Magdalena II
Započele su nešto što je ličilo na prijateljstvo. Dragana je nakon pola godine stekla poverenje i često bi ujutru slala poruke koje se nisu ticale samo nje i celokupne konfuzije, dešavalo se i da pita za Magdalenu, kako je, i zvučalo je kao da se brine i da je to iskreno zanima. Možda sam nasela, mislila je Magdalena, ne deleći sa njom nikakve intimne detalje, ali svejedno s retko kime komunicira na tom nivou, pa je prosto nastavila.
Na sajtu bolnice bila je vidljiva slika Magdalene u galeriji zaposlenih, ali je Dragana odbijala da joj svoju pošalje, govoreći da upravo zbog izgleda i ima niz problema od rođenja.
Magdalena na tom osetljivom polju nije smela duboko da zapitkuje. Nadala se da će se samo kroz konverzaciju obelodaniti i da će bar tada moći da joj ponudi delotvorno rešenje jer će joj već dugo ona biti jedina osoba od poverenja. A bila je, bar je tako pisala Dragana, još uvek kroz svoje suve, duge mejlove, bez glasa i lika, jedna žena koja se plaši svoje pojave, a plašilo je i Magdalenu da se to neće promeniti ukoliko se radi o trajnoj devijaciji ili nedostatku.
Poželela je da se druže, da je vidi. Da popiju kafu, da makar svrati kada sve kolege napuste kliniku. I predložila joj je to, mnogo puta, bezuspešno.
Snaga je izdala i udaljila se. Prestala je prva da joj se javlja i to je potrajalo nekoliko dana, a sve više joj je ta prepiska falila i bez nje je postajala nervozna tokom radnog dana. Plašila se i da je naišla na slično oštećenu, i šta će sa njom. Ne daj Bože da je i privuče neki detalj na njoj kada je vidi a ništa dalje ne može biti, jer je svaka duboko u svom sranju.
I kao da vekovima traje, a Dragana tu još dodaje tenziju, napor, neizvesnost i bolestan osećaj beskraja problema i briga. Ne može više, Magdalena prekida komunikaciju. Dragana joj piše, preklinje da ostane u kontaktu, moli da ne ide. I konačno obećava da će doći, da joj je dosadila sopstvena misterija.
Tada Magdalena konačno odgovara i kaže joj kada tačno da dođe. Dragana je opet neodlučna, ali mora da pristane da bi je zadržala. Oseća i zna da se to neće desiti, ali dosta joj je svega, naročito prećutkivanja jedinoj kojoj veruje. Jedinoj Megi, svom spasitelju. Zavolela ju je. Ali zna da Magdalena voli prave žene, ne takve poput nje.
Ipak, sprema se. Oblači najbolje što ume. Gleda na sat i predomišlja se. Piše joj da ne može. Magdalena opet zaćuti. Dragana dodaje šešir da prikrije pola lica, iako je lepo i pravilno, nema na njemu mane. Pokušava nešto više od toga da sakrije.
Tačno u sedam, pozvonila je. Magdalena je začula nešto grublji ženski glas i otvorila. Začula je potpetice ispred svoje kancelarije.
„Hajde! Otvoreno je...“, viknula je, a srce je jako zalupalo.
Shvatila je da Dragana nije bilo ko. Pod kožom joj je. Konačno će je ugledati.
Pravila se da uklanja neku fasciklu sa stola, opazivši krjičkom oka visoku figuru odevenu u crveno. Bile su to crvena košulja i crvena suknja. Lepo građena, zgodna, nema šta. Malo joj je laknulo. Dragana se bojažljivo približila, zabacivši polako glavu kako bi šešir pokazao njeno lice.
Magdalena je bila ukopana u svojoj stolici, a njeni smaragdi se raširili kao da će je progutati.
„Eto... Zbog toga nisam...“, prošaputao je muški glas.
Iako je živela bez nade već decenijama, činilo se, u Magdaleni je kao staklo prepuklo poslednje zrno spasa. Dugo nije podizala pogled na to lice, videla je samo kako muška ruka sa nalakiranim crvenim noktima poseže za pepeljarom na kraju stola. Osetila dim koji ju je još više uznemirio.
Dugo je zamišljeno odmahivala glavom, oborenog pogleda, osećajući Draganin pogled i nemirno disanje.
„Onda... Dragan si?!“, napokon je pogledala.
„Hmm... Da...“, odgovorila je čudna žena, nasmejavši se u neprijatnosti kroz nozdrve.
„Aa...?“, Magdalenin pogled se spustio na crvenu suknju. „Operisao?“, upitala je sasvim tiho.
Dragan je razočarano pomerio glavu ulevo pa udesno. Stisnuo čvrsto lepe usne. Oči boje mora su mu se sjale od tuge i pomirenja sa sudbinom.
„Šta da ti kažem... Drago mi je eto, da smo se upoznali“, pokušala je Magdalena odlučno da zadrži dostojanstvo i trunku razuma, približivši sebi nazad onu odgurnutu fasciklu. „A ja ne znam gde ću pre... Imam baš mnogo da radim, mislim da ću opet do ujutru..“
Shvatio je. Malo se ona pokajala jer je samoj sebi posle izrečenog zvučala bezobrazna. Ali osećala se prevarenom. Iako nikada jedna drugoj ništa nisu priznale, ni ona, ni Dragana. Sve te osećaje i čežnju koja se probudila i spajala ih tankim nitima, približavala ih je do ove tačke brutalnog i nenadanog razilaženja.
Nije mogla da je gleda, da ga gleda. Nije znala više ni ko to sedi preko puta. Htela je da mu vidi leđa, tom ludom muškarcu koji vređa izgled žene i čije ruke izgledaju bolje negovane od njenih. Lepše i mekše od ženskih. Odvratna joj je kompletna ta pojava, maskiranje i zajebancija.
Dragan je izašao iz kancelarije sa tužnim smeškom, bez pozdrava, ponevši sa sobom svoju krivicu, a ona je položila vrelo čelo na hladan karton fascikle.
Sutradan je posetila svog prijatelja, nešto starijeg psihijatra kome bi se obratila za pomoć u ćorsokaku života. Poznavao ju je skoro čitav njen život i odmah prepoznao šta se dešava. Sačekao je najpre da se izviče i ispsuje, da iz sebe sve izbaci pre nego što se smiri.
„On je mamac za žene, preoblači se, dopisuje sa ženama pod ženskim imenom, pa čuo si i sam za slučajeve da muškarci preobučeni u žene ulaze u ženske toalete i napastvuju devojke!“, vikala je, gubeći kontrolu.
„Da li on tebi tako deluje?“, poklopio je prijatelj kratkim pitanjem dovodeći je do otrežnjenja koje nije želela.
„Ne znam kako mi deluje, deluje mi strašno sve to... I nepoznato, jer ja... Dvadeset godina vodim ljubav sa ženama, kao što znaš. Meni je to prirodno i muško mi je strano, nikada nisam...“
„Znam. I kad pomisliš na transrodnu ženu, za tebe to nije žena, ako ispravno shvatam?“
„Ne može biti... To je imitacija, smešna... A on ima i... Dole, on još ima.. Nije ga uklonio!“
„Možda to i ne želi.“
„Ne želi?! Misliš, ŽELI da bude žena a da ima kurac?! Ja ni tebe ponekad ne razumem...“
„Ne razumeš jer ne želiš da prihvatiš individualnu seksualnost, kao što je ti imaš i jasna ti je, tako je imam ja, i tako je ima on. I kao što su naše tri seksualnosti sasvim međusobno različite, jednako verujem da se to razlikuje od osobe do osobe. Moguće je da mu je dovoljno to što ti zoveš imitacijom, bez... ’uklanjanja’, bez operacije.“
„Ali on zna da ja... Mi smo... Otišlo je to predaleko! Dragana više ne postoji, ta žena sa kojom sam godinu dana... toliko toga delila“, smaragdi su se pomračili i ispunili suzama, kada je Magdalenin prijatelj prišao i zagrlio je.
Ostajala je narednih dana i noći u kancelariji. Rešavala gomile tuđih problema kako bi skrenula misli. Radovala se ponekom uspehu, ali je osmeh dolazio sve ređe, i bio bi tužan, kao onaj koji je ostao da titra na vratima kancelarije.
Gledala je prazno polje nove poruke. I poslala samo nekoliko reči, na koje se Dragan ubrzo odazvao.
„Oprosti ako sam bila gruba. Mislim da je u meni problem.“
„Sve je u redu, Megi. Razumem te.“
„Navikla sam se na tebe....“
„I ja.. Odvići ćemo se.“
„Htela sam da ti kažem da lepo izgledaš tako i da se ne menjaš, ako je to ono što želiš.“
„Hvala. Ne izgledam tako. To sam učinio samo zbog tebe.“
„Zašto zbog mene?!“
„Zbog tebe sam bio ta žena. Ti voliš žene. Ja sam to samo iznutra, ne na površini, i ne trudim se da ostavim drugačiji utisak.“
„Dragane.. Dragana? Kako da te zovem? Šta tebi treba od mene? Ja nisam riba na udici koju pecaš tim forama prerušavanja...“
„Svejedno je kako me zoveš, sve sam to ja. Hteo sam da budem ono što voliš, jer te volim... od samog početka.“
„Pobogu... Ja sam lezbijka. I ti to znaš. To se ne menja, možda kod nekih, ne kod mene, tako sam rođena!“
„Oprosti onda ti meni. Pogrešno sam radio sve.“
Magdalena je izletela iz kancelarije u tamnu noć. Šetala je oko klinike, pa do obližnjeg parka. Sela je na klupu u jedva osvetljenom delu ulice. Pomislila kako ovako ne mogu da nastave, a tako joj je drag. Draga. Dragana. Žena koje nema, koje nikada bilo nije. A nadala se da je baš ona ta, tako luda kao i ona, oštećena i nemoćna, ali svoja, sigurna, sama svoje rane leči i jaka je, svemoćna!
A ta žena je odjednom muško. Sa visuljkom kakav je nekada videla kod Saše dok je piškio jednom posle škole. I mnogo većim, kod muškarca je veliki, bar u većini slučajeva. Na pomisao da njime rukuje osetila je mučninu.
Oduvek je privlačila samo pičkica. Meka i sočna, ista kao njena. Prsti u njoj, jezik koji je zadovoljava. Kako cela nestaje u toj mekoći, vlažnosti i vrelini, sladi se i sluša uzdahe, zavaljena u dubini, krči puteve do krajnjeg blaženstva tog istog, sličnog tela. Drugo ne poznaje, ne usuđuje se, ne uzbuđuje je. Voli ona tu Draganu u njemu, ali ne može više da se dopisuje. Lagao je. Godinu dana održavao laž. Ubio je.
Ona traži po tom mraku Draganine ruke da je zagrle, a ne muške, ne njegove. On ne može da je razume, on je neko drugo, strano biće.
Setila se oca i njegovih toplih ruku. Davnih zagrljaja za rođendane. Zamišljala je muške ruke prijatelja psihijatra, pa kolegine, pa čak Sašine. I nije osećala ništa sem prijateljske bliskosti i tople podrške. Nije bilo seksualnog uzbuđenja u tome. A kako možeš da zavoliš nekoga ko te ispod struka ne pomera uopšte? To je varka koju ne može da mu oprosti.
Znao je šta radi i da će se jednom završiti. Trebalo je samo da nestane, da makar ostavi Draganu negde u vazduhu, verovala bi Magdalena i da nije mogla da joj pomogne, da se i ubila, sve bi preživela, nekako, samo ne ovo, ovo ne, ovo ne može da svari i da nastavi, ne može ni da radi, ne funkcioniše. Mrzi je, mrzi ga, i sebe, i opet čitav svet.
„Moramo pričati. Uživo. U gradu negde“, javila mu je nakon neprospavane noći.
- Kategorija:
- TV/TS/CD erotske priče
- 12 Apr, 2024
- 1065 pregleda
Cekam treci dio