Kristina
Desilo se davno, ima tome već četiri veka. Nakon zatvaranja sličnih slučajeva, dokumenti su sklanjani na bezbedno i najstrožije čuvani od očiju španske javnosti, a baš do takve arhive zaluđenik poput mene danas nađe put lakše nego do jutarnjih novina.
Volim priče koje ruše barijere, koje pucaju od smrtonosne strasti i čine da ti krv uzavri tako da zaboraviš ko si; njihove likove natprirodno hrabre, sa umovima od vatre- večne, lude i mračne, koji ne poznaju pravila i granice, samo prate svoje krhko, nezasito srce.
Zato je ovo priča o njoj.
Zakoračila je u manastir tačno na svoj sedamnaesti rođendan, leta Gospodnjeg 1665. Pronašle su je sestre tog jutra na pragu, ugruvanu, izgladnelu, jedva im je uspela reći svoje ime.
Kristina je bežala. U svet, u smrt, bilo gde. Što dalje od svog oca grubijana i mnogobrojne braće. Nije pomišljala da će je iko spasiti i ponuditi joj dom. Zahvalila je Bogu na tome, i čvrsto rešila da mu posveti ostatak svog života.
Odmah je započela strogu rutinu zajedno sa ostalih pedesetak sestara, brzo se uklopila. Može se reći da je bila najvrednija u poslovima oko manastira, a njih je bilo dosta, od obrađivanja zemljišta, preko održavanja čistoće u dvorištu, prostranim odajama i ćelijama, do okopavanja i uređivanja nekoliko manastirskih voćnjaka.
U pauzama od posla, dugo bi se molila. Šaputala je naučene molitve, i dok su ostale sestre razmišljale o večnom životu i spasenju posle smrti, ona je preklinjala nebeskog oca da je niko ovde ne pronađe. Znala je da bi to bio njen kraj. Žalila je jedino za najmlađim bratom koga je pazila, kako će on sada bez nje. A moralo se spasiti bar jedno od njih.
Ovo je raj o kome pričaju, ovo je raj za mene, mislila je. Ne može zamisliti mesto gde bi joj bilo lepše. U rano jutro sa sestrama obilazi proplanke, bere voće. Razgovaraju sasvim tiho, a na vetru se vijore njihove duge pletenice. Pustiće i ona takve, mašta Kristina, sve su joj lepe, neprestano ih gleda, njihova mlada, jednaka tela, umorena radom i posvećenošću onome većem od svih nas.
Zavolele su je i poveravale joj svoje bezazlene tajne, postala im je Kristina kao vodilja, visoka i najsnažnija, i ponekad bi se u odsustvu glavne, najstarije monahinje, u dokonim popodnevima jurile po poljima i glasno smejale.
Bio je to jedan od uglednijih ženskih manastira Granade, često istican po svojoj strogoći i urednosti, redovno posećivan i hvaljen od strane uvaženih biskupa i nadbiskupa čitave Andaluzije.
Uživala je Kristina u ovom sestrinstvu i harmoniji, pa i manastirskom izobilju. Nikada takvo bogatstvo nije videla, iako je neobično odisalo skladom i skromnošću duha. Često joj noću nije dolazio san na oči dok je željno iščekivala zoru da ponovo hoda velikim manastirom i samo razgleda.
Prodrmalo ju je to sve, i raspametilo i oplemenilo ono divlje dete od pre. Od samog boravka u toj divnoj baroknoj građevini od azurnog mermera, do slobode da se i sama služi srebrnim posuđem, da korača raskošnim, zasvođenim hodnicima i kao staklo čistim podovima pod lepo uglačanom stolarijom.
Po prvi put je u svojoj siromašnoj mladosti mogla da posmatra velika dela Karavađa i tadašnjih crkvenih slikara, da začuje muziku oratorijuma komponovanih u čast kraljice Izabele, koji su joj svojom lepotom ježili kožu od glave do pete.
Glavnoj monahinji postala je kao ćerka, iako je vodila računa da je pred drugima ne izdvaja. Osvojila ju je nekom posebnom toplinom i svaku bi joj želju stara žena ispunila.
Iako željama ovde nije bilo puno mesta, međusobnog razumevanja i poverenja nikada nije bilo dosta. Radovalo ih je prisustvo ove neobične, jake a krotke devojke.
Posebno su Kristinu radovali nedeljni obredi, kada bi nakon dugog, celodnevnog rada sve misli njihovih glava spojila jedinstvena molitva zahvalnosti, a na stolovima dvorišta mirisali umešeni kolačići od cimeta i jabuke, zajedno sa voćnim sokovima koje su same pravile. Tom prilikom posećivali su ih i meštani gradića, a nekoliko imućnih vernika i obilno darivali, pomažući time život manastira.
Dve godine života u ovakvom ambijentu svakoga bi iz korena promenile. A iz Kristine su iznedrile jednu novu osobu čije postojanje ni sama nije slutila. Videla je stvari sasvim drugim očima, odlučna da nikada ne napusti ovu oazu utehe.
Fernanda, nekoliko godina starija od nje, preuzela je na sebe da je nauči da čita, i od tada je za nekoliko meseci Kristina progutala hiljade i hiljade stranica manastirskih knjiga. Često bi kasnila na obrok ili molitvu, zanesena u svetovima rođenim među sitnim slovima.
„Prevazišla si nas sve!“, hvalila bi je Fernanda u maloj odaji njihove biblioteke. „Nijedna, otkad sam ja ovde, nije imala tako široka interesovanja i tako brzo napredovala.“
Kristina se skromno smešila. Prijala joj je pohvala i pažnja koju nikada nije imala.
Ipak, gledala je da je to ne iskvari. I često zamenjivala knjigom ugodno društvo sestara, kao da od nečega čudnog i neodređenog beži, kao da će ogromno vreme izgubiti tokom tih razgovora koji su je ranije nadahnjivali, ili skrenuti sa svog puta ako sebi dopusti praznu priču i lenstvovanje.
Prošlo je pola noći kada ju je Fernanda jednom tražila i pronašla u biblioteci. Kristina je natečenih kapaka neumorno upijala neka nova znanja, ispružena u svojoj spavaćici na uskom madracu okruženom policama s mnogobrojnim knjigama.
„Polazi na spavanje! Znaš da treba da smo u pet već na nogama...“, podsetila je Fernanda, ustavši iz ušuškanog sna.
„Samo još par redova...“, odvratila je Kristina, udubljena u knjigu, ne podižući pogled.
„Nemoj ti meni par redova... Polazi!!“, Fernanda je ljutito potrčala ka madracu i sa njega povukla Kristininu nogu.
Kristina se zatresla, naglo prekinuta u čitanju, i odbacivši je instinktivno stopalom, ovu gurnula u stranu tako da je zapela za madrac i čitava pala preko nje.
Knjiga je odletela sa Kristininog krila, a umesto nje se tu sada našla Fernandina glava. Nije se pomerala, kada ju je Kristina blago pomilovala.
„Idi, vrati se u krevet... Sad ću i ja.“
Ali se Fernanda udobno namestila. Grejalo ju je Kristinino telo pod mekom spavaćicom dok je ležala između njenih nogu. Kristina je uporno pokušavala da je uzdigne sa sebe, pomerajući se čas u jednu, čas u drugu stranu, dok se ova gnjezdila kao pred nastavak sna, smešeći se.
„Ma... ustaj.. Hajde!“, povikala je Kristina, izgubivši strpljenje, skupljajući noge da je istisne i rukama podigne.
Fernanda se otimala i sve više smejala. Više su se golicale u toj nemoći nego što će im misija uspeti. Odjednom, Fenandine oči su se neprirodno raširile, fiksirane na Kristinine. Kristina je jedva dolazila do daha, gledajući je izbezumljeno u zastaloj borbi, osećajući ruku čvrsto uvaljenu u svoje međunožje.
„Šta to radiš?? Skloni...“, čupala je ruku, a druga ruka je već žurno podizala spavaćicu.
Kristinina druga ruka ju je počupala za kosu da je pošto-poto spreči u daljem otkrivanju.
Bilo je prekasno. Fernanda je prebacila donji deo spavaćice preko Kristinine glave dok se ova opirala udarajući je sa pola snage.
„Šta... Šta je ovo... Pa ti nisi.. Ti...“, izustila je isprekidano i potpuno zbunjeno, kada se Kristina izborila sa rukama i tkaninom i napokon je oborila.
„Ostavi me na miru kad ti kažem!“, vrisnula je, a pogled je sevao u pogled.
Fernanda je ustala kao posuta vrelom vodom i sva rumena u licu hitro istrčala iz male odaje.
Kristina je teško disala. Shvatila je da je i raj imao svoj rok, da ni ovo nije moglo večno da traje. Otići će i sama ispričati glavnoj monahinji, čim svane. Priznaće sve, i otići iz manastira, odlučila je, pustivši dve olovne suze na madrac, presavijena u bolu koji samo ona poznaje.
Jutro je započelo uobičajeno i sve je bilo isto kao prethodnih dana. Obavljao se obilazak voćnjaka, kratka šetnja nazad i duga molitva. Fernanda bi je jedva i pogledala, a Kristina ju je budnim okom pratila, kada druge sestre ne gledaju, plašeći se njene izdaje.
Nije mogla tek tako da ode. I gde da se uputi? Nikoga nema, a kod kuće je čeka sigurna smrt. Rešila je da nastavi po starom, da bude još bolja, da svoje telo i duh podvrgne još strožijem postu i iscrpljivanju čula. Sestre su razumele tu potrebu pročišćenja i nisu je mnogo zapitkivale.
Kada je pala noć, zaključala se u biblioteci da je više niko ne uznemirava, i dugo je čitala do svitanja. Bio je to način i da zaboravi na sinoćnja dešavanja. Kada se već razdanjivalo, otključala je sasvim tiho, nameravajući da na kratko izađe i vrati se.
Koračala je nečujno dugim hodnikom do prostorije kupatila. Zaobišla je korita za kupanje, osećajući ispunjenost bešike iako je uzimala vrlo malo tečnosti tokom dana. Prošla je kroz malu terasu, odlučivši da nuždu ipak obavi napolje. Sve još spavaju i neće ništa primetiti. Zadigla je spavaćicu i dugim mlazom stojeći isprskala tamno tlo sa ponekom travčicom.
Odahnula je i istim putem se vratila, obrćući ključ u bravi. Ispružila se na svoj madrac, kada je začula zvuk tog istog ključa. Pred njom je stajala Fernanda, gurajući ključ duboko u džep svoje kecelje. Srce se ukočilo a disanje prestalo.
„Videla sam kako pišaš. Skidaj se!“
Kristina nije stigla ništa da je pita. Fernanda joj je ovog puta mahnito povlačila spavaćicu preko glave, a zatim brzo povukla i gaće, zatekavši dugu tkaninu koja se sa njih razmotala do poda.
„Mene ne možeš prevariti. Bilo mi je od početka čudno kako su ti sa devetnaest godina grudi skroz ravne!“, uzviknula je, a Kristina oborila pogled u stranu. Oči su joj se zacrvenele.
Pred Fernandom je stajao ogoljen mladić duge crne kose, drhteći u hladnoći osude, prekrivajući krupnim, koščatim dlanovima sada otkrivenu muškost koju je bio pažljivo umotavao oko svojih gaća da se manje poznaje.
I njega i najmlađeg brata otac je od ranog detinjstva oblačio kao devojčice. Imao je još četvoricu starijih sinova, pa je ova dva namerio da nekom pokloni kao sluge, samo da ih odvedu. Dok bi shvatili da to nisu žene, stvar bi već bila rešena i manje bi gladnih usta ostalo na njegovoj grbači.
Dečaci su naučili sve pokrete, živeli su ženski život u toj odeći. U igri sa pravim devojčicama, nisu se od njih razlikovali. Najmlađi je to skroz prihvatio, a i tešila ga je Kristina da tako mora i da je sve u redu. Ali sama sa sobom nikada nije mogla to da izmiri. Makar sebi prekratila muke, imala je samo jedan cilj- da pobegne odatle.
Plašila se da će je otac dati ko zna kome, i da će je taj ubiti kada otkrije. Ili će je sam otac kad bude stasala zlostavljati onako kako ih je tukao ranije.
„Ko god da te odvede odavde, imaće koristi od tebe, vredna si i poslušna devojka“, govorio je sinu. „A i da poželi da mu žena budeš, i za to postoji opcija!“, potapšao bi joj zadnjicu sa očiglednom porukom.
„Ti ne treba da budeš među nama...“, šaputala je sada Fernanda, sa zgroženim izrazom okamenjenom na licu. „Ovo je sveto mesto, a ne mesto za nekog... muškarca!“
Kristina je plakala, stežući u dlanovima svoj kurac da ga nikada nikome ne pokaže. Ali je Fernanda poletela ka njoj i razdvojila joj ruke, gurnuvši je preko madraca. Opkoračila je kolenima, uzdižući svoju dugu suknju.
„Znaš, jednom me je uzeo jedan...“, započela je. „Na silu, doduše... Mnogo pre nego što sam došla ovde.. Ušao je u mene, grubo, jebao me, Kristina, jebao me dugo, žestoko... A čula sam od žena još tada da je samo bitno prekinuti kad primetiš da se bliži... da ne ostane u meni, razumeš“, govorila joj je najnormalnije kao da se poverava drugarici, a onda uzela savijen i umrtvljen kurac u svoje ruke, pogledavši Kristinu prekorno da ni okom ne mrdne.
„I nisam se ni otimala, prijalo mi je... Zapravo, bilo mi je mnogo lepo dok me jebe... Svidelo mi se, Kristina. Kako ti je uopšte ime?! Lagala si nas sve...“, prekorevala je ljutitim tonom, a kad god bi pogledala u kurac, glas bi se utišavao i drhtao.
Kristina se molila da ne dođe do erekcije, ali je priroda učinila svoje. Kurac nije slušao molitve. Rastao je migoljeći se u Fernandinoj ruci kao neobična riba, a ona ga je sve jače stezala kao da se sa njim bori, povlačeći ga sada već skoro okrutno, guleći ga od korena do vrha dok se nije istegao u potpunoj snazi.
„Ovo je moj uslov, Kristina... Da kada ti dođem ovde, uradimo ovo, svako veče. I čuvaću tvoju tajnu, obećavam. Ostaćeš uzorna monahinja a ja neću reći ništa, nikome!“, bližila se uzdignutom kurcu svojim središtem ispod razgrnute suknje. Nije imala veša na sebi, došla je sa namerom da se zadovolji.
Survala je sada već očvrslu, debelu kitu u svoj otvor iznad Kristine, spustivši se usporeno na nju sa drhtavim uzdahom kao da se spušta na vulkan. Onda je dobro prodrmala kurac u sebi, dok se Kristini maglio vid.
„Jebi me...“, cijuknula je nasađena na veliki kurac kakav nije osetila pet dugih godina.
Ali se Kristina jedva pomerala, jedva da je i gledala u oči. Cena ostanka u manastiru činila joj se previsokom. Tek što je pronašla svoj put, zaboravila prošlost, nastavila dalje, postigla mir sa sobom i svojim demonima, đavo je došao po svoje.
Fernanda se uvijala i nameštala, okrećući se na kurcu kako joj je odgovaralo, koristeći ga da dotakne sve žedne tačke u sebi. Od tog trenja kurac se sasvim stvrdnuo i mogla je da na njemu skače u vazduh i sama njime u sebe prodire po volji. Sama se jebala njime, ali joj to nije smetalo ni najmanje.
Čak je uživala što ga ovako poseduje i vodi, što je samo njen i može mu šta hoće, izdiže se sa njega i na njega nabija u optimalnom ritmu dok je on časti nebrojenim orgazmima a celo telo joj drhti zgrčeno kao pri padavici; jaše ga sve jače, do iznemoglosti, stežući se oko njega dok ga muze, i odjednom zastaje.
„Sad će... Osetila sam!“, rekla je brzo odskočivši sa Kristine. „Oduvek sam htela da probam... kakvog je ukusa“, spustila je glavu kao prve večeri u Kristinino krilo.
Kristina je nevoljno zaprskala. Svom snagom se kurac tako izjahan izlivao, a Fernanda ga je namestila nadomak svojih usta i pila sa njega kao sa česme, halapljivo hvatajući svaku kap.
Kristina ju je gledala zamagljenim očima kao da ovo radi nekome drugom. Telom se širila jeza do tada jedva poznata, zaturena nekud u zapećak svesti. Nije bila svesna ni da li joj se uopšte dopada ovakav kontakt tela, osećala je samo umor kao posle nekog velikog potresa.
Polizavši iscrpljen kurac, Fernanda ga je ispljunula među Kristinine noge, i brzo se podigavši ostavila je da leži raskrečena na madracu kao iskorišćena kurva. Kristina nije razvila muški bunt u sebi, nije se opirala onim muškim inatom, pa i samu mušku telesnu snagu jedva da je ikada nalazila potrebu da koristi.
Fernanda je narednih večeri odlučila da to promeni. Htela je da isproba i druge poze, u kojima bi Kristina bila dominantna. Ova je izvršavala komande, jer bi u suprotnom već ceo manastir saznao šta ima među nogama. Jebala ju je sve snažnije, sve manje se opirući, sve više oslobađajući iskonsku mušku zver u sebi, dok je Fernanda orgazmičnim uzdasima po nekoliko sati ispunjavala malu manastirsku odaju.
Kristinine knjige su ostale nepročitane, razbacane oko madraca u biblioteci. Nije ih više uzimala u ruke, više ih se stidela, izmuženog kurca i tela svakog jutra iscrpljenog od noćne orgije, dok bi danju morala da radi sve više, jer je Fernanda namerno svoj deo poslova ostavljala njoj, preteći da će je prijaviti za ono što ne završi.
Sestre su primetile promene na Kristini. Bila je mršava, kao da su joj samo kosti porasle, obrazi su joj upali a tamne oči bile uvek širom otvorene kao na oprezu, sa iskrom nekog novog ludila koja demonski isijava iz mutnih zenica.
Tokom tri godine, pridružilo im se još nekoliko sestara, a Kristina je primetila samo jednu od njih, vrlo mladu, sa blagim osmehom i dugim plavim pletenicama. Zvala se Rozalija i isto se poput nje u početku prva hvatala najtežih zaduženja kao da će time svoju vrednost dokazati.
Vrebala je Kristina poneki tren nasamo sa Rozalijom, ali bi uvek u nekom uglu zatekla Fernandine preteće oči. Tokom ručka i nedeljnih obreda, Rozalija bi se u Kristinu zagledala ne trepćući. Nekoliko puta u Fernandinom odsustvu, sestre su ih videle odvojene u zajedničkoj šetnji ili skupa zagledane u velike slike na zidovima.
Noći razvrata sa Fernandom nisu prestajale, samo su odavno bile mnogo kraće, jer je Kristina ove aktivnosti obavljala po naredbi, mehanički, samo da ih otalja. Izdržavala bi duže jedino kada svoju mučiteljku ne gleda u oči i umesto njene čupave braon kose zamišlja svilenkasto plave pramenove novopridošle devojke.
Dosadilo je to i Fernandi. Negde se nadala da će je pridobiti, da će ovaj mladić postati željan njene pičke, jedine koju je mogao imati. Naslutila je da je poželeo drugu, mlađu, svežiju i nevinu, i rešila da ga konačno prijavi.
Dvoumila se sve do sudbonosne večeri kada je na putu ka biblioteci začula tihe šapate iza mermernog stuba na kraju hodnika. Približila se i imala šta da čuje.
„Pobeći ćemo zajedno, oslobodiću te, ne brini. Daj mi samo još malo vremena, molim te...“, zadihano je šaputao Kristinin glas.
Sa druge strane, iza stuba, izvirivali su dugi plavi pramenovi.
„Volim te...“, začuo se i drugi glas, glas Rozalije.
Fernandini kapci slepili su se od besa. Probudila je glavnu monahinju i ispričala joj sve. Nikada nikome nije pomenula svoj dugogodišnji način naplate.
U zoru, dok su sve sestre spavale, Kristini je bilo dozvoljeno da napusti manastir sa samo malim smotuljkom stečenih stvari. Bila je otpuštena uz uslov da se u blizini manastira više nikada ne pojavi, a ukoliko bi se to desilo, glavna monahinja bi je prijavila biskupu, i kazna koja bi usledila bila bi ili smrt ili kastracija. Sve do tog dana bila joj je kao rođeno dete, pa je pronašla u srcu to jedno zrno milosti.
Rozalija se svojevoljno zavetovala ćutanjem i u nastupajućim godinama sanjala o nekom novom veku u kome će se sve promeniti.
Tokom jednog od nedeljnih obreda, meštanin gradića je u razgovoru sa sestrama pomenuo kako je na vašaru u obližnjem selu video jednu od njih. Onu crnokosu, visoku, sa bledim licem i čudnim očima, objasnio je. Sestre su se sve odreda pravile da ne znaju o kome govori.
„Prodavale su neke đakonije, da nešto zarade“, nastavljao je. „Ona i još jedna, manja od nje, kao da joj je sestra. Obe odevene u sirotinjske haljine, bez ikoga na svetu, činilo mi se. Bilo mi ih je žao i sve sam im kolače kupio, a devojčica mi se triput zahvalila! Starija me je gledala ćutke, nekako setno i uplašeno u isto vreme.“
- Kategorija:
- TV/TS/CD erotske priče
- 6 Apr, 2024
- 2122 pregleda
malo preterujes sa spermom &slatkisima u poslednje vreme, nemoj da se predoziras/mo.
fenomenalno kao i uvek !