom masivnom foteljom, vire mi samo oči. Pojavljuje se njen otac, Lukas, visok, vitalni starac koji prilazi i nasmejan se rukuje. Objašnjavaju mi šta Rafael sme da radi, a šta je ono što možda bude pokušao ali nikako mu ne treba dozvoliti, sve ja to kapiram i povezujem na kakve pokrete treba paziti s obzirom na lomljivost kostiju, i traje to nekih pola sata dok me ne usmere na sprat govoreći da me on tamo čeka.“
„Kakav je bio?“
„Bio je okrenut leđima kada sam ušao bez kucanja, ali je čuo kada sam ga pozdravio. Nije se okretao već gledao kroz sivu zavesu koja je prekrivala ogroman prozor pred njim. Učinila mi se dosta tamnom i gustom da išta kroz nju vidi, ali nisam hteo da ga ičim previše remetim. Bilo je prilično mračno i da razaznam kako izgleda, sem da je nešto viši od mene, mladalački tanak ali snažnih kontura u polumraku koje odaju normalan skelet bez naznaka pogurenosti ili iskrivljenja. Upitao sam ga kako se oseća, da prekinem tišinu. On se skoro gromoglasno nasmejao i rekao, ‘Znači i tebe je obradila... Kad li će ta žena prestati, hoće li iko doživeti taj dan?!’ Glas mu je bio mek i svetao kao da je prostoriju učinio živahnijom, iako je vibrirao godinama nakupljanim besom koji je očigledno postao deo njega. ‘Tvoja majka, misliš? Ne znam kako me je obradila, nije me ni dodirnula’, pokušao sam da se našalim i upalilo je. Okrenuo se da me vidi i da ga vidim. Nisam siguran da je bio zadovoljan viđenim jer se samo sručio na krevet i ostao da sedi ne gledajući me više. A on, baš kao moja Leuriopa... zasluživao je ime najlepšeg među belim krinovima. Ta lepota, Dezmonde, retka je kao pred izumiranje. Pa kad sretneš takav poslednji izdanak, ili slučajno sličan, nepovezan primerak, srce ti zadrhti od želje da ga upijaš, da ga ne puštaš iz vida kao da ćeš iz njegove lepote pročitati mudrost koja će ti ceo život izmeniti i živećeš daleko umnije. A zapravo te samo otupljuje, tolika lepota zapravo te sravni, smrvi pa iznova iskleše! Proučavao sam ga dok u poluprofilu gleda u tepih pod našim nogama. Guste, devojačke trepavice, ne vidim mu još boju oka, samo po senci vidim da je dublje usađeno, ali tu su obrvice, jednako guste pod šiškama tamne, glatke dečačke kose. Donji deo lica mu je kao suprotnost gornjem, on je sva nežnost- usnice kao hladni rečni lotos lebde po svojoj oivičenoj snežno-krem vodi; jedan je prekrhki deo večnosti zarobljen na udaljenosti od njihovih mekih ivica do idealnog, bezgrešno formiranog stubića nosa...“
„Pa to si mu ti stavio oreol! Vidim da je morao biti poseban.“
„Jeste poseban, ne budi ljubomoran! Izgubio sam oči u tom pogledu, kada je progovorio. ‘Ne znam zašto to radi drugima, zar nije bilo dosta ocu i meni’, rekao je mnogo tiše, sedeći zagledan u jednu tačku, izmirujući se sa svim nelogičnostima majčinog ponašanja. Pružio sam mu ruku govoreći svoje ime, ali ju nije ni pogledao, samo rekao kako ja njegovo već znam. Upitao sam ga koji su to delovi grada gde voli otići, umeo sam obazrivim pitanjima da ga navedem da mi bar po minut priča o stvarima koje ga zanimaju i željama koje gaji, a da se ništa od toga ne tiče svakodnevice i zarobljenosti u tom zamku sivila. Podseća me baš na ove zidove, zarobljeni smo i dalje na isti način, ja i moj maleni R-…”
“Dobro, i je li pristao da tamo odšetate, kakav je bio dalje?”
“Dalje… Hm… Dezmonde, razgrnuo je one zavese. Nezgrapno ih samo odjednom zgrabio i raščerečio u strane. A onda je mirno stao kraj okna da mu lice obasja hladno i oštro popodnevno sunce. Kao da je znao da mu se divim. Nasmešio sam mu se, sve vreme je gledao u mom pravcu. Ali na njegovom licu nije bilo slične emocije, niti oprečne. Niti je to zapravo bio pogled prema meni, Dezmonde… Ustao sam i prišao da pogledam ravno u njegove zenice. Bile su sitne i utonule, bez miga, drhtave u mom prisustvu kao da su do tada bile mrtve. Uzdahnuo sam duboko kada sam shvatio zbog čega umesto bistrog pogleda vidim mešavinu sivo-ljubičastih senki u tim lopticama koje su nekada bile organi vida, ili nisu nikada. Nije bilo do gustine kostiju. Lakše je majci bilo da ‘selo priča’ priču koju mu ona proda, to jest koje ona želi da se drži, očigledno zajedno s matorim Lukasom.”
“Da li je moguće?!”
“Nažalost. Rekao mi je da je od rođenja. Ako sam nekad umalo zaplakao pred neznancem, bilo je to tad. Od tuge što nikada nije video svoju lepotu i nikada neće. Hteo sam samo da ga prigrlim ali nisam smeo da ga dotaknem, dođavola, godište je mog Ivora. Pitao sam ga kojim danom želi da dolazim i kako ćemo koji dan provesti, a on mi je sve to objasnio najprirodnije kao se dugo znamo i kao da očima najnormalnije komuniciramo. Ne mogu ti opisati koliko sam posrnuo, koliko sam se kraj tih zavesa, tu pored tog prozora, ispred Rafaela kao isklesane statue anđela zaljubio u njegov oblik, njegov glas, svaku reč, miris sobe, nameštao sam se dok sedimo u ravan gde sam makar mogao verovati da me gleda, a on kao da je znao, usmerio bi lice ka meni i živahno mi pričao o sebi, ljudima koje je upoznao, način na koji je školovan i svim neobičnostima koje su ga obeležile, a ja sam se topio od miline, razumevanja, ljubavi i apsolutno ludačke želje da mu budem na usluzi, da mu pomognem, da mu svaku želju ispunim...“
„Pretpostavićemo da si ponovo odustvovao od kuće kao u doba Aleane?“
„A, ne. Imali smo striktan dogovor i poštovao sam ga. Niko nije ni znao šta radim, mojima sam rekao da par sati dnevno pomažem nekoj ženi u radnji sa pecivima na sasvim drugom kraju grada. Lior da je znao ubio bi me, morao sam da zavaram tragove da me ne bi pratio. Više nisam znao koga sam šta slagao, samo mi je bilo bitno da se vratim u vilu, svaki drugi dan, da sednem pred Rafaela, da ga gledam, slušam i upijam. Eliza i Lukas bili su impresionirani mojom posvećenošću. U jednom opuštenijem trenutku, nakon što je prošlo nekoliko susreta, dok smo slušali klasičnu muziku po njegovom izboru, a poznavao je neke od davnašnjih kompozitora kao da im je bio savremenik, rešio sam da se približim temi zbog čega Eliza nije htela da angažuje žensku osobu za pomoć. ‘Tvoja majka… izgleda ne bi volela da se oko tebe muva neka devojka?’. Ćutao je, a onda se nasmejao izdišući kratko i besno kroz nos. ‘To je još jedna stvar koju sama umišlja. Da će prva devojka da me osvoji i odvoji od nje!’. ‘Ja je pomalo i razumem, znaš... Lep si mladić, pritom bogat, ne bi te baš svaka propustila..’. ‘Ne zanima me to, Silviuse’, kratko i iskreno mi je odbrusio, a onda nervozno shvatio da je odgovor bio previše štur. ‘Ja možda ne mogu da ih vidim, ali sve što sam ikada doživeo, sa jednom ili dve, nije me vuklo da ponovim. Mislim da su samo bile napadne, onako, da me one nauče, jer kako bih ja, pobogu, bilo šta znao samo zato što sam na ovaj način ograničen?!’. ‘Ja mislim da si izrazito inteligentan i da jako dobro znaš šta želiš, i verujem da ćeš to prepoznati kada za to dođe vreme.’ Odjednom je okrenuo lice ka meni iz onog uobičajenog poluprofila. ‘Znaš, ne poželim često ni da zamislim kako neko izgleda. Retko, baš retko poželim da stvorim sliku. Ali bih voleo da mogu da zamislim tebe!’. Ovo me je obradovalo i odmah sam krenuo sa opisivanjem od glave do pete, kada me je snažno udario po butini tražeći mi ruku kojom mlatim kroz vazduh slikajući mu rečima sebe. ‘Nisam mislio tako, kroz tvoje reči.’ Uhvatio mi je ruku i pronašao i drugu, a ja sam sedeo kao odsečen. Sklopio mi ih je u krilu prešavši mi od oba ramena do dlanova, kao da ih meri. Onda je nežno opipao moje teme, položivši mi dlanove na čelo. Prestao sam da dišem. Zažmurio je, kao da to nešto menja, možda da odagna svako sećanje na nemu svetlost koja mu je razdvajala dan od noći. Spuštao mi se niz slepoočnice, klizeći niz svaku poru, opipavajući mi kost nosa, kružeći oko brade kao da hvata sve dimenzije. Po ovakvom preciznom merenju verovao sam da bi mogao da mi uradi savršen portret na slepo. Prošao je palčevima kroz moje obrve kada sam se prvi put naježio i disanje mi se uznemirilo. ‘Pssst…’, šapnuo je da me smiri, iako nisam progovorio. Spustio je desni kažiprst na moje poluotvorene usne i nežno prešao po donjoj dobijajući utisak o njihovoj debljini i širini. Onda se nasmešio i otvorio oči, a ja sam odahnuo. Telo mi je treperilo kao da sam se odselio na onaj svet. Duša u nosu, u obrvi, ne živim. Gledam ga i nestajem, postajem jedno tkivo, erektilno parče, komad usplahirenog mesa. Ne trepćem, da se ne odam, mislim da me vidi nekim osmim čulima. Čita sve o meni, gotovo je. ‘A što si se baš ti javio na Elizin oglas? Laka lova mislio si, hm?’. ‘’Nisam ništa znao, veruj mi... Pa znaš, tek si mi sam rekao... to jest... pokazao... Oh, oprosti, nisam hteo da... ništa loše-‘. ‘Ne, ne… Nisi mi naudio. Ali hoću nešto da znaš. Sad si tu i ostaješ. Nećeš odustati na pola puta i ostaviti me kao neki drugi pre tebe, bezvredni skotovi!’. ‘Naravno da neću, vidiš da stalno dolazim... Šta su ti uradili pre mene?!’. ‘Ništa kako treba, to je i problem. Nisu se trudili da me odobrovolje, da me nasmeju, tako kao ti, nikada, da me nečemu nauče, da zajedno i ćutimo, da ponekad… da ovako probam da zamislim ko su, kad ih dodirnem…’. ‘Dodirivao si ovako druge muškarce?’. ‘Nekoliko… Samo sam hteo da ih zamislim, ništa drugo, pobogu, samo sam im prešao po licu... Dvojica mlađih se posle toga više nisu pojavili, a jedan, tvojih godina, rekao mi je da on nije takav i da to ne smemo raditi. Jer sam… hteo da zamislim i ostatak njegovog tela.’ U tom trenu je položio otvorene šake na gornji deo moih butina, gde je već gorelo. Nije bilo nijedne moje reči da ga spreči. Kada sam raširio noge, približio mi se i jednom rukom opipao moj kurac, a drugom svoj, kao da opet premerava i ovaj put upoređuje. Ali je i on krenuo dosta brže da diše, i nekako iskusno da me mesi, kao da mu nije drugi nego pedeseti put. Ubacio me je u delirijum, Dezmonde...“
„Malo su čudne tvoje priče, znaš... Klasična fantazija- da ti drka mladić od osamnaest godina, a ti si uvek kao akter taj oslobodilac kurčeva koji nisu svesni koliko te žele i tako dugo vremena čekaju samo na tebe-“
„Dezmonde, je li to i kod tebe temperatura porasla?! O čemu pričaš čoveče?? Ako mi ne veruješ, verujem da Eliza još uvek ima snimak, doduše ne znam da li bi ti ga pokazala, policiji nije... postavila je kamere u njegovoj sobi da prati kako se pomagači prema njemu ophode. Ali na tom snimku on zavodi mene, takoreći... na drugim snimcima je sve ono što sam ja uradio... I nema osamnaest, nego devetnaest godina!“
„Nastavi.“
„Od onoga što sam ja radio kasnije ili od tačke gde ti se digao malopre?“
„Ubiću te pre nego što izađeš na sud, kunem ti se!“
„Dobro, dobro... Nemoj da robijaš zbog budale, imaš ženu i malo dete. Nego, Dezmonde, izvadio mi ga je tom svojom lepom rukom posle dosta mešenja u gaćama, u isto vreme vadeći svoj kurac da ih drka zajedno. Moje ruke su počivale iza mojih leđa i prepustio sam mu posao. Uprkos svemu kao da se još uvek nisam usuđivao da ga dodirnem, kao da sam u nekom snu koji testira moje limite, nekoj zamci sile koja dobro poznaje moje reakcije pa proverava dokle ću ovaj put biti spreman da odem, a ja se namerno uzdržavam i prkosim toj gravitaciji koja me vuče ponoru greha, da ga uzmem istog trena i da mu uradim sve ono što mi je zapalilo mozak od njegovog prvog dodira...“
„Je li bio zadovoljan učinkom?“
„Svršio sam mu u ruci. Stezao me je neumorno ne dajući mi da uzmem vazduha, kidao nas je obojicu kao da se više nećemo sresti, ne mogu ti opisati koja je bila snaga te želje koja je u njemu čekala svakog dana, u svom mutnom žaru, svom bolu i slepilu, čežnji koja ga je svakodnevno rastapala i od koje se iznutra raspadao za takvim dodirima, osuđen da čami u sobi pod prismotrom a da sam ništa niti vidi niti može da učini, sem da se izmiri sa majčinom bolešću i nađe ovakav izlaz kada naiđe neko poput mene... Priljubio se uz mene i prepustio mi je da završim posao u njegovom krilu, kurac mu je bio lep baš kao i on sam, nije mogao pripadati nikome drugom do njemu, kao izvajan, beo i pun, sa glavićem kao mala jabuka, nisam odoleo, Dezmonde, da je ne probam...“
„Poznat si po odolevanju.“
„Jebiga. Isisao sam mu mlado seme do poslednje kapi praćene njegovim tihim mukom dok me skoro davi u zagrljaju, a onda zahuči kako nadolazi još poneka kojom me hrani dok ga čvrsto držim oko struka a glava mi je već omotana njegovim nogama.. ni sam ne znam kako smo se upetljali tako kao životinje jedan pod drugog, a samo par trenutaka ranije razgovarali smo sa normalnim pulsom o sasvim običnim stvarima. Nije mario što sam ga onako ulepljen poljubio u njegove lotos-usnice. Mislim da je to bio najlepši dan u mom čemernom životu, dobri moj isledniče!“
„Jebi se, Silbermanne“, nasmejao se Tesik, oznojen i čudno poplaveo od samog slušanja. Kosa mu se skroz raščupala, a jedno dugme na košulji kao da se samo raskopčalo.
„Izgledaš jako loše...“
„Nastavi, baš da čujem do kraja. Šta je ono što si ti inicirao? Šta je još ostalo u toj tvojoj glavi?“
„Stvarno to nisi pročitao u papirima iz policije?!“
„Nisam hteo. Rekao sam ti da me zanima tvoje viđenje.“
„To cenim. Pa... zbližili smo se. Bio je dominantniji od mene i jedno vreme mi je imponovalo što uvek prvi krene na mene, uvek sam započinje sa dodirima, poljupcima. Vodio sam samo računa da budemo tihi i da ponekad zaista prošetamo niz ulicu pa nazad u vilu, da mu majka i deda ne bi ništa posumnjali. Slutio nisam da je već sve na kameri. Eto, bar smo uživali dok smo mogli... Srce moje, tako mu je lepo bilo kada sam...“
„Što si zastao?“
„Danas sam svestan da je bilo pogrešno. Trebalo je makar da ga zadržim za sebe... Ali jednog popodneva, kada sam primetio da smo sami u vili, ili sam bar tako mislio, pozvao sam Liora i još dvojicu sa njegovih seansi... Nisam rekao Rafaelu da će doći. Lior nije mnogo pitao za detalje kada je u pitanju seks, bilo mu je bitno da dobije novi kurac, a naročito više njih. Nisam to planirao, ali nije morao da zna. Želeo sam samo da Rafael oseti sve ono što vidom nije moguće, a njegovim ostalim već toliko istančanim čulima nije teško osetiti na onom nivou vrtoglavice koji mi ostali, zbunjeni vidicima, dosta teže dosegnemo... Stigli su, a ja sam ga pripremio, vezanog svilenim čipkama za njegov udoban krevet, šapnuvši samo da ću ga sada maziti onako kako nikada niko nije i neće, i da se samo prepusti uživanju...“
„Prepustio si da dečaka zlostavljaju tri čoveka?“
„E kad ti to tako psihijatrijski sročiš, i meni pripadne muka! Ućuti! Prepustio sam ga milovanju šest ruku, bez mojih, da kroz njih oseti samo moju ljubav i moju želju da mu udovoljim i vinem ga u nesanjane visine slasti koje nije mogao pojmiti... Za divno čudo, Lior je ispunjavao moje naredbe bez pogovora, čak je bio predaniji od ostale dvojice, kao da u dubini duše zna koliko mi duguje, posvetio se svakom delu Rafaelovog tela s nežnošću svog kurvinskog jezika kako meni nije nikad, niti bilo kome. Valjda mu se i dopao, dok se nemoćno u transu izvijao pod njihova tri jezika i trideset prstiju svuda po svom telu, kurac mu je bio izluđen usnama koje su ga ljubile, sisale, pljuvale, lizale, kružile mu po jajima i uvlačile glavić, pa ga jedne drugima prepuštale... dok nisam začuo kucanje na vratima, i srećom spreman pojurio da zaustavim Elizu od ulaska, videla je šta se dešava u zamračenoj sobi, a ja sam je samo odgurnuo i zaključao nas, dok je ona ostala da vrišti u hodniku, a Rafael se samo zadovoljno smešio trzajući u Liorovom grlu jedan od čini mi se pet puta ukupno... Za nepunih dvadeset minuta policajac pred vratima nas je zamolio da otvorimo ili će razvaliti. Eto, moj Dezmonde. Posle ovoga možeš da zaključiš moj slučaj.“
Tesik me je gledao umorno, izbezumljeno, ali ne sa osudom. Ne verujem da je očekivao ništa manje ludo od mene.
„Bled si. Mislim da treba da se odmoriš“, rekao mi je neočekivano. Kako je izgovorio te reči, zaista mi se slošilo.
Ponovo mi se činilo kao da spavam iako sam budan. Poslao je sestru po Melmota, pokrivši me ćebetom u stolici jer sam počeo da drhtim. Kada je Zakarius stigao, svest je već počela da mi se gubi. Mislio sam da će Tesiku teško pasti slušanje, ali je meni mnogo više naudilo živo sećanje. I sve što sam izgubio zbog učinjenog, i dalje ne osećajući kajanje. Osećao sam samo koliko mi nedostaje. Miris sobe, svetao glas, dodiri. Sene kroz koje me gleda dok me ljubi.
Ako je dom tamo gde ti je srce, ja još uvek živim u prokletoj kući Elize i Lukasa, kao duh koji naseljava vilu i posećivaće još nekoliko vekova sve buduće stanare tog mesta.
Setio sam se blesavih reči koje je Rozi zapisala na jednoj strani, kada sam ponovo nasamo listao njenu sveščicu. Odjednom su imale smisla.
Home is where your ass fits; hell is where the heart is.
- Kategorija:
- Gay erotske priče
- 1 Dec, 2024
- 1799 pregleda
Basi, šta reći... Ti, pa deset praznih mesta
Ne može konjec pre XI
Još malo ću vas daviti haha. Thanx.. Vaš užitak je i moj 
Uh, baš fantastična priča i serijal. Preporuka za sve koji su od skora na ovom mestu da pročitaju i prethodne, majstorski napisano i uživanje za čitati.
Vanzemaljac kad napiše...