Pofotna.
♣
-Halo!
- Izvolite?
- Fotografišete, vidim na vašem sajtu, rođendane, slavlja, svadbe...
- Daaa.
- Sviđa nam se kako to radite...Mislim, baš nam se sviđa!
- Hvala!
- Radite li i van Beograda?
- Naravno.
- Mi smo iz Niša...?
- Nije problem. Mislim, ne bi bio problem ako se dogovorimo.
- Dozvolite da dam telefon mom mužu. Malo sam se zbunila. On će vam lakše pojasniti naš „slučaj“...
- Ok.
- Evo me! Zdravo! Ja sam Davor. Mislio sam da je nemoguće da se ova moja ikad zbuni. (osmeh)
- (osmeh)
- Nema potrebe da okolišam- mi trebamo fotografa koji bi nas snimao i fotografisao tokom seksa. Dakle?
- (tajac)
- Shvatate?
- Da.
- I?
- Hajde malo razmislim pa se čujemo?
- Javite se ako bi ste se usudili.
- Usudio? Asocira na rizik, opasnost?
- Šala naravno.
- Hajde malo razmislim pa se čujemo?
- Samo hrabro! (osmeh)
- (osmeh)
♣
Konačno ću (zvučim sam sebi kao da sam već pristao) posle dugo vremena na svog D5 mark IV zavrnuti, zapostavljenu, a samo par puta probanu ART SIGMU 24 F1.4. Kupljenu, čini mi se iz ovog ugla, u vreme „pre potopa“. Potop- kako mi to jutros višeznačno zvuči. Beše to vreme kad se iz svake misli, pokreta, cedio sočan i plodan nektar mladalačkog oduševljenja i nadahnuća. Najčešće i bez razloga. Kad sam još verovao da će umetnički foto izraz moći da mi plati kiriju, a da sam baš ja bogom dan za lov na te neuhvatljive, retke, ili bar teško uhvatljive izraze duše nagog tela. A onda, nakon brojnih apliciranja, kliknulo mi je u glavi baš tokom poziva gazde koji je vrištećim glasom tražio svoje. Surova realnost me grozno opaučila po tintari, te sam san o fotografiji koja izvire samo iz inspiracije i višeg ja, zamenio naglo, i, istina prilično spretno, za život uspešnog fotografa svadbi i veselja. Sve je teklo previše dobro da bi to tadašnje odustajanje od nazovimo sna, shvatio kao neku vrstu ličnog neuspeha ili promašaja. Eto, tako već godinama, uspešno se "prodajem" po svadbama, slavljima, punoletstvima.... Da, već godinama. I nijednog trenutka nisam pomislio da mi je Bog išta ostao dužan....
Do juče. I gle sad ovo! Kako ovaj sinhronicitet da shvatim? Osećam, probudili su iznenadnim pozivom u meni nešto bitno. Nažalost, biće da je pravilnije reći oživeli. Mrvu ovog, mrvu onog, brdo dečačkih snova, i učinili da postanem i ostanem već čitav dan, jasno i precizno i živo opijen mirisom studentskih dana provedenih u Pragu. Kad sam samo i apsolutno, kompletan verovao da, jedino što po planetu ima smisla i svrhe, jeste ŽENSKI AKT. A onda, gle čuda- taj ostrašćeni svršeni student fotografije, do religioznosti skoro zaslepljen ljubavlju o ženskom telu, lako je uspeo u trenu da zanemari, svrgne sa trona svoju goruću mladalačku prirodu i strast, te godinama već fotografije koje nastaju po salama i po crkvama, doživljava izgleda čak i iskreno, kao dovoljan i pristojan umetnički domet i izraz. Glupo bi bilo da se i danas samobmanjujem- jedan „poziv“ jeste mi promenio sve(t).
Otkud baš mene?!? Net je prepun oglasa, reklama...Kako da shvatim ovaj znak? Jeste puno više od poziva? Smem li da ga shvatim kao znak? Zašto da ne i kao podstrek možda. Na tom nekom tajnom nivou? Jeste svakako poziv? Ali sad već osećam da je, ne samo telefonski. Poziv!!! sa velikim P! Nešto nalik dozivanju iz duboke nevidljive neshvatljive daljine prostora vremena. Dozivanje koje, kao da je prema meni odapeto još u davnoj prošlosti. A koje me je tek sad okrznulo, i opasno „ranilo“. Preteći da me i inficira. Poziv da se „probudim“ možda čak...Slušao sam od starijih, ali me kratki razgovor neopozivo uverio i naučio- da!, putevi su gospodnji baš krivudavi...
Glava mi je pucala. More, za mene nerešivih pitanja mi se nekontrolisano ulivalo u oči, slepočnice, kožu. I u opne već postojećih misli kojih sam bio krcat od pre. Gorela mi je zaprepašćena svest. Podizao bih povremeno i na sred ulice, primetio sam, nekako nelogično a i nesvesno glavu ka nebu, očekujući valjda da po boji i oblicima oblaka naslutim ispravno rešenje i tako se osnažim za, ne samo po sebe pravilnu odluku. Možda me zanimalo i kojom to odlukom bi upravo samom svemiru učinio najveću i najlepšu čast i ugodu. Kojom, kakvom to odlukom bi doprineo na pravi način da se kosmos lepše oseća i hrabrije buja...
Ili sam ipak, samo nedovoljno hrabar da priznam sebi da u ovim trenucima potpuno sebično mladalački čeznem da samo sebe hrabrom odlukom procvetam i razgranam. Zašto da se osećam manje vrednim čak i ako su mi namere sebične? Pa šta ako u osnovi mog eventualnog pristanka da odem u Niš, leži baš vera, sa karakteristikama istinske potrebe, da ću možda, posle tako dugo vremena (osim što mi nepodnošljivo, godinama već, svakodnevno, pritajeno doduše, nedostaje da upijam očima mistični neophodni- sjaj kože nabubrele i napupele od mladosti), izljubiti nežnu devojačku kožu, ili je bar dodirnuti vrhovima prstiju. Ovlaš, što je moguće nežnije. I tiše.
Oni su mlađi od 30 rekoše, čini mi se...Pa ja skoro i ne umem da prizovem u svest te godine tokom kojih su mi se usne spajale sa kožom mlađom od trideset, ne bi li se spetljane i ustreptale, dugo, skroz do smiraja, napijale sa kože, tog, mlade soli punog znoja i mladih mirisa punih mladalačke arome...
Razjebaše me nišlije totalno. Da! Razjebaše mi harmoničan, ustaljen koncept! Skroz! U trenu!
U petak uveče mi stiže poruka: Očekujemo vas sutra u 11 h.
Iako mi se tokom cele noći, pokazalo se na kraju, samo lažno činilo da mi je svest konstantno na ivici sna, te da je san izvestan i dostižan, jutro dočekah potpuno budan. To dugotrajno iščekivanje sna me do krajnosti izmorilo. Te mi kao preporod i spas dođe odluka da se izvučem iz kreveta iako je bilo tek 05 h. Pomogao sam sebi, pokazalo se. Prekinuo sam srećom, dalje izležavanje bez šanse na san, koje me, jer je takve besciljnosti puno, samo bolno, i dodatno još iscrpljivalo.
Spakovah se brzo, a ostatak vremena do polaska potroših na razmišljanje o mogućim "scenarijima" nakon što se razgolite...
♣
(nastavak sledi)
- Kategorija:
- Strejt erotske priče
- 25 Jan, 2023
- 5752 pregleda
Dakle.. jedva čekam nastavak. Da ne pričam o načinu na koji razmišljaš i naraciji koja je sve redom čitaoce izj... onako bez kondoma