Magdalena
Probudila se tog dana mrzeći ceo svet. Mrzela je takve dane. Jedino je više od njih mrzela nevaspitanu decu, ukus žumanca i menstruaciju. Šta je onda volela, zapitaćemo se. Ali ovo treće činilo je da tog jutra oči otvori kao da su zalivene olovom. Brzo je u bolu zaklopila kapke, sećajući se obaveza koje se neće same ispuniti.
Magdalena je u telu žene bila sve osim ženskog. Na to telo se navikla kao prosto pogrešnu ljušturu u koju je njen duh u nekom nezgodnom nebeskom činu greškom zapao. Pomišljala je da su na dan njenog nastanka tamo negde u božanskoj prostoriji stvaranja u tom trenutku svi bili pijani i nesmotreno joj dodelili ono sa čime se čitav dolazeći život borila kako je samo ona znala. Ponekad nije ni znala, i odustajala bi.
„Nećeš valjda takva ići?! Možeš li makar danas izgledati normalno??“, vikali su roditelji, zgroženi nad njenom toaletom za matursko veče po završetku gimnazije.
Dok su devojke iz odeljenja zakazivale šminkanje i skupe frizure, ona je brižljivo pripremala svoj outfit modernog kauboja. Ko ga jebe, mislila je, pobeda je njena. One su sve iste.
„Previše gledaš filmove, Megi“, sećala se reči svog druga Saše na ovakvu ideju.
Ali kada je video sa kakvom elegancijom se niz njene ruke slivaju rese uske crne košulje a uz lepe noge duge muške pantalone koje su se tek blago pri dnu širile, promenio je mišljenje uz čudnu izjavu da je ona jedini dečko u kog bi mogao da se zaljubi.
„Daj, ne kenjaj!“, besno je odvratila, skupljajući dugu crnu kosu u rep, dok je oko kragne vezivala tanko kožno uže bolo-kravate, pod vratom ukrašeno brošem od ogromnog smaragda poput njenih očiju. I zvala ga je trećim okom, onim svevidećim, koje je tajanstveno svetlucalo i daleko bolje od drugih uviđalo koliko je sve nevažno.
Nije te večeri bila najlepša pogledima oko sebe na toj proslavi, bila je samo posebna, a to je bilo dovoljno. Nedugo zatim, upoznala je i sebi posebnu, Danijelu. Trajalo je dovoljno dugo da bude sigurna da će uvek tragati za njom, jedinstvenom ženom koja će u njoj znati da pokrene sve ono iz dubine, pokopano, udaljeno, omraženo.
Mazile su se kako to samo devojke mogu. Mlade i željne svega, požudne i nežne, a podivljale od tih svojih grešnih, slatkih dodira. Uvek joj se činilo da je Danijela drži na kratkom povodcu i baš je to palilo. Nije iza toga videla nikakvu sumnju, već uživala zadovoljavajući nezasitu potrebu da je lovi i iznova osvaja dok se ona otima, glatka, plava i gipka, njoj sasvim suprotna po izgledu i navikama.
Vezivala ih je dugo neopisiva nežnost koju su delile u četiri zida, i kada god bi Danijela pogledala u nekog tipa, Megi joj to nije uzimala za zlo, znala je da je samo njena. Da će kad padne veče dva klitorisa ponovo disati kao jedan, kao prepletene zmijice umirene beskrajnim poljupcima. I nikog drugog nije videla, ništa je nije pomeralo kao Danijelina pažnja i otimanje, baš u toj oprečnoj kombinaciji, kao da je jedina na planeti znala gde da ubode.
Dugo je verovala da je može pokrenuti samo Danijela, dok jednog dana nije shvatila da baš ta žena, njena voljena, odavno više nije devojka, nego se pre više godina udala i svom izabraniku u to vreme već rodila treće dete.
Nije zamrzela razliku između sebe i njega. Niti verovala da manje vredi samo zato što nije odabrana umesto njega. Nije nikoga krivila, i jedino je to pomoglo da krene dalje, da te godine zaboravi i postane nešto novo i snažnije, što neće slomiti prvi jači vetar.
A bilo je teško. Bile su to godine do njene tridesete, godine bezbrojnih pitanja, bežanja, vraćanja, kratke nade i dugog beznađa. Igranje sa ponekom gorkom breskvicom sasvim drugačijeg ukusa od one jedne obožavane koju je ljubila i mesila strašću poslastičara, maštom devojčice i pažnjom sveca.
Došlo je vreme kada se ne može tako lako pronaći bilo šta autentično. Srodna duša? Uvek joj je bila smešna ta fraza. Zašla je u godine kada se upoznavanja više plašiš nego što mu se raduješ, a formirane stroge kriterijume umesto spuštanja samo podižeš.
Svi su se raspršili. Čak se i njen Saša oženio i sa porodicom napustio zemlju. Danijele više nije bilo da je bar tim izbledelim idealom osnaži u sećanju.
Unutrašnjost je slabila, neodređen i pregolem bol gutao je parče po parče duše, i samo se baš ta pogrešna i oduvek neudobna ljuštura još dobro držala, privlačeći po difoltu samo pogrešne, muške, ili površne ženske koje nesvesno traže te pogrešne.
Nešto u njenim užarenim očima u kontrastu sa tamnoputom kožom privlačilo je tom svojom egzotikom razne ludake i avanturiste, zanesenjake oba pola, a nikoga kako je ona to želela. Samoća je pekla i bolela.
Odavno razočarana, posvetila se jedinom u čemu nije bilo bitno zajedništvo i blagostanje, a to je u njenom slučaju bila odabrana profesija koja ju je činila nezavisnom iznad svih jer je u njoj bila najbolja.
Prijalo joj je da bude ponos svojih roditelja makar u tome, i zahvaljujući svim desetkama na studijama, trudu i daru da zaviri ispod površine, već deset godina se uspešno bavila psihoterapijom pri poznatom zdravstvenom centru.
Dugo se pitala da li je taj odabir trebalo najpre njoj samoj da pomogne, ali kako to ništa bitno nije menjalo, ostalo je da drugima pomaže. I ta uteha je donosila svoje nagrade.
Njene reči su bile profesionalne, a opet tako tople i duboke. Nije joj bio cilj da ostane pri toj bolnici i do kraja radnog veka deli savete žrtvama porodičnog nasilja, ali je ipak ispunjavalo da iz dana u dan na jedan svoj način, istančan i posvećen, poneki život makar skrene sa sigurne stranputice.
Magdalena je poslednja odlazila kući i kada nije bilo posla, slažući uredno svoje fascikle i podatke o pacijentima i radnom učinku svake večeri. Po završetku analize postignutog, vraćala bi se u svoju prazninu gde nije bilo saveta ni napretka, i ona joj je padala sve teže.
Gomilala je posao pronalazeći slične slučajeve po arhivi, upoređujući, otkrivajući nova rešenja za druge, predlažući ostatku tima drugačije metode, okupirajući svoj um i upošljavajući telo dok je sama fizička snaga ne bi izdala i zaspala bi tu, za svojim radnim stolom, na svojim papirima, u praznoj ustanovi.
„Ne možeš baš ništa od kuće da završiš?! Čoveče spavaš tu kao beskućnik!“, zezao je kolega koji bi je probudio jutarnjom kafom, a jedino bi njemu u takvom trenu bila najmanje zahvalna na brizi.
Dve godine je obletao oko nje upornošću ludaka kao da je odbijao da shvati očiglednu istinu. Bio je fin i nije znala kako da ga pošalje dođavola, a delovao joj je kao test izdržljivosti svakog jutra koje bi dočekala u kancelariji. Ne izdržljivosti da poklekne, već da ga ne ubije.
Bio bi joj on taman kriv kao da je sve zbog njega, sve to što nema leka, kao da je on sve poremetio, od njega sve krenulo i sav bol sveta je baš on uzrokovao kao da je njenu Danijelu oženio. Mrzela ga je sa onim gađenjem koje osećaš ka nekome ko te veliča u nebesa a tebi je svejedno da li on diše.
I mrzela je i taj osećaj baš kao i takve dane. U detalje se tog jutra u svom krevetu prisećala svega što prezire. Kapci su se jedva otvorili da bi ruka pronašla lek za bolove i telo se konačno uzdiglo iz postelje.
Pred njom je bio onaj preloman dan novog poznanstva do kog nije trebalo doći, pomislila je, kriveći telo u stranu kako bi olakšala probadanje u utrobi. Kajala se zbog greške kojom je sada tu komunikaciju nazivala.
A desilo se baš zbog tog kolege, koji je predložio da u manjku posla otvori mejl na koji pacijenti mogu da joj se obrate anonimno u slučaju da ne žele da otkriju identitet.
Neko vreme to joj je donosilo radost i osećala je da i onlajn pomoć ima efekat kao kada pričaju oči u oči. Neki su joj se i otkrivali, a neki samo poveravali. Za neke nije znala da li će je poslušati, a nije bilo načina da u njihovom pogledu potraži potvrdu.
Ali je srećom bilo i onih koji su se javljali nakon rešenog problema i beskrajno zahvaljivali, molili da dođu na kliniku da joj makar donesu cveće. I preraslo je nekoliko takvih slučajeva u lepa i prijatna poznanstva.
Sve do dana kada joj se javila žena sa više problema nego što ih ima ona sama. Prošla je godina od prve rečenice kojom je sve započela.
Predstavila joj se u mejlu kao Dragana, a ubrzo postajala naporna, teška i sve osim draga. Nije je slušala, a redovno se javljala.
Jednog dana bi se radovala bez razloga, a drugog pisala kako će se ubiti i da je već sve isplanirala. Sto puta je Magdalena od nje odustajala. Nije je poznavala niti joj znala adresu, nije bilo načina da je spreči. Vremenom je shvatila da joj je dovoljna samo ta pažnja. Iako je Dragana stalno kontrirala, vređala njene iscrpne zaključke, sav njen trud gazila.
Pa ipak, bio je izazov nekog takvog obuzdati, bar na tren vratiti neku nadu, tek ponekog dana, i dopisivala se sa njom mnogo duže i češće nego sa svima ostalima, kao da je na Zemlji ostao samo jedan jedini problem, kao da je baš sve drugo, pa i njeno sopstveno ludilo, već bilo rešeno i samo je ostalo da se reši ta Dragana.
Uhvatila bi sebe kako baš razjarena kontradiktornim ophođenjem te nedokučive nove osobe postaje nešto drugo, kao da se u njoj budi onaj prastari lovac, pokreće se nešto što je jednom davno zaspalo. Prekorevala se, počinjući da mašta. Telo se probudilo iz dugog sna. Krivila je Danijelu, misleći da ona izaziva previranja iz davnina, nespremna da o nečemu novom i razmišlja, kamoli da se sa time suoči.
Život se vraćao u Magdalenine vene, a ona ga je pomalo negirala, sa strahom da strast donosi samo stradanje. Noći su ispunila milovanja po sebi, ruke su tražile zasićenje, misli olakšanje. Koža je postajala vodena, vlažna. Minuti su po njoj klizili u burnim talasima tihog a razornog uzbuđenja građenog bez tona i slike, gluvo i uporno iz dana u dan. Svaki mišić joj je bio zategnut i napet, dodiri prstiju sve duži i dublji.
Bilo je to u satima bez Draganinih poruka, u praznom vremenu oko veštičjeg sata, kada čežnja uskovitla vazduh i poprima nadrealne dimenzije.
(To be continued..)
- Kategorija:
- Lezbo erotske priče
- 11 Apr, 2024
- 1481 pregleda
Tvoje price ma koja da je tema meni su najlepse, uzivam u svakoj recenici!