Gabrijel
Početkom leta, kod Maria na vikend sedeljci, upoznao sam jednog njegovog druga koji mi se odmah učinio simpatičan i svestran, imao je neku spiku koja nije napadna a ipak ostavlja takav utisak da ga se kasnije često setiš. Harizma neka, šta li je. Ostajemo u kontaktu i dogovorimo se da se vidimo van tih sedeljki nasamo.
Svetlog tena a upadljivo crne kose i očiju, bio mi je interesantan i fizički jednako kao svaka rečenica koju bi mi rekao dok smo do kasno sedeli u bašti kafića i upoznavali se. Pomenuo je da je iz obližnjeg gradića, da ne voli male sredine i da nema neki dobar odnos sa svojima pa je pre par godina rešio da ih napusti i osamostali se. Iako je više pitanja postavljao on meni, nasmejan i zainteresovan, dosta toga sam uspeo da pokupim o njemu iz pokreta, pogleda, interesovanja i generalnih stavova koji su se provlačili između redova.
Kad se odmah desi takvo poklapanje, uvek se zapitam da li sanjam i da li će samo nekud nestati odjednom, ispariti kada se probudim. Ali je još uvek sedeo preko puta mene, nekako spokojan kao da ima svo vreme sveta samo za mene. Poželeo sam da mu to vreme ne pokvarim i da zaista bude ispunjeno kvalitetno. Bio sam u fazi kada mi je i trebalo da se stvari odvijaju polako i da nigde preterano ne žurimo, a skontao sam da je i kod njega isto. Nijedan nije pozvao na brzinsku jebačinu i to je ovog puta neverovatno prijalo.
Zvao se Danijel i imao prelep osmeh. Duge ruke kao pruge, spremne da me ponesu u željenu nedođiju daleko od svakodnevne rutine i besmisla. Skladno telo, prosečno i neupadljivo kao sve ono na njemu što je trebalo osobu da privuče odmah. Mene je privukla tajanstvenost i sopstvena želja da proniknem u stvari koje ga pokreću, pale, za koje živi. Ili da ih sve ponovo otkrijemo zajedno. Proveli smo dosta vremena zajedno da skontam da delimo par afiniteta, da volimo skoro iste filmove i knjige, i da ćemo u ovome biti sasvim prirodni i neusiljeni pa gde god krenulo.
Viđali smo se tri dana uzastopce, a onda još jedan ceo vikend tako, opušteno, na kafi. Pričali, smejali se, muvali se onako prećutno i slatko kao klinci. Kada sam ga zvao u utorak posle toga, njegov broj je bio isključen. Pokušao sam još nekoliko puta, poslao par poruka, ali ništa. Predveče sam popizdeo i nazvao Maria da proverim zna li šta o ovome trenutno, ali je rekao da se nisu čuli od one sedeljke.
Ghosting. Ono kad te neko iskulira kao tursko groblje a ti se pitaš šta si kog kurca uradio, u čemu si pogrešio. Kada zaista ispari kao da si sve sanjao. Dugo je i trajalo. Pomišljam na onu ekstremnost u sebi za koju sam kontao da nečim odbije svakoga ko mi se približi. Da nekako vreba iz mene kada baš pokušavam da se prikažem u najlepšem svetlu i ništa ne upropastim.
Ovog puta sam to želeo baš iskreno, i izgleda da više nikada neću ni poželeti. Besan i skenjan, brišem njegov broj, kao što uvek brišem sve tragove kad sasvim puknem, i posle se pokajem, ali ko ga jebe. Nisam jebeno uradio ništa nenormalno, otvorio sam dušu ovog puta kao na tanjiru, ko zna šta ga je spopalo, ipak ga slabo poznajem.
Pogledao sam na stočić na kome je stajala knjiga koju mi je doneo jedne večeri jer sam mu se žalio kako mi se čita a svoju sam dao nekome ko mi je nikad nije vratio, pa je rešio da me obraduje. Zgrabio sam je i bacio u ormar da je ne bih iscepao.
Odustajem, zaboravljam i nastavljam sa svojom rutinom i besmislom, oni su bar moji i znam na čemu sam. Ne mogu više te zagonetke, ma koliko me palila nečija mističnost, odavno nisam taj klinac koji trči kao kuče za nekim za koga utripuje da je premija.
Za par dana ponovo smo sa Mariom, u kafani. Pred fajront ga polupijan ipak još jednom pitam da li se čuo sa Danijelom.
„Ma kakvi, nema ga, ali nigde. Nije ni u stanu gde je bio, rekao mi je Adam, onaj što se družio s njim odavno... Čak me je zvao njegov brat da me pita gde je Danijel kao da ga ja u džepu nosim! Ma pusti... Imao je napad već tri puta da otputuje nekud bez da se ikome javi, nemam pojma šta mu to znači.“
Hm.. U nedođiju? Dakle nestao je bez traga. Dobro, bar je živ. Valjda. Ostalo je da me kopka. Da me čačka iz dana u dan. Hteo sam da potvrdim da li je otišao zbog mene, zbog sebe ili nekog trećeg. Nečeg desetog. Zanimalo me je i nisam se smirivao. Ne nestaje osoba tek tako, ne dešava se svakog dana. Pitao sam Maria za adresu njegove porodice i rešio da i ja otputujem, da mu makar tamo odnesem knjigu koju mi je posudio.
Odlazim vozom u njegov gradić, vuče me ona detektivska potreba da istražim slučaj a pomišljam kako ne znam te ljude i opušteno može neko tamo da me ubije i zakopa u dvorištu da me nikad ne pronađu. Previše horor serija gledam, smirujem sebe i izlazim na stanici kako mi je Mario objasnio. Sam kraj grada, neka livada oko usamljene kuće. Vreme toplo, a ovde skoro nigde nikoga. Nikad nisam bio ovde niti upoznao nikoga odavde, sem Danijela.
Približavam se ogradi i na svoje zaprepašćenje već izdaleka vidim ispred kuće muškarca koji je isti Danijel. Srce mi zalupa i poželim da uopšte ne uđem. Znači izjebao me je samo tako, sve vreme je kod kuće. A zašto bi onda njegov brat zvao Maria onomad da pita gde je ovaj? Koračam ipak napred, zbunjen i oduvan, ne znam ni šta ću mu reći, ne znam šta će on pametno reći meni. Izgledam sebi kao najveća budala što sam došao.
Pomičem starinska vrata i ulazim u dvorište, kada me pogleda. Čistio je iskrzanom metlom ostatke pokošene trave na stazi ispred ulaza.
„Hajde, hajde.. Koga tražite?“, uspravio se i obraća mi se, a ja se smešim ćuteći.
„Šta, kao ne znamo se?!“, pitam kada se već nađem ispred njega a odvratan osećaj prevarenosti me vuče unazad.
„Ne znam te... Nisam te u životu video. Gabrijel“, pruža ruku i govori mi svoje ime dok zagleda moje lice.
„Onda je tebi Danijel...“, mucam i povezujem u umornoj glavi.
„Da. Brat blizanac. Da ga znaš kako tvrdiš onda bi odmah znao da nisam on, vidi“, pokazuje na sitan taman mladež pored desnog oka kao da to menja njihovu jebenu identičnost.
„A jebiga... Ne znam ga, to je sigurno. Čuo sam da je negde nestao. Imam da mu vratim nešto njegovo.“
Poziva me u kuću, govoreći da će nam se ubrzo pridružiti i njihovi roditelji za ručkom. Ostajem, kad sam već tu, a više ne znam ni zašto sam tu. Isti Danijel, a nije Danijel. Detektiv se upetljao u mračnije poslove nego u serijama.
Upoznajem njihovu majku, ženu u ranim šezdesetim, milih crnih očiju kao njihove i isto takvog svetlog tena. Grli me misleći da sam bio jedan od Danijelovih najboljih prijatelja jer sam prevalio stotinak kilometara da obiđem njegovu porodicu.
„Sine, svaki put tako ode... Razumem ga ponekad, ali... Tako mi nedostaje.“
„Dobro je, mama, nemoj dosađivati čoveku. Kako ti se dopada hrana?“, prekida je Gabrijel i okreće se meni. Klimam glavom, razmišljajući o ovoj ženi i razlogu Danijelovih bežanja.
„A ne znate gde može biti, kuda je otišao?“, pitam jedva progutavši zalogaj.
„Ma... Danijelove gluposti. Uvek se vrati. Negde je na jugu verovatno, ima tamo neke... poznanike“, Gabrijel je ljuto odmahnuo viljuškom u ruci kao da brata krivi za odlaske i da ga oni i ne brinu previše.
„Sine, hoćeš nam ostati koji dan? Niko sa mnom ne priča, Gabrijel ima svoj posao, a Toma... tek on ne može da sluša moja kukanja. Samo je Danijel uvek s majkom pričao i imao strpljenja za mene“, govori stara žena čije bore od stalne zabrinutosti je očigledno čine mnogo starijom nego što zapravo jeste.
„Pa ne znam, trebalo bi da se vratim večeras...“, kažem joj i pogledam u Gabrijela, a on brzo spušta pogled u svoj tanjir.
U tom trenutku iz druge sobe izlazi visok i smrknut čovek. Njihov otac. Pogleda me krajičkom oka, zaobilazi naš sto bez ijedne reči i izlazi iz kuće.
„Tomo...“, kreće majčina ruka ka njemu ali je već zalupio vrata.
„Oprosti, sine...“, uzima moju ruku u svoju i počinje da plače. Ponovo gledam u Gabrijela, a on prestaje sa jelom, sada već vidno nervozan.
„Tata ima problem... sa Danijelom“, procedi sa poslednjim zalogajem.
„Toma misli da Danijel nema devojku zato što... Pa, Toma smatra da je zastranio, i jeste doveo jednom jednog mladića ovde, bio je fin, tako kao ti, prenoćio tu i ujutru je Toma rekao Danijelu da ga više nikad ne dovede. Nije nikada hteo da mi objasni šta se tu desilo s njima...“, kukala je majka.
Sve mi je bilo jasno.
„Ostani, zbog mene, sutra je slavlje ovde, doći će i Edina... To je Gabijeva verenica. Ostani, možeš prespavati u Danijelovoj sobi“, govori mi žena kao da se u nekom dugogodišnjem bolu hvata za neku slamku spasa, neku nadu, neko parče Danijela u nepoznatoj osobi koja ga je jedva poznavala. Ne pušta mi ruku, a njen drhtav i hladan stisak mi ne dozvoljava da išta odbijem.
„Znaš... Ja se plašim da se on ovog puta neće vratiti“, šapuće mi u suzama kada je već i Gabrijel izašao.
Pokušavam da je utešim pričajući joj o Danijelu kakvog sam ga ja upamtio za ono kratko vreme, preskačem deo sa muvanjem, ali imam iskrene reči hvale za njega koje sada malo uveličavam kako bi se smirila.
„Isti su moji sinovi, a opet kao nebo i zemlja... Gabi je na Tomu, nemilosrdan. Moj Dani je bio... Dani je... uvek pun razumevanja za svakoga, samo nije bilo nikoga da njega razume..“
Ne pitam je ništa dalje, umorna je i odlazi da na počinak. Odlazim i ja u Danijelovu sobu. Zaspivam teško, kao da sam zatvoren u sobu nekoga ko je preminuo. Dodatno mi stvara paniku što sam nepoželjan u kući jer me je njihov otac skroz ignorisao. Osećaj je užasan što i dalje ne znam šta se moglo dogoditi u onoj Danijelovoj glavici, osim generalne disfunkcije u porodici koja je manje-više česta. Sem toga, znao sam da se iz tog razloga i bio preselio u veći grad.
Svanulo je, a mrtav gradić je uveliko oživeo. Čula se graja na ulicama, a iz kuhinje zveckanje pribora i tanjira. Nadao sam se da se i Danijeva i Gabijeva majka oporavila, živnula poput svog učmalog grada i pronašla novu nadu da nastavi život sa manje suza koje su me zabolele kao da sam joj treći sin, a tako me je i posmatrala.
Izašao sam iz sobe a ona je pritrčala da me zagrli i pita kako sam spavao. Bio sam šokiran, iako sam shvatio da se iznenadno duboko vezala za mene. Doručkovali smo sami nas dvoje, kada mi se, sklanjajući ostatke jela, obratila tonom još nežnijim i toplijem nego do tada.
„Nisam htela pred Gabijem da ti kažem... Ali ja sve znam. Znam koliko te je voleo, pričao mi je“, promrljala je i ponovo me čvrsto zagrlila, izbivši vazduh iz mene. Shvatio sam da me je od prvog trena sa nekim pomešala.
„Rekla sam Tomi da te ostavi na miru, da je to drugarski, da se smiri, ali ne, on je navalio, pretio da će te ubiti ako ga još jednom potražiš. A ja sam čekala da nam se vratiš, i nisam verovala kada mi je Gabi rekao da su te pronašli, nisam verovala da je Toma mogao to da ti učini...“
Zgrabio sam je za ramena.
„Gospođo... Ja moram da idem. Oprostite. Oprostite... za sve“, ostavio sam je da stoji zaleđena u vremenu, zgrabio svoj ranac i kroz pet minuta nestao iza one ograde.
Otac je očigledno pokušao da naudi, ili je ozbiljno naudio Danijelovom ljubavniku koji je izgleda bio neki moj blizanac čim nas njegova majka nije uopšte razlikovala. Mada mi se na momente činilo da je sirota žena sasvim odlepila od takvog života u kom više nije znala ni koga kako da voli ni koga od koga da brani.
Žurio sam koliko su me noge nosile do železničke stanice, pravo dole tom njihovom ulicom kako mi je Mario objasnio. Pomišljao sam da ona moja teorija o ubistvu uopšte nije deo nikakve serije i može se realno desiti u ovoj maloj sredini kad homofobični otac popizdi, i već sam potrčao, kada sam se odjednom našao licem u lice sa Gabrijelom.
„Gde si krenuo ti? Polazi sa mnom“, povukao me je za rukav ali sam mu se oteo. Lice mu je sada manje ličilo na Danijelovo, a mnogo više na ono usukano i smknuto, očevo.
„Pusti me, kasnim, nisam ni planirao da...“, objašnjavao sam kada me je ponovo zgrabio i besno privukao sebi.
„Znam ja te njegove ‘prijatelje’, takve kao ti, i znam šta s njima radi, sve znam...“, stisnuo me je obema jakim rukama, naslonjen na mene čitavim telom koje se lagano protrljalo o moje kao da mi pokazuje kako se Danijel družio sa ‘prijateljima’.
Odjednom me je spasila ženska ruka koja ga je povukla za rame. Umalo sam pao na tlo kada me je ispustio, naglo se okrenuvši.
„Edina... Stigla si“, unezvereno je promrmljao.
„Pa rekoh da ću doći do tebe, pa da idemo do centra. A šta to radiš?! Ko je ovo?“, upitala ga je, pogledavši me sa osmehom.
Sitno, crno devojče mlađe od njega sigurno nekih sedam, osam godina. Obuzela me je neka žalost nad njom kao nad onom siroticom iz čije kuće sam pobegao.
Upoznali smo se dok smo čekali da on ode po auto, a zatim odvezli na centar grada. Nisam smeo da se opirem, ali sam odlučio da sačekam prvi pogodan čas kada bude odsutan ili zauzet, da se izgubim i da ih više nikada ne vidim.
Hteo sam da prošetamo centrom i da vidim bar kako se ljudi ovde provode, da osetim neku njihovu radost u mestu koje mi je već delovalo kao udaljeno selo na granici gde je vreme stalo, i nadao sam se da grešim, da sam slučajno upoznao takvu porodicu a da su ostale malo optimističnije.
Ali je Gabi odlučio, a ni Edina nije smela da se buni. Rešio je da se napijemo jer je njemu tako odgovaralo.
„Hajde opusti se malo, odbaciću te ja posle na voz ako nećeš da se vraćaš mojoj kući“, potapšao me je bratski po ramenu i naručio piće. Edina me je gledala žalosno kao ukroćena srna, smešeći se da nam oboma olakša ono što je naslućivala, ono na šta je nesvesno pristala.
Kada smo već dosta popili, počeo je sve češće da je grli i ljubi zalazeći potpuno svojim ustima u njena tako da ga je odgurivala jer sam sve to gledao nemajući kuda da odem i bilo joj je neprijatno. Ustao sam od stola rekavši da idem da pišam, a u povratku sam se uglavio u prazno mesto kod šanka i tamo ostao, da im ne smetam.
Pored mene je bio neki stariji lik koji me je odmah zapričao i vreme je proletelo. Nisam se ni osvrtao na ono dvoje. Smejali smo se nekim glupostima kao da se znamo sto godina i konačno sam se osećao dobro.
Odjednom sam ugledao Gabrijelovu ruku na vratu ovog čoveka, kako ga snažno povlači od šanka.
„On je s nama, ostavi ga na miru!“, gunđao je, a muškarac je gubio tlo pod nogama kada ga je ovaj izdigao rukom ponevši ga do sredine male kafane i bacivši ga da se jedva dočekao na noge.
Nemilosrdan kao otac... Siledžija i manijak? Da li je moguće? Očigledno sam živeo u zabludi da je u mojoj zemlji bar među mlađima ovo već postala izumiruća vrsta. Ništa na svetu mi se nije gadilo više od nasilja.
Srećom, onaj lik je ostao u jednom komadu i samo izašao iz kafane. Primetio sam mnoge oči na Gabrijelu i poneki glas koji ga je opsovao. Ali im je sve ostalo bilo prihvatljivo i ubrzo su se vratili svojim razgovorima, a Gabi me je odvukao nazad za njihov sto.
Edina je stajala ispred stola a na njenom nežnom licu više nije bilo osmeha. Gabrijel ju je zgrabio i ljubio manijački dok se otimala i udarala ga rukama po leđima, a on ju je zgrabio za guzove i navlačio na sebe, gledajući preko njegog ramena direktno u moje oči.
Pukao je šamar koji su svi čuli. Tišina. Edina se okreće i istrčava napolje. Odzvanja vrisak neke njene kletve, dok se on pijan grohotom smeje, pada na stolicu i kaže mi da naručim još jedno piće.
Sada ću baš ostati, da vidim gde je ovome kraj. Zovem konobara i sedam nasuprot Gabija. Ćuti i ponekad me pogleda nekim pogledom kojim mi se istovremeno izvinjava, onako preko kurca jer naravno nije on kriv, i kao da želi da sada i ja nestanem, ali još sam tu i više ne mrdam.
Popili smo toliko da smo se do večeri već i otreznili i kako se smrkavalo krenuli ispočetka. Malo se otvorio i počeo da mi priča o napornom poslu koji radi, kao da priča sa kolegom ili dobrim starim prijateljem.
Kada se skroz otkravio i ispitivao me o mom životu, pričali smo normalno kao da se ništa nenormalno nikada nije desilo u kafani i da smo tu došli da se lepo ispričamo.
„Šta je Toma uradio onom Danijevom... prijatelju?“, pitao sam ga kao usput.
„Hm? Kom...?“
„Nekom plavom što liči na mene, tvoja majka nas je pomešala.“
„A to... Toma ga prebio, završio je u bolnici, Toma umalo u zatvoru... A rekao sam mu da to više...“
„Čekaj. Ko je to? Je li preživeo??“
„Ma jeste, pobegao i on, kod Danijela valjda, Adam se zove ako se dobro sećam.“
Dobro je. Bar je još neko umakao. A nadam se da ću i ja, čim saznam šta se krije u ovom čoveku i zbog čega se pretvara u oca kome je rekao da prestane da bije.
Smirilo me je, kapiram da je bar malo svesniji od oca. A da ga ja dalje čačkam i usmeravam, suvišno je s obzirom na okolnosti pod kojima sam došao i sve što se već odigralo.
„Moraću da krenem, ne zameri“, ustao sam od stola da stignem na neki kasni prevoz i sve zaboravim.
Uhvatio me je za ruku i iz sve snage povukao da sednem, kada sam ponovo pretrnuo i po stoti put ga mirno poslušao. Nisam želeo da odem sa bilo kakvim masnicama, a nisam ni znao kako da reagujem sa ovakvim ljudima.
„Ako sam rekao da ću te ja odbaciti, onda sedi da popijemo još jedno pa ćemo ići“, ljutito mi je objasnio kao da razgovara sa maloumnim detetom. Možda i jesam poremećen čim sam završio ovde i naređuje mi neki manijak. Čestitam samom sebi i ispijam još jedno piće od kog mi je već muka.
Vozi me do kraja duge ulice kada nazirem zgradu železničke stanice i počinjem da se radujem odlasku. Ali je auto zaobilazi i ubrzava nekud u nepoznatom pravcu.
„Šta to radiš sada?!“, urlam i pokušavam da otvorim zaključana vrata.
„Nismo još završili...“, odvraća ne gledajući me dok krivuda skoro sasvim pijan u pravcu neke šume.
„Gabrijele molim te pusti me da izađem. Nikome ništa neću pominjati, ne zanima me više...“, preklinjem ga, kada odjednom zaustavlja auto.
Izlazi i čeka me.
„Gde si me doveo? Šta ćemo sad ovde?“
Uzima me za ruku i vodi sa sobom, nije grub kao do sada.
Sedamo pokraj jednog drveta u polumraku. Gledam mu lice dok se pretvara u ono nešto nežnije, Danijevo. Grebucka mladež pored oka, smišljajući kako da sroči sadržaj konfuznih misli. Mirno čekam.
„Znao sam ja mnogo pre Tome...“, kaže odjednom, usporeno klimajući glavom.
„Šta, da se Dani viđa sa muškima?“
„Da... Dovodio je par njih kući, Toma je bio odsutan, a nekad i spavao, i nije ih čuo. Ali ja jesam...“
„Šta si čuo?“
„Dahtanje... uživanje njihovo, dok valjda taj tip tuca Danija, ili on njega... I poneki krik, kad završe...“
„Sad mi samo reci da si drkao dok si to slušao“, nasmejao sam se, gubeći kontrolu nad situacijom dok sa ludakom u sred noći sedim u šumi u nepoznatom gradu.
„Jesam... U početku ne!“, viknuo je i pogledao me u oči kada sam naglo progutao vazduh i zagrcnuo se.
„U početku?“, pitao sam ga smirujući kašalj.
„U početku mi je bilo odvratno! Znao sam šta rade. A onda sam bio ljubomoran, on ih je uvek nalazio... a ja ostajao sam, nijedna devojka nikad nije htela sa mnom lepo, sve su neke kurve, kao i Edina!...“
„Meni se ona čini sasvim fina, šta ti je skrivila?“
„Ma... Nijedna nije za mene, sve su... I, bilo mi je krivo kako on uživa, a čuo sam te uzdahe, zamišljao da uživam i ja sa nekim tako, nisam tako nikada...“
„Poželeo si da i ti tako...?“
„Ne tako! Da sa devojkom mogu tako...“
„Ajd ne seri više.“
„A?“
„Znao si da ti je brat sa muškarcem u drugoj sobi i drkao si zamišljajući devojku?!“
Zaćutao je, progutao i sam neko veće parče ništavila.
„Koji je zaključak, šta si hteo da mi kažeš ovde a nisi mogao u autu, ne kontam?“
„Reći ću ti, ali da te posle vratim na stanicu, i da samo odeš..“
„Dobro, to je i bio plan, zar ne?“
„Hteo sam i ja da probam, samo jednom.“
„Sa muškarcem? Kao Dani? Nisi se palio na brata, samo to mi reci?!“
„Ma ne... Poželeo sam da i mene kao njega... samo jednom, da vidim.“
„Da te pojebe muško?“
Klimnuo je opet usporeno.
„Pa si mene našao da dovedeš ovde je li?“, prodrmao sam ga za rame da bi podigao oboren i skenjan pogled.
„Valjda...“, probuncao je.
„A šta ćemo ako ti se svidi?“, zajebavao sam ga.
„Neće! Samo hoću da probam, da vidim... šta ima toliko u tome.“
„Haha... šta ima u tome. Isto kao što ti imaš sa devojkama, privlači te ili ne.“
„Pa koja je razlika? Daniju je bilo dobro, baš dobro... čuo sam sve, svaki put..“
„Dani voli muškarce, a ti devojke, to je razlika.“
„Sad ti sereš brate! Objasni mi“, pogledao me je kao da će me opet zgrabiti i nekud odvući.
Ćutao sam, sumirao utiske. Setio se njegove majke, Edine, Danija. Pomislio na svoj život do ovog trena. Na njegov život do ovog trena.
„A ti... Voliš i ti da te jebu ili ti njih?“, pita, gleda me.
„Volim... oba. Retko kad samo jedno...“, odgovaram a mučno mi kao da sam na ispitu.
Razmišljam da ću se ako me bude dohvatio i zapalio sasvim otkočiti u nepovrat i nećemo završiti do jutra. Noć jeste topla i stvorena za lepu, skrovitu jebačinu, samo da smo se upoznali normalnije a ne da zamišljam njegovog brata dok ga jebem a on odmerava da li mu i koliko prija kurac u guzi.
„Hoću da to budeš ti... Samo jednom, pa idi“, govori mi i skida se. Ako ne budem pristao, verovatno će me ubiti od batina i ostaviti polumrtvog u toj šumi. Gledam mu glatka prsa sa vrlo malo dlaka, lepa široka ramena, vidim u njemu Danijela koga sam želeo da gledam golog, i u meni se mešaju strah i požuda.
Požuda je zlo, ona odlazi sve do zamisli da sam sa oba brata, jedan mi puši a drugi me jebe. Požuda ne poznaje moral ni konvencije, požuda budi ono što ne treba biti, zato je požuda, zato je samo u glavi, mašta, ne treba baš sve ostvariti.
Skida se on skroz i sada je kao mladunče nag u toj šumici. Hoće, kaže. Neću ga silovati. Iako time silujem nešto u sebi taman kada sam se bio smirio i odlučio da sa nekim novim idem polako, opušteno i iskreno. Ali to je bio Danijel. Ko zna gde je, ispalio me je bez ijedne reči.
A ovaj je tu, na dohvat ruke, spreman i željan. Muško je, neće se kao devojčica osećati iskorišćeno, neće me kriviti. Sem toga, hoće, treba mu, da isproba i vidi da li je to to. A šta ako je to baš to? Hoće li me zadržati, zatvoriti u podrum? Ili proganjati, da me traži po gradu kao ludak, da me bije dok me ne ubije? Gledam u mračno nebo, a on mi se stidljivo naguzio.
Kurac mi je u potpunoj pripravnosti otkako smo se dotakli priče o Daniju i kako su ga jebavali u sobi a ovaj drkao. Ali ne reagujem, do ovog trenutka, kada već moram. Nije mi teško, izjebaću ga sa užitkom. Glava mi je teška sa mislima u njoj. Moram da je isključim. Daću mu ono što čeka, pa nek posle sam odlučuje, otići ću i nećemo se više sresti.
„Hajde, hoćeš li?! Nakvasi ga malo, i jebi me, onako kako jebeš, kako si i njega jebao“, priča mi, i misli mi se polako gube u nedođiji gde više nema nikoga sem njega i mene.
Prilazim mu i mazim mu guzove, a on se izvija od tog dodira, nesvesno me pali i povlačim ga na glavić koji se već vreo i vlažan usmerio na otvor iako sam još uvek obučen. Misli da sam bio sa Danijelom, ali ću biti samo sa njim. Oslobađam kurac i prislanjam ga, a on tiho vrisne kao da će se predomisliti.
Pljujem na prste desne ruke, opipavam njegov drhtav anus, guram unutra samo jedan za početak, samo jedan i staje, odavno nisam imao nevinog i ovako prestravljenog, zacvileo je sa samo jednim prstom u sebi, ali se zanjihao ka meni u toj neprijatnosti, ne odustaje od želje da proba.
Stavljam mu i drugi prst, sarađuje on i ulaze polako, ne žurim, imamo čitavu toplu noć.
„Jebi me, odmah“, govori mi, iako mislim da još nije spreman. Guram i treći, prodirem, razglavljujem, njegovo telo se grči i govori mi suprotno od njegovih reči. Sada se ja osećam kao manijak, kao da zapravo to ne želi, ali počinje lagano da se nabija.
Nema nikakvog lubrikanta u šumi, nema olakšice u razdevičenju ove uske guze ludaka koji me je kao kretena doveo do ove tačke gde se opet ja mučim a on čeka, eksperimentiše, koristi me da isproba.
Izbacujem hitro svu pljuvačku koju nalazim u ustima i premazujem svoj već pretvrd kurac koji će eksplodirati od ove napetosti pre nego što mu uđe. A ući će teško, ako uopšte uđe. Raširio je rukama guzove da mi olakša i izgledao kao da čeka da ga centrira strela sa udaljenosti od dvadeset metara. Hoće ga, pa dobiće ga, neka malo boli, šta sad, druge nema, šuma je okrutna.
Bitno je biti brz i probiti, posle je sve lakše. Na sekund pomišljam kako ga zovem ludakom a ni po čemu se ne razlikujemo. Prislanjam ponovo glavić, ovaj put bez povlačenja. Držim ga svom snagom koju imam, guram, ulazim. Ječi Gabi, ali me prima u svoju guzu, zaplovio sam, parkirao polovinu kurca u taj preuski kanal, guram još i znam dobro da ga boli, ali nema nazad. Sedamnaest nije bogznašta, nije meni, nije mi ni predebeo, ali njemu jeste. Sada, prvi put.
Klizim a zarobljen sam unutra, jedva se pomeramo iako se obojica trudimo. A onda on popizdi kako ume, i nabije se skroz na mene, pa se povuče. Zabijem se ja nazad, pa vratim. Pa on. Pa opet ja. Krećemo. Nema više jecaja.
Krećem brzo jer mi je kurac izludeo od pripreme i čekanja. Tucam ga kao da nam je deseti put, naskače mi i on na kurac, ignorišemo da je bio nevin do pre par minuta. Zna on kako se to radi, slušao je noćima, hoće i on da uživa. Dahće sada kao njegov brat pod onim svojim momcima. Nijedan nije pomislio da ostavi malo kurca i za Gabija. A moj je ceo njegov, da ga razglavi i razbija.
Usko je kao da me sa obe šake muze najjače što može, i ne mogu dalje. Zastajem a mlaz iz mene kao da me tera da se izvučem, a ne mogu ni to, ostajem, lijem, punim mu guzu, on se izvija, obeležen je i izjeban, donekle, nije trebalo ovako brzo prvi put.
Nekako se odvajamo, nekako se izvlačim, malo se on povuče, malo ja. Seda na svoju odbačenu odeću i ne gleda me.
„I, šta kažeš, kako je?“, pitam ga sedajući na zemlju kraj njega.
„Šta kako je, pa dve sekunde je bilo..“, opušteno me zajebava, a lice mu još zgrčeno od prodora. Smeška se.
Duga je noć, pomišljam, dobićeš ga ti još par puta dok mi ne čestitaš i zamoliš za još. U meni razbuđena životinja, ne seća se ničega, ne preza, ne zna, ne razmišlja.
„Nisi jebao Danija?“, pita me i vadi dve cigarete iz kutije u džepu pantalona pod njim. Pruža mi jednu.
„Nisam. Ali jesam tebe, isto je“, uključujem se u zezanje.
„Ah...“, pokazuje mi ponovo na mladež koji ih razlikuje.
„Ma isti kurac bre. Ista guza, tačnije“, ispružam se kraj njega dok se smeje i izdišem dim ka krošnji drveta.
„Nije ista, njegova se naprimala kurca...“, gleda u dim.
„I tvoja će...“, gledam u lepe crne oči na beloj pozadini kože njegovog lica.
Napaljen je od kako smo stigli, oči mu u mraku svetle, vlažne, izluđene.
Razgrćem mu noge, hoću malo i da se zasladim. Kurac mu se nije ni spuštao od prve jebačine. Sisam ga nežno, gledam ga u zenice. Mazi me. Onda kreće da mi glavu nabija dublje, jebe i on mene, kao da smo jedno biće i više se ne zna ko čime u koga ulazi. Kompatibilni, anatomski usklađeni, stvoreni za ovo, Danijel i ja, Gabi i ja. Isti kurac, ista mašta.
Ne štedi me jer nisam ni ja njega, razvaljuje mi usta i istresa mi posred grla sve što nije mogao u Edinu i verovatno nijednu pre. Gutam, ispuštam, curi mi sperma nazad na njegov glavić, ližem a ne postižem, razliva mu se niz noge na suvo tlo, poželim da je i sa tla poližem koliko me još uvek pritiska rukom da sve počistim.
Okreće se i zagrli drvo, prislonjen je prsima na njegovu koru, poziva me da ovaj put potraje. Uglavljujem se u njega sada već udobnije, guza mu je još uvek zagrejana od mene, ulećem odmah i jebem ga snažno, uskačem, ne može dalje od drveta i skroz je moj, jebem ga kako mi dođe, mogu sve, niko ovoliko nije bio željan moje kurčine, narasla je, ogromna je, u plamenu je njegove unutrašnje temperature, guza tako podatna, sada već razrađenija, obožavam je, samo moja je.
Dahtali smo toliko glasno da bi već svaki šumski čuvar ili popizdeo ili i ga i sam isprskao po nama. Ali noć je mirna, vrela i samo naša. Obožavao je kada ubrzam i snažno ga istresem sitnim a brzim pokretima pre samog orgazma a onda ispunim lavom, ostajući u njemu dok ne izmrljam svaku kap semena i ostavim je unutra.
„Sada je već dobro, sviđa mi se“, rekao je kada smo ponovo seli da odmorimo. „Samo još da imamo nekog alkohola..“
„Ma jebeš alkohol, dosta si popio. Moraš da upamtiš ovaj prvi put, a ne da se naliješ i da me zaboraviš“, smejem se i gledam ga, a glava mi u njegovom krilu, golica me njegov kurac spreman za još jedno dobro pušenje.
Ne pitam ga da me pojebe, dobro je i ovako, po njegovoj želji, neka mu se noćas ta slatka netrošena guza lepo napuni.
Okrećem glavu i ponovo ga dudlam, a on mi ubrzo svršava drkajući po usnama, i čeka da sve obližem da mu bude skroz suv kada vratim glavu na njega.
Ležimo uz drvo i pričamo kada nebo počinje da menja boju pre svitanja.
„Ti si neki romantičan tip?“, prođe rukom kroz moju kosu kada se skroz naježim.
„Ne znam, pretpostavljam. A šta to tebi znači?“
„Ništa, samo pitam, možda nije trebalo da te Dani propusti.“
„Možda i nije, možda će se vratiti..“
„Nadam se, samo ovamo bolje da ne dolazi.“
„Odavde je bolje i ti da odeš...“
„Misliš u veliki grad da tamo jašem razne kurčeve kao ti?“
„Da, da, to mislim, da se malo razradiš, sav si nekako... stisnut!“, zezam a on me udara po rukama kojima sklanjam njegove da me ne išamara po licu.
Kada me je u šali izmlatio, popeo se na mene dok sam se leđima približio uz drvo. Seo mi je na odavno spreman kurac i konačno sada sam upravljao njime. Jahao me je zamišljajući neki kvalitetniji život, a ja pulsirao u njemu nadajući se da mu ovo neće biti poslednje zadovoljenje. Svitalo je, a ova treća jebačina nam je bila najslađa i razvukli smo je u svetlo dana kada je već mogao naići bilo ko i videti svog uzornog, sasvim strejt sugrađanina kako se razvaljuje od kurca, vriska i svršava po mojim nogama a ja opet u njega, želeći da ga i ne vadim više nikada.
Nisam odoleo da mu još jednom popušim i ovaj put obližem čvrsta, tek umereno dlakava jaja kakva najviše volim.
Krenuo sam ka autu a on se vukao za mnom.
„Teško ti je da hodaš sada, a?“, upitao sam a on potrčao da me mlatne.
„Eto otići ćeš odavde verujući da si neki dobar jebač“, govori mi dok sedamo u auto.
„Ti ćeš verovati u to. Ja to znam“, podjebavanju nije bilo kraja.
Gledali smo se nemo pre nego što sam izašao iz auta u blizini stanice koju je u noćašnjoj strasti prošišao. Gledao sam ga bez reči i nadu mu preneo pogledom. Da će možda nekada svratiti, da će pobediti, osloboditi se, živeti drugačije.
„Idem... Odradio sam svoje“, zezam se do kraja da ne bude teško.
„Jesi, jesi, hajde... I ne vraćaj se!“, namignuo mi je onim crnim okom kraj mladeža, još uvek vlažnim od dugih noćnih sata.
Ostavio sam mu onu knjigu za Danijela, bar nešto da ostane. I vratio se svojoj rutini i besmislu, gde znam na čemu sam.
„Jesi li našao Danijela?“, pitao me je Mario na sledećoj pijanci.
„Ma kakvi, nema ga. Mati mu je baš zabrinuta, mislila je da smo bliski, skroz je prsla...“
„Ej, ma meni deluje kao da mu ni onaj brat nije skroz u vinklu, je l’ bio tamo kad si otišao?“
„Ma ok je.. bio je malo zbunjen mojim dolaskom.“
„Pa šta je rekao? Zna da mu je brat peder?“
„Ne znam... Čudni su, dosta je zatvoren, nismo baš mnogo pričali.“
„Pa šta si onda radio tamo dva dana s noćenjem?! Koja si ti budala...“, nategnuo je flašu i odmahnuo glavom ne čekajući odgovor. „Pitaću Adama, možda se njemu javio.“
Posle te večeri, više nikada nismo pomenuli blizance.
-----
Nešto su se proredile pričice ovde, a ja šaram punom parom, neka moja terapija. Javite utiske ako ih ima.
Nisam ovde zbog seksa, iako ga obožavam, volim da istražujem psihu i granice svesti kroz prizmu seksualnosti.
Ljubi vas Basi, hvala svima na čitanju!
- Kategorija:
- Gay erotske priče
- 5 Nov, 2023
- 2512 pregleda
Bravo brate, samo nastavi i pisi sto vise!!!
Hvala hvala
punooo. Najvise volim kad samo krene, od jedne niti, jednog konca... 
pa do beskraja.
Dušo skromna, ne prestaj nikada!
Ostalo več znaš, da ne ponavljam.
Unapred da ti kažem hoću potpis na svim tvojim knjigama pa pisao o bilo čemu, znam da će biti fantastično.Svaka priča je za film da se snimi ili serija, takoo vizuelno dočaraš, a i bey toga je sama dovoljna. Istražuj, voli,zapisuj, a mi ćemo da uživamo. Sve je i dalje pod konac, ne brini!
Ikreno odlično pišeš, Odlićno formulišeš rečenice, naprosto tjeraš čitaoca da mora do kraja pročitati tvoju priču.Dobro poznaješ psihologiju ličnosti.Nastavi pisati jer imaš talenta za to.
A mogli bi terapiju i uprirodi ovako?