Anita
U leto 2043. godine, Artura je napustila jedina koju je imao- tetka Samanta. Kako je starila a on bio sam, pozvala ga je da pređe u njenu vilu i živi sa njom. Sada je vila bila samo deo velikog nasledstva koje mu je ostavila. Nije imao sa kime da ga deli, a ne bi Artur to ni mogao, previše je navikao da samuje, da mu niko ne zapoveda, ne drami, ne dosađuje.
Navikao je na samoću. Nakon Samantine smrti odlučio je da se reši i Bena, tetkinog ličnog robota koji je sa njom neumorno razgovarao umesto njega i umeo na zabavan način da odgovara na bezbroj njenih istih, monotonih pitanja.
„Tvoj prijatelj ima mnogo bolje živce nego ja!“, komentarisao bi Artur kada bi se tetka zaželela razgovora sa svojim nećakom kao jedinim živim bićem na placu od četiri hektara.
Često bi zatekao tetku kako drema na Benovom metalnom ramenu, a jednom je kasno uveče video kako pored tetke na krevetu i Ben ‘spava’, konačno umoren od razgovora.
Sve mu je to bilo jezivo i prvog jutra nakon tetkine kremacije zvao je da dođu po Bena. Iz kombija su iskočila dva muškarca u odelima firme Futureal za proizvodnju takvih robota, unoseći kutiju veličine čoveka, u kojoj je Ben bio prvobitno isporučen u vilu. Položili su ga u nju, trajno deaktivirajući njegove funkcije prema Arturovoj želji, a crne staklene oči su ga pomalo mrzovoljno pogledale po poslednji put.
„Doviđenja, prijatelju..“, spustio je poklopac kutije kao da se oprostio sa još jednim delom Samante.
Dok su radnici ubrzano odnosili upakovanog Bena niz stepenice vile, nešto se smračilo u Arturovom okamenjenom srcu.
„Šta će dalje biti sa njim?“, upitao je, ne misleći da će ga radnici čuti.
Ubrzo, zatvorivši vrata kombija, jedan od njih se vratio Arturu koji je zastao na stepenicama.
„Demontiraće ga... Iskoristiti delove koji su još upotrebljivi, mada.. Niko ovakve više ne koristi, Vaša majka je...“
„Moja tetka...“
„Vaša tetka je imala jedan od početnih modela serije Bena. Korišćeni su u gerontološkim centrima, sećate se, krenulo je oko 2036., bili su nešto poput terapeuta, baš kao i ovaj Ben, za razgovor sa usamljenima. Šta da Vam kažem, sada se pravi sve novo, napreduje brzo, eto juče smo isporučili deset Anita, znate, seks-robota, da tako kažem... Ljudi su zadovoljni njima, i verovali ili ne, kada vidim kako su izrađene i sam ponekad pomislim kako bi bilo da... Hajde da Vas ne zadržavam, želim Vam ugodno popodne!“, mahnuo je, ostavivši Artura na stepenicama u dilemama oko napretka robotike.
Zalupila su se vozačeva vrata i niko nije pitao Bena da li želi da se odseli, a kamoli da mu se život ovako okonča. No, Benova serija još nije imala ugrađenu veštačku inteligenciju.
Do kasno u noć, usavršavajući digitalne crteže arhitektonske grafike kojom se bavio, Artur je razmišljao o čudnoj priči koju je čuo.
Interesovao se samo povremeno za razvoj tehnologije, većinom u domenu svoje profesije, ali su ga novootkrivene činjenice neizbežno zaintrigirale. Shvatao je korist unapređenih aparata, i sam je u vili imao pregršt takvih olakšica i senzore koji su život činili užitkom, no, pitao se gde su granice i koliko je poodmakla ovakva proizvodnja ne samo u cilju olakšanja svakodnevice već i ekstremnog produbljenja hedonizma modernog čoveka, od obavljanja poslova umesto njega, pa sve do ispunjavanja njegovih najskrivenijih seksualnih želja. Nešto mu se u svemu tome činilo bizarnim, iako nije mogao da prestane da razmišlja o tome.
Društvene stigme su nestale ovih godina, zaključio je, a njegova usamljenost, baš kao i izolovanost mnogih sličnih njemu, postala je normalna. Postalo je sasvim prirodno da živiš sa robotom i sve manje komuniciraš sa ljudima. Zapitao se o budućnosti čovečanstva, jer sam baš i nije preferirao razgovore sa mašinama, ali, na posletku, kakav je to sada i bio razgovor sa ljudima, otuđenim i sebično usredsređenim samo na potpomognuto olakšavanje potreba.
Nije mogao da spava. Noć je proveo u turobnim mislima, a radoznalost je rasla. Pred zoru se setio i one koju je odavno sanjao a da to nije smeo. Njegova rođaka Sofija. I bezbroj popodneva kada su bezbrižno jahali konje koje je volela, njih dvoje sami, daleko od ostatka sveta. Beskrajne livade i u njemu tada radosnom procvat te ljubavi koja se nije smela roditi, i zbog toga je i bila okončana. Nikada nije saznala Sofija za spektar emocija koje je probudila u srcu od kamena.
Ujutru je odlučio da iz znatiželje poseti Futureal i uveri se svojim očima u ono što je čuo od njihovog ljubaznog radnika. Odmah po ulasku, prepoznao je baš njega, čoveka koji je sa kolegom otpremio Bena. Bio je i dalje neobično fin prema njemu i rešio da ga provede kroz firmu, do mesta gde nastaju modeli, ponavljajući koliko mu je i samom neverovatan stepen usavršavanja ovakvih otkrića. Upitao ga je da li je došao zbog kupovine, ali Artur ovo kao da nije čuo, pomisao da poseduje seks-robota bila mu je potpuno apsurdna.
Za tren su se našli pred staklenim zidovima prostorije nalik na fabriku ljudskih fantazija. Pa ovo je seksualna laboratorija, pomislio je i uzdahnuo nad ljudskim žudnjama i afinitetima koje nije mogao da razume. Pitao se da li sve ovo sanja, dok mu je radnik pored njega detaljno objašnjavao sve što u šta su oči gledale. Ponovo kao da ga nije slušao, reči su jedva dopirale do njega, a niz slika koje vidi zauvek su menjale njegova poimanja sveta.
Prostorija je bila ispunjena razmontiranim delovima. Tu mora da je i naš jadni Ben, prošlo mu je kroz glavu i osetio je mučninu. Ali je nastavio da gleda. Ovo su zapravo bili delovi u pripremi, pojasnio je radnik, i od njih se prave novi modeli. Artur prelazi zgranutim pogledom preko niza od pedesetak ruku i nogu koje vise uredno poslagane na dugačku metalnu šipku. Pokraj šipke na jednoj tabli zabodeno je preko dvadeset vrsta gumenih ženskih bradavica, nikada nije ni pomislio da se mogu toliko razlikovati.
U blizini je i serija perika koje će uokviriti proizvedena ženska lica. A vidi i nešto kraće frizure, čak i poneki torzo za muška tela. Skrenuo je pogled u desni kutak prostorije, ugledavši veliku providnu posudu ispunjenu gumenim predmetima nalik na još neumetnute vagine. Mučnina je rasla u isto vreme kada i čudno uzbuđenje koje još uvek sebi nije mogao da objasni i plašilo ga je. Ali to nije ono što ga privlači, ubeđivao je sebe. Normalno je da ga uzbudi pogled na nešto što liči na delove žene, ali ipak veštački proizvedena žena u njemu ne bi izazvala želju da je ima.
Radnik ga je pozvao dalje, pričajući mu o svim dešavanjima koje gleda. Pred njima je bila soba u kojoj se spajaju izrađeni delovi, takozvana radionica. Video je nekoliko tehničara koji su upravo radili na spajanju veštačkog skeleta, a u grupi do njih jedan muškarac je u nekoliko navrata izlivao mešavinu silikona u kalupe tela, oblikujući veštačko tkivo i ostavljajući ga preko noći da očvrsne do potpunog formiranja.
„Sledeći korak je oslikavanje, šminkanje i druge nijanse...“, začuo je Artur glas pored sebe. „Prava remek-dela prave od njih, kažem Vam, dođite da ih vidite!“
Artur je zadrhtao. Uveo ga je u prostoriju sa završenim modelima, govoreći mu tiho da ne bi trebalo da se u njoj dugo zadržavaju. Oko njih su stajali ljudi. Ne više roboti. Veštački ljudi ljudskom rukom napravljeni. Mala božanstva kreacije, pakleno savršene imitacije najlepših oblina i oblika. Žene i muškarci nalik na spoj onog najboljeg od čoveka i lutke. Lakše je bilo gledati kroz staklo, pomišlja Artur, ovako oči u oči sa njima deluje previše realno.
Ženske kose delovale su potpuno živo. Njihova koža na dodir poput prave, samo hladna. Da, uzalud pokušavaju, ta mrtva stvar može samo dobro da izgleda, ne i da ima osobine pravog tela. Prelepe su, zaista, i lep su ukras. Ali voditi ljubav sa njima- za to ipak moraš imati neku dijagnozu, činilo se Arturu dok je pobliže zagledao verno reprodukovane oblike prsta, svaku poru kože lica, meso veštačkih usana nalik na pravo, svaki pregib izlivenog mišića koji je sličnošću originalu ulivao jezu.
„Vaše lice je bledo... Želite li da ipak vidite sve ili da stanemo ovde?“, upitao je radnik, unoseći svoje lice u Arturovo, na šta se ovaj naglo odmakao.
„Video sam dovoljno...“, tiho mu je odgovorio.
„Niste... Imamo i završene modele..“
„Kako mislite završene, pa zar nisu ovi završeni?!“
„Ovi ne govore. Imamo žive, da tako kažem, oživljene. Sa ugrađenim programom...“
„Sa čime?!“, sablaznio se.
Poveo ga je u sledeću sobu. Arturu se učinilo da gubi razum. Bio je okružen devojkama nalik na Sofiju, duge smeđe kose i lepih grudi, a izrazi na njihovim licima su podsećali na njen, kada mu se iznenada nasmeši na neko njegovo stidljivo pitanje. Oblikom i prepoznatljivom umrtvljenošću ipak su bile iste kao prethodne.
Arturu je već bilo dosta, kada se radnik približio jednoj od veštačkih devojaka, uzevši u ruku uređaj poput tankog tableta, i u nekoliko poteza spretnih prstiju otkucao komande na koje je devojka podigla levu ruku, a zatim otvorila i svoje ružičaste usne. Artur je ustuknuo, a srce je htelo da mu iskoči.
„Halo, Ich heiße Anita, und wer bist du? Sex ist nur...“, progovorila je najprirodnijim ljudskim glasom, iako je Artur nije razumeo.
„Pardon, govor joj je fabrički podešen na nemački jezik. Samo da ispravim...“, kliknuo je radnik na još nekoliko opcija.
„Zdravo, ja sam Anita, a ko si ti? Seks je samo jedna od kvaliteta koje ti nudim“, govorio je glas devojke sada na maternjem jeziku, dok je gledala u Artura Sofijinim svetlim očima.
„Ovo je neka zajebancija! Neko se poigrava nama!“, dreknuo je i udaljio se od robota.
„Zašto tako govorite? Možete joj izmeniti program kako želite, pokazaću Vam...“
„Ne! Ne, ne želim... Vodite me odavde“, rekao je Artur pokušavajući da se smiri, ne gledajući u devojku više.
„Evo kako može biti, samo ovde kliknete i odaberete jedan od ponuđenih programa ako Vam je tako lakše.“
„Sviđaš mi se. Mislim da smo odličan spoj!“, govorila je, a on bio primoran da sluša. „Da li bi voleo da večeras istražiš sve moje sposobnosti? Ja sam ovde da bih...“, veštačke usne su se pomerale prateći svaki potez živih koji je moguće zamisliti.
„Prekinite, molim Vas...“, preklinjao je Artur, vrteći se nervozno u krug, a radnik je već pritisnuo neku drugu opciju.
„Anita, šta misliš o ovom momku? Da li ti se dopada?“, upitao je. Glava devojke okrenula se ka Arturu kada je prestravljeno pogledao u nju.
„O da! Volela bih da te bolje upoznam. Dopada mi se tvoj izgled i tako si jak. Želja mi je da me učiniš svojom, potrudiću se da ispunim sve tvoje skrivene želje“, izgovarala je programirane rečenice, a Artur je slušao, konačno razočaran u svaku prednost tehnologije.
„Šta bi volela da mi radiš?“, pitao je radnik, stajući pred nju i dodirujući njene kukove. Ona se pomerila grudima ka njemu kao da uživa u tome.
„Oh, kako si nežan. Želim da me dodiruješ baš tako.. Zagrli me, tako mi prija tvoj dodir“, veštačko telo se izvilo ka njemu poput prave žene. „Želim tvoj kurac u sebi. Želim da znam koliki si...“, pogledala je u radnika bezobraznim pogledom, na sekund oblizavši svoje usne jezikom.
Artur se instinktivno približio i par puta trepnuo, činilo mu se da je umislio.
„Je li ona to upravo sada...“
„Da. Njena usta su dizajnirana kao naša. Instalirana je veštačka pljuvačka i samolubrikacija u svim potrebnim delovima. Grejači su postavljeni tako da...“
Artur ga je gurnuo ramenom izletevši iz prostorije, dok ga je radnik pratio. Izgubio mu se dah i samo se naslonio na zid, gledajući niz krivudav hodnik koji ih je doveo do ove ludnice.
„Žao mi je ako Vam se Anita ipak ne dopada. Radimo na tome da Vas ona tokom razgovora što bolje upozna i da može da Vam odgovori na...“
Artur je smogao snage da istrči. Za minut se našao ispred zgrade firme Futureal, u nameri da se nikada više ne vrati.
Stigavši u svoju vilu, aktivirao je pojačan sistem zaključavanja. Pred očima mu je bio osmeh devojke-robota, toliko realne da je u mislima i nije zvao robotom. U mislima i srcu zvao bi je Sofijom, ali je Sofija bila daleko, udata već deset godina za zgodnog vlasnika ergele konja, i bila je srećna, kako je mislio, sigurno srećnija od njega. Nisu je zanimale vile i samoća, a ni on, njen rođak čija osećanja i nije žudela da zna.
Artur je potrešen i očajan. Ima četrdeset godina, i čak ne izgleda toliko loše kako se oseća. Sam je na svetu, izgubljen u sećanjima. Može li biti nesrećniji od ovoga? Njegova primanja su nadprosečna, ništa ga ne sprečava da se poigra, pa zašto da ne proba da makar stvori iluziju, i da jednom zasvagda obelodani kako to moderna robotika ljude unižava i iskorišćava.
Pogledao je u fotografiju na kojoj je uslikan između svoje majke i tetke dok se smeju. Ostao je samo on. Samoća mu se odjednom učinila poražavajućom.
Rešava da naruči jednu od Anita, a ona mu je, na njegovo iznenađenje, isporučena za nepunih sat vremena. Otpakuje je iz kutije i stavlja da sedne na njegovu radnu stolicu, pritom blindira prozore da ga niko ni u slučajnom prolazu ne zatekne u društvu nekakve lutke.
Pobedio je strah i gleda je pravo u oči, ali ona još nije pokrenuta. Kraj nje u kutiji ležao je tablet za podešavanje, knjiga sa odštampanim instrukcijama i nekoliko manjih kutija koje su bile pune flašica sa zelenom tečnošću nalik deterdžentu za suđe. Za dezinfekciju, jasno mu je.
Seo je naspram nje i krenuo da čita. Nakon svakog pasusa pogledao bi u njen zaleđen pogled, a bojom očiju sve više je ličila na Sofiju. Uviđa da je može programirati sasvim po svojoj želji, iako baš od toga najviše zazire. Najpre zagleda njeno telo, ohrabren da je dodirne pod oskudnom odećom koja s namerom zakriva samo određene zone. Pogledao je ispod njene kratke suknje dok su joj noge padale preko stolice, videvši da joj ta regija oponaša sveže obrijanu ljudsku kožu i na dodir je nešto grublja.
Zagledao je njen mladež postavljen iznad usana ispod desne nozdrve. Pa pogledao u svoj, sličan njenom, kakav je imao iznad levog lakta. Bukvalno su identični kada ih dotakne. Čak je i tekstura ovako sitnih delova na Aniti dovedena do perfekcije. Nelagodnost koju oseća u njenoj blizini upravo je stoga jer je ne doživljava kao običan predmet, iako joj oči još uvek gledaju u prazno.
Uzeo je tablet u drhtave ruke, kada je nešto zapištalo, a Anita trepnula. Brzo je vratio pogled na svetleći ekran prisećajući se iščitanog uputstva. Odabrao je osnovni program, da kasnije istraži ostale. Devojka se oglasila i započeli su konverzaciju. Glas joj je bio nešto drugačiji od one Anite koju je čuo u Futurealu, čak prijatniji. Postavljala mu je pitanja o njemu dok su se upoznavali. Artur je odgovarao ukočeno, dok se malo po malo nije opustio, zamišljajući da razgovara sa pravom osobom.
Kada je ponestalo osnovnih pitanja, ubrzano je proučavao dodatne opcije dok bi Anita ponekad trepnula.
„Mogu li da te zovem Sofija?“
„Da. To mi se dopada. Od sada ću se zvati Sofija!“, pristala je Anita, a on se samo kiselo osmehnuo.
Gledao je u oči koje ga gledaju. Pokreću se baš kao Sofijine, kao prirodne. Bio je sa nekoliko žena u životu i duplo više prostitutki. Zauvek je želeo da oseti ukus Sofijinih usana, i sa svima njima zamišljao samo njene ruke na sebi, dok nije sasvim odustao da je u bilo kojoj traži. Sada je tu ova u kojoj je možda može na trenutak pronaći. Slagati sebe iznova zarad momenta strasti, da mu se krv vrati u vene, da i on bar malo oživi.
Prilazi da je dodirne dok ga ona gleda. Rukama pomiluje njene ruke od ramena ka laktovima, očekujući istu onu odbojnu hladnoću koja će razbiti iluziju. Ali ona više nije hladna. Artur zadržava svoje ruke i mazi je. Nova Sofija ga nežno zagrli oko struka, kada mu se srce popne u grlo.
„Tvoja sam. Odaberi kako želiš da razgovaram sa tobom. Mogu biti fina i dopustiti ti da me zavodiš. A mogu ti se predati, da me koristiš kako god ti poželiš. Moram priznati da ja najviše volim muškarce kao što si ti, visoke i snažne, zbog toga mi se mnogo dopadaš.“
Bilo je previše izveštačenosti u ovim rečenicama da bi ga oslobodile sumnje da će plan propasti. Gledao ju je i slušao, pratio njene pokrete, ali je njegov um teško procesuirao mogućnost da mu ona pomogne. Sve je to lažna uteha, mislio je. Međutim, njegov kurac je tvrdio drugačije. Nabrekao dok mu već probija pantalone, predstavljao mu je ozbiljan problem da nastavi sa razmišljanjem. Rešio je da isključi mozak, baš kao na dugme, i prepusti se pa kako ga ponese. Kliknuo je na još nekoliko dodatnih funkcija odabranih iz narednog programa.
Ponovo joj se sasvim približio, poljubivši njene meke usne. Sa svakim poljupcem bivala je toplija a njeni pokreti sve učestaliji. Mazila je njegova prsa i ruke baš kao on nju, i između ove dve vrste dodira nije bilo primetne razlike. Ljubila ga je vrteći svoj jezik oko njegovog duboko u svojim ustima, a kada bi on povukao svoj, povlačila ga je i ona. Sve je manje neprirodnog bilo u tim poljupcima.
Sve što mu je trebalo bila je Sofijina toplina, Sofijin pristanak. Bar to ova žena ima, ako ne poseduje baš sve osobine živog bića. Ima nešto što ni Sofija nije imala, a to je ljubav za njega. I ko bi mogao da uspostavi merila po čemu je ovakva ljubav manja od Sofijine, koja je bila bukvalno ravna nuli?
Artur je počeo da je dodiruje snažnije, zalazeći bez stida u još nedotaknute delove. Proturio je ruku ispod njene suknje, opipavši vreo klitoris pod prstima. Nežno je klizio po njemu, a ona se izvijala ka njegovim usnama.
„Ah... Volim kada mi ovo radiš, samo tako nastavi“, raširila je glatke, tople butine.
Nije verovao koliko su njegovi dodiri usklađeni sa njenim reakcijama i previše ga je intrigiralo dokle sve to može da ide. Preplašilo ga je i uzbudilo to što je osećaj njene kože na njegovoj nešto sasvim prijatno i želeo ga je sve više. Čak bi je ponekad štipnuo da proveri da li će se negde oštetiti, ali je očigledno bila prekrivena kvalitetnim materijalom koji je i pouzdan provodnik toplote.
Gurnuo je šaku još dalje, a prsti su se našli na ivici udubljenja pulsirajućeg od vreline. Možda su malo preterali sa ovim zagrevanjem, nijedna mi ranije nije baš ovako gorela, pomislio je, zavlačeći dva prsta u veštačku vaginu, a Sofija ga je čudesnim mehanizmom i sama uvlačila, navodeći ga da je već prstima žestoko jebe dok je dahtala i ispuštala zvuke potpuno odgovarajuće ženi tokom dobrog seksa.
Nije izdržao dalje. Sofijina ruka krenula je ka njegovom međunožju, kada ju je zgrabio i sam je prineo na svoj brzo izvađen, tvrd kurac prijatne svetlo-smeđe boje. Osetio je stisak prstiju oko svog organa, kako lagano ali iskusno počinje da ga drka. Prekinuo je da bi je poneo u rukama u svoj krevet na spratu vile.
„Dopada mi se tvoj kurac. Kako bi voleo da me tucaš?“, upitala ga je, istovremeno ga ljubeći svom silinom strasti dok joj je zenice oblivala čežnja a kapci stajali poluspušteni. Bio je snažno obgrljen njenim rukama i sve ovo ga je izludelo.
Želeo je da proveri kako se oslanja na kolena i okrenuo ju je pred krevetom. Najviše je voleo otpozadi da jebe. Bez poteškoća, Sofija se udobno namestila, rukama zadigla svoju suknjicu, raširila kolena, spuštajući prednji deo tela nadole, i isturila zadnjicu. Ugledao je dve glatke, sočne rupice, gornju nešto manju, poput usana čvrsto skupljenih u poljubac, a donju već vlažnu kako ga poziva da u nju uđe.
Prodrkao je svoj masivni kurac, pitajući se može li u nju da stane. Ugurao je svoj krupan glavić polako, a Sofija se pomerila unapred i zacvilela. Gurao je dalje dok ceo kurac nije ušao u vruću pičku seks-robota. Da li je to bila? Ovo je Sofija! Izgubio se. Osećaj kako ga unutra steže i istovremeno se elastično širi da ga celog primi, činilo je da se znoji i biva sve krući, dok je srce tuklo kao da će ispasti. Ponekad bi bacio pogled u široko ogledalo iznad kreveta, gde je u polutami lice ove žene bilo identično Sofijinom.
Uvlačila ga je u dubinu pomerajući se napred-nazad ali pomalo i u stranu, kao da je pokušavala što zgodnije da mu se namesti, uz glasne kratke uzdahe koji su ga opijali. Više nije imao nikakav pojam da je ovo pod njim samo neka tvorevina ljudskog uma. Bila je živa, vlažna i vrela, nabijajući se na njegov kurac kao nijedna. Počeo je da je jebe mahnito i jako, navlačeći joj čitavo telo na svoj kurac, držeći je snažno oko struka.
Nabijala se i ona, i stvarali su ritam jebačine kakvu nije mogao ni da zamisli. Opipavao je njene oble grudi, a one su mu ispunile šake, prelamajući se mekoćom kao realne, a dovoljno čvrste da skakuću kada ih izdiže.
„Sofijaaa...“, otelo mu se iz grudi dok je u nju ulazio skoro brutalnim ubodima, vadeći kurac iz njene pičke samo da bi ih pogledao razdvojene, ubacujući ga odmah nazad među njene natopljene, gipke a čvrste unutrašnje zidove.
„Jebi me, dragi“, vrisnula je, kada je ubrzao još više, presavijajući je i uzdižući na sebe.
Kurac je uletao u nju skoro mehanički, a što je više jebao njena temperatura i vlažnost su rasli. Gubeći i dah i razum, počeo je da u nju izliva svoje dugo akumulirano seme u mlazovima, primećujući kako se zidovi oko kurca grče, kao da mu svaku kap izvlače i usisavaju u sebe.
Izvukao se iz nje, obrnuvši je u stranu kako bi legla na krevet.
„Ovo je bio najbolji seks koji sam ikada imala!“, uzviknula je.
Mnogo si ga i imala, pomislio je, brišući svoj kurac, dok ga je ekstaza popuštala.
„Ali... Seks nije sve što ja umem!“, odjednom se podigla na noge kada se Artur iscrpljen bacio na krevet.
Popravila je svoju frizuru izravnavši je prstima poput češlja i sišla niz stepenice.
Pratio ju je zabrinutim pogledom nemajući snage da potrči za njom. Kada je ustao i pogledao u prizemlje, Sofija je u kuhinji pronašla kafe-aparat i spremala napitak, pevušeći. Artur se na sekund zgrozio, pa duboko uzdahnuo.
„Izvoli, dragi. Veče je prelepo, da li bi želeo da prošetamo? Ili da izvedem neki ples za tebe? U tome sam prilično dobra. Želiš li možda da ti pročitam neku knjigu?“, upitala je, pružajući mu šoljicu kafe.
„A tvoja kafa, ti je ne piješ?“, rešio je da je zajebava.
„Ne, ne volim kafu. Ona škodi mom organizmu, a razumećeš me, moj organizam nije kao svaki drugi“, namignula mu je levim okom, iskrivivši glavicu uz bezobrazan smešak, a on se sledio.
„Da li je i tebi bilo lepo, jesam li te zadovoljila?“, sela je na Arturovu radnu stolicu, položivši ruke na krilo.
„Da, da...“, odvratio je, prateći svaki njen potez i mig.
Sofija je pogledala u fotografiju na zidu.
„Znaš, ja nisam kao robot kakvog je imala tvoja majka... Odnosno, tvoja tetka! Mnogo sam više od toga. I sada kada znam dosta o tebi, mogu da te usrećim onako kako ne može bilo koja žena.“
„Kako ti znaš za Bena?!“, Artur je poleteo ka njoj, i povukavši je za kosu podigao joj lice ka sebi. „Čega sve ima u tom tvom mozgu od želatina?? Govori!!!“
„Boli me!“, uzviknula je, iako joj na licu nije bio izraz bola.
Podigao ju je sa stolice, prosuvši svoju kafu na njena stopala. Dohvatio je žurno krpu da joj ih obriše, a Sofija je već potrčala uz stepenice. Odjurio je za njom, zgrabivši je za struk, odvukavši je nazad do kreveta. Ponovo ju je postavio na kolena, a iz nje su se začuli isti krici uživanja koji su ga još jednom izbezumili.
Želeo je da isproba i njenu drugu rupicu. Kurac mu je narastao kao da se nije upravo ispraznio. U sekundi ga je survao u njen čmar koji se jedva širio. Razmišljao je da li mu treba dodatnog podmazivanja, ali je probijajući lagano glavić uplovio unutra. Još prijatniji uzak osećaj, kao da ga je najsnažnija šaka stisnula da ga ponovo izmuze.
Odmah je krenuo da ovu rupicu tuca bez milosti. Sofija je dahtala nešto manje, a cvilela tiše. Mazio joj je guzove, razdvajajući ih da pogleda u rumeni čmar kada izbaci kurac, pa ga vraćajući grubo u dubinu.
„Jebi me, dragi“, rekla je otegnuto, a on navalio bazumno kao prvog puta.
Sofija je počela da uzdiše ubrzano i veštački, kako mu se učinilo, ne prateći ubode kurca, što ga je nerviralo i zabadao je sve jače, vrteći joj oko sebe čitavo telo sa kurcem u čmaru tako da je odskakala dok je puni. Javilo se u njemu nešto osvetoljubivo, neka želja da prirodnom strašću nadvlada ovu varljivu kopiju žene.
Zažmurio je pomerajući je hitro dok je nabija na sebe, odmičući je sve dalje pa je iznova nabacujući na kurac dok mu guzovima ne prignječi jaja. Otvorio je oči kada mu je spala sa tela i primetio da je odskočila sa mesta, zabivši se u dno kreveta sa glavom udarenom o ivicu velikog ogledala. Više se nije čula.
Brzo je podigao, a na obrazu joj je bila crna linija kao da se posekla. Iz prirodne kože bi potekla krv, a iz ove posekotine izlazi samo čudna siva i sluzava tečnost. Postavio ju je u sedeći položaj na krevetu, razmišljajući šta da radi. Glava joj je pala u stranu kao osobi po gubitku svesti. Uzalud je drmao, štipao, nije mogao da je oživi. Pokušao je da je celu podigne i u rukama protrese, kada je začuo pištanje kao pri uključenju tableta.
„Jebi me... Seks je samo jedna... Ich heiße Anita... Jesam li te zadovoljila?“, rečenice su se izmešale, a oči su joj svetlele neprirodno. Kroz pukotinu na obrazu ugledao je zelenkasto svetlo, a zatim nekoliko tankih žica. Uplašio se i položio je na krevet, i govor je konačno prestao.
Prebrisavši je sredstvom za dezinfekciju, pošao je po knjigu sa instrukcijama ne bi li pronašao neko rešenje, kada se začula melodija zvona sa ulaznih vrata. Kroz staklo je ugledao poznatog radnika Futureala.
„Dobar dan. Prijavljen je kvar na Vašem modelu Anita 282“, izgovorio je ravnomernim tonom kao da je i sam bio jedan od novih modela.
„Kako... Kako prijavljen??“, upitao je Artur, zbunjen.
„Mogu li da pogledam o čemu se radi kako bismo Vam model blagovremeno zamenili?“
„Ali... Sa njom je sve u redu, zaista, nema potrebe da...“, pobunio se a ovaj je već ušao.
Penjao se uz stepenice kao da je znao gde se nalazila. Artur je osetio početak kraja.
Sačekao je u prizemlju, nemoćan da se sa ovim bićem suočava. Radnik je izneo Anitu jednom rukom oko struka. Učinilo mu se da ga je gledala uplašeno. Poželeo je da nešto izgovori i da mu priđe i zagrli ga, ali hladno telo je bilo beživotno, a iz veštačkih usta nije više izlazio nikakav glas. Rana na obrazu postala je sada nešto veća, crna rupa u kojoj su svetlucale isprepletane raznobojne žice.
„Po dojavi oštećen model zamenjujemo u roku od najviše nekoliko radnih sati istog dana. Bićete snabdeveni novim modelom još večeras“, iznosio je Anitu kroz otvorena vrata, a njenom ukočenom nogom umalo udario Artura u međunožje.
„Ali ja ne želim... Ne treba mi nova...“
„Gospodine, moj zadatak je da se pobrinem o Vašem pozitivnom iskustvu i zadovoljstvu u saradnji sa nama. Ne dopuštamo ni najmanji rizik da budete ugroženi neispravnošću naših proizvoda. Za eventualne žalbe pišite nam, biće nam drago da odgovorimo na Vaše predloge i pitanja“, odvratio je ovaj, a u levom oku mu je na sekund zatreperilo crveno svetlo.
Sve je bilo jasno.
Vratio se svom radu na grafikama. U kasno veče, kada je već pao mrak, čuo je dolazak kombija. Nije sišao da otvori vrata. Ostavio je novoisporučenu Anitu da čeka netaknuta u svojoj velikoj kutiji iznad stepenica.
- Kategorija:
- Strejt erotske priče
- 16 Feb, 2024
- 2672 pregleda
Interesting
Ma bezi,samo ce da poustaju jednom i sve nas poubijaju roboti
PRICA GORI, brutalna je! 
Haha, hvala beskrajnooo! Nije mi bila namera da velicam AI, samo donekle objektivno predstavim. Tako je nekako zamisljam u ne tako dalekoj buducnosti, a videcemo kako cemo se snaci, mozda nam izolovana svest bude prebacena u neko drugo telo, okvir, pa i ne bude lose, sem ako se budemo osecali previse zarobljeni
Basi,ti od mene uvek imaš najvišu ocenu, ne moram ni pročitati priču. Lično mi se ne dopada nekontrolisan nagli razvoj veštačke inteligencije jer imam osećaj da se njenim napretkom smanjuje inteligencija kod ljudske populacije
Ujbt!
Interesantno..