Prošlo je nekoliko dana od našeg prvog susreta. Činilo se da smo nerazdvojni. Sve vreme smo bili u kontaktu, što na Skype-u, Viberu, Gmailu. A između toga SMS-ovi i pozivi, kad god sam ja sama, pre njegove smene, u kratkim pauzama između sastanaka i užine, na pauzama za kafu, na putu do njegovog stana.

Sticala sam poverenje u tog čoveka, pre svega, postajali smo prijatelji, sa željom za više. Otkrivala sam mu, do tada samo meni znane tajne, sve moje muke, probleme, misli, strahove, nedoumice. I uvek smo imali temu. Dan se jednostavno činio prekratkim. Dolazio je svaki drugi dan u moje mesto i uvek se sve završavalo na poljupcima, lakim, nežnim, uzbuđujućim, savršeno sin

hronizovanim. I sa dokazima naše uzbuđenosti u nađem međunožju, iako smo se kao deca gotovo stideli sopstvene reakcije na ono drugo. Nekako se činilo da nijedno od nas nije sigurno da li da pređe na sledeći korak, ili da se držimo zone komfora. Držali smo se jedno drugog i to nam je odgovaralo, sve dok...

Jednog dana sam morala poslom u njegov grad, na dva noćenja. Naravno, odbio je svaku šansu da prespavam bilo gde osim kod njega. Do tada, svakako sam otišla preduboko sa njim i moj brak je odavno već bio samo formalnost. Prihvatila sam, osećajući se poput malog deteta, kada želi ono što je zabranjeno. Dočekao me je na stanici, sa raširenim rukama i sve moje sumnje su se istopile u njegovom naručju.

Ušli smo u stan i nakon popijene kafe (zaboga, prva muška kafa u mom životu), zauzeo se oko spremanja večere. Ponudih se da pomognem, ali me je zadirkivao, tu i tamo namigivao i ponašao se kao pravi domaćin. Nije mi preostalo ništa drugo nego da ga gledam i uživam u ovom novom, za mene potpuno nepoznatom osećaju. Zadržao je određenu ozbiljnost sve dok nisam s teškom mukom pojela i poslednje parče preukusne piletine. I čokolade. A i popila poslednji gutljaj fantastičnog vina.

Kada je prešao za sudoperu i počeo da vrcka guzom dok trlja tanjire, više nisam mogla da odolim. Prišla sam mu otpozadi, zgrabila ga oko struka i naslonila moju glavu na njegova leđa. Okrenuo se, uhvatio me mokrom rukom za guzu, skliznuo niz butinu i okrenuo me tako da se moja guza našla na šanku. Uhvatio me je za kosu, povukao je lagano unazad i počeo jezikom da klizi po mom vratu. Uzdahnula sam glasno, a on me je samo jače pritisnuo tako da sam sada jasno osetila njegovu ukrućenost. Stavio mi je palac u usta, da me utiša, a ruke mi je stegao svojom levom rukom, tako da nisam mogla da mrdnem, a nije ni da sam želela. Gricnuo me je za uho, gurnuo svoj jezik u moju školjku, a onda nastavio da gricka po vratu, ramenu, stežući mi desnom rukom već nabreklu dojku. Sisala sam njegov palac, kružila jezikom po njemu, lagano ga grickala dok je on šarao naizmenično od uha, preko vrata do ramena, jezikom i zubima sve do iznad dojke. Želela sam još, sada, tu, tako stojeći, samo da me uzme. Ili baci na pod. Nije ni bitno, želela sam da uđe u mene ovaj čovek koji me mesecima izluđuje, koji mi je vratio nadu da pravi muškarci postoje. I kao da je čuo moje misli, rukom me je zgrabio za međunožje. Nije me skidao, nije mi dodirivao kožu, ali gaćice i unihop koji sam nosila kao da su se istopili od vreline moje unutrašnjosti. Samo se nasmejao poput mangupa, gurnuo mi jezik u usta dok me je i dalje držao za centar mojih strasti.

A onda se samo okrenuo i rekao da zaista mora da završi sudove, a ako budem dobra, kasnije će me nagraditi. Našla sam se u bunilu, šta bi ovo upravo? Gde se ovaj čovek isključio u sekundi? Ali ovo što se upravo desilo je poslužilo kao uvod u jedno nezaboravno veče...