Dvoglavi konjanik
Vratio sam se sa polja pred sam mrak, prljav i isflekan. Srećom, moja skromna odaja nalazila se nekoliko koraka od ulaza u dvorac, služeći kao jedna od pomoćnih prostorija za poslugu već vekovima. Dugo nije bila korišćena, a meni je tako mala i mračna u potpunosti odgovarala, i sada sam se hitrim koracima u kaljavim čizmama u nju uvukao skoro neprimetno.
Radio sam one poslove koje niko nije hteo, jer sam u tome pronalazio poseban mir i uposlenost tela da bih misli fokusirao na praktične stvari, a i boravak van dvorca, na svežem vazduhu od jutra do večeri, bio je nešto u čemu sam uživao mnogo više nego sedenju sa roditeljima i sestrom i lažnom smešenju uštirkanim gostima koji su u posete dolazili svakog drugog dana, a između toga bismo mi bili pozivani kod njih. Baš kao naši roditelji, i njihovi prijatelji bili su imućni zemljoposednici skloni razmetanju i organizovanju beskrajno dosadnih zabava koje sam jedva izdržavao.
Poslednje dve godine, njihovi razgovori su se sve više vrteli oko udaje moje sestre, Astrid. Planirali su za nju sina još jednog bogataša sličnog njima iz susednog gradića, a kako sam čuo, Astrid se nije bunila, već se odmah po upoznavanju sa dotičnim zbližila i, prema njenim rečima, bili su skladan par. Zvučala je ubeđeno da bi se ona i taj njen Dominik prepoznali i zavoleli da su se sreli i van tog proračunatog roditeljskog dogovora koji je podrazumevao da se po sklapanju njihovog braka imanje udvostruči, odnosno bogatstva dve porodice spoje u jedno.
Sve više sam vremena provodio van njihovih gozbi, kada god bi roditelji to dopustili. Iako mi je bilo već dvadeset i četiri, i dalje za brojne stvari nisam dobijao njihovu dozvolu, kao da su znali da bih prvom prilikom sve napustio i odlutao da se nikada ne vratim. Posle moje dvadesete, odustali su od polaganja nade u moju ženidbu, i čekali na Astrid kao stariju od nas dvoje. Nije mi to smetalo, čak me je oslobađalo svake pomisli o licemerju kojim bih neku devojku ojadio duplirajući zamišljeni imetak ili čak nekoj siromašnoj ponudio imanje čiju veličinu bi teško pojmila, a čiji značaj bi joj, kao i meni, predstavljao samo teret.
Opružio sam se na svoj mali krevet u tamnoj sobici, trljajući hrapavim dlanovima kosu mokru od kiše, i puštajući da vlažno blato sa čizama mirno kaplje na pod koji se uredno brisao i strogo vodilo računa da niko odeven kao ja, pohaban, čupav i umrljan, ne kroči ni na stepenik a kamoli stupi u dvorac. To sam smeo samo ja, njihov sin odmetnik koji i dalje obitava tu, skriven od sveta i nezainteresovan za njihove planove i pregovore. Jedini izgovor za ovakav način života bio mi je fizički rad kroz koji pomažem održavanje imanja, jer je slugu bilo sve manje, i kako bi novi pristizali, sve brže bi nas napuštali uviđajući koliko posla ima oko obrade zemlje, održavanja njiva i čišćenja konjskih štala.
A ja sam u svemu tome uživao. I pomišljao ponekad na svoju usamljenost u tome, kako bih sve to radio sa mnogo većom strašću da mi je samo na ramenu jedna nežna ruka podrške, na usnama poljubac za laku noć posle napornog dana. I prodao bih za te poljupce čitavo imanje da sam smeo. Da sam imao za koga, ostavio bih sve. Ovako, životario sam pronalazeći smisao u tom begu, negujući tu samoću kao vredan dragulj da mi je niko bezvredan ne ugrozi, da joj se ne približi niko ko bi znao čiji sam sin i gledao me samo kroz ono što posedujem. Zato kada siđem u selo, niko me nije prepoznavao. Bio sam redovno odeven u svoje seljačke prnje. Pio sam u krčmama za obične ljude, siromašne smrtnike bogate duše koji su znali za radost van ropstva.
„Opet je sve isprljao, kao da divlja svinja svako veče ulazi u naš dom!!!“, začuo sam povik majke, ali ipak nije otvorila moja vrata.
Nije volela da me vidi kao prljavog seljaka. U njenoj glavi zauuvek sam ostao nežan dečak zlatne kose koga je kao malog na krilu češljala poput devojčice, pokušavajući da mi usadi ljubav prema gospodskoj rutini i lepim manirima, kao i poštovanje materijalnih dobara. Čim sam stasao i oteo joj se, više se mnome nije bavila, videvši da je u toj svojoj misiji podbacila, i zatim se usredsredila na Astrid koja je to dozvoljavala i valjda i sama uviđala neki smisao u svakom tom identičnom danu, menjajući samo frizuru i haljinu da bi u njima vodila jedan te isti monoton razgovor sa svojim prijateljima i udvaračima svake večeri.
Šaputalo se dosta o tom tajanstvenom udvaraču iz drugog grada i bližio se dan kada treba da nas poseti i konačno upita našeg oca za njenu ruku. Planirao sam da dostojanstveno izdržim taj deo ceremonije i nestanem putem svojih polja dok oni zajedno sa njim planiraju božanstvenu budućnost za dolazeću decu i unučad. Najavio se oko podneva tog dana, i svi smo ga čekali napeti kao da nam dolazi sam kralj u posetu, a njega nije bilo satima, sve do popodneva kada se Astrid već rasplakala a majka pohitala da je teši. Zatražio sam od oca dozvolu da konačno izađem, a on mi je, i sam razočaran, samo nemarno mahnuo rukom kao da je potpuno nebitno i ko sam ja i kuda odlazim.
Ponekad bih prenoćio u staroj brvnari koju sam za te prilike uredio da mi bude još jedno maleno sklonište od lažnog sjaja sveta. Sedeo sam te večeri u njoj dugo, založivši vatru u starom kaminu koji se skoro rušio, radujući se jednostavnosti svog uspeha što bar za to imam dozvolu i ne moram poput sestre do sitnih sati da čekam nekoga ko nikada neće doći. Odnosio sam u brvnaru poneku knjigu i kada sam ovog puta došao, shvatio sam da sam tamo već napravio malu biblioteku kraj uzglavlja. Zar je ovo sve što mene čini srećnim, zapitao sam se setno, i prilegao na tvrd ležaj da pod svećom čitam sve do zore.
Bilo je hladno kada je vatra dogorela, a iz sna me je trgnuo zvuk nekakve šumske zveri koja kao da se bori za život, i pokušava da se izbavi iz čeljusti neke druge, još veće od sebe. Krik me je prenuo tako da sam poskočio i video da je uveliko svanulo. Jutro je bilo maglovito i nije mi se još vraćalo u dvorac udaljen nekoliko milja, ostajalo mi se u ovom skromnom domu koji sam za sebe stvorio. Ipak, morao sam da izađem. U tom trenutku, kraj prozora je protrčao ogroman crni stvor u trku. Plašljivo sam otvorio stara drvena vrata i imao šta da vidim.
Preplašen kada me je ugledao kao i ja njega, mršavi konj je već zašao u šumu, zastajući kraj jednog drveta nepomično kao da čeka da mu se obratim. Umeo sam sa životinjama i ni velikih se nisam plašio. Ovoga je neko ostavio ili je nekome pobegao, pomislio sam, bližeći mu se sasvim polako. Nije se pomerio, samo je zavrteo njuškom kao da me opominje da to što radim može biti na moju štetu. Bio sam odlučan da utvrdim čiji je i kako da ga vratim vlasnicima.
Napokon se umirio i dopustio da mu priđem. Pomazio sam ga između velikih, toplih ušiju, a on mi ogromnu njušku približio stomaku, njušeći me kao da baš tu krijem neku hranu. Pitom je, odvešću ga u štalu kod naših, smislio sam, pa ću se dole u selu popodne raspitati kome li je pobegao. Svezao sam ga oko drveta kraj same brvnare i dao mu nešto svoje suve hrane koju sam sa sobom poneo prethodno veče, odlazeći zatim do obljižnjeg potoka sa kantom vode kako bih ga i napojio pre nego što pođemo dalje.
Tek što sam pošao stazom do potoka, ugledao sam i njegovog jahača. Bio je zbačen i ležao na ulasku u šumu. Šta li se sa njima desilo, tek sada mi nije bilo jasno, ali bar znam čija je životinja. Prišao sam pomalo bojažljivo da utvrdim da li je živ i da li ga poznajem, ali okrenuvši ga polako nagore, video sam lice meni sasvim nepoznatog muškarca tridesetih godina, uprljano prašinom u koju je odleteo, onesvešćen i izudaran. Disao je. Isprekidano i teško, ali bio je živ. Šta sada da radim? Konj je žedan i prestravljen, ovaj leži na ivici života, a ja kao izgubljen gledam u jednog pa u drugog, razmišljajući da li da zovem pomoć.
Muškarac je bio korpulentan i visok, a njegovu umrtvljenu težinu sam itekako osetio dok sam ga s mukom odvlačio u brvnaru. Napojivši konja, uneo sam vode ne bih li ga umivanjem osvestio da mi makar kaže ko je i kuda treba da ga odvedem, ali nije vredelo. Ležao je nepomično i jednako duboko i otežano disao. Na njemu je bio ogrtač od debelog pliša, sada jedva prepoznatljive plave boje i izbledelih srebrnih dugmadi, a pod njim sjajne, svilene crne pantalone na nekoliko mesta izgrebane i zauvek uništene. Ista svilena košulja čije sam rukave nazirao postavljajući ga na ležaj, preživela je neoštećena.
Kosa mu je bila kratka, sasvim tamna i delovala je uredno podčešljana sve do momenta kada je spao sa konja pokvarivši svoju lepu frizuru uglednog gospodina. Nije ovaj kao ja, pa da mu ne smeta valjanje u nekakvoj kaljuzi. Videlo se po njegovim belim noktima da taj zemlju ne dotiče i da je plemićke krvi. Uskoro će ga neko tražiti i još me optužiti kako sam ga ovde skrio da ga opljačkam ili ko zna šta slično. Moram mu povratiti svest kako umem i znam!
Razgrnuo sam mu ogrtač i raskopčao košulju da bi lakše disao, makar me zbog tih grubih dodira zgrabio i premlatio, samo nek se probudi i neka ide. Na moj užas, ugledao sam potpuno krvav vrat, a na prsima mu je bilo nekoliko rana nalik ujedima koje je pri padu ogrtač prekrio a krv se nekim čudom zaustavila. Gledao sam preplašeno kao onaj njegov konj. Povukao sam mu pantalone, videvši da mu je jedna noga izgrebana, a druga na par mesta prekrivena sličnim ranama. Kao da se sa nekim ili nečim borio pre nego što je uzjahao, a da je do pada došlo tek kasnije prilikom bega. Nadao sam se samo da nije negde i upucan pa da još moram i neki metak vaditi, iako bih se verovatno snašao, ali pomišljajući da je nečiji život u mojim rukama, nije mi bilo svejedno.
Vratio sam se dvorcu žurno, smestivši konja u slobodno mesto u štali sa ostalima. Bio je na bezbednom i imao sve što treba, a ja sam na brzinu svima dosuo vodu. Ujutru ću ih izvesti na livadu, isplanirao sam, odjurivši u dvorac da pokušam da pronađem čiste tkanine kojima ću poviti one silne rane. Setio sam se da su tog dana moji pozvani u posetu jednom od grofova u obližnjem dvorcu, pa me niko neće ometati. Nabavivši sve potrebno, vratio sam se u brvnaru što sam pre mogao.
Konjanik je ležao u položaju u kome sam ga ostavio. Već se smrkavalo i postajalo je hladno kada sam založio jaku vatru da zagrejem vodu i pokušam da ga okupam i isperem svu skorenu krv sa njegovog tela. Nadao sam se da će uskoro povratiti svest, iako me je plašilo šta bi rekao da sebe vidi ovako skoro golog u nekoj šumi sa mladićem koji oko njega omotava tople tkanine. Podigao sam mu glavu na uzglavlje, kada se iz njega oteo uzdah bola tako glasan da sam ga skoro ispustio. Glava mu je ostala okrenuta u stranu i sada sam jasno mogao da vidim njegovu glavnu povredu. Pod kosom sa leve strane bio je krvav rez od udarca koji je morao biti izazvan oštrim predmetom, mnogo pre nego pukim padom na tlo. Ko li si, i ko li te je ovako povredio, pitao sam se, umačući donete krpe u vruću vodu.
Krenuo sam upravo od glave, ispirajući mu hrapav rez i odlažući jednu po jednu krpu dok nisam namočio dovoljno da bi sve upile, a onda jednom dugačkom i suvom taj rez obmotao i nežno svezao oko njegove glave. Prešao sam na prsa, moravši da ga rešim svilene košulje, ali sam mu čitav trup nakon pranja obmotao čvrsto i utoplio ga pod pokrivačem pod kojim sam i sam spavao u brvnari. Znao sam da ću morati ostati da ga čuvam dok se ne probudi i leći kraj njega jer drugi ležaj nemam, ali sam isto tako znao da sigurno oka neću sklopiti dok mu ne čujem glas i sve mi se već jednom razjasni.
Okupao sam ga i obrisao, povio sva bolna mesta i ušuškao ga kao dete. Nije se pomerao sem blage drhtavice koju sam primetio. Rešio sam da ga obgrlim rukama čim sam legao pored njega. Grejaće ga moje telo i nekako ćemo pregurati noć, a ako se do sutra ne oglasi, ako se ništa ne promeni ili ne daj Bože postane gore, više neću smeti ostati sam u svemu ovome.
Ujutru sam se probudio na njegovom vrelom ramenu. No, spavao je mirno i rešio sam da odmah krenem kući kako bih se što pre vratio. Bukvalno sam trčao kilometre kroz šumu, vođen samo tom misijom da ga spasem, da ga ne nosim na duši kada već nikome nisam rekao šta se desilo. Astrid me je srela baš ispred dvorca, primetivši da sam sav zajapuren i izgubljen u mislima. Objasnio sam joj da je bilo problema na njivi i da su me napustila dva radnika usred posla pa do sutra moram sam da završim započeto. Izveo sam konje i nakon kraće šetnje od par krugova na proplanku, vratio se u brvnaru sa nekoliko melema i biljnih krema prokrijumčarenih iz roditeljskih soba.
Moj konjanik je disao lakše i konačno je delovalo kao da spava normalnim snom, da je temperatura spala i da će se svakog trenutka probuditi. Laknulo mi je i uplašilo me, kako ću ponovo leći pokraj njega ako toga bude svestan i ako poviče. Ali, zar mu nisam baš ja spasio život? Objasniću mu sve. Premazao sam mu nežno veće ožiljke lekovitim balzamom, uvukao se pod pokrivač i mirno čekao na reč sudbine. Uzalud. Brvnaru je ispunjavalo tiho pucketanje vatre izmešano sa njegovim dubokim, ravnomernim disanjem.
Teško sam zaspivao tih noći i kada bih zaspao to je ličilo na neki rastrzan polusan. Odlučio sam da ni ne pokušavam na silu dok mi se zapravo ne prispava, uzimajući u ruke knjigu kraj našeg jastuka na kome je glava nepoznatog muškarca mirno počivala pored mene. Ponekad bih ga pogledao i proučavajući njegove oštre crte i glatku kožu lica na čudan način sam poželeo da budem u njegovom domu ka kome se verovatno zaputio i ka kom će nastaviti svoj put kada se probudi. Zamišljao sam kako se oporavlja i traži da ga odvedem do njegovog konja, a onda ga sa zalaskom sunca ispraćam na dalek put do njegove drage, dok u isto vreme vidim sebe kako ga dočekujem umesto nje.
Nešto mi se pomutilo u glavi i okrivio sam nedostatak sna za ovakve neobične misli. Ugasio sam sveću i pokrio se pored njegovog toplog tela. Sada je ono grejalo mene svojom usnulom toplinom i nesvesno sam ugurao nos u udubljenje pod njegovim grlom da bih se što pre utoplio. Zagrlio sam ga, pomišljajući da bi mi ovo bilo oprošteno jer nije svestan šta činim, i ne radim ništa na njegovu štetu, održavam toplotu u hladnoj postelji nakon ugašene vatre. Spasio sam ga sigurne smrti i ne bi mi zamerio ovaj zagrljaj. A šta to meni znači? Zašto me ruke same nose da se oko njega obmotam? Nisam to razumeo, samo sam ga stezao sve jače uz sebe, valjda priželjkujući i da me ošamari, samo da više ne budem ovako usamljen u njegovom društvu.
Od ovog stezanja disanje mu je postalo plitkije i na tren sam zavirio u njegove oči. Bile su zatvorene. Mirno sam se spustio kraj njega, rešivši da ga više ne uznemiravam, kada se odjednom prevrnuo ka meni a velika ruka mu se našla prebačena preko mene. Oblio me je znoj. Zurio sam u mrak osećajući njegov dah na čelu. Pokušao sam da se izmigoljim pod njegovom rukom a da je pritom ne pomerim već da samo polako padne u prostor između nas. Spuštajući se niže kako bih se izvukao, dlan mi se na sekund našao u njegovom skupljenom međunožju, mnogo toplijem od ostatka tela. Primetio sam da mi je uz nadlanicu prislonjeno nešto krupno i ispupčeno, na dodir vrelo i klizavo. Uplašio sam se i nehotice ga odgurnuo, uspevši da se oslobodim ruke koja je mojom nepažnjom samo pala sa mene pa odskočila na ležaju.
Ustao sam i upalio manju sveću, verujući da se napokon budi. Neko vreme se nisam vraćao u postelju, posmatrajući ga izdaleka, kada mi se ponovo navukao san na oči i morao sam mu se pridružiti. Ostavio sam plamen da mi osvetljava put da ne bih ponovo dodirnuo gde ne treba. Spuštajući se na ležaj, primetio sam da sam ga bio odgurnuo u položaj gde su mu noge ostale raširene a preko butine obmotane zavojima pružalo se njegovo obeležje muškosti u punom sjaju, ispalo od tog trvenja iz mekih gaća prodrmanih okretom. Nikada ga nisam ovako video kod drugog muškarca, i ostao sam da ga dugo zagledam, prestravljen i zadivljen. Učinio mi se duplo veći od jedinog koji sam poznavao do tada, kao da je moja veličina dvaput sadržana i u njegovom obimu i dužini.
Padao je preko te noge u mirnom stanju poput njegovog vlasnika, pružajući se niz obmotanu butinu, odudarajući svojom tamnom bojom od beline krpa. Legao sam pored njega i, verujući da sada čvrsto spava jer mu se vratilo ono duboko disanje, svukao sam svoje gaće da uporedim naše sličnosti i razlike. Zauzeo sam isti položaj kao on, a glavić mog kurca bio je veoma blizu njegovog, posmatrajući ga sa moje butine. Delovao mi je u tom polumraku kao zrno naspram njegovog. Istina je da je i sam muškarac po svemu bio dosta veći od mene, ali nikada ne bih pomislio na ovako gigantsku glavu organa čiji ostatak tela je u odnosu na vrh izgledao kao da ga je glavić nadrastao ili bio nasađen na njega u neodgovarajućoj srazmeri. Proučavao sam fascinirano svaku poru na tom mekom i sjajnom šlemu a što sam više gledao, u mom napetom oku bivao je sve veći.
Međutim, dok je njegov kurac i dalje spavao ispružen, moj je postajao nemiran i pod dodirom dobijao na težini. Uzdigao se probuđen tražeći uobičajenu akciju kojom sam ga u svojoj samoći bezbroj puta umirivao. Ali ovog puta, uzbuđivao me je pogled na još jedan kurac blizu mog, dok muškarac koji kraj mene leži nema ni najmanji pojam gde ja gledam i šta radim. Na tren me je to sve uplašilo kao da mi je glas u glavi vrisnuo da radim nešto suludo, i samo sam skočio sa ležaja i izašao iz brvnare.
Kurac mi je bio tvrd kao vrata na koja sam se oslonio sa spoljašnje strane dok mi se vrtelo u glavi kao da ću i ja izgubiti svest. Pogledao sam nadole i učinilo mi se da se sam nekontrolisano pomera zahtevajući moje hitne, grube dodire kako bih ga lišio ovog stanja koje me neće napustiti do zore. Brzo sam ga zgrabio u šaku, i dišući kao da ću ispustiti dušu, dok je srce udaralo kao da kuca na vrata, drkao sam ga u mahnitom stanju besa i nedefinisane, nesigurne želje koja me je lomila kao ja svoj kurac, istresavši ga za nekoliko sekundi na sam prag brvnare. Osetio sam bol u glavi kao da je i meni neko zabio oštar predmet u potiljak. Ušao sam na prstima kao da se stidim dela za koje moj konjanik nije ni znao, i dohvativši jednu od onih krpa drhtavom rukom obrisao svoj trag pred vratima.
Srce mi se i dalje treslo u gudima a vid kao da je postao dupli, bio sam opijen ovim stanjem ludila, a samo jedan pogled na njegov uspavan kurac koji je stajao izbačen kao da mi se nudi, sa tim glavićem koji se teško mogao nazvati ikakvom umanjenicom, izbezumio me je sada još intenzivnije i samo sam se bacio pored njegovog tela, lišen razuma, stavivši glavu među njegove noge i počeo da ga ližem celom dužinom kao lud, izbegavajući namerno njegov vrh kao krajnju poslasticu. Budio se pod mojim jezikom kao da se koža ježila, ali je još uvek svom dužinom počivao na butini, tek se malo pod jezikom pomerajući sa nje nagore.
Zgrabio sam ga onako kao svoj. I činilo mi se da je moj, da sve samo ponovo radim, isto ono što sam malopre uradio. I želeo sam isti rezultat, dok nisam opet shvatio koliko je sumanuto i da ovo radim jednom biću bez svesti. Opustio sam stisak i nežno ga mazio dok mi počiva na dlanu. Polako se dizao, pružajući ka mojim usnama svoj težak, ogroman glavić. Poljubio sam ga, blago se naslonivši na butinu na kojoj sam ga zatekao. Ostatak tela još uvek je spavao. Pravi li se da spava, da ovo ne bismo nikada priznali? Tek me je takva pomisao izludela.
Nisam sebe mogao da prepoznam u ovom činu koji mi je mozak lansirao van glave a telo ispunio žestokom, nemilosrdnom i gotovo agresivnom požudom za ovim besprekorno izvajanim komadom ljudskog mesa. I sveća kao da je pobesnela. Plamen se lelujao s mojim poljupcima. Ljubio sam kurac drugog muškarca potpuno se prepuštajući ovom novom užitku, osećajući da je i moj ponovo okamenjen, ali ga nisam ni dodirnuo, već mi je sva pažnja bila usmerena ka sjajnom šlemu koji sam sisao usnama. Usne su mi pod njegovim dodirom postajale mekše, lepile se za njega, postajale celina sa njim, divnim glavićem nepoznatog muškarca.
Šaka mi se nesvesno stezala oko njega, grčila njegov kurac snažno dok sam glavić uvlačio među usne, otvarajući usta širom da ga uguram, i kada je ušao ostavio sam ga zaglavljenog unutra da ga u ustima ližem. Pucao sam od napetosti, ispunjenosti usne duplje kojom se kretao. Ukus mu je bio voden i slankast, kao da žvaćem veliko i nesavladivo parče neobično žilavog voća. Gurao sam ga dublje i osećao kao da će mi usta pući. Izvadio sam ga a on se sjajio natopljen velikom količinom moje pljuvačke koju sam prstima razmazao do korena, a zatim ga tako klizavog i umrljanog pomerao snažno dužinom od jaja do glavića naslonjenog na moje usne koje ga i dalje cmaču i uvlače.
Pod rukom sam osetio da je butina zadrhtala. Pogledao sam ga, ali mu je izraz lica bio identičan onom od pre dva dana. Oseća li šta mu radim? Mora osećati ove trzaje. Krut je kao hrast, a tako mek poput svile koja mi klizi niz prste. Zaboravio sam na sve ostalo, nije bilo ničega na svetu tog trenutka sem mojih usta i njegovog kurca. I moje neumorne šake koja ga melje, okreće, prevrće, pritiska, gnjavi, iznova premerava, iznova grabi, lomi, otima od ostatka tela, trpa u sebe, niz zube, niz krajnike, u grlo, duboko. Gušim se a nikada nisam disao lakše. Tišina ispunjena mojim uzdasima i dalje samotnim, a nikada ranije nisam bio ispunjeniji.
Znao sam da će zaprskati. Znao sam tačno u kojoj sekundi. Ukrutio se skoro do presavijanja dok sam polovinu gutao ne izvlačeći je iz grla. Od korena do usana grubim pokretima bih mu promesio jaja a onda samog sebe lupio po usnama kada snažno povučem kurac ka unutra, gubeći i kontrolu dodira u podivljalosti. I nije mi više ni trebala kontrola, ostalo je uradio sam. Zalio me kao frišku šumsku sadnicu. Litrama. Lilo je dugo bez prestanka. Slivalo se u moje grlo seme usnulog muškarca. Golicalo me i peklo slanom vrelinom iznutra. Curilo mi niz bradu kao izjebanoj kurvi. Ispao mi je iz usta kada je izašla poslednja kap, i pao nazad preko butine. Spustio sam i svoju glavu na nju, posmatrajući izmužen objekat obožavanja. I sveća se umirila. Prigušen plamenčić stidljivo je obasjavao posledice mog zanosa.
Zaspao sam popevši se u pola noći ka njegovoj ispruženoj ruci. Ako se probudi, neka to vidi, da smo ljubavnici. Prošlo je možda dva ili tri sata konačno bezbrižnog sna. Osetio sam komešanje pod svojim telom naslonjenim na njegovo. Pomerao se. Neko vreme nisam smeo da otvorim oči, a onda sam lagano kroz trepavice jednim okom bacio pogled na njega kada se izdignuo u sedeći položaj. Otvorio sam oba oka, a on pogledao direktno u njih, pomalo smešan sa onim povezom nespretno podešenim oko glave.
„Gde se nalazim? Ko si ti?“, prešao je velikom šakom po licu, zagledajući u zavoje na trbuhu i nogama.
„Našao sam te jedva živog, pao si... Imaš veliku posekotinu na glavi i... rane po stomaku, sećaš li se šta ti se desilo?“, upitao sam umirujućim tonom ne odajući strah u glasu.
„Uhh... ne... ničega. Ne znam kako sam.. ni kada... A ti si me doveo ovamo? Gde smo uopšte? Koji je dan?!“
„Blizu smo mesta gde si pao. Tvoj konj je na sigurnom. A ti si u mojoj brvnari, ja sam... živim sam ovde, obrađujem svoju zemlju.. Čekao sam da se probudiš, da ti objasnim... Možeš ovde ostati dok se ne oporaviš.“
„A šta mi je ovo na...? Čudno miriše ovo što si mazao“, njuškao je tragove kreme po svojoj koži koja mi je sada ovako oživela delovala mnogo nežnije od moje, očuvana od teških fizičkih napora, negovana i čista. Objasnio sam da sam rešio da ga lečim kao pravi seoski vrač.
„Svaka ti čast... Nisi se plašio da ću brzo skončati u takvom stanju?“
„Plašio sam se... Ali eto hteo sam da glumim lekara“, nasmešio sam se kako bih sebi olakšao neizvesnost.
„Dobro ti ide“, nasmešio se i on, a pri pokretu ustajanja ponovo je ispustio krik bola, shvatajući da još neko vreme neće napraviti korak.
Spustio je glavu na uzglavlje i u bolu zaklopio oči, a krupne usne samo su se stisnule u nelagodnosti.
„A kakvog konja si pomenuo?“, upitao me je isprekidano, grčeći se.
„Pa tvog... Ne sećaš ga se?!“
„Ne...“
„Znaš li kuda si išao i šta ti se desilo?“
„Pokušavam da se setim... Ali je samo maglina kad zatvorim oči...“
Sada sam se i ja uspravio na ležaju i pogledao ga. Telom mi je prostrujao novi strah.
„Kako se zoveš?“, upitao sam tiho.
Nikada neću zaboraviti taj prazan pogled kao odgovor na moje pitanje. Izgubio je pamćenje. Ležeći ponovo u istom položaju, uskoro je zaspao. Ja sam ustao i izašao na vazduh. Lutao sam šumom razmišljajući šta me je zadesilo. Pamćenje se vraća, kažu, u zavisnosti od težine povrede. A želim li ja to? I smem li da poželim ono nedopustivo? Vratio sam se nakon sat vremena i zatekao ga budnog. Smešio mi se zahvalno kako se spašen čovek smeši spasiocu.
U mom odsustvu vatra je oslabila i kada sam je oživeo, približio sam se ležaju. On je bolnim pokretom podigao deo pokrivača sa moje strane, puštajući me sada svesno da legnem kraj njega.
Dah mi je bio ubrzan kao prethodne noći u onim paklenim orgazmima. Sada sam osećao samo posledice svog zločina. Zarobio sam nekoga ko ne može da me napusti svojom voljom vođenom sećanjem jer ih praktično nema. Bože, pomozi mi da pronađem rešenje, a da ne izgubim sve što sam stekao, ono malo bogatstva za kojim sam oduvek žudeo, to malo topline u zamenu za sve dvorce, polja i livade. Tražim li previše? Osećao sam nadolazeće suze u očima. Gledao me je. Prazno, a nežno. Samo mene poznaje. I samo ja mogu da mu pomognem, po cenu toga da sebe sahranim.
Ispružio sam se kao mrtvo telo pokraj njega. Nada se izgubila. Prisetio sam se straha kako će samo otići svojim putem, a nije mi palo na pamet nešto mnogo gore od toga- da neće znati odakle je došao ni kuda ga je put nosio. Osetio sam da se meškolji kraj mene, kao da sada on treba mene da leči, a moja svest je sve tanja, napušta me i nestaje u bolu ovog saznanja. Protrljao se bokom uz moj, a ja nisam obraćao pažnju. Dok me nije stisnuo. Jako i bez milosti zgrabio. Onom velikom šapom za sam kurac! Vrisnuo sam i podigao se, a on me je drugom rukom odgurnuo unazad.
„Ne vrišti... Znam šta si mi radio noćas, toga se dobro sećam... Neću da čujem više nijednu reč!“, rekao mi je gledajući me surovo i ozbiljno, a onda zbacio pokrivač sa nas i povukao mi gaće ka kolenima kao da će ih rastrgnuti.
I da sam hteo da se pobunim, ne bih mogao. Savladao me je medveđom snagom. Pritisnuo me čitavim telom, ojačanim i izlečenim. Fiksirao mi oči svojim pogledom od samo jednog sećanja. Gorelo mu je u crnim očima kao raspolovljena baklja. Podvukao je ogromne ruke ispod mene, podižući mi donji deo tela ka svojoj glavi. Propeo mi je ustreptali kurac ka svojim velikim usnama. Drhtao sam od sopstvene erekcije i njegovog pogleda. Uvukao ga je celog u usta, što njemu nije bio problem kao meni. Učinilo mi se da će mi ga samo odgristi i pojesti kako me je halapljivo progutao. Nije ga vadio. Osećao sam samo kako klizim kroz usta, do prostranog ulaza u grlo.
Glave nasađene na moju malu motku, dudlao me je tako ne ispuštajući me iz usta. Držao me za guzove u vazduhu, kao da su izdignuti na stubove. Topio sam se i u jednom trenu samo izlio u njegovim ustima. Nastavio je. Sisao dok se nije sve vratilo i ponovo ukrutilo. Spustio me je i gutao dalje. Dublje, žešće, besnije. Uposlio je sada i prste, tražeći nešto ispod mojih testisa, ponovo me dižući sa ležaja.
Pronašao je rupicu. Netaknutu, drhtavu. Primakao me celog sebi pokretom malog prsta. A onda jedan veći zario u mene. U taj nevin čmar za koji nisam sanjao da će biti razdevičen ikada, kamoli tog dana u mojoj brvnari. Ulazio je kao da je podmazan smolom, isprva grubo a onda lako i snažno, kao da me iznutra masira. Kurac se otimao u njegovim ustima, propinjao od ove dvostruke radosti. Bušio me je iskusno, zakolicao bi kružnim pokretom a onda dva prsta survao u moju dubinu, zaglavljivajući oba dokle god su se mogli pružiti, a bili su duplo duži od mojih. Duplo veći, duplo jači. Orao je i sahranjivao me sam u ekstazi kojoj nisam želeo kraj. Nije ga ni bilo, dugo, predugo. Potrajalo je kao san koji se svesno produžuje. Usporio je bušenje i gutanje. A onda je oba činio nežno, ubrzavajući tek primetno. Šta je ovo, ovaj me neće napustiti. Šta ću sa njim kada ga pronađu izgubljenog bez ijedne uspomene sem ovog bludničenja sa mnom?
Puštam mu da se igra mojim malenim telom po svojoj volji. Prebacuje me na kolena, a ona dva prsta ne vadi iz mog dupeta. Klize već udobno kao me buši sama kita. Njom ni ne sme, rasporio bi me. Uživam i ovako za sada, u položaju na kolenima vratila mi se snaga a sva krv slila u kurac koji sam jedva držao dok me je prstima kidao i celog pomerao. Spustio se da me liže. Suvišno je pominjati dužinu tog jezika, kao da mi je stigao do creva. On je ovo radio ranije, shvatam, telo je znalo sve pokrete, i ko zna koga je išao da liže onog dana, ko ga je to čekao da ga ovako iskusno presavija i jebe, a slučajno završio ovde kod mene kao na usputnoj stanici.
Ne vredi da se opirem, svršavam ponovo u slatkoj agoniji dok me posmatra, istrgavši prste iz mene. Ja gledam u njegov obožavani kurac i njegov usijani, nabrekao šlem. Drka ga i on, usmerava ka meni. Ja se okrećem ka njemu. Prskaju dve česme. Šumski izvori. Poteku potoci. Vodopadi. Po kosama, po prsima, po pokrivaču. Deo njegovog semena je na mojim trepavicama, zatvorio mi je oko. Moj deo blizu njegovih usana koje oblizuje.
„Lepo mi je ovde“, šapuće i grli me, smeši se. A meni opet ubrzan, vreo roj u glavi.
Zaspao je ovog puta od kvalitetnog umora. Ja onako čvrsto i odsutno kao posle celodnevog poljskog rada. Ujutru je poželeo da se umije na potoku. Zagrlio me i ljubio. Niko nije znao gde smo, ni ko smo postali. Voleo sam to. Zavoleo sve, glatku kožu, oštre crte, crne oči, te velike usne. Morao sam da obiđem imanje. A onda i dvorac. I želeo to manje nego ikada.
Došao sam samo da vidim konje, uzmem nešto hrane i vratim se brzinom munje. Ali su me otac i sestra zatekli ispred dvorca.
„Ti! Stani... Šta to radiš?! Već danima ne spavaš kod kuće!“, povikao je otac, a približila se i Astrid.
„Ma, samo sam... Imao sam posla. Vratiću se uskoro...“, okrenuo sam se i ubrzao korak.
„Čekaj“, potrčala je za mnom sestra. „Moraš neke stvari da mi objasniš.“
„Na primer??“, dreknuo sam.
“Na primer, odakle Dominikov konj u našoj štali??“
Zastao sam kao ukopan.
„Trebalo je da me zaprosi, znaš da smo ga čekali onog dana do kasno... I nije došao niti se javio, ni te večeri, ni sledećeg dana, njegovi su se zabrinuli, nešto mu se desilo! Na konju je krenuo, rekli su nam, a nigde ni konju traga, do jutros, kada sam ga prepoznala ovde. Jahali smo zajedno, Dominik i ja... A konj nije sam ušao u štalu! Objasni mi... Možda su ga spopali oni banditi, jedan je bio ljubomoran na njega, neki siromah koji je tvrdio da je zaljubljen u mene...“
„Pronašao sam tog konja... Nisam znao čiji je. U... u šumi sam ga našao, pa sam ga samo doveo ovamo, bio je izgladneo.. Oprosti, i zaboravio sam na to...“, sastavljao sam rečenice umornim glasom, sasvim skrhan.
Astrid se samo ljutito okrenula i otrčala za ocem u dvorac.
- Kategorija:
- Gay erotske priče
- 8 Mar, 2024
- 2333 pregleda
I od meni 10
Basi, sinoć sam ti dao 5 a nisam ni čitao priču. Sad sam ga pročitao i shvatio da sam pogrešio. Trebao sam dopisati 1000