Petar
Zima je bila duga i dosadna, i porodica je neprestano razglabala o tome kako jedva čekaju da joj vide kraj. Ogrev se skoro potrošio, a svo to višeslojno odevanje i nemogućnost izlaska i bavljenja spoljašnjim aktivnostima dovela je kolektivnu nervozu na stepen neizdrživog.
Naročito je to sve nerviralo Petra, glavu porodice, koji je više od svega voleo da po povratku iz firme slobodna popodneva provodi više oko kuće nego u njoj, sređujući dvorište, igrajući se sa psima ili čeprkajući štogod oko automobila.
Čak se više od Marte, njegove supruge, bavio i baštom, i to bi prilično začudilo komšiluk da nisu znali da Martine obaveze njoj jedva dopuštaju zrno slobodnog vremena. Petar je bio vlasnik agencije za tehnički pregled vozila, sada već prepuštajući deo posla mlađim radnicima, pa bi češće ugrabio koji minut ranije da se posveti svojim hobijima, dok su Martu, sudskog advokata, redovno davili konsultacijama i sastancima.
Svake godine, Petar se posebno radovao aprilu i proslavi duplog rođendana- svog i ćerkinog. Ovog proleća on će napuniti četrdeset i osmu, a njegova mezimica, rođena na isti dan kao i njen taja, stigla je do punoletstva.
Kako je brzo to sve prošlo, pomišlja Petar prateći poslednji mraz dok napušta baštu. Kao da su juče slavili njen deseti rođendan, ma kao da se juče i rodila njegova ćera! A sada već ima i ozbiljnog dečka, kako Marta tvrdi, samo neće još detalje da im odaje, kaže da će ga dovesti na tu veliku proslavu.
Jer ove godine, aprilska proslava će biti trostruka. Marti i njemu se navršava dvadeseta godina braka. Unapred razmišlja o organizaciji i kako će sve urediti, gde će goste smestiti, dva meseca ranije u detalje sve planira samo da bi se nečemu radovao.
„Ma pusti, ima još toliko dana do toga!“, odvraća ga zauzeta supruga od sastavljanja spiska zvanica. „Ti kao da se ponovo ženiš, pa ćeš zvati njih dvesta!“, poljubi ga nežno u obraz da mu baš ne kvari ugođaj, ali nju takve stvari ne opterećuju i obično ih planira u poslednji čas.
Ma koliko različiti, opstali su te dve decenije u skladu kompromisa i izgurali zajedno teške trenutke, bolesti, smrti i rađanja, bilo je tu i svađa, ali ništa neuobičajeno, posle svega kao da su samo postali jači, i nesalomivi, mislio je Petar, baš zbog toga što su različiti. Ipak su se nekako uvek razumeli. Kad god je ko ostao bez rešenja, ono drugo je uskočilo da pomogne svojom idejom.
I nije se desilo u istoriji sveta, mislio je, da se neko tako dobro slagao sa svekrvom kao njegova Marta. Njegova majka, koju su od Leninog rođenja svi zvali samo ‘baka’ ili ‘baba’, živela je sa njima od smrti svog supruga, Petrovog oca, ali nikada nije bila na teretu već je i sama doprinosila, radeći vredno poput svog sina, a u poznim godinama većinu svog vremena provodila je vezući unikatne prostirke, ukrasne prekrivače i stolnjake za koje ranije nije bilo vremena, a koje je sada mogla i da prodaje, jer je čitav komšiluk bio oduševljen njima.
S godinama baka nije izgubila ništa od svog elana, delovala je bar deset godina mlađa, i jedino što ju je napustilo bio je dobar sluh, a ni na to se nije žalila, za posao joj je bio bitniji vid.
„I kad će ova naša da dovede tog njenog Stevana da ga vidimo??“, pitala je sina.
„Koga?! Ja ni ne znam kako se on zove, to ti je snaja saopštila?“
„Da, da, i rekla je da je mali iz inostranstva, da je to neki Škot!“
„Nisi ti to baba dobro čula!“, opominjao je Petar, više ljubomoran što njemu ćera ništa od toga nije poverila.
Proletela su i ta dva meseca, kada je Lena odlučila da sa roditeljima ozbiljno porazgovara. Sve je isplanirala unapred, odabrala već i željeni fakultet, ocene u školi sve su joj bile sjajne, pa nisu mogli da joj prebacuju što je zaljubljena već mesecima u tog dečkića, čije su pojavljivanje nestrpljivo iščekivali.
„A on je sada stalno tu, ili u Švedskoj? Odatle je poreklom.. ili nije?!“, zapitkivala je Marta.
„Jao, pa koliko puta sam ti rekla!“, nervirala se Lena. „Tu je, studira kod nas, a i majka mu je Srpkinja.“
„A otac Škot?!“, nasmejao se Petar.
„Kakav Škot?! Otac mu je Šveđanin, živi nadomak Stokholma.“
„E, svašta je meni baba napričala...“
„Šta ti je rekla?! Trebalo je mene da pitaš, tata!“, ljutila se ćera.
„Kako da te pitam kad kriješ ko zmija noge tog tvog Stevana!“
„Kakvog...?! Jao, pa vi niste normalni! S vama je uvek neka igra gluvih telefona!“
„Ja nisam ništa prenosila...“, vadila se majka.
„Stellan se zove, pobogu. To je švedsko ime! Baka ga je odmah prekrstila... Mama, trebalo je da ćutiš i da je ne zbunjuješ“, predala se i sada već nemoćno smejala.
„Znači zet stranac, pa lepo, kako će nam se tek unuci zvati...“, skretala je Marta sa teme, gledajući u zbunjenog Petra.
„Lep je, zgodan i odgovoran, da ne mislite da me je zaveo tek tako pa će me ostaviti! Stariji je od mene četiri godine“, odjednom je Lena otvorila karte.
„Aha, znači poodmakao student.. Jao, dete... Pa gde nađe Šveđanina od čitave Srbije!“, zakukao je taja.
„Ako u njegovom prisustvu odvališ neku sličnu glupost, više me u životu nećete videti!“, ozbiljno ih je pogledala, frknula ljutito i ostavila ih same za stolom na terasi.
„A gde planira da ode, sa njim u Stokholm?!“, ironično se upitao Petar naglas, a Marta samo odmahnula rukom.
Uvek je govorila da je ćutanje najbolje, kada nemaš šta da kažeš. Čudno za jednog advokata, provocirao ju je Petar.
Ostalo je još nedelju dana do proslave. Kada se Lena odobrovoljila, krenula je sa ocem u zajedničke pripreme, pozivanje rodbine i sređivanje kuće, da bi Marta imala što manje posla nakon svojih sporova i parnica, a baka je vredno vezla da tom prilikom prikaže i svoje umeće, radujući se dolasku rođaka koje nije videla preko petnaest godina.
„Pozvaću čitavo društvo, imamo prostora, jedva čekam...“ obaveštavala je Lena, a ostali prećutno odobravali. „A može li Stellan ostati, kada dođe... mislim, to jedno veče?“
„Gde, kod nas, u kući?! Nemoj mila, molim te, na šta bi to ličilo...“, bunio se otac. „Nismo ga ni upoznali a ti ga već priženila!“
„Pusti decu, Petre, nije to kao u naše vreme, neka se druže, znaju oni šta rade, neće odmah unuke da nam prave, ne plaši se!“, prekorila ga je Marta, a Lena se zacrvenela do ušiju, zahvalna što je i majka ponekad popustljiva.
Subotnje jutro teklo je u završnim pripremama i molitvama da se zadrži suvo, sunčano vreme kako bi se moglo u potpunosti uživati na prostranom dvorištu. Ono je već bilo ispunjeno ukrasima koje je Lena sa drugaricom postavila duž ograde i kuće, a Petru je prijatelj koji organizuje proslave pomogao sa dopremanjem i postavljanjem dugačkog paviljona koji se mogao zatvoriti sa strana i u svojoj belini predstavljao glavni ukras.
„Eto, neće smetati ni kiša! Iako malo podseća na one svadbarske...“, zagledao je Petar svoju postavku, a Marta ga ubeđivala da prekine sa detaljisanjem jer je sve kako treba i ništa više ne treba dodavati niti kvariti.
Oko dva sata je stigla i brojna rodbina, a do tada su Petar i Marta uveliko pripremili ručak i sve đakonije za najlepši ugođaj. Krenule su zdravice i čestitanja, i srce im je bilo puno. Lena se nije dugo zadržala, govoreći da će njeno društvo doći tek uveče, a ona će se nešto ranije vratiti, zajedno sa svojim dečkom.
Pilo se i veselilo, a klupe u paviljonu već su popunili rođaci, kolege, prijatelji i susedi, donoseći pregršt upakovanih poklona starim mladencima i odsutnoj slavljenici. Stolove su krasile bakine pedantne rukotvorine. Preko puta Petra i Marte sedeli su Petrov brat od strica koji je tek bio oženio ženu koju ranije nisu još videli uživo, samo su znali da je duplo mlađa od njega, što baka baš i nije podržavala, ali je ovom prilikom odlučila da to prećuti.
Mlada žena, skoro devojka, ponekad bi znatiželjno i pomalo koketno pogledala u Petra, i ovo je bila jedina neprijatnost koju je mogao doživeti na ovako lep i svečan dan, pa neka to bude najveći problem, pomislio je, pomazivši Martinu ruku kraj svoje.
Istina, nije Petar bio još za bacanje. Visok, tamnih očiju, sa sedim vlasima koje su poput pramenova ravnomerno prošarale crnu kosu i bradicu, dugim grčkim licem svoje majke i prijatnom, mišićavom figurom i dalje u punoj snazi, bio je često privlačan ženama koje su to više poveravale Marti nego njemu samom, a njemu je i bila bitna samo ona, druge kao da nije ni video. I nikada ne bi mogao da pomisli da će ga iko pored nje privući dok su živi.
I ličili su, kao brat i sestra. Bili su i isto godište. I Marta se za svoje godine držala savršeno, a ove subote, na godišnjicu braka i rođendan svojih najmilijih, otmena haljina svetlo zelene boje naglašavala je njeno oštro lice, krupne, drage oči i taman ten tako da se Petru činilo da se ponovo zaljubljuje u nju. Ispunjavala ga je ponosom. Skretao je pogled kada bi bratova mlada žena zadržala svoje oči na njima.
Stigla su i dve Lenine drugarice, a Marta se zapitala zbog čega ono dvoje još nema.
„Ah, mladost... Takvi smo i mi bili, sećaš li se? Samo smo čekali da budemo sami!“, namignuo joj je suprug, stegnuvši je jednom rukom oko struka i približivši je sebi. Nasmejala se pomalo usiljeno, nije joj bilo prijatno ovako, među gostima.
„Oh, evo ih konačno...“, uzviknula je Lenina drugarica gledajući ka kapiji. Marta je ustala i potrčala ka Leni kada je i ćerka ubrzala korak, a za njom se lagano bližio visok mladić slamene kose do ramena, stidljivo namičući jedan pramen iza desnog uveta. Dve drugarice su nešto prošaputale pre nego što im je Lena prišla.
Zatim ga je sačekala, pružila mu obe ruke i predstavila ga svojima.
„Moja ljubav! Moji roditelji, baka... Moja rodbina. Najbolje komšije na svetu! I moje drugarice! Uskoro će stići i ostali...“, zbunjeno je sve pobrojala, rumena i presrećna.
Mladić je tiho promrmljao pozdrav upućen svima, cupkajući nervozno u uskim svetlim farmericama, a na sivoj majici kratkih rukava bilo je sitno odštampano nekoliko stranih reči koje niko prisutan nije razumeo.
„Drago nam je, mladiću! Sedi, pridruži nam se“, uzviknula je Marta, vraćajući se na svoje mesto kraj supruga.
Petar je video kada je Stellan čvrsto zgrabio Lenu za ruku kao da će je ispustiti i neće se snaći bez njene pomoći. Učinilo mu se kao da vidi sebe u mladosti kada ga je Marta prvi put predstavljala svojim roditeljima.
„Bogami lep ti je Stevan, srećo moja, ko oni manekeni s televizora!“, prozborila je glasno baka, a rodbina se nasmejala, uskoro odobravajući da umanje neprijatnost.
Lenina drugarica se zarumenela gledajući ga po prvi put. Njegov pogled je najčešće bio spušten ili udubljen u Lenine radosne oči.
„Da znaš, bako, bio je i maneken“, lagano ga je gurnula laktom. „Pre samo par godina, bio je izabran da snima popularne dečije reklame u Švedskoj!“, dodala je, a on se prvi put nasmejao.
Pri širokom osmehu tanke usne su mu se skroz razvukle kao da su nestale, a sjaj sitnih belih zuba neobično je zablistao čitavim licem. Izgledao je zaista kao da je upravo sišao sa reklame, odeven tako nemarno, mladalački i neobavezno, a svaki njegov usporen pokret odisao je nekakvom spontanom, urođenom elegancijom.
Gipkost tela kao da mu je svaku novu kretnju povezivala u jedan nežan, izvijen talas ujednačen sa prethodnom, a kada bi dotakao onaj pramen da ga vrati na mesto iza uveta, svi koji su ga posmatrali kao da su u tom trenu prestali da ga gledaju, shvatajući da su preterali. Samo se jedan par očiju zadržao duže nego što je trebalo.
Pored njegovog čudnog, sladunjavog osmeha, ljubaznosti i bajkovite lepote, bilo je nečeg gordog i otresitog, skoro bezobraznog u iznenadnom pogledu njegovih ledeno plavih očiju. Prostrelio je takvim pogledom oca svoje devojke odjednom, kao da je u onoj gužvi odmah primetio i zapamtio precizne koordinate mesta na kom je Petar sedeo.
Primetio je da mu je oko zaigralo i malo prezrivo je pogledao u mladića, zbog čega se momentalno pokajao. Ničim nikada ne bi pokvario ćerkinu radost niti preispitivao njen izbor dok se za to ne ukaže razlog.
Odjednom je počelo sve da ga žulja, vazduh mu je postao nedovoljan a paviljon skučen. Brže bolje se uključio u razgovor sa rođakom do sebe koji je sa babom evocirao neke davne uspomene.
„Jesi li dobro? Ne znam da li da ih sada pitam hoće li opet kafu?“, pitala ga je žena, ali kao da je nije čuo. „Petre, šta ti je?! Okrenuo si mi leđa čoveče!“, nasmejala se, kada se i on malo trgnuo.
„Može... Može i meni kafa, draga, nešto sam.. Dobro sam!“, brzo se ispravio ka stolu i poljubio joj obraz.
Došao je i ostatak Leninog društva, i ona i njen dečko premestili su se u drugi deo dvorišta na red klupa postavljenih na otvorenom, ostavljajući ‘matorce’ njihovim pričama.
Petar više nije morao da se lažno fokusira na tuđe reči. Slušao je radosne vriske omladine, želeći da je i sam ponovo njihovih godina. Nešto se u njemu smrklo, kao da je tek sada shvatio da se sa ovom proslavom opasno približio pedesetoj.
Odjednom kao da mu je nešto nedostajalo. Istina je, pomislio je, predugo živi nekakav jednoličan život kao da mu je sedamdeset a ne pedeset. Zapostavio je vožnju biciklom, odlaske na pecanje, vreme sa prijateljima. Previše se osamio i sa posla samo žurio kući. Zapitao se da li se i Marta oseća tako.
„Mogli bismo ti i ja posle ovoga negde da otputujemo? Da malo drugačije proslavimo...“, pogledao ju je sa žarom u očima koji ju je začudio.
„Otkud ti sad to? Pa kako da uzmem slobodne dane? Kada? Oh Petre... Možda na leto ili u jesen, ne znam...“, dvoumila se.
„Ma šalim se... znam sve. Samo bi bilo lepo“, uzeo je njenu ruku i dugo je držao u svojoj, prestavši da deli ostale misli.
„Čudan si večeras, nešto si se raznežio! Biće prilika, nismo još uvek tako matori, dragi moj. A možda i zajedno sa decom da otputujemo, kada bi oni hteli... Vidi ih, kako su slatki!“
Pogledao je u Stellanovu ruku oko Leninog struka koji se u njoj migoljio dok se presavijala od smeha na neke šale svojih drugara. Gledao je u tu glavicu slamene kose. U sivu majicu na mladićevim ramenima, skenirajući svaki nabor na njoj, svaku senku lopatice na leđima.
Izabrala je kao da je njega pitala. Ili majku, i njoj se mladić dopada. Svima se svideo. Pa ipak, niko ga više sem Lene tako uporno ne gleda, samo očeve oči budno motre na svaki njegov potez, kao da će je nečim povrediti.
Ispituje ga očima s leđa, ne bi smeo tako otvoreno spreda. I ne zna ni sam šta to traži na tom telu, nekakvu manu, falinku, neki defekt. A nema ničega. Izgleda potpuno kao muška sirena izvajana talasima Baltičkog mora, odsečno a glatko, nežno i nepogrešivo.
Na trenutak, Petar je čvrsto spustio umorne kapke. Osetio kako pomalo vino udara, nije već dugo popio više od dve čaše. Na pamet mu je pao dečak iz detinjstva, koji ga je jednom poljubio blizu usana. I ne seća se detalja, hteo je što pre da zaboravi taj neprirodan čin. Ostala mu je uspomena na jedan topao, željeni osećaj, koji se sada sa vinom vraća. Odskočio je od stola, govoreći ženi da mu je vruće i da mora da se osveži.
Dugo se nad lavaboom oberučke umivao hladnom vodom. Jakim mlazom, pa još jačim. Udarao svoje obraze vrelim dlanovima kao da hoće da se otrezni od litara alkohola, a ne ono malo vina. Morao je da se vrati. Da je to bio samo ćerkin rođendan, mogao bi odsustvovati, možda i prileći. Sve ga je odjednom bolelo kao da će samo pasti. Ali je ovo bila i njegova proslava, i to dupla.
„A što govori srpski bolje od mene!“, začuo je Petar komentar Leninog drugara dok se vraćao pod paviljon.
Krajičkom oka pogledao je u Stellana, a ovaj je odmah podigao pogled. Lice mu je bilo ozbiljno, ali se led u očima topio u Petrovom pogledu. Petar je požurio, nasmešivši se brižno svojoj mezimici.
Srce mu je udaralo burno. Osećao se odvratno. Osećao je prema sebi gađenje. Video sebe kao pedofila i manijaka, i stideo se. Gubio je snagu i brisao obilan znoj sa čela sred ranog proleća.
„Rođak, jesi li ovo sve sam spremao?“, upitao ga je čovek sa druge strane stola.
„Malo smo mu pomogli“, uključila se Marta. „Ali umoran je, priprema već danima, znaš kako on to voli sve pod konac, i onda pretera..“, stavila je ruku na hladno čelo svog supruga.
„Ma i onaj pritisak moj.. Kao da je povišen ovih dana“, buncao je Petar, stideći se i Martine nežne ruke na svojoj koži.
Danu kao da nije bilo kraja. Tom danu koji je tako željno čekao i radovao mu se. Odjednom je sva ta radost nestala, kao da nikada nije bila sasvim iskrena, kao da je samog sebe lagao da ga sopstveni život ispunjava. Kao da je prestao da oseća.
Paralelno sa gađenjem, na istoj strani mozga, u njemu se budila želja za opstankom, novim životom, da pokida barijere, da osvoji nešto zabranjeno, kao iskonski lovac, osujećen u nizu poduhvata, napokon oslobođen da svoj plen uhvati sa lakoćom i podčini onim dugo brušenim, pažljivo glačanim, dobro naoštrenim alatima.
Stariji je od nje četiri godine, rekla je Lena, što znači da ima dvadeset i dve. Bar je punoletan, tešio se Petar, pa sebe u sekundi zamrzeo zbog takve pomisli. Dvadeset šest je razlike među njima. Treba da ga posmatra kao sina. A ne može. I ne zna šta će i kako će preživeti dalje.
Voleo je Martu kao drugu polovinu svoje duše. Znao je da što zbog navike, što zbog njenih obaveza već dugo ljubav ne vode redovno, ali nije očekivao da će iko sem nje, iko na svetu, pokrenuti onu mladalačku strast i vatru u njemu, naročito ne osoba istog pola, i to dečak, takoreći. Njegov budući zet, izabranik njegove mezimice.
Stideo se stidom najvećeg grešnika i hteo je da ga zemlja proguta. Odlučio je da bar u toj akutnoj fazi izbegava kada god je moguće dalja zajednička druženja sa tim mladićem.
Prisetio se ranijih, bezazlenih simpatija svoje ćerke, dolazili su ponekad, bili iz njenog društva, ili su živeli tu blizu, dečačići iz ulice. Svi kao njegovi sinovi, sinovi njegovih prijatelja i komšija. Nikada se ni slična grozna pomisao nije rodila u njegovoj uvek trezvenoj glavi.
Navikao je da već godinama samom sebi olakšava seksualnu potrebu, i pri tome, a ipak i to retko, pomišljao bi na nemire rane mladosti, nezasitost koju je tada osećao sa Martom, često ju je i zamišljao baš onakvu, kao nekada, lepršavu, bezbrižnu, sa širim osmehom i više volje da mu udovolji.
Sada je, ove svečane večeri, moralo sve da mu se pokvari. Da se uzvrti i poludi. Sada je u njemu procvetalo neko seme davno posađeno, baš sada kad je najmanje trebalo. Nije očekivao, niti je ovakvo nešto ikada sanjao. Nikada nije ni poželeo, od one detinje epizode. Verovao je da i ne može da mu se desi, i vremenom sasvim prestao o tome da razmišlja. Više od svega želeo je mir i porodicu, ovu divnu idilu koju je sada spreman da jednim dahom razruši.
Ponovo je ustao od stola, govoreći da je popio i previše i da zbog toga mora češće u toalet. Primetila je Marta da je popio više hladne vode nego vina. Ugledao je kako je ka kući krenuo Stellan, u mraku koji se spuštao video je obrise njegove čvrste male zadnjice u svetlim farmericama. U njegovom uhu uvenuo je ženin glas, ogluveo je u sekundi kao baka, i kao oparen potrčao unutra.
Nije pogledao nikoga, niti sumnjao da je iko od gostiju zauzetih razgovorom primetio da su ušli jedan za drugim. Primetio je da Stellan zagleda zidove i stvari u dnevnoj sobi, pa se okreće, tražeći pogledom toalet.
„Levo...“, rekao je Petar tiho, a ovaj se naglo okrenuo. Nasmejao se onim zubićima a usne su nestale.
„Hoćete... Hoćeš ti prvo?“, spetljao se.
„Ne, ne, sine, hajde ti samo..“, Petar se sabrao jer je već bio na ivici. Da nije izgovorio reči kojima je samog sebe zauzdao, već bi ga obgrlio i srušio.
Sačekao je u sobi. Pogledom preleteo preko porodičnih slika na zidovima, fotografijama sa sličnih dragih proslava sa licima onih koje je voleo a koji odjednom kao da ga gledaju nekim drugim očima, i kroz zastalu večnost u ramovima sude o grehu kojem će se Petar tako olako prepustiti.
Začuo je otvaranje vrata kupatila i duboko uzdahnuo. Stellan je iskoračio držeći se za šlic koji je sa nekom poteškoćom povlačio nagore, isturivši prednji deo tela sa kojim se mučio i gledajući u Petra. Ovaj je naglo oborio pogled.
Savladavši problem s pantalonama, prošao je hodnikom ka izlazu kada je Petar krenuo ka kupatilu. Bio je tek nešto niži od Petra. Pogledao ga je sa setnim osmehom i gorućim očima. Nije skidao pogled, a nije ni Petar. U jednom trenutku, Stellan je uzdahnuo poluotvorenih usta i zamagljenih zenica odmahnuo glavom kao da ni sam neće odoleti još dugo. Petar je zastao kao pokošen, a ovaj produžio.
Umio se još jednom i rešio da se kontroliše. Svim silama. Vratio se među goste kao sasvim druga osoba, onaj stari dobri domaćin koji o svakome brine. Nalivao im čaše, zabavljao ih, i do pola noći su nazdravljali i smejali se. I Marti se vratio osmeh, jer je umela i previše da se zabrine oko Petrovih problema sa pritiskom.
Nakon večere, kuća se ispunila rođacima koji su izrazili želju da ostanu u gostima još dva dana. Petar se radovao što će mu bar priča sa njima skrenuti pažnju, a kada krene posao od ponedeljka, sve će brzo biti zaboravljeno. Nije obraćao pažnju na aktivnosti omladine, video je samo da su se nakon razlaza društva Lena i Stellan povukli u njenu sobu na spratu. Srećom, nije ih čuo. Njegova i Martina soba bila je u prizemlju.
Noć je proveo nemirno, jedva sklopivši oka. Kajao se zbog urađenog i neurađenog. Zbog svakog pogleda od protekle večeri i svega što dolazi. Ujutru ga je sačekala kafa njegove majke koju je poljubio u čelo posle nekoliko godina. Staricu je ovo začudilo. Ljubio je tako iznenada samo kao mali, kada hoće da je odobrovolji ili je nešto skrivio. Sada je samo želeo da sve bude po starom.
Bila je nedelja i uskoro je ustala i Marta.
„Gde si ti požurila odjutros, imaš neki spor?!“, upitao je, pa i nju poljubio. Snaja je začuđeno pogledala u svekrvu.
Otvorila su se i Lenina vrata na spratu, a iz sobe je izašao Stellan. Pozdravio ih je sramežljivo, raščupane slamene kose.
„Dođi, mladiću, nećemo te pojesti“, zakikotala se Marta.
Petar je neopaženo progutao par knedli od gorkog vazduha. „Rekoh baki da bismo danas mogli ribu. Sve od juče se pojelo. A ti pošto si željan avanture i novine, mogao bi zeta lepo da odvedeš na pecanje!“, pogledala je važno u Petra kao da je sve rešeno.
Stellan je silazio niz stepenice slušajući razgovor.
„Kako ti želiš, draga...“, nevoljno je pristao. Ne bi nikad predložila, samo da je znala.
Lena je bila oduševljena predlogom da muški članovi porodice provedu vreme zajedno i bolje se upoznaju, a ona za to vreme ostane sa majkom i bakom da podele kućne poslove.
Zavolela ga je, plašio se Petar, a Marta radovala.
Poveo je Stellana svojim kolima do reke. Primetio je čuđenje u njegovim očima što su se po izlasku peške zavukli uz udaljen deo obale zaklonjen gustim stablima. Pripremio je udicu i mamce, u tišini posvećen hvatanju najvećeg šarana.
„A ja? Naučićeš me da...?“, upitao je mladić, oklevajući, sedajući na travu kraj njega.
„Pssst... Budi miran, sine. Kasno je da učiš iz početka, danas samo gledaj šta je iskustvo!“, nasmešio se i vratio pogled u vodu.
Stellan je naglo skočio na noge. Petru se učinilo da ga je ovo naljutilo.
Šutnuo je u stranu kantu pripremljenu za Petrovu ribu, i raširio noge kao za pišanje. Petar se uplašio.
„Ovako ćemo, OČE!“, kriknuo je, ironično zavrtevši glavom. „Ja bih da plivam... Pre toga ću skinuti sve sa sebe, tu, pred tobom. Ako vidim tvoju reakciju na to, radićemo ono što ja želim. A ako izostane, to jest... ako ti se ne digne“, spustio je glavu gledajući ga direktno u oči, „Onda je to to, impotentni mi svakako nisu potrebni!“
Petar je ispustio udicu, jedva je spasivši iz reke. Sedeo je skamenjen. Goreo, prekorevao se, nije mogao da se pomeri sa mesta.
„Opusti se, nije mi to ništa novo“, ublažio je mladić, videvši Petrov izgubljen pogled. „Radio sam dosta toga u Švedskoj, još ranije... Gore su ljudi opušteniji, muškarci pristaju češće... Ovde nešto glume, nepristupačni su, bez veze“, pogledao ga je značajno, a onda u dva poteza zbacio sa sebe majicu i pantalone.
Petar je bio krut još od kada je ga je nazvao ocem.
Posmatrao ga je dok lagano skida gaće. Spustio ih je do članaka, a lep i svetao kurac mlatarao je pri ovim pokretima između njegovih vitkih nogu.
„Dakle?“, upitao ga je, hvatajući se za kitu desnom rukom.
Drkao je nežnim pokretima šake, gledajući u Petra koji jedva diše. Petar je nesvesno oblizao usne.
„Ukusno ti izgleda? Hoćeš da ga probaš?“, pitao je mladić bez srama.
Ovo je poslednji trenutak u kome još može sve da promeni, da odustane. Da ostane onaj čovek koji je stremio da bude. A da li je to želeo biti? Ili posisati ovu mladu kitu do poslednje kapi? Obeznanjen, samo je spustio leđa na travu i zatvorio oči. Osetio je da ga je Stellan odmah opkoračio.
Svukao mu je pantalone bez pardona ne dodirujući ništa drugo. Pred njegove ledene oči iskočio je Petrov veliki kurac u punoj tvrdoći. Pre nego što je podigao kapke, Stellan ga je progutao. Iskusno i duboko. I gutao, i gutao. Lomio ga u svojim elastičnim ustima, drkao ližući, nabio ga sebi u grlo. Petar mu je čupao kosu, izdisao.
Za par trenutaka ga je napunio dugim mlazom vrele sperme koja je čekala na ovo. Stellan je jedva popio sve, količina je bila prevelika. Bezobrazno se nasmejao i polizao ostatke sa Petrovog i dalje velikog, omekšalog kurca.
Bacio se na travu pored njega kao posle obilnog obroka. Ćutao je, a na bledom nordijskom licu igrala je senka podlog, zadovoljnog osmeha.
Petar je opet zažmurio. Plakalo mu se, rastajalo od života. Bio je tužan, besan, olakšan, izmenjen. Sve što se plašio da postane. Udahnuo je i pomirio se sa svojom predajom. Bar niko neće saznati. I neće se ponoviti.
„Ako mogu da te zamolim...“, započeo je sasvim tiho i ozbiljno.
„Da joj ne kažem??“, okrenuo se Stellan na laktu ka njemu, kao da ga ovo beskrajno zabavlja.
„Da ne kažeš nikome... Nikada.“
„Neću, ali... Nisam baš ovako planirao“, ponovo se opružio, glumeći razočaranje.
„Šta??“
„Pa tek smo počeli“, bezobrazan osmeh mladića postajao mu je sve draži.
Uzalud se opirao, svemu je bio kraj. Koga je i pokušavao da urazumi?
„Šta ćeš ti sa mojom Lenom? Premlada je... Ona je dobro dete, znaš.. vaspitana i...“
„Ne znam, Petre“, prekinuo ga je, ponovo uzdignut na lakat, a onda ga prostrelio ledenim očima. „Volim pičku, podjednako... Ali mi je mnogo draga iskusna kara.. I ne volim da je propustim! Eto ti odgovor. Oteraj me, briga me“, okrenuo se nemarno i kažiprstom nervozno bockao travnato tlo između njihovih tela.
Ne gledajući ga, prelazio je lagano drugim dlanom preko svog golog kurca kao da ga umiruje.
„Pretpostavljam da ti nećeš ni liznuti nešto što je bilo u tvojoj ćerkici?!“, pogledao je u Petra, pa u svoj dignuti kurac.
„Ti si samo jedno poremećeno derište!...“, sada se Petar oslonio na lakat.
„A ti matora prikrivena pederčina!“, Stellan se smejao onako zavodljivo svojim zubićima.
Ležali su još neko vreme na travi koja je bila neobično topla. Iznad njihovih glava proletale su ptice, a Petar je pomislio kako li izgledaju njima iz njihove perspektive, da li je toliko vidljiva ta očajna i skoro nepremostiva razlika. I to ne samo u godinama. Nije da je želeo nešto više od seksa. Nego ništa više odavno i nije želeo niti imao. Kao da je oživeo, u središtu svog neznanja. Našao se u epicentru svih životnih pitanja.
Doveo ga je na ovo skrovito mesto da ga niko ne bi video i zapitao se ko su. On ovako crn, a mali potpuno plav, teško bi bilo poverovati kada bi ikoga slagao da su u srodstvu. A što bi novog zeta izvodio ovako među neko žbunje na nekoliko sati.
„Vratićemo se bez ijedne upecane ribe, znaš...“, govorio mu je Petar. Stellan je dugo ćutao, nasmejan.
„Mmm... Jag älskar kuk“, progovorio je nešto zatim, i dalje se mazeći po golom telu, a ovaj ga pogledao namršteno. „To znači ‘Volim kurac’!“
„Pa što na švedskom kada znaš srpski perfektno?“
„Zato što je seksi jer znam da ne razumeš a znaš!“, zasmejao je samog sebe, a zatim i Petra.
Pomakao je ruku sa kurca, na Petrovo olakšanje, i zadremao na suncu. Gledajući ga, Petar je vratio udicu u vodu, ne bi li bar nešto upecao. Stellana je probudilo trzanje. Poskočio je i pomogao izvlačenje nekoliko komada ribe.
Vratili su se, bez plivanja, sa samo par šarana u predvečerje i tog dana više nisu prozborili. Odgovorili bi na poneko pitanje ukućana za večerom, a kada je Lena pozvala dečka u svoju sobu, krišom je sa uzdahom pogledao u Petra, a ovome se srušio čitav svet.
Marta je kao za inat bila odlično raspoložena i plašilo ga je da će mu se svakog trena približiti na način koji sada najmanje želi. Odjavio se prerano na spavanje da bi izbegao svaku moguću šansu za to, govoreći kako ga je produvao hladan vetar na reci i ne oseća se dobro.
Premotavao je film u mraku postelje, poželevši da ga nekim čudom izbriše. Ali kako ga je vraćao, postajalo je sve uzbudljivije. Pred očima mu je bila Stellanova kosa bistrog zlata na suncu, mladićeva glatka ramena i bezobrazan pogled. U mislima je dodirivao njegova kolena, milovao mu noge i sisao onaj lepi kurac bez problema, bez sećanja, bez morala. Želeo ga je, i više od svega priželjkivao da ga više nikada ne vidi.
Narednog jutra za zajedničkim doručkom primetio je da ga Stellan i ne gleda, što mu je olakšavalo koliko ga je i bockalo. Jedva da je progovorio i jeo, prijao mu je samo hladan jogurt kojim je gasio unutrašnji požar.
„Tata, ostavi malo i meni“, zezala ga je Lena kada se zaneo i nagnuo iz flaše.
„Izvini...“
„Mislila sam da si se prehladio, a ti to tek nameravaš“, začikavala je i Marta, smešeći se Stellanu u nameri da uvek ostavi dobar utisak.
A onda je usledila još jedna njena okrutna organizacija dana.
„Petre, ti radiš danas?“
„Ma treba samo oko devet da odem do kancelarije i preuzmem...“
„Dobro. Lena, ti ćeš odvesti rođake. Znaš da je Ujka Tile morao otputovati sinoć.“
Opet je sve zabrljao. Da nije rekao da ima posla, mogao je on da ih vozi. Ovako će Lena biti odsutna, a Marta otići na posao.
„Važi, mama. Dušo, hoćeš ti sa nama?“, upitala je svog dečka.
„Nažalost, duše moje, nema mesta... Pa njih je četvoro, Lena!“, konstatovala je majka.
Petar je ponovo gutao opori vazduh. Srce je ubrzavalo svoj ritam.
„Neka on ostane, pa nećeš ti biti ceo dan. Ne morate opet na pecanje, zabavićete se već vas dvojica, a ja ću danas izaći ranije, oko jedan, pa kad se Lena vrati možemo se nekuda zajedno provozati!“, sva radosna, Marta je nesvesno pokopavala svog supruga sve dublje.
Stellan je zasijao zubićima zarad lepog utiska kod tašte.
Za nepunih sat vremena obe su nestale, zajedno sa rođacima. Kuću je ispunila zlokobna i teška tišina istine.
Petar je ostao u dnevnoj sobi, zapalivši cigaretu koju nije takao sedam godina.
„A pritisak?!“, viknuo je Stellan sa sprata, izlazeći iz Lenine sobe.
„Ti mi ga nabijaš više od ovog otrova...“, pogledao ga je bezumno kada su vitke noge sjurile niz stepenice.
Stellan mu je oteo cigaretu i seo u slobodnu fotelju naspram njegove.
„I... danas si samo moj? Bar na nekoliko sati...“, uvukao je dubok dim među svoje tanke usnice.
„Mladi čoveče... Ja ne smem dalje. Razumi me... Biću iskren, ne bih smeo rođenu ćerku u oči da pogledam. Shvati to. A znamo šta želim, i priznajem ti. Samo me ostavi na miru, možeš li to da učiniš?“
„Ne mogu, Petre...“, privio je vitku nogu uz Petrovu, mazeći je listom o list. „Jedino mogu nju da ostavim, i da ti posle današnjeg dana više ne smetam. Okej?“
„Ne znači ti baš ništa? Čini mi se da te ona voli...“
„Možda ja volim tebe...“
„Ne seri, mali! Možda voliš kurac, kako si rekao“, udaljio je Petar svoju nogu. „I bilo bi jedino i normalno da odeš bez reči... Da samo nestaneš.“
„Misliš da je to fer, da joj ni ne objasnim?“
„Šta da joj objasniš?!“
„Ah, da, u pravu si... Bilo bi malo degutantno da joj prepričam kako me je dobro karao njen ćale...“, približio je celu fotelju i nogom razmakao Petrove noge.
Petar je ugasio cigaretu na pola i zatvorio oči kao što to obično čini kada prepušta stvari sudbini. Osetio je Stellanov brz i vlažan poljubac na usnama.
„Hajde... Nemamo baš čitav dan“, uzeo mu je ruku i podigao ga iz fotelje tako naglo da su se pri Petrovom ustajanju zagrlili. „Možeš me zagrliti, zašto si toliko skamenjen?“, uzeo je njegovu ruku i stavio je na svoje lice.
Petar mu je nežno prošao prstima kroz meku kosu od slame. Poželeo je da ga još satima samo ljubi. Ali mladiću kao da se zaista žurilo. Pitao ga je gde bi to mogli da urade. Lenina soba otpada, a ni Petrova i Martina ne dolaze u obzir. Baka je u svojoj odaji, veze ili drema, ali bi se ipak valjalo odvojiti za slučaj da izađe.
„Dođi“, rekao mu je Petar tiho, koračajući ka udaljenoj prostoriji kuće koja je služila kao gostinska.
„Pa ovde su ti noćili rođaci... Možda su se i jebali?!“, okretao se mladić, zagledajući izgužvanu postelju.
„Nisu, veruj mi.. Ali mi hoćemo!“, dobacio je Petar, odjednom izluđen i napaljen kao zver.
Bilo je dovoljno da vidi Stellanov široki osmeh nakon toga, da priđe i strgne svu odeću sa mladića. Četiri ruke čupale su dugmad i šliceve, i za tren oka obojica su bili obnaženi.
Petar se odmakao da zaključa vrata. Vrativši se pred Stellana, zatekao je svoj kurac u njegovoj šaci, zarobljen snažno i bez povratka. Bio je jači nego što je mogao zamisliti snagu tog naoko krhkog tela.
„Hoću da me odereš, onako kako si prvi put karao svoju ženu, jasno??“, govorio mu je mlađani zet svojim nežnim glasom i neobičnom intonacijom, streljajući mu oči divljom strašću, mazeći mu grubo tamne dlake na prsima. „Hoću da ne štediš kurac na meni. Da me napuniš do kraja i da ponesem tvoju spermu u sebi dok budem leteo preko Evrope. Hoću da ovo uradiš za pamćenje, možeš li to... Petre? “
Ledene oči su se zakovale za njegove i isprale mu ostatke razuma. Uhvatio ga je za laktove i nežno ga okrenuo, pokazujući mu da klekne na krevet. Stellan je poslušao, popeo se na sredinu kreveta i iskusno naguzio. Začuo je pljuvanje u šaku kojom je Petar hitro naneo obilnu pljuvačku na njegov anus i dobro je utrljao. Isto to je uradio i sa svojim kurcem, dok ga je plavokosi mladić natrćen čekao.
Više nije bio nežan i svako čekanje je isteklo. Zario je glavić duboko, a on je glatko prošao, ponevši ostatak kurca u Stellanovu guzu kada je kriknuo, a Petar mu šakom začepio usta i drugom ga za struk naglo povukao sebi. Ovo je učinilo da se mladićeva guza sama nabije skroz do Petrovih jaja. Iz Petra se oteo dug uzdah, a kožu mu je oblila nezapamćena jeza.
Stellan je cvileo tiho, nameštajući se na velikoj kiti koja je čitava nestala u njemu. Primao je velike, i dosta njih, ali je mlada rupica ostala gipka i uska, uvlačeći Petra sa svakim trzajem u ekstazu u kojoj se topio kao i njegov nabrekao organ, pulsirajući poludeo u ovoj vrelini.
„Vreo si, mali, goriš iznutra...“, pritezao mu je guzove kao da ga time još bolje utrljava na svoje koplje, tek pomalo se krećući unutar njega, da što više uživa u ovom blaženstvu koje je znao da neće u skorije vreme ponovo doživeti.
„Jebi me, Petre, pokaži mi kako to radi pravi muškarac!“, rekao mu je Stellan na čistom srpskom. Komanda je bila izričita i jasna.
Petar je počeo da cepa. Da kara. Da trpa svoju kurčinu željnu ljubavi u ovu usku cev od vrućeg tkiva, od mlade krvi i jedrog mesa. Tonuo je, vadio, ubacivao ga nazad, držao Stellanovu kosu od slame, povlačio ga i udaljavao sa sebe. Nije ga karao kao svoju ženu, već mnogo bolje. Grubo i nezasito. Mrvio ga je predano, sitno i jako pa ponovo dugim ubodima.
A srce više nije onako ludovalo. Kao da se pritisak normalizovao. Kao da je plivao, odjednom spašen, blažen, utopljen, voljen ovom guzom oko kurca. Stellan je dahtao i cvileo sve glasnije, roptao kao na samrti, spuštao se i uzdizao, povlačeći se sa kurca kada to Petar ne očekuje, a potom se sam zabijajući na njega da ga skroz raspameti. U jednom trenutku raširio je ruke oponašajući avion kojim će leteti. Bivši tast mu ih je besno spustio, smejući se.
Petar je bivao sve jači, sve brži. Pretvarao je nordijsku guzu u kanal za pražnjenje. Za iživljavanje. Za istresanje nagomilane, tvrde, osujećene želje. Mladić je vikao kako ga obožava. Petar ga je ljubio po pršljenovima, ujedao i jebao bez milosti, dugo. Ni sam nije znao odakle mu izdržljivost, sem toga što je drkao nekoliko puta svakog dana od kada ga je prvi put ugledao.
„Čekaj...“, izvukao je Stellan lepljivu kurčinu iz svoje tople guze, naredivši Petru da legne. Dahtao je ubrzano kao da će njega srce izdati mnogo pre nego Petra.
Zatim ga je uzjahao, vrativši kurac gde pripada. Petar je osetio kako Stellanov uzak čmar ponovo ispunjava njegova glatka tvrdoća. Navirao je odozdo u talasima, dok je Stellan mešao kurcem u sebi kao najlepša kurva koju je bilo moguće svim bogatstvom kupiti.
A imao ga je besplatno. Svoje plavetno čudo dok se na njemu ljulja i usisava ga nemilosrdno, još jače nego što ga je on jebao. Nije samo izgledom drugačiji, suludo je i ovo što radi, pomišlja Petar zariven duboko u mladića, glavom mu proleće pitanje da li je baš sa ovakvim žarom jahao i druge kurčine.
I pali ga mistika neznanja, i to što nikada neće saznati. Što im je ovo prvi i poslednji put, jer mora sačuvati svoju porodicu. A i šta bi sa njim. Zna on, karao bi ga ovako svakog dana, do smrti, srce bi samo jednom stalo kada je najlepše, u toj lepoj guzi. Druge budućnosti nije bilo i nije je moglo biti. Očajan u ovim mislima, Petar je ostao izdržljiv u erekciji koju je Stellanova gladna guza oblikovala u ubilačko koplje i kojim se probijao do potpunog pomračenja čula.
Na svom stomaku Petar je osetio Stellanovu toplu izlivenu tečnost.
„Kurvo mala... Voliš iskusan kurac a? Samo moj?“
„Samo tvoj, Petre. Samo tvoj...“, jahao je dalje, neumoran, klateći svojom kitom dok su mu sa glavića preostale kapi prskale do Petrovih usana.
„Kakve još voliš, reci...“, Petar se bližio raju, cupkajući ga na svom panju dok je Stellan odletao u vazduh i padao na Petrova jaja, oslanjajući se dlanovima na njegova oznojena prsa.
„Samo takve kao tvoj, velike, zrele.. Hrapave... tvrrrrrde!“, mladić je izdisao ispunjen do kraja, a sa njegovim oduženim ‘r’ koje je bilo sve sem srpskog, Petar je u njega u napetim, gustim slapovima izlio seme kojim je mladić tražio da ga napuni.
Ostao je da leži kao beživotno telo na krevetu gostinske sobe. Stellan ga je poljubio u usta, zagledavši ga otopljenim ledom, i vratio se u Leninu sobu.
Znao je da neće otići do večeras ili do ujutru. Istrpeće još jednom da ga vidi pred ostalima, samo jednom i nikada više. Izdržaće i to, bar ovom obnovljenom snagom tela, kada je svaka umna kočnica pomerena. Ovakav momak nije potreban njegovoj ćerki. A onaj ko ga želi ga ne sme imati.
Zamišljao je budućnost. Život bez Stellana kao i pre njega. Veselu igru sa psima, sađenje bašte, sitne porodične radosti ispočetka. Da, želeo je to. Stabilnost nije imala cenu. Monotona stabilnost zbog koje je morao da se odrekne ovog zadovoljstva. Jer zadovoljenje je trenutno, a poštovanje zaslužuju samo one trajne vrednosti. Bar tako su ga učili roditelji.
Pitao se šta li su učili Stellana. I da li su. I kakvi su. I prekinuo je kada je shvatio da se previše pita, da još dugo samo o njemu razmišlja. Poželeo je u kafanu sa starim drugovima, na vrh planine, na dno reke, poželeo da pije, da puši, dok se ne uguši, opije dok ne zaboravi, otruje dok iz sebe ne izbaci ovaj drugi toksični trag, žeravicu potpaljenu da sagori onu tačku gde je granica najtanja između požude i ljubavi.
„Gde je Stellan?!“, upitala je Marta Lenu za večerom.
„Morao je do majke, rekao je da će se vratiti“, odgovorila je, ne gledajući ih za stolom, pomalo skrhana kao da već zna šta je čeka.
Bolje i tako nego da je saznala ono što ne treba. Patiće neko vreme, ali je ipak pošteđena većeg belega, sramote i mnogo dubljeg razočaranja. Nadomestiće joj to, obećavao je otac sebi, nije znao kako će tu ranu zaceliti, ali bio je odlučan da joj ni po cenu života više nikada ništa ni jednom rečju ne pokvari.
Bilo je hladno prolećno jutro na terasi kada je Petar pio prvu kafu sa svojim damama pre Martinog odlaska na posao. Razgovarali su o uobičajenim stvarima, a on se trudio da u razgovoru učestvuje kao ranije, da bude onaj isti sin, suprug i otac, kao da se baš ništa u njemu nije promenilo. I jakom željom da tako bude, ubedio je sebe da je moguće biti sasvim iskren u toj tako staroj a sasvim novoj ulozi.
Dok se Marta oblačila nakon doručka, sa sprata je sišla i Lena, uplakana. Stellan je tog jutra odleteo za Stokholm, javivši joj se samo porukom.
„Ostavio me je! Možda je tata bio u pravu, nije trebalo nikada da prenoći... Nije trebalo ni da dođe, ma ni da ga ikada upoznam! Svi su isti!“, ridala je devojka, sasvim slomljena.
Spustila je glavu u bakino krilo, a Marta ju je pomazila po glavi, i sama sluđena naglim mladićevim odlaskom.
„Ne sekiraj se ti, zlato bakino, tako lepa i mlada...“, tešila je baka, a onda povikala. „Đavo ga odneo i Stevana, nek se vrati u tu njegovu Škotsku odakle je došao!“
Petar je ćutao, jer tako je najbolje kada nemaš šta da kažeš.
U aprilu naredne godine, prolećna proslava bila je mnogo skromnija. Prisustvovala je samo porodica, uvećana za još jednog člana, Leninog momka Gorana, korpulentnog momčića tamnog, toplog pogleda, ni po čemu nalik na Petrovo nordijsko božanstvo.
Kada ga je kasno uveče Lena ispratila, Petar je načuo njen razgovor sa majkom u kuhinji. Sedeo je u svojoj fotelji i pravio se da ne sluša, iako ih je delilo samo par koraka.
„Javio mi se i Šveđanin prošlog meseca..“, prisetila se Lena, pospremajući suđe da pomogne majci.
„Je li, da ne bi možda da se vrati?!“
„Haha, ma ne znam, budala bio i ostao. A eto, sve vas je pozdravio...“
„Baš mu hvala!.. Pa šta je, nedostaje mu Srbija?“
„Valjda. Mada sam ga baš za to zezala, i nije rekao da mu nedostajem ja! Ni grad, ni društvo, nego reka! Zamisli! A jednom u životu išao na pecanje.. Taj je uspeo samo mene naivnu u celoj državi da upeca...“, zaključila je, odbacivši besno krpu za brisanje, pogledavši na sekund u očeve nepomične oči bez izraza.
- Kategorija:
- Gay erotske priče
- 8 Feb, 2024
- 5219 pregleda
Auu, brate
Bravo, svaka je bolja od prethodne a sve su dobre!
Da može, ja bi ovu priču ocenio sa milion a Basiju dodelio Nobelovu nagradu za književnost! Toliko fantastičnog erotskog naboja ima, da se priča čita bez daha.
cista desetka! Pismenost, radnja, detalji, erotika... Ovako bi svaka prica trebala da bude formatirana!
Znam da je duga, hvala svima (i citrusima)
Knjige pišem van ovoga, prosto volim i format priče.
iscedi me ko citruse
Probaj pisati knjigu,buraz!Keve mi
Kidaš Basi.
Divno, i mocno, totalni haos i film od teksta! Nemam reci koliko je lepo, strastveno,ludo. nezaboravno. Ne moze to svako, retki ovo uspeju Basi. neko samo uziva, neko ni to ne ume pa zavidi. Nikad,ali NIKAD ne prestaj, nigde!
Nadam se da ces se pocet baviti pisanjem ozbiljno, i dobiti neke knjizevne prestizne nagrade... Ali nemoj vise pisati ovdje živ bio